Kopnene životinje

Mravi su porodica insekata koja u potpunosti živi na kopnu.

Kopnene životinje su životinje koje pretežno ili u potpunosti žive na kopnu (npr. mačke, kokoške, mravi, pauci), u poređenju s vodenim životinjama, koje žive pretežno ili u potpunosti u vodi (npr. ribe, nefropidi, hobotnice), i vodozemcima, koji se oslanjaju na kombinaciju kopnenih i vodenih staništa. Neke grupe insekata su kopnene, kao što su mravi, leptiri, uholaže, bubašvabe, skakavci i ostali, dok su druge grupe delimično vodene, kao što su komarci i vilini konjici koji svoje larve polažu u vodi. Kopnene životinje imaju tendenciju da budu razvijenije i inteligentnije od vodenih životinja.

Vrste kopnenih životinja

Skakavci su grupa insekata koja u potpunosti živi na kopnu.

Termin „kopneni” se obično primenjuje na vrste koje žive prvenstveno na tlu, za razliku od arborealnih vrsta koje žive prvensveno na drveću.

Postoje i drugi manje uobičajeni termini koji se odnose na određene grupe kopnenih životinja:

• Saksikolozna — stvorenja žive u stenama. „Saksikol” je izveden od latinske reči sakum, što znači stena.
• Arenikolna — stvorenja žive u pesku.
• Troglobionti — pretežno žive u pećinama.

Taksonomija

Zemaljska invazija je jedan od najvažnijih događaja u istoriji života . Kopnene loze evoluirale su u nekoliko životinjskih vrsta, među kojima su zglavkari, kičmenjaci i mekušci predstavnici uspešnijih grupa kopnenih životinja.

Kopnene životinje ne čine jedinstvenu kladu. One dele samo činjenicu da žive na kopnu. Prelazak različitih grupa životinja iz vodenog u kopneni život odvijao se nezavisno i uspešno mnogo puta. Većina kopnenih loza je nastala u blagoj ili tropskoj klimi tokom paleozoika i mezozoika, dok je nekoliko životinja postalo potpuno kopneno tokom kenozoika.

Ako se izuzmu unutrašnji paraziti, slobodne žive vrste u kopnenim sredinama su predstavljene sa sledećih jedanaest tipova:

• Gastrotrihe žive u prolaznoj kopnenoj vodi i miruju tokom isušivanja
• Rotatorije žive u prolaznoj kopnenoj vodi i miruju tokom isušivanja
• Valjkasti crvi tako što uspavaju tokom isušivanja
• Eutardigradi žive u prolaznoj kopnenoj vodi i miruju tokom isušivanja
• Plosnati crvi zahtevaju vlažna staništa i imaju ograničen domet
• Nemertine zahtevaju vlažna staništa i imaju ograničen domet
• Baršunasti crvi zahtevaju vlažna staništa i imaju ograničen domet, jedini isključivo kopneni tip
• Člankoviti crvi zahtevaju vlažna staništa, veoma raznolika i potiču od svojih morskih rođaka
• Zglavkari (potpuno kopneni članovi: heksapodi, pauci, stonoge)
• Mekušci (puževi: kopneni puževi i golaći)
• Hordati (tetrapodi; poluzemaljci: vodozemne ribe)

Poteškoće

Neke životinje ne spadaju u kopnenu ili vodenu klasifikaciju, već leže duž kontinuuma: na primer, pingvini provode veći deo svog vremena pod vodom.

Označavanje životinjksih vrsta „kopnenim” ili „vodenim” često je nejasno i postaje stvar prosuđivanja. Mnoge životinje koje se smatraju kopnenim imaju životni ciklus koji delimično zavisi od boravka u vodi. Pingvini, perajari i morževi spavaju na kopnu, ali se hrane u okeanu i ipak se svi smatraju kopnenim. Mnogi insekti, npr. komarci, i svi kopneni rakovi, kao i druge vrste, imaju fazu vodenoga životnog ciklusa: njihova jaja treba da budu položena i da se izlegu u vodi; nakon izleganja, postoji rana vodena forma bilo u nimfama ili larvama.

Postoje neke vrste rakova koje su potpuno vodene, vrste rakova koje su vodozemci i vrste rakova koje su kopnene. Isto važi i za mekušce.

Osim čisto kopnenih i čisto vodenih ivotinja, postoje mnoge granične vrste. Ne postoje univerzalno prihvaćeni kriterijumi za odlučivanje o imenovanju ovih vrsta, tako da su neke klasifikacije sporne.

Kopneni panartropodi

Fosilni dokazi su pokazali da su morska stvorenja, verovatno člankonošlci, prvi put počela da vrše napade na kopno pre približno 530 miliona godina, u ranom kambrijumu. Međutim, malo je razloga da se pouzdano veruje da su životinje prvo počele da žive na kopnu u otprilike to vreme. Verovatnija je hipoteza je da je motivacija ovih ranih člankonožaca za odlazak na suvo bila to da se pare, kao što to čine savremeni rakovi potkovičari, ili da polažu jaja van domašaja predatora. Tri grupe zglavkara su se nezavisno prilagodile uslovima za kopno do kraja kambrijuma: stonoge, heksapodi i paukoliki zglavkari. Do kasnoga ordovicijuma ova živa bića su se možda u potpunosti prilagodili kopnu. Postoje i druge grupe zglavkara, kao što su viši rakovi, koji su kasnije samostalno postali kopnene životinje. Osim njih, sestrniske grupe panartropoda — baršunasti crvi takođe su postali kopneni, dok su se eutaridigrade u izvesnoj meri prilagodile kopnu; obe grupe su to verovatno postale tokom ranog devona. Među člankonošcima, mnoge mikroskopske grupe rakova, kao što su kopopodi, amfipodi i škampi, mogu da miruju kada se osuše i žive u prolaznim vodenim telima.

Postajanje kopnenih kičmenjaka

Pre približno 375 miliona godina koščate ribe najbolje su se prilagodile životu u plitkim priobalno-močvarnim vodama. Zahvaljujući relativno snažnim mišićavim udovima (koji su verovatno nosili težinu u izuzetno plitkoj vodi, što ih je činilo poželjnom alternativom perajima), i plućima koja su postojala zajedno sa škrgama, takve životinje su mogle uspostaviti snažno uporište na kopnu do kraja devonskog perioda. U karbonu, tetrapodi, koji su izgubili škrge, potpuno su se prilagodili kopnu, što je omogućilo njihovu ekspanziju u većinu kopnenih predela, mada će se kasnije neki vratiti u vodene uslove, ali i osvojiti vazduh.

Kopneni puževi

Kanibalizam kopnenih golaća

Puževi mekušci su jedne od najuspešnijih životinja koje su se devirsifikovale u potpuno kopnenome staništu. Oni su razvili kopnene taksone u više od devet linija. Obično se nazivaju kopneni puževi i golaći.

Većina događaja kada su se puževi odomaćili na kopnu dogodila se tokom paleozoika ili mezozoika. Puževi su posebno jedinstveni zbog nekoliko potpuno kopnenih linija koje su evoluirale tokom kenozoika.

Približno jedna trećina puževa je kopnena. U kopnenim staništima izloženi su dnevnim i sezonskim varijacijama temperature i dostupnosti vode. Njihov uspeh u kolonizaciji različitih staništa je posledica fizioloških, bihevioralnih i morfoloških adaptacija na dostupnost vode, jonske i termalne ravnoteže. Prilagođeni su većini staništa na Zemlji. Ljuska puža je izgrađena od kalcijum-karbonata, ali čak i na kiselkastim zemljštima mogu se naći razne vrste puževa bez ljuske. Kopneni puževi takođe žive i u pustinjama, u kojima moraju da se bore s vrućinom i sušom. Kopneni puževi su prvenstveno biljojedi, a samo nekoliko grupa su mesojedi. Mesojedi se obično hrane drugim vrstama puževa, ali i primenjuju kanibalizam nad slabijim jedinkama; neki se hrane larvama insekata ili glistama.

Polukopnene životinje

Polukopnene životinje su makroskopske životinje koje se oslanjaju na veoma vlažno okruženje. Mogu se smatrati prelaznom tačkom između pravih kopnenih životinja i vodenih životinja. Među kičmenjacima, vodozemci imaju ovu karakteristiku oslanjajući se na vlažnu sredinu i dišu kroz svoju vlažnu kožu dok se razmnožavaju u vodi.

Mnoge druge grupe životinja imaju samo kopnene životinje koje žive kao polukopnene (kao valjkasti crvi).

Dodatna literatura

• Clack, Jennifer A. (2002). Gaining Ground: The Origin and Evolution of Tetrapods. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34054-2.  .
• Cloudsley-Thompson, J. L. (1988). Evolution and Adaptation of Terrestrial Arthropods. Springer. ISBN 978-3-540-18188-0.  .
• Dejours P. et al. (1987). Komparativna fiziologija: život u vodi i na kopnu . Livijana Editrice, Italija, 556 str., Comparative Physiology: Life in Water and on Land. Springer. 1987. ISBN 978-0-387-96515-4.  .
• Gordon, Malcolm S.; Olson, Everett Claire; Chapman, David J. (1995). Invasions of the Land: The Transitions of Organisms from Aquatic to Terrestrial Life. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-06876-5.  .
• Little, Colin (15. 12. 1983). The Colonisation of Land: Origins and Adaptations of Terrestrial Animals. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-25218-8. CS1 održavanje: Format datuma (veza) .
• Little, Colin (1990). The Terrestrial Invasion: An Ecophysiological Approach to the Origins of Land Animals. CUP Archive. ISBN 978-0-521-33669-7.