Korisnik:Intermedichbo/Moj pesak

Gavrilo Dimić (1834–1864)

Gavrilo Dimić je rođen uBavaništu u Banatu, u tadašnjojBanatskoj vojnoj granici Austrijskogcarstva. O njegovom školovanju nema-mo podatke ali pretpostavljamo da jestudije medicine završio u Beču ili u Pešti. U Srbiju je došao krajem1858. ili početkom 1859. godine.Naime, 10. oktobra 1858. godine prija-vio se na konkurs koji je Ministarstvo unutrašnjih dela raspisalo radipopunjavanja upražnjenih mestaokružnih fizikusa u Užicu i Loznici. 117

Био је заинтересован заместо физикуса Округа подрињскогса седиштем у Лозници. Стална лекар-ска комисија, која је радила у оквируСанитетског одељења Министарства унутрашњих дела, 25. и 26. новембраразматрала је пријаве пристигле поконкурсу и сагласила се да Димић добије место у Лозници („диплому док-тора медицине има а и рођени је Србин“) али је напоменула да би било„практичније и корисније када би се поставило искусније лице“.

118

Naosnovu tog stava moglo bi se zaključiti da je Dimić bio tek svršenilekar. Gotovo pet godina bio je kontraktualni fizikus Okruga pod-rinjskog. Ostavku je podneo juna 1863. ali je dužnosti razrešen tek useptembru kada mu je istekao ugovor. 119

Otputovao je u Beč i odatle jenaredne godine konkurisao za mesto lekara Opštine beogradske koje jeostalo upražnjeno nakon ostavke dr Karla Kika. Opština ga je izabralaizmeđu pet prijavljenih kandidata, a Upraviteljstvo varoši je 2. juna1864. zamolilo Ministarstvo unutrašnjih dela za odobrenje izbora. Na uvid Ministarstvu podnelo je Dimićeve „diplome o izučenim mediče-skim naukama“. Ministarstvo je, međutim, imalo primedbu: „Iz prilogakoje je Upraviteljstvo dostavilo 2. o. m. nevidi se da je dr Gavrilo Dimić,koga je ovovaroška obština izabrala za lekara bolnice svoje, učio leči-ti hirurgičeske bolesti, a u ovovaroškom špitalju, po izvestijimamesečnim toga špitalja, ima svagda 1/3 hirurgičnih slučajeva, pa inačeneće moći bolesnike od hirurgičeski bolesti u špitalju lečiti. Za tonalaže se Upraviteljstvu, da ono ovamo izvesti da li je G. Dr Dimić učio Hirurgiju i kakve ima za to dokaze“. U odgovoru Upraviteljstva od 16. juna navedeno je da je „Gospodin Dimić, pre nego što je postao doktor medi-cine, morao redovno slušati i ispite polagati iz teoretične i prak-tične hirurgije, i da je osim toga već kao Doktor baveći se u Beču,posećavao hirurgičnu kliniku i upražnjavao se u hirurgičnim opera-cijama, kao što priloženo pod .

/. сведочанство Проф. Дурмајхера пока-зује, а уједно се упражњавао у операцијама породиљним, као што осве-дочава прилог под

.

//. Из ови призрења изабрала га је Обштина бео-градска за свог лекара и јавља сад да је на њен позив г. Димић 1. о.м. изБеча овамо дошао и сад чекајући решење Господина министра безпосленовде седи, а да извршујући дужност обштинског лекара Др Мандрино (?- нечитко – прим. аутора) због своји други послова неможе дуже да овудужност одправља“. Након тог објашњења Министарство је одговорилода „за сада“ одобрава избор др Димића с тим да Управитељство наредисвом физикусу да чешће надгледа рад општинског лекара.

120

Др Димић је био општински и болнички лекар непуних шест месе-ци. У то време Болница је била смештена у три куће од којих су две биле у тадашњој Палилули

121 , a jedna na Dorćolu (kod nekadašnje Saka-česme,na uglu današnjih lica Kralja Petra i Gospodar Jovanove). U iznajmlje-nim kućama sobe su bile s niskim tavanicama, mračne i zagušljive, bezikakvih sistema ventilacije koja je u to doba smatrana izuzetno važnommerom prevencije bolesti. Ukupan bolnički kapacitet iznosio je 60postelja, a mesečno je u Bolnici lečeno i po 120 bolesnika. Lekar je dakle, u toku dana morao da ide s kraja na kraj grada i po više puta, pogotovo kada se u jesen pojavila epidemija trbušnog tifusa, a višeobolelih smešteno je u Bolnicu. Od trbušnog tifusa su u novembruoboleli i preminuli jedan poslužitelj i nadziratelj bolnice,122 a 26.decembra od iste bolesti

Preminuo je 26. decembra 1864. godin kao mlad bolnički lekar, u tridesetoj godini života, lečeći bolesnike od trbušnog tifusa. 123

Novi red

Intermedichbo/Moj pesak
Opšte informacije

Edvard Rajan (Skrenton, Pensilvanija, 14. decembar 1883 — 18. septembar 1923, Teheran) bio je američki lekar irskog porekla, veliki

Rođen je u Skrentonu, Pensilvanija, 14. decembra 1883. godine u radničkoj porodici irskog porekla. Medicinu je završio na prestižnom katoličkom univerzitetu Fordham u državi Njujork. Po završetku kliničke prakse, prihvatio je da ispred američkog Crvenog krsta ode u Meksiko u kome je besneo građanski rat. Uvek prisutan na prvim linijama borbe, ubrzo je stekao reputaciju neustrašivog lekara. Po izbijanju Velikog rata, u američkom Crvenom krstu ponudili su mu nekoliko zemalja kojima je pomoć lekara bila potrebna. Od ponuđenih izabrao je Srbiju. U Srbiji u kojoj je boravio do oktobra 1915. godine, izvršio je oko 8.000 hirurških zahvata. Njegov medicinski doprinos srpskom narodu, u trenucima kada je čak i njegov biološki opstanak bio ugrožen, ostaće zabeležen kaoi nemerljiv, jer se u Srbiji našao u trenutku kada su srpskom narodu ljudi njegovog kova i lekarskog poziva najviše trebali.

Nakon odlaska iz Srbije vratio se u SAD. Međutim ubrzo je ovog borbenog Irca njegov nemirni duh, veliko srce i neizmerna hrabrost, vratio 1917. godine u Evropu, ovaj put u Francusku. Potom je kraće vreme boravio na Solunskom frontu (pred sam proboj) u kome je imao zapaženu ulogu u borbi protiv malarije od koje su oboleli mnogi saveznički vojnici.

Poslednje godine života proveo je na Baltiku i Rusiji, odlazeći čak i u boljševičku Moskvu iako mu je američki izaslanik za baltičke zemlje to izričito zabranjivao.

Umro je 18. septembra 1923. godine u Teheranu. Uzrok smrti bila je malarija kojom se najveroverovatnije zarazio još tokom boravka u Grčkoj.

http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1384

http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1382

http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php Hipomenoreja, kao i oligomenoreja (oligomenorrhoea), ne pripada grupi poremećaja koji su obuhvaceni nazivom metroragije, već spada u grupu poremecaja menstruacionih ciklusa. Ona, u stvari, predstavlja stanje kada se menstruacije javljaju u redovnim vremenskim razmacima, ali su kratkotrajna i oskudne po količini. Takve menstruacije traju samo jedan do dva dana ili nekoliko sati količina izgubliene krvi je minimalna. Ovi poremečaji često se javljaju kod organskih oštećenja endometniuma načinjenih biln preterano grubom klretažom ili nastalim patološkim procesom na njemu (TBC endometrijuma). Do hipomenoreje mogu takođe da dovedu i srasline endometrijuma sa delimičnom obliteracijom materične šupljine (Ashermanov sindrom). Hipomenoreja izazvana hormonskim poremećajem znatno se ređe sreće. Ovaj poremećaj obično ne zahteva naročito lečenje, a ako se pokaže da je terapija ipak potrebna, treba pronaći uzrok hipomenoreje i nastojati da se on otkloni. Kod hipomenoreje izazvane traumatskim oštećenjem endometrijuma delimičnom obliteracijom kavuma, vrši se umetanje plastičnih uložaka radi raskidanja postojećih sinehija i sprečavanja nastanka novih. Za tuberkulozom uzrokovane hipomenoreje daje se specifična terapija.

Jedna od tih ideja je da je odlazak zapravo borba za generaciju koja dolazi posle vas. Kažu da je druga generacija ta koja uživa sve benefite nove sredine. Oni odrastaju i formiraju se u istoj, nemaju slatki akcenat koji donose iz daleka i spremni su da iskoriste to gde jesu za svoje dobro. Oni nemaju problem društvene integracije koji vas sputava, već vide samo prilike (koje mogu biti i dobre i loše). Ovo je plemenit poduhvat ali vrlo često i prevelika žrtva za nešto što se za 15 ili 20 godina možda neće ni desiti. Lekovito bilje koje se javlja na ovom području je mnogobrojno najveći značaj imaju: kamilica - Matricaria chamomila L, kantarion - Hypericum perfolatum Lo, majčina dušica - Thymus serrpyllum L., hajdučka trava - Achilea milefulium L, glog - Crategus monogyna Jucd., zova - Sambucus nigra L., kleka – Juniperus communis L., divlja ruža - Rosa canina L. i mnoge druge. Za farmaceutske svrhe od lekovitog bilja koriste se nadzemni delovi: list, cvet, plod, i podzemni delovi: koren, koji se posebnim metodima dorađuju i prerađuju u finalne proizvode.

Među plodovima šumskog drveća i drugih biljaka u ovom području najveći značaj imaju: borovnica - Vaccinium myrtilus, kupina - Rubus ulmitolius, jagoda - Fragaria vesca, malina - Rubus idaeus, glog - Crataegus sp., kleka - Juniperus communis, lešnik - Corylus avelana, dren - Cornus mas, divlja jabuka - Malus silvestris, divlja kruška - Pyrus piraster, divlja trešnja - Prunus avium itd.

Tekst naslova

U svom prvodecenijskom istraživačkom i stvaralačkom opusu Matija Rajković se postupno razvijao, pre svega, u crtežu, koji je najviše i dosledno negovao, a potom u drugim umetničkim tehnikama u kojima je eksperimentisao.

Kombinovanjem različitih materijala, poput krejona, tuša i pera, krede, laviranog tuša, ugljena, olovke, on je na svojim crtežima; razlivao tuš, šmirglao novonastale slojeve, brisao, dodavao, oduzimao i vraćao i tako reinkarnirao neke već upotrebljene slučajnosti iz osnove. Tako je nastala većina Matejinih crteža, koji ni u jednom trenutku nisu samo puko podražavanje stvarnosti već i izraz umetnikovog intimnog doživljaja ili „već viđenog“ kojim je nastojao da realnost svede na naznaku, kroz:

„ dva napora da se priroda i prirodnost uhvati i ovekoveči zajedno sa svim kompleksnim — psihofizičkim koja čine ove crteže zanimljivim i lepim dokazom u kojoj meri je umetnik zavistan kako od sećanja nastalog pukim gledanjem, tako i od izabranog izraza kojim će sve to, u vidu gradnje posebnog mita o jednom trenutku, ovaplotiti u umetničko delo. ”

Sa istančanim osećajem za boju i crtež, Matija Rajković ne samo da suvereno vlada slikarskom veštinom već i brojnim mogućnostima transponovanja sopstvene stvaralačke energije u neke potpuno neočekivane mogućnosti likovnog izražavanja. Bilo da svoja umetnička dela stvara u klasičnoj ili digitalnoj tehnici (uz pomoć računara i računarskih programa) Matija na najbolji način iskazuje svoje oduševljenje za raznolika postojanja. Na istovetan način kako nastaju Matejini crteži pejzaža u klasičnoj tehnici, tako se oni u digitalnoj grafici transformišu u nove oblike koji...postaju utočišta, mesta sigurnosti...čiji se prizori postupkom redefinisanja u idejnom i likovnom procesu od osnovne matrice prolaznosti, preinačuju u sada i ovde, lični stav i odnos ka stvarnosti i umetnosti.

Pojedine Matijine asocijativne slikarske forme potsećaju na upotrebne predmete npr. automobil, i prvenstveno nastaju kao plod mašte ili već viđenog i doživljenog zabeleženog u umetnikovom sećanju, za koje on sam kaže:

„ Slikajući površine suočio sam se s problemom rešavanja prostora, pribegavao sam strukturalnoj gradnji slike dovodeći haotičnost otpada u red i smislenu celinu. Trudio sam se da motiv apstrahujem do svođenja sadržaja slike na čisto plastične kvalitete boja i površina, tako da se vizija utiskuje u slikarsku materiju. Materija, opet, nije tretirana kao elementarna vrednost, već kao poslednji stepen nekog preobražaja. Automobilski znaci, kao slova i brojevi, označavali su nataložen trag izvesne civilizacije, sve ono što su automobili vremenom prikupili. Obzirom da je sledeća etapa ulazak u presu, ti znaci koji će skliznuti na stepen u kome više neće biti nikakvog značenja, usporavaju raspadanje materije potvrđujući je kao ostatak nekog prethodnog vremena i nudeći je nama posmatračima kao nešto proživljeno, puno iskustva. ”

Samostalne izložbe

Godina	Mesto održavanja i naziv izložbe
2015.	Novi Sad, Kulturni centar – Mali likovni salon Trstenik, Likovni salon Doma kulture
2014.	Beograd, Mala galerija ULUPUDS-a Pirot, Galerija „Čedomir Krstić” Vršac, Velika galerija Kulturnog centra Gornji Milanovac, Moderna galerija Kulturnog centra
2013.	Opovo, Galerija „Jovan Popović”, Slike i crteži Kruševac, Galerija Kruševačkog pozorišta – ULUK
2012.	Žalec (Slovenija), Savinov likovni salon – ZKŠT
2010.	Čačak, Likovni salon Doma kulture Kruševac, Kulturni centar – Galerija legata „Milića od Mačve“
2009.	Beograd, Galerija Fakulteta likovnih umetnosti, Magistarska izložba
2008.	Kruševac, Skupština Opštine Kruševac
2006.	Kragujevac, Moderna galerija Narodnog muzeja – Mali likovni salon
2004.	Kruševac, Umetnička galerija Narodnog muzeja

Kolektivne izložbe

Godina	Važnije izložbe
2015.	Paraćin, Galerija Kulturnog centra, Izložba Udruženja – ULUK Kruševac Toronto (Kanada), Galerija Srpske nacionalne akademije – Izložba umetničkih dela časopisa Ljudi govore" Kruševac, Umetnička galerija Narodnog muzeja, „Dokumenta 1962. – 2012.“ Niš, Narodni muzej – Galerija „Sinagoga“, Izložba MMUU „Car Konstantin“
2014.	Brus, Galerija Centra za kulturu – Udruženje likovnih umetnika Kruševca Gornji Milanovac, Moderna galerija Kulturnog centra,12. Međunarodno bijenale umetnosti minijature Gornji Milanovac, Moderna galerija Kulturnog centra izložba 20. LK „Mina Karadžić“ Kruševac, Centar za stručno usavršavanje – CSU, izložba LK „Vidovdan“ Beograd, Galerija UK Palilula–NUBS, Udruženje ULUK Kruševac Kruševac, Umetnička galerija Narodnog muzeja, 54. Oktobarska izložba Kruševac, Galerija Kruševačkog pozorišta, 4. godišnja izložba ULUK-a
2013.	Gornji Milanovac, Moderna galerija Kulturnog centra, Udruženje–ULUK Surdulica, Vlasotince, Kulturni centar, LK „Mefest – Vlasinsko jezero” Kruševac, Galerija Kruševačkog pozorišta, 3. godišnja izložba ULUK-a
2012.	Gornji Milanovac, Moderna galerija Kulturnog centra, 11. Međunarodno bijenale umetnosti minijature Čačak, Likovni salon Doma kulture, Izložba Udruženja–ULUK Kruševac Kruševac, Narodni muzej, 2. godišnja izložba Udruženja–ULUK Kruševac Kruševac, Umetnička galerija Narodnog muzeja, 53. Oktobarska izložba
2011.	Jagodina, Galerija Kulturnog centra, iz kolekcije LK „Gružanska jesen“ Kruševac, Galerija Kruševačkog pozorišta Izložba Udruženja–ULUK Beograd, Galerija Singidunum–ULUPUDS „18. Beogradska mini art scena“
2010.	Vršac, „Fontana“, izbor slika iz kolekcije Oktobarske LK „Moja voda“ Gornji Milanovac, KC - 10. Međunarodno bijenale umetnosti minijature Beograd, Turistička organizacija Srbije, iz kolekcije LK „Knić" Čačak, Likovni salon Doma kulture, Izložba 3. LK „Ovčar banja“
2009.	Vršac, Kafe galerija Arena Iz kolekcije LK „Moja voda“, Noć muzeja Knić, Dom kulture, izložba 14. saziva LK „Gružanska jesen“ Čačak, Likovni salon Doma kulture, Izložba 2. LK „Ovčar banja“ Niš, Galerija savremene likovne umetnosti - Srbija, „Niški crtež”
2008.	Gornji Milanovac, KC - 9. Međunarodno bijenale umetnosti minijature Beograd, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Prolećna izložba ULUS–a Gornji Milanovac, Moderna gal. Kulturnog centra 14. LK „Mina Karadžić“ Ruski Krstur, Dom kulture, „47. Crvena ruža“, izložba LK „Njaradi `07.“ Beograd, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Jesenja izložba ULUS–a Kruševac, Umetnička galerija Narodnog muzeja, 50. jubilarna Oktobarska Čačak, Likovni salon Doma kulture, Čačak „1408.–2008.“, izložba LK Beograd, Galerija Singidunum–ULUPUDS, „15. Beogradska mini art scena“
2007.	Beograd, Galerija Ruskog doma Iz kolekcije LK „Knić 1996.–2006.“ Zrenjanin, Kulturni centar, Izložba LK „Crtež“ 16. saziv Beograd, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić”, 8. Beogradski crtež i mala plastika Beograd, Galerija Singidunum–ULUPUDS „14. Beogradska mini art scena“ Kladovo, Dom kulture, izložba 8. saziva LK „Đerdap turist“
2006.	Knić, Dom kulture, izložba 11. saziva LK „Gružanska jesen“ Beograd,Galerija Singidunum–ULUPUDS „13. Beogradska mini art scena“
2005.	Beograd, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“,Novi članovi ULUS–a Knić, Dom kulture, izložba 10. saziva LK „Gružanska jesen“ Kruševac, Umetnička galerija Narodnog muzeja, 47. Oktobarska izložba
2004.	Kruševac, Umetnička galerija Narodnog muzeja, 46. Oktobarska izložba Kruševac, Galerija Kruševačkog pozorišta, Rotari klub
2003.	Novi Sad, Galerija Podrum, Diplomska izložba studenata Kruševac, Galerija „U prolazu“ - Dom sindikata, Umetnici Kruševca
2002.	Kruševac, Umetnička galerija Narodnog muzeja, Bijenale „Mladi“
2001.	Despotovac, Galerija Centra za kulturu, Manasija–crtež Pale (Republika Srpska), Studentski centar, izložba Šesta LK „Pale“
2000.	Kruševac, Umetnička galerija Narodnog muzeja, Bijenale „Mladi”

Istorija medicine

ref

Dunavskim putem pored raznih materijalnih dobara i ljudi u Srbiju su transportovane desetine vagona i čitavi brodovi sanitetskog materijala, lekova i medicinske opreme i to je trajalo sve do samoga kraja rata.13, 23, 24.

Pripadnici ruske sanitetske misije u pratnji sanitetskog voza u Nišu 1915. godine

Prva sanitetska ekipa upućena iz Rusij stigla je u Niš u septembru 1914. godine, preko Soluna. Ovu medicinsku ekipu lično je opremila grofica Trubeckaja, a na njenom čelu se nalazio dr Arsenije Džuverović, Srbin koji je u Moskvi diplomirao na Medicinskom fakultetu i bio na praksi u Kalugi. U ekipi su bila dva lekara, dva sanitetska inspektora i pet medicinskih sestara. Taj broj se dolaskom novih kadrova ubrzo povećao na 10 lekara i 110 medicinskih sestara sa opremom vrednom preko 250.000 američkih dolara. Ova ekipa lekara i sestara iz Rusije osmah je u Nišu formirala hiruršku sa 350 i epidemiološku bolnicu sa 120 kreveta.

Odmah po objavi rata ruska Vlada stavila je na raspolaganje srpskoj Vrhovnoj komandi hirurga dr Sofoterova, a rusko Društvo Crvenog krsta ga je opunomoćio da ga službeno predstavlja u Srbiji. Uz četiri vagona materijala i opreme stigli su 8 milosrdnih sestara (Marija Stepanovna, Atanasija Markovna, Marija Sergejevskaja, Ana Istomina, Pelagija Feodorovna, Tatjana Beliponova, Natalija Berlacekova i Kuova), dva bolničara i drugo osoblje.

Redosled pristizanja ekipa u Niš

Na zahtev srpske vlade poslanik u Petrogradu, dr Miroslav Spalajkovic, organizuje nekoliko grupa ruskih lekara, medicinara i milosrdnih sestara koje šalje dunavskim putem preko Renija i Prahova u Niš. One su po dolasku i Niš raspoređivane po građanskim i vojnim bolnicama u Nišu. Redosled pristizanja ekipa bio je sledeći:

Prva ekipa

Dana 20. avgusta 1914. godine, upućena je prva grupa, koja je u Niš stigla početkom septembra. U njenom sastavu su bili dr Fini F. Ostrovskaja, dr Samuilo F. Kernes, Crnogorac dr Radul Backović, dr Sigfrid I. Taljnik i dr Vilijams.

Druga ekipa

U ovoj sanitetskoj ekipi koja je u Niš stigla 9. septembra 1914. godine bili su dr Poljakova i Srbi (verovatno Vuko, student medicine) Bošković 5 i dr Jovan Popović.

Treća ekipa

Ova ekipa poslata je u Niš 1. septembra 1914. Nju su sačinjavala tri lekara (dr Antonjina A. Maksimova, dr Marija Gračova i dr Aleksandar Tarutin), pet studenata medicine (Georgij Jarcev, Antonije Zorbijadis, Rutenberg, Ekaterina Kuevatova, Aleksandar Kuznjecov i buljubašu) i tri milosrdne sestre (Aleksandra Zuhova, Nadežda Lozinski i Margarita Orlova).

Četvrta ekipa

Dana 12. septembra 1914. godine, na put prema Nišu uputila se i četvrta grupa sa pet lekara (dr eljkom N. Liberman, dr Pasja P. Dajbes, dr Rublja Epštajn, dr Evgenija Karpova, dr Panajot i dr Evdokija Manes) i medicinarom Aleksandrom Bjelaševskim.

Peta ekipa

Sedam lekara (dr Josif Šteker, dr Liba Kozlov, zubarar dr Avram Pevzner, dr Ester Lj. Kališ, dr Sigismund Stankevič, dr Marija Miheljs i dr Ivan Šipov), činilo je petu grupu koja je iz Rusije otputovala 3. oktobra 1914.

Svojom voljom došli su i stavili se na raspolaganje srpskoj vojsci zubar dr Malahov, dr Roman Ercenberg, dr Elena M. Subžinskaja, dr Boris V. Kac, dr Vitalija Olševska, dr Aron Zageljman i dr med. nauka Jevgenije Konstantinovski, koji je zadržan u sanitetskom odeljenju Vrhovne komande.

Uz pomoć Gospođe Ane Pavlovne Hartvig, supruge umrlog ruskog poslanika u Srbiji, koja je u Rusiji prikupila 100 000 rubalja, bolnički materijal, lekove, bolesničko rublje i posteljinu, ruska misija preuzima u Nišu na upravljanje 1. i 5. rezervnu bolnicu srpske vojske.

Dobrotvorni rad koji je započela Ana Pavlovna Hartvig nastavila je supruga novoimenovanog ruskog poslanika u Srbiji knjeginja Trubecki, svojim ličnim prilogom od 100 000 rubalja i osnivanjem Komiteta za pomoć Srbiji, koji je u Niš stigao 25. januara 1915.

U nedovršenu zgradu Niške gimnazije smeštena je Moskovska hirurška vojna bolnica. Njen šef bio je poznati hirurg dr Sirotkin, a lekari dr Valentina. V. Semjanikova, Srbin dr Arsenije Džuverović i dr Nada V. Marčinković, koja će, kao epidemiolog, preuzeti nešto kasnije zarazne bolnicu smeštenu u barakama za koleričare (iz prethodnog rata) kod niške železničke stanice. U grupi su bili stomatolog dr Jelena Sabeović, apotekar Đorđe Blejević, deset bolničara, tri rendgen-tehničara i drugo osoblje. Medicinske sestre u ovoj bolnicu bile su sve učenice Ženske visoke škole u ​​Moskvi, koju je organizovalo Iverske društvo (Jekaterina Badurlova, Marijana Gorlainova, Jelena Lebeduhova, Sofija Gorbe, Tatjana Nevzorova, Marija radiona, Olimpijada Lobanova, Aleksandra Kvjatkovskaja, Tatjana tolst, Ljubov gorčom, Margarita i Jelisaveta Sundečić). Moskovska bolnica imala je 200 postelja u hirurškom delu i150 u zaraznom.. U haosu epidemije pegavca Ruska bolnica kod Železničke stanice izašla je na glas po maloj smrtnosti pacijenata zahvaljujući izvanrednoj nezi i zalaganju osoblja koje je najvećim delom i samo prebolelo bolest, uključujući i dr Marčinković.

Ovoj bolnici u lečenju pegavca ubrzo se pridružila i moderno opremljena bolnica sa 400 postelja koju je opremila Aleksandrinska opština br. 3. Na njenom čelu nalazio se docent dr Spaski, a pored njega radilo sedam lekara i četrdeset sestara. Posredstvom srpske poslanstva novembra 1914. u Niš su prispele lekari bakteriolozi dr Ekaterina Morozova i dr Ksenija Davidova, a januara 1915. i četiri mlada lekara dr Lev Tunik, dr Morduh Ciriškij, dr Klinger i dr Zilberšlang.

Pored toga, u Nišu je osnovano i tzv. Ruskosrpska gradska lekarska pomoć smeštena u zgradi osnovne škole kod Saborne crkve u kojoj su neprekidno i danju i noću dežurali i pružali pomoć potpukovnik dr Žarko Trpković i pet mladih lekara i medicinara dobrovoljaca prispelih iz ruskog zarobljeništva (Đorđe Milić, Krsta Grabovacke, Milan K. Jovanović, Kosta Živanović i nepoznate), a od Rusa cela dezinfekciona ekipa od 11 članova, kao i ruski lekari iz niških bolnica.

Rusi su, takođe, u Niškoj Banji obrazovali sirotište za nezbrinutu decu, a u manastiru Svete Petke dečiji sanatorijum za tuberkulozu.

Individualno je iz Švajcarske, gde se nalazio u političkom izbeglištvu, došao dr Baraboškin, koga su srpski vlasti poslale u Aleksinac u bolnicu sa 600 ranjenika i tifusara. Premoren od napora, kada se razboleo nije mogao odoleti.

U Valjevu, takođe, radila je mlada lekarka dr Sošinska sa grupom milosrdnih sestara, koja se žrtvovala da za vreme prve neprijateljske okupacije Valjeva ostane sa ranjenicima. Sa njome je ostao i dobrovoljac, ruski đak dr Milovan Bašović, Srbin iz plemena Drobnjaka, koji je takođe iz Rusije došao u pomoć početkom rata (kao i za vreme Balkanskih ratova) 5. Ne sme se zaboraviti i jedna plemenita žrtva: kao dob- rovoljni bolničar u 5. puku 2. poziva poginula je na Gučevu 19. septembra gospođa Darija Aleksandrova Korovkina iz Sankt Peterburga.

Ceo Niš bio je organizaciono podeljen na četiri reona u kojima je gore pomenuti komitet organizovao besplatnu medicinsku grupu pomoć, izdavanje lekova i besplatne obroke za najugroženije stanovnike i izbeglice. Komitet je takođe raspolagao velikim centralnim skladištem u kome se nalazilo već od kraja 1914. godine preko 50 vagona najraznovrsnijeg sanitetskog materijala, opreme i lekova. Sve to, uključujući i 12 vagona tek prispele opreme (odeća i posebni šatori za zimske prilike) ostalo je prilikom evakuacije Niša u jesen 1915. godine, dok su se članovi ruskih misija povukli sa srpskom vojskom do obale Jadrana, odakle su evakuisani i kasnije dobrim delom radili u ruskim sanitetskim ustanovama na Solunskom frontu.

Krah srpskog odbrane nastupio je posle napada skoro trostruko nadmoćnijih neprijatelja sa tri strane duž granične linije od 1.290 kilometara, koju je bilo nemoguće braniti bez pomoći saveznika koja je mimo srpskih očekivanja izostala.

Ostalo

Prema tvrdnjama Alena Snidera veštine savanata su latentne u svima nama. Njegova hipoteza je da savanti imaju privilegovan pristup nižem nivou, manje obrađenih informacije, pre nego što se ome upakuju u holistički koncept i smislene etikete.

Zahvaljujući neuspešnoj top-down inhibiciji, oni mogu da pristupe nformacijama koje postoje u svim delovima našeg mozga, a koje su obično izvan naše svesti. Ovo objašnjava kako veštine savanata spontano nastaju u inače normalnih ljudi, i zašto takve veštine mogu biti veštački izazvana niskim frekvencijama ponavljajućih transkranijalnih magnetnih stimulacija. Na ovo prema Aleni S. takođe ukazuje i činjenica da su autistični savanti atipično i bukvalno poseduju sposobnost da se koncentrišu više na delove nego na celinu što im pruža prioritet u pristupu pojedinim grupama informacija za rešavanja problema, kao što su oni koji zahtevaju razbijanje kognitivnong načina razmišljanja. Tako se strategija izgradnje od delova prema celini može smatrati osnovom veština kod tzv. autističnih genija. Za razliku od zdravog uma, koja ima ugrađena očekivanja sveta (unutrašnjeg reda), autističan um mora prvo pojednostaviti svet usvajanjem stroge rutine (eksternim redom).

Istorijat

Prvi stručni opis savantizma ili savanata-idiota, datira iz 1789, kada ja Benjamin Rush opisao veštine jednog psihijatrijskoh bolesnika koji je mogao da izračuna starost nekog lica u sekundama.

Skoro 100 godina kasnije, J. Langdom Down (poznat po otkriću Daunovog sindroma) tokom 1887. Počeo je sa upotrebom termin idiot-savant za neke osobe kod kojih je uočio pojavu istovremeno prisutnog niskog ukupnog kognitivnog funkcionisanja i određene veštine iznad proseka.

Godine 1943, Leo Kanner, prvi je u svom izveštaju o autizmu pomenuo „neverovatan rečnik, odlično pamćenje i tačno ponavljanje složenih obrazaca i sekvenci brojnih podataka" kod nekim osoba sa autizmom.“

Tako su skoro više od 200 godina (sve do 1983 godine) objavljivane samo studije neverovatnog poremećaja (savantizma) samo kod izolovanih slučajeva, kada se pristupilo prvim sistematizovanim eksperimentima kako bi se odredili mogući uzroci i prevalencija ovog fenomena uočenih kod autizma.

Međutim, u poslednje vreme, novi pristupi u proučavanju inteligencije koji je započeo Hauard Gardner, treba da da objašnjenje za ovaj sindrom ili definiše njegove moguće uzroke. Tako je paradoksalno proučavanje ove mala populacija savanata od strane stručnjaka postalo prava glavobolja za teoretičara inteligencije, koji bi u budućnosti trebalo da pokušaju da se uklope zagonetno kognitivno funkcionisanja kao pšti obrazac ponašanja male grupe ljudi sa posebnim umnim sposobnostima i kognitivnim viteštvom u matematici, muzici, poeziji, itd, koji ponekad ne mogu da se sete imena članova porodice, ili nisu u stanju da se samostalno snalaze u svakodnevnom životu.

Život i karijera

Slobodan Sotirov rođen je 22. januara 1926 u Pirotu, kao prvo dete oca Kruma, trgovca, i majke Jordanke, domaćice. Majka Jordanka slučajno je bila u Pirotu kada je krenuo porođaj, mada je porodica u vreme njegovog rođenja živela u Dimitrovgradu (tadašnjem Caribrodu), u kome je slikar proveo svoje detinjstvo.

Još kao petogodišnjem dečaku, lov i ribolov mu postaju strastveni hobiji, koje je započeo pecajući i loveći sa ocem Krumom u rekama Erma i Nišava i na Staroj planini. Od majke Jordanke nasledio je ljubav prema čitanju romana i kulinarstvu.

U Caribrodu je završio niže razrede osnovne škole. Osmogodišnju gimnaziju završio je u Pirotu. Sa 16 godina Slobodan Sotirov primljen je na Akademiju likovnih umetnosti u Sofiji, Bugarska, u kojoj je studirao klasično crtanje i slikanje u klasi profesora Ilije Petrova. Rat je privremeno prekinuo njegovo studiranje. Tokom Drugog svetskog rata od 1944. godine kao partizan uzeo je učešće u Narodnooslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije. Po završetku rata nastavio je studije u Sofiji , a jedne školske godine (u vreme Rezolucije informbiroa) studirao je i na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Koste Hekmana i Ivana Tabakovića.

Od početka karijere bavio se i pedagoškim radom. Od 1949 do 1952.. predavao je crtanje, bugarsku i svetsku književnost u Manjinskoj srednjoj školi (gimnaziji) i Učiteljskoj školi u Dimitrovgradu. U tom periodu se oženio i po prvi put zasnovao porodicu. Nakon seobe u Niš, u zvanju profesora, predavao je dekorativne tehnike i analitičko crtanje u srednjoj umetničkoj školi „Đorđe Krstić“ u Nišu. Najduže je predavao, kao profesor crtanja i profesor tehnologije, na Višoj pedagoškoj školi u Beogradu gde je bio i šef katedre u nekoliko navrata.

Imao je preko 50 samostalnik i učestvovao na preko 100 kolektivnih izložbi u Srbiji i drugim bivšim jugoslovenskim zemljama, Bugarskoj, Italiji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Švedskoj, Japanu, Americi. Član je ULUS-a i dobitnik "Zlatne palete" 1964. godine. Medalju "Ivan Vazov" za doprinos u kulturi, dobija u Sofiji 1997. godine. Pored Srbije i Bugarske, živeo je dugi niz godina i stvarao u Italiji, Švedskoj i Švajcarskoj.

Poznanstvo iz mladosti sa dr Fedorom Vujovićem, stomatologom iz Švajcarske, Sotirova je godinama odvodilo u malo švajcarsko selo, gde je više od dvadesetak godina portretisao žitelje.

Pored maternjeg bugarskog jezika, govori srpski, francuski, engleski i nemački jezik.

O njegovom slikarskom opusu napisano je pet monografija.

Godine 1983. oženio se Draganom Milošević sa kojom ima dve ćerke, Mariju i Jordanku. Živi i stvara u Beogradu.

Apiterapija

Apiterapija od lat reči (apis - pčela) je komplementarna naučna disciplina tradicionalne medicine najvećim delom, nastala na viševekovnom iskustvu iz naroda. Ona u sebi objedinjuje preventivne i terapijske medode koje se zasnivaju na primeni pčelinjih proizvoda: cvetnog praha, matičnog mleča, meda, propolisa, pčelinjeg otrova i voska u svrhu očuvanja i unapređenja čovekovog zdravlja.

Istorijat

Primena pčelinjih proizvoda u preventivne i terapijske svrhe postoji od postanka čovek. O tome da je čovek oduvek koristio med kao hranu i lek, govore brojni crteži po zidovima pećinama i sačuvani pisani dokumenti. Sačuvani dokumenti drevnih civilizacija Egipta, Grčke i Rima upućuju da je čovek još tada cenio lekovita svojstva meda.

• Hipokrat (460-377 god. p. n.e.) navodi med kao antibiotik, antiseptik, ekspektorans.
• Aristotel (384-322.god. p.n.e.) pripisuje lekovita svojstva svim pčelinjim proizvodima
• Galenus (130-210) koristio je med kao lek.
• Avicena je med koristio za lečenje rana. O lekovitim svojstvima meda on u svojim delima navodi „okrepljuje dušu, pomaže probavu, oštri um, obnavlja pamćenje“.

Istraživanja pokazuju da svakodnevno korišćenje meda u dozi od jedne kašičice na dan obezbedjuje niz korisnih efekata na ljudsko zdravlje. Sadrži lako usvojive proste šećere, minerale, vitamine, esencijelne amino kiseline, organske kiseline, biljne antibiotike, fitohormone, enzime, masti, belančevine. Do sada je dokazano prisustvo oko 300 materija, ali to nije konačan broj. Mogu ga koristiti deca od navršene prve godine, predškolsko i školsko dete, trudnice i dojilje, fizički i umni radnici, sportisti kao prirodni doping, osobe treće životne dobi. Med poseduje antimikrobna, antimikotična , antioksidativna svojstva koja potiču od polifenola. U 2004. god. zvanično je dokazano da je med aktivator imunog sistema, poseduje antianemična i antisklerotična svojstva. Propolis je lepljiva smolasta materija, koju pčele sakupljaju sa pupoljaka biljaka. U zemljama sa razvijenom apiterapijom registrovan je kao lek. Stimuliše rad imunog sistema, obnavlja oštećena tkiva, jak je lokalni anestetik, odličan antivirusni lek, štiti organizam od posledica zračenja. Pored antioksidativnih sposobnosti, propolis sprečava rast tumorskih ćelija. U 2005. god. dokazano je da snižava nivo holesterola i triglicerida. U Velikoj Britaniji pre 15 god. utvrđeno je da sprečava zgrušavanje krvi. Cvetni prah služi za oprašivanje biljaka , koncentrat je belančevina (30%), vitamina, minerala, enzima , esencijalnih amino kiselina, hormona, ugljenih hidrata, masti, sadrži sve što je potrebno za život. Savetuje se malokrvnim osobama, radi bržeg oporavka kod iscrpljujućih bolesti, reguliše nivo holesterola i triglicerida u krvi, smanjuje tegobe kod benigne hipertrofije prostate pa se preventivno preporučuje muškaracima posle 40. godine. Matični mleč je proizvod lučenja žlezda pčela i služi za ishranu legla i matice. Zbog svog hemijskog sastava, smatra se eliksirom mladosti, izuzetan je biostimulator, imunomodulator, regenerator. Naučno je dokazano da reguliše nivo holesterola i triglicerida u serumu, ima antimikrobnu i antivirusnu moć. Našao je mesto u visoko razvijenim zemljama (Japan ) za brz oporavak organizma posle napornog radnog dana. Pčelinji vosak je složena mešavina koja sadrži preko 300 materija. Poseduje antimikrobno i regenerativno dejstvo i koristi se za spravljanje obloga za zarastanje rana. Pčelinji otrov je vrhunski imunomodulator i primenjuje se zemljama sa razvijenom apiterapijom. Apiterapija je prisutna svuda u svetu, kako u visoko razvijenim, tako i nerazvijenim zemljama. U većem broju zemalja svrstana je u red preventivnih i terapijskih metoda. Zemlje kao što su Rusija, Bugarska, Rumunija svrstale su apiterapiju u metode lečenja i poseduju klinike za apiterapiju kao i institute gde se proizvode originalni preparati.

• Vrste angiograma u zavisnosti od primenjene opreme za angiografiju
• 
  Klasična angiografija - kateter angiografija
• 
  Kompjuterizovana tomografska angiografija
• 
  Magnetna rezonantna angiografija

Stopa smrtnosti od vatrenog oružja na 100 000 stanovnika

Kako za lečenje ne postoje specifični antivirusni lekovi, rubeola se uglavom leči primenom simptomatske terapije (prvenstveno vitamina i antipiretika).

Lečenje postnatalna rubeola

Puž, kohlea, (lat. cochleae) je organ čula sluha u obliku spiralnog kanala, sličan puževoj školjci (lat. canalis spiralis cochleae - по којој је и добио назив) smešten u unutrašnjem uvu.

Istorijat

Budući da zone završavaju na dlanovima ili stopalima, svaki organ na tim mestima ima svoju tačku. Nervni završeci koji se nalaze na dlanovima i stopalima prenose informacije duž kičmene moždine do mozga i zatim do pojedinih delova tela. Raspored područja refleksologije na stopalima odražava organizaciju u organizmu u toj meri da su organi desne strane tela zastupljeni u desnom stopalu, a organi leve strane u levom.

Poznato je da se u današnje vreme stopala zanemaruju pa čak kod 90 odsto ljudi postoje deformacije stopala. Čovek je, naime, izgubio direktan kontakt sa okruženjem i prirodom kada je, hodajući bos, direktno stimulisao refleksne tačke.

Istraživanja su dokazala da se vremenom na završecima nerava na stopalu nakupljaju soli kalcijuma i kristali mokraćne kiseline koji onemogućuju normalnu stimulaciju žlezda i organa. Ali, tehnikom refleksoterapije mogu se ukloniti. Refleksoterapija je i vrsta stimulacije centralnog nervnog sistema na nivou spinalne moždine i simpatičkog sistema. Naime, stopala i šake izuzestno su osetljivi na dodir pa se preko njih mogu pokrenuti blokirani mehanizmi u telu i mozgu.

Koristi se i u kombinacijama sa nekim drugim terapijskim tehnikama za opuštanje, smanjivanje agresivnosti, poboljšanje koncentracije i ukupnog energetskog potencijala tela.

Refleksologija koristi jedinstvenu metodu posebnog pritiska palcima na refleksne tačke radi postizanja brojnih terapijskih učinaka. Njeni su učinci višestruki, kao što su uklanjanje blokade u protoku telesne energije, normalizovanje protoka krvi i limfe u različitim delovima tela te postizanje ravnoteže svakog dela tela, organa ili žlezde. Refleksoterapija ili terapija po zonama je preteča današnjih spoznaja.

Građa

Puž polazi sa prednje-donjeg zida vestibulum, i ide prema dole i napred, a zatim zavija prema gore i nazad dva i po puta pri čemu se svaki zavoj sužava i odmiče u spoljnu stranu. Takvim tokom puž dobija oblik konusa na kojem opisujemo bazu, koja je okrenuta prema unutra i vrh, kupu puža koja je okrenuta prema spolja.

Unutrašnjost konusa puža ispunjava stožer koji takođe ima oblik konusa sa bazom prema unutra i vrhom (apeks). Stožer sa kojeg polazi koštana pločica zvana pločica stožera. Baza stožera projektuje se u fundus meatus acusticus internus u području aree kohlee. Stožer je pun kanalića, od kojih svaki odgovara jednom otvoru u traktusa spiralis foraminosus. Ovi kanalići završavaju na bazi koštane spiralne pločice u spiralnom kanalu stožera, u kojem je smešten spiralni ganglion puža. Spiralni kanal je koštanom pločom koja se zove lat. lamina spiralis osea nepotpuno podeljen na dva dela i to tremnua skalu i timpaničnu skalu. Potpunu podelu vrši pužni kanal koji leži u srdnjoj skali. Koštana spiralna pločica u području kupue završava sa hamulusum spiralne pločice. Između ovog hamulusa i pločice stožera nalazi se tzv helikotrema preko koje komuniciraju timpanična i tremna skala . U bazalnom delu timpanične skale nalazi se otvor kojim počinje pužni kanal koji se otvara na donjoj strani piramide. Kroz ovaj kanalić prolazi perilimfatični kanal.

Koštani puž

Puž se sastoji iz tri dela:

1. spiralni kanal — (lat. canalis spiralis cochleae)
2. stožer — (lat. modiolus)
3. koštana spiralna pločica. — lat. lamina spiralis osea

Spiralni kanal — (lat. canalis spiralis cochleae). je 2.25 puta spiralno savijen (samo kod sisara) pužni koštani kanal oblika kućice baštenskog puža. Svojom početnom, bazalnom vijugom koja je najšira, i koja odgovara prednjem delu dna unutrašnjeg slušnog kanala, prouzrokuje rtno ispupčenje na medijalnom zidu kavuma - promontorium. Najuži kraj, nazvan je vrhom puža, i okrenut je prema karotidnom kanalu (lat. canalis caroticus).

Stožer (lat. modiolus) - je središnji deo puža, oblika šuplje kupe, oko čije osovine se uvijaju spiralni kanal puža i koštana spiralna pločica. Završni listić stožera-modiola (lat. lamina modioli) je tanki koštani stubić, kojim se vrh stožera produžuje do pužnog vrha i on gradi osovinu završne vijuge koštanog puža. Osnova stožera-modiola (lat. basis modioli) vodi u plitku šupljinu stožera (lat. cavum modioli), na čijem se zidu vidi spiralna rupičasta linija (lat. tractus spiralis foraminosus). Osnova stožera, zajedno sa spiralnom rupičastom linijom njegove šupljine, gradi središnji, udubljeni deo (lat. fossula cochleae) na prednje-donjem kvadrantu dna unutrašnjeg slušnog kanala (area cochleae). Mnogobrojni sitni otvori spiralne rupičaste linije, zvani stožerski otvori (lat. foramina modioli) vode u uzdužni sistem kanali}a duž osovine (lat. canales longitudinales modioli) za vlakna kohlearnog dela živca lica, a delimično i lateralno, u proširenje kanala, koje se ovija oko stožera-modiolusa kao (lat. canalis spiralis modioli - Rosenthal), gde je smešten spiralni ganglion (lat. ganglion spirale - Corti).

Koštana spiralna pločica polazi sa poda vestibuluma blizu spoljašnje ivice kohlearnog recesusa i ima dva dela: pužni ili spiralni deo, dug 25-26 mm i smešten u pužu i tremni ili pravi deo dug 4-5 mm, koji ulazi u trem na njegovom prednjem zidu. Ona pri bazi gde je kanal širi, daleko više štrči u njegov lumen, nego pri vrhu gde je znatno uža. Njen unutrašnji koštani deo je pričvrćen za modiolus, koji doseže do 2/3 lumena zavoja (zavoji su kod desnog uva u smeru kazaljke na satu, a kod levog obrnuto).

Spoljašnji deo je membranozni deo i od slobodne spoljašnje ivice je premošćen vezivnim izdankom na spoljašnjem zidu (lat. ligamentum spirale) a potom i razapetom poput opne, bazilarnom membranom (lat. lamina spiralis membranacea - membrana basilaris). Pošto je ovo rastojanje manje pri bazi, a veće pri vrhu, bazilarna membrana je pri bazi šira, a na vrhu uža.

Na svom bazalnom kraju koštana spiralna cev nosi tremni otvor puža (lat. apertura vestibularis cochleae). Obe pregrade, i koštana i membranozna, rastavljaju kanal puža u dva potpuno odvojena prostora: gore, u smeru vrha puža je tremno stepenište - lat. scala vestibuli, a dole, u pravcu baze je bubno stepenište - lat. scala tympani. Kohlearni kanal ispod kupule završava slepo kukastim nastavkom, gde pregrada delimično koštana, a delimično membranozna, ne dopire do kraja i ostavlja na samom vrhu mali otvor okruglog preseka 0,4 mm². To je jedino mesto gde gornja i donja polovina komuniciraju međusobno i zove se helikotrema.

Pužni kanal lat. ductus cochlearis

Pužni kanal smešten je u koštanom kohlearnom kanalu i prati njegova 2.5 navoja (praktično je smešten, odnosno predstavlja donji deo skale trema). Njegovih prvih prednjih pet šestina su spiralno zavijene i smeštene u koštanom pužu, dok je njegova zadnja šestina prava i smeštena u vestibulumu.

Njegov prednji i uži, slepo zatvoreni kraj, leži u završnoj vijugi koštanog puža, naziva se vrh opnastog puža (лат. caecum cupulare). On ograničava u završnoj vijugi puža, zajedno sa konkavnom unutrašnjom ivicom kukastog kraja spiralne pločice - лат. hamulus laminae spiralis i sa završnim listom stožera unutrašnji pužni otvor (лат. helicotrema).

Njegov zadnji i znatno širi, slepo zatvoreni kraj, naziva se tremni kraj opnastog puža (лат. caecum vestibulare). On je pričvršćen uz pužno udubljenje na unutrašnjem zidu trema - лат. recessus cochlearis vestibuli, a tankim Hensenovim spojnim kanalićem je vezan sa kesicom.

Ova na preseku trouglasta cev i na jednom i na drugom kraju završava slepo. U šupljini koštane spiralne pločice on ispunjava prazninu između njenog spoljnjeg zida i slobodne ivice koštane spiralne pločice, gradeći s tom pločicom potpunu koštanoopnastu pregradu, koja deli ovu {šupljinu na tremno stepenište (лат. scala vestibuli) i bubno stepenište (лат. scala tympani).

Ajurveda

Prednosti ajurvede

Prednosti ajurvede, u poređenju sa savremenom medicinom u trenutnoj fazi njenog razvoja, upravo je u tome što ajurveda mnogo ranije prepoznaje „neravnotežu“ u telu. U ajurvedi postoji šest stepena razvoja bolesti, odnosno neravnoteže fluida koji čine individualnu konstituciju. Svaki stepen ima svoje simptome. Savremena klinička medicina može dijagnostikovati bolest, tek na petom stepenu njenog razvoja po ajurvedi, kada se...„neravnoteža toliko produbi i fluidi izađu iz svojih tzv. „domova“ i nađu „slabu tačku“ i u njoj se „nasele“.

Aspekt preventive je u ajurvedi izuzetno naglašen. Svakako da u ranijem prepoznavanju simptoma postoji prednost ajurvede, kod čoveka koji ima senzibilan odnos prema svom telu i duhovnosti kada ga neravnoteža pritiska. Zdravom čoveku je uvek bio težak zadatak da definiše svoj odnos prema sebi i svetu, prema životu, prema univerzumu ili Bogu, u svim periodima od ljudskog postanka...Ako je taj odnos neskladan, ako osoba na sebe i na svoju slobodnu volju ne gleda kao na deo celine, onda je reč o teškom nedostatku uma, koji se pre ili posle odražava na fiziološko zdravlje.

Zato je jedan od osnovnih pristupa ajurvede pomoć osobi da promeni svoj unutrašnji doživljaj života. U suprotnom se može dogoditi da se u fizički izlečenom telu bolest ponovo javi, jer matrica uma ostaje ista. U određenom trenutku (na šta ga često natera sam život), čovek mora svesno da odluči da se promeni. Ali najčešće ta odluka mora prethodno sazreti i zato nije svaki čovek spreman na promene u svom životu dok za to ne nastane pravo vreme. I to je deo ajurvede i životne mudrosti uopšte, jer često bolest je zapravo znak dolaska tog vremena.

Rigveda (2000 pne) je najstarija zabeležena dokumenta koja se tiče upotrebe biljaka kao lek u Indiji, a tu tradiciju nastavila u drugom drevni tekst, Atharvaveda (1500-1000 pne), koji opisuje više biljke i uvela osnovni pojmovi. U 1000 pne, Punarvasu Atreia (šef škole medicine) i Divodas Dhanvantari (šef škole hirurgija) prenosio znanje i praktičnu obuku za svoje učenike.Briljantan naučnici ovih škola verno dokumentovanih pravila svojih gospodara u njihovim zbornika, popularno poznat kao Charaka Samhita (4,5) i Sushruta Samhita (6), respektivno.Charaka Samhita i Sushruta Samhita su osnovni spisi Ajurvede, ali su dopunjeni hiljade dodataka na osnovu posmatranja i iskustva, od kojih nijedna utiču svetost osnovnih tekstova.

Rigveda (2000 BC) is the oldest recorded document regarding use of plants as medicine in India, and this tradition continued in another ancient text, Atharvaveda (1500-1000 BC), which described more plants and introduced basic concepts.

In 1000 BC, Punarvasu Atreya (head of the school of medicine) and Divodas Dhanvantari (head of the school of surgery) imparted knowledge and practical training to their students. The brilliant scholars of these schools faithfully documented the precepts of their masters in their compendia, popularly known as the Charaka Samhita (4,5) and Sushruta Samhita (6), respectively.

The Charaka Samhita and Sushruta Samhita are the basic scriptures of Ayurveda, but they are supplemented by thousands of additions based on observation and experience, none of which affect the sanctity of the basic texts.

Šablon LGBT

Naziv projekta	Red bul stratos
Drugi naziv projekta	Misija na ivici stratosfere
Organizator projekta	Red bul Austrija
Vreme realizacije	oktobar 2012.
Učesnici	Feliks Baumgartner
Zemlja	SAD
Država	Novi Meksiko
Mesto	Rozvel
Sajt	http://www.redbullstratos.com/

Šablon 1

Faze u razvoju	Karakteristike razvojne faze
Empirijska	Čovek ne postavlja nikakva pitanja Neki ljudi stiču prva velika iskustva i od njih postaju prvi lekari Čovek počinje da postavlja pitanja zašto i kako nastaju bolesti? faze
Demonska	Prvi lekari su vračevi, šamani, čaribnjaci... Pored lečenja primenom metoda stečenih iskustvom čovek koristi i čarolije (ritualne pesme, plesove i td.) Najvećim delom lečenje se zasniva na dejstvu sugestija Sve više se razvija religija, koja u lečenje uvodi složene odnos između boga i čoveka
Magično-religiozna	Lakar je sveštenik Bolest je božja kazna, lečenje se zasniva na molitvama i mistici Gledaju se zvezde, nastaje primitivna prognostika Sve više se javljaju prvi lekari koji posmatraju čoveka, i mnoge uticaje na njegovo zdravlja Izučava se anatomija i fiziologija (krv, žuč, mokraća, pljuvačka, limfa, menstrualna krv) i smatra da je njihov poremećaj uzrok bolesti
Humoralna	Biološka nauka i „umetnost lečenja“ (ars medicina), koja se zasniva na naučnim principima, biomedicinskim istraživanjima, savremenim medicinskim tehnologijama za dijagnostiku i lečenje povreda i bolesti, primenom lekova, operativnih zahvata i drugih oblika lečenja.

Šablon 2

Одавање топлоте

Процеси	Губитак топлоте у (%) на 21°C
Радијацијом или кондукцијом	70
Испаравањем зноја	27
Дисањем	2
Измокравањем и дефекацијом	1

Šablon 2

Фенотипске групе Clostridium botulinum

-	Grupa I	Graupa II	Grupa III	Grupa IV
Vrsta toksina	A, B, F	B, E, F	C, D	G
Proteoliza	+	-	slaba	-
Glukoliza	-	+	-	-
Domaćin bolesti	čovek	čovek	životinja	-
Gen toksina	hromozom	hromozom	bakteriofag	plazmid
Bliski rođaci	C. sporogenes, C. putrificum	C. butyricum, C. beijerinickii	C. haemolyticum, C. novyi type A	C. subterminale, C. haemolyticum

Šablon 3

Bočni prikaz kičme čoveka

  Vratni deo(Pars cervicalis)

  Grudni deo(Pars thoracalis)

  Slabinski deo(Pars lumbalis)

  Sedalni deo(Os sacrum)

  Trtični deo ( Os coccygis)

  Crvenilo kože

  Mehurić

  Nekroza

  Fibrin

Šablon:Farblegende Šablon:Farblegende Šablon:Farblegende Šablon:Farblegende Šablon:Farblegende __________

Bočni prikaz kičme čoveka

  Vratni deo (Pars cervicalis)

  Grudni deo (Pars thoracalis)

  Slabinski deo (Pars lumbalis)

  Sedalni deo (Os sacrum)

  Trtični deo ( Os coccygis)

Medicinski testovi

Electromyography

Elektromiografija

Elektromiografija (EMG), miogram je invazivna dijagnostička metoda kojom se vrši procena funkcija mišića i neravna kontrola mišićnih funkcije.

Kako se izvodi

Specijalane elektrode (igle) za EMG ubadaju se kroz kožu u mišić. Električne aktivnost koju prenosi ova elektroda iz mišića registruje se na osciloskopu vizuelno, a može se čuti i preko zvučnika aparata za EMG.

Nakon postavljanja elektroda, od pacijenta može biti zatraženo da pokreće mišiće (na primer, da savije ruku). Prisustvo, veličina i oblik talasa - akcionog potencijala - prokazana na osciloskopu daje informacije o sposobnosti mišića da reaguje nakon stimulacije živaca. Sprovodljivost i brzina sprovođenja živaca takođe se testira i izvodi zajedno sa EMG.

Priprema za testiranje

Ne postoji poseban oblik pripreme, izuzev što se pacijentu savetuje da ne koristi bilo koje kreme ili losione na dan testa.

Kako test će se osećati

Vi maj osećati bol ili nelagodnost kada su stavili elektrode, ali većina ljudi su u stanju da završe test bez značajnih problema.

Nakon toga, mišića može osećati tendera ili izbijen za nekoliko dana.

Komplikacije u toku EMG

• Krvarenja (minimalna) iz kože i u mišiću
• Infekcija nesterilnim elektrodama (minimalan rizik)
• Ostalo: Trauma iz mišića nakon EMG može izazvati lažne rezultate na testovima krvi (kao što je kreatin kinaza), biopsiji mišića, ili u drugim testovima.

Indikacije za EMG

Vrsta radikala	Izvor radikala	Fiziološki procesi
Azot oksid (NO-)	Azot	• Relaksacija glatkih mišića (kontrola vaskularnog tonusa) • Razne druge (cGMP) - zavisne funkcije
Superoksid (O2-) i srodne (ROS)	NAD(P)H oksidaze	• Kontrola ventilatilacije. • Kontrola produkcije eritropoetina i drugih funkcije izazvanih hipoksijom. • Relaksacija mišića • Prenos signala iz različitih membrana receptora. • Poboljšava imunološke funkcije
Superoksid (O2-) i srodni (ROS)	Iz bilo kog izvora	• Oksidativni stres odgovor. • Održavanje redoks homeostaze.