Pređi na sadržaj

Korisnik:TijanaM99/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Trgovina severnokorejskih žena u Kinu[uredi | uredi izvor]

Mnoge žene iz Severne Koreje postaju žrtve trgovine ljudima nakon migracije u susednu Kinu. Severnokorejska diskriminacija žena u radnoj snazi, tradicionalno porodično viđenje žena kao tereta, i sve veće siromaštvo u regionu služe kao faktori koji ih motivišu da migriraju u susednu zemlju kako bi pronašli bolji život.[1] Kineska politika jednog deteta smanjila je broj žena u zemlji, povećavajući potražnju za seksualnim radnicima i nevestama kojima se trguje. Od 2020. godine, procenjeno je da su 80% severnokorejskih begunaca bile žene, od kojih je 60% prodato u širokoj kineskoj mreži trgovine ljudima.[2][3] Žene i devojke kojima se trguje kupuju posrednici sajber seksa, prodaju ih u brak i teraju na prostituciju. Od 2023. godine, ima do 500.000 takvih žena i devojaka u severnim kineskim provincijama Jilin, Liaoning i Heilongjiang, gde je eksplodirala industrija trgovine ljudima, dostižući 105 miliona dolara godišnje.[4] Severnokorejske kazne za prebege i nedostatak pravne zaštite severnokorejskih izbeglica u Kini primoravaju žene da izdrže zlostavljanje kako bi izbegle deportaciju.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine i kolebanja veza sa Rusijom i Kinom[1], severnokorejski režim je izgubio finansijsku podršku i zapao u sve težu ekonomsku depresiju. Mnoge fabrike su zatvorene zbog nedostatka prirodnih resursa i nemogućnosti da plate radnike, što je primoralo vladu da drastično smanji obroke hrane. Godine 1994. Kim Jong II je objavio da građani moraju biti samodovoljni jer je gasio železnički sistem, ostavljajući mnoge ljude bez pristupa hrani.[5] Glad koja je usledila pogoršana „poljoprivrednim katastrofama“ ubila je 2 miliona Severnokorejaca od 1996. do 1999. godine. Godine 2002. nova ekonomska politika je povećala cenu hrane za 50% i smanjila kupovnu moć novca, što je primoralo ljude da troše 75 do 85% novca na namirnice. Sve gori uslovi gladovanja u Severnoj Koreji motivisali su porodice da migriraju u susednu Kinu. U deceniji koja je prethodila 2006. godini, 100.000 severnokorejskih imigranata ušlo je u Kinu tražeći hranu i sigurnost posla preko reka Jalu i Tumen.

Tržište trgovine ženama Severne Koreje u vrednosti od 105 miliona dolara[6] uglavnom se pokreće potražnjom sela Šandong, Fudžian i Guangdong i snabdevanjem provincije Junan. Kineska politika jednog deteta usvojena 1980. godine [7] podstakla je želju za ženama žrtvama trgovine ljudima. Kada je primenjen, zakon je motivisao povećanje čedomorstva i spolno selektivnih abortusa, stvarajući alarmantan odnos od 14 muškaraca na 1 ženu koji danas imaju ruralna područja. [1] Prema podacima Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija, broj muškaraca u Kini je bio veći za 34 miliona u 2014. godini.[8] Kulturna praksa komodifikacije žena takođe igra ulogu u rastućoj situaciji trgovine ljudima u Kini, pošto su, istorijski gledano, konfučijanska verovanja ohrabrivala porodice da prodaju žene u konkubinate i ropstvo.

Severnokorejska iskustva sa trgovinom ljudima[uredi | uredi izvor]

Neke Severnokorejke su u početku spremne da budu krijumčarene preko granice u nadi da će pronaći bolji život. Iako je to istina, mnoge žene pristaju na ovo ne znajući da će biti trgovane, mogu samo da se nadaju najboljem. Mnogo puta, šverceri obećavaju da će im pomoći u dobroj nameri, ali ih na kraju prodaju posrednicima u trgovini. Trgovci namamljuju Korejke da emigriraju obećavajući im normalne poslove u Kini, kao što je rad kao sobarica ili radnica u fabrici, a zatim ih teraju u komercijalnu industriju seksa. U drugim slučajevima, žene iz Severne Koreje prodaju njihova sopstvena porodica u nadi da će u Kini raditi na tome da im pruže finansijsku podršku. Neke porodice takođe prodaju svoje severnokorejske ćerke kao neveste Kinezima pod lažnom pretpostavkom da će dobiti nadoknadu.

Postoji mnogo faktora koji olakšavaju trgovinu ženama i devojkama iz Severne Koreje, kao što je činjenica da je većina trgovaca etničkim muškarcima Koreja-Kineza koji tečno govore korejski,[1] što povećava poverenje koje ove žene imaju u svoje krijumčare. Ostali faktori uključuju korupciju među graničnim stražarima koji dozvoljavaju krijumčarenje žena i tendenciju trgovanih pojedinaca da pomažu u trgovini drugim ženama iz Koreje. U 2019. godini, 15% žena i devojaka kojima se trgovalo kupili su posrednici sajber seksa, 30% prodato kao neveste, a 50% je primorano na prostituciju. [2] Dok su bile pod kontrolom svojih otmičara, više od 60% žena je iskusilo fizičko i psihičko zlostavljanje. Žene Severne Koreje žrtve trgovine ljudima primorane su da učestvuju u seksu, grupnom silovanju, izopačenim sajberseksualnim nastupima i teškom radu (kada se prodaju muškarcima u ruralnim oblastima).[1] Trgovci ljudima takođe pokušavaju da slome duh trgovanih žena da pobegnu tako što ih vezuju u lance na duge periode vremena i podvrgavaju ih dugim periodima silovanja. Žene koje na silu odbijaju da budu trgovane bivaju premlaćene, izgladnjele, pa čak i ubijane.[1]

Zakonodavstvo[uredi | uredi izvor]

Severna Koreja

Vlada Severne Koreje je tvrdila da nije imala slučaj trgovine ljudima više od 50 godina, što je tvrdnja koja drži ljude u neznanju o trgovini njihovim građanima[1].  Uprkos ovoj tvrdnji, u Kini se često hvataju prebegli kojima se trguje i šalju se na severnokorejsko-kinesku granicu da bi ih ispitivali, tukli, pretresali i mučili[9] u policijskim stanicama ili pritvorskim centrima. Ako se proglase krivim, trgovci u trgovini ljudima prolaze još gore, jer su oni koji su uhvaćeni osuđeni na smrt i javno pogubljeni. S druge strane, žrtvama trgovine ljudima se sudi kao političkim kriminalcima i šalju ih u radne logore na najmanje 5 godina da obavljaju teške poslove u lošim radnim uslovima. U ovim radnim logorima, trudnice su podvrgnute indukovanim abortusima i čedomorstvu kao načinu da se severnokorejske loze održe čistom i da se Vlada oslobodi odgovornosti od finansijske podrške „deci strane krvi“.Prema izveštaju Stejt departmenta iz 2021. godine, vlada Severne Koreje primorava svoje građane da rade u Kini kao prinudni rad (koji je verovatno poznat i verovatno sankcionisan od strane Kine) kako bi ostvarila prihod za vladu Severne Koreje. Prinudni rad uključuje rad u hotelima i restoranima, kao i sajber operacije. Prema izveštaju Stejt departmenta iz 2021. godine, vlada Severne Koreje primorava svoje građane da rade u Kini kao prinudni rad (koji je verovatno poznat i verovatno sankcionisan od strane Kine) kako bi ostvarila prihod za vladu Severne Koreje.[10] Prinudni rad uključuje rad u hotelima i restoranima, kao i sajber operacije.[10]

Kina

Kina odbija da prizna Severnokorejce kao izbeglice zbog svog prioriteta u Sporazumu o repatrijaciji iz 1986. sa komunističkom zemljom.[1] Da bi opravdala njihovu deportaciju i oslobodila se finansijske odgovornosti pružanja azila Severnokorejcima, Kina ih označava kao ekonomske migrante.[22][3] Čineći to, opravdava se kršenjem Konvencije Ujedinjenih nacija o izbeglicama iz 1951. godine,[23] repatrijacijom oko 6.000 Severnokorejaca godišnje.[11] Osmatrači za ljudska prava su izvestili da je Kina nedavno vratila 500 severnokorejskih izbeglica 9. oktobra 2023. godine. [12] U skladu sa svojim tretmanom prema izbeglicama, Kina je odbila da potpiše Protokol UN za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudima [13], posebno ženama i decom, formulisan 2000. godine.[1]

Iako Kina ne smatra Severnokorejce izbeglicama, preduzela je više mera da obeshrabri njihovu migraciju i primenila je zakone kako bi smanjila rasprostranjenost trgovine ljudima. Od 2002. godine Kina je zvanično povećala policijski nadzor kako bi pratila migrante bez dokumenata i intenzivirala deportaciju korejskih prebega.[1] Kina je takođe počela da plaća kineskim građanima da predaju korejske izbeglice i kažnjavala one koji su im ilegalno pomogli.[1] Kaznio je poslodavce do 600 američkih dolara zbog zapošljavanja Severnokorejaca, što je povećalo ranjivost žena na trgovinu ljudima.[14] Procenjuje se da je 2013. godine 1978 trgovaca osuđeno za trgovinu ženama i decom u Kini nakon sprovođenja strožih mera nadzora.

Međunarodni zakoni[uredi | uredi izvor]

Međunarodna tela poput Ujedinjenih nacija preduzela su mere da poprave trgovinu Severnokorejcima. 1951. godine, pre buma trgovine ljudima u Kini, Ujedinjene nacije su ratifikovale Konvenciju o izbeglicama, dokument koji univerzalno štiti izbeglice. Zbog pristanka Kine da se pridržava ovog dokumenta, UN su više puta pozivale zemlju da zaštiti prebege koji se plaše repatrijacije.[1] Ne samo da je Kina odbila da se pridržava konvencije, već je više puta odbijala zahteve Visoki komesarijat UN za izbeglice da im preda severnokorejske izbeglice.[1]

Međunarodni stavovi o pomoći severnokorejskim izbeglicama žrtvama trgovine su različiti. Izvor ukazuje da je globalna zajednica ranije pretila Kini sankcijama, ali da su pretnje bile nedosledne i slabe,[1]što je omogućilo Kini da zanemari ovo pitanje.

Od 2013. godine, Stejt department Sjedinjenih Država stavio je Kinu na Tier 3[10] listu nadzora zbog problema trgovine ljudima. Druge zemlje nisu toliko osetljive na ovu humanitarnu krizu, jer Južna Koreja ima diskriminatorski stav prema severnokorejskim izbeglicama. Vlada Seula je „izuzetno nespremna da prihvati“ 1000 migranata koji svake godine pokušavaju da uđu u njegov grad zbog uverenja da će nedostatak obrazovanja izbeglica učiniti da budu teret za društvo.Uprkos ovoj činjenici, Severnokorejci se smatraju državljanima Južne Koreje odmah po prelasku granice.

Tipovi trgovine ljudima[uredi | uredi izvor]

  • Trgovina nevestama

Trgovci nevestama obećavaju Severnokorejskim ženama kojima se trguje bolji život ako pristanu da se udaju za Kineze ili muškarce korejsko-kineskog porekla. Mnoge žene rado prihvataju jer se plaše da će umreti od gladi ako ostanu u svojoj zemlji.[1] Iako neke žene iz Severne Koreje pristaju na ugovorene brakove u Kini kako bi izbegle ekstremno siromaštvo, mnogi brokeri obmanjuju ove ranjive žene tako što ih prodaju u seksualnu industriju ili nepoželjnim partnerima (kao što su stari, invalidi, pijanici ili muškarci koji koriste drogu)[15][1] Žene koje pređu bezbedno mogu takođe biti prodate u brak kada budu kidnapovane u oblastima gde se okupljaju ilegalni migranti. Cene za žene variraju u Kini od 120 do 1200 dolara.Kinezi žele žene iz Severne Koreje jer smatraju da su idealne žene zbog percepcije da su „poštovane i poslušne“. Uprkos njihovoj popularnosti među kupcima, mnogi muškarci ponekad nerado kupuju jer kineska vlada zakonski ne priznaje brakove sa prebegima.[16] Ako se pronađe, porodica bi mogla biti teško kažnjena, a korejska mlada vraćena u domovinu.[2] U Kini postoje sistemske barijere koje sprečavaju žene da pobegnu od prisilnih brakova. Kada žene pobegnu, muževi mogu kontaktirati brokere i iskoristiti njihovu pomoć da povrate neveste. Neveste žrtve trgovine ponekad ponovo prodaju njihovi kineski partneri ili ih kidnapuju njihovi bračni trgovci.Kineska policija i graničari su takođe saučesnici. Oni hapse žene u prostorijama deportacije, ali ih na kraju prodaju drugim muškarcima.

  • Prostitucija

Kineska mesta prostitucije uključuju malo verovatne, prosečne poslove kao što su frizerski saloni, karaoke barovi, hoteli, saune, kafići i kupatila, između ostalog. Severnokorejske žene prebegle između 15 i 25 godina su grupa koja je najteže zlostavljana na takvim mestima, gde žrtve trgovine ljudima doživljavaju zlostavljanje kao što su grupno silovanje, pipanje, vaginalno silovanje i prisilna masturbacija.[17] Žrtve prinuđene da rade u takvim bordelima ponekad dobijaju venerične bolesti. Uprkos zdravstvenim rizicima i društvenoj degradaciji kojoj su izloženi u takvim postupcima, često ove žene dobijaju samo mali deo onoga što mušterije plaćaju za seksualne usluge.[18]

  • Sajber-Seks

Zarobljene Severnokorejske žene i devojke su prisiljene da uživo prenose svoje seksualno zlostavljanje od strane vlasnika sajberseksualnih preduzeća.[2] Kada se proda u sajberseksualnu industriju, kineski kupac obično drži više žena zaključanih u stanu koje vrše seksualne radnje 7 dana u nedelji, čak 17 sati u isto vreme.[19] Ponekad su žene fizički zlostavljane i zavisne od droge kako bi se sprečile da pobegnu.[2] Emancipovane korejske žrtve sajberseksualnih trgovaca su samo neki od pouzdanih izvora koji trenutno postoje za dokumentovanje svakodnevnog života pojedinaca koji su prisiljeni da rade u sajberseksualnim jazbinama.

Autobiografije i memoari o pričama iz prve ruke[uredi | uredi izvor]

Izveštaji iz prve ruke od severnokorejskih prebega koji su doživeli trgovinu ljudima nakon što su migrirali iz svoje matične zemlje su suštinski izvori informacija za naučnike zainteresovane za ovo pitanje. Autobiografije i memoari prebjega opisuju život u Sjevernoj Koreji i pružaju svjedočanstva o problemu trgovine ljudima u Kini.

Neka značajna književna dela koja govore o borbi mnogih Severnokorejskih žena koje su bile žrtve trgovine ljudima su:

  • Za preživljavanje: Put ka slobodi Severnokorejske devojke od Jeonmi Park
  • Devojka sa sedam imena: Beg iz Severne Koreje od Huenseo Li

Organizacije koje se bore protiv ovog pitanja[uredi | uredi izvor]

Sloboda za Severnu Koreju- je neprofitna agencija za preseljenje koja vodi Severnokorejce do slobode duž rute od 3000 milja i koja radi zajedno sa njima nakon bekstva da ih vodi u njihovom novom životu.

Prelazak granica Severna Koreja - je hrišćanska neprofitna organizacija koja pruža socijalnu i ekonomsku podršku, pružajući sigurnost i smernice ženama izbeglicama iz Severne Koreje koje su žrtve trgovine ljudima.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n „Davis Kathleen 2006, Brides, Bruises and Border: The Trafficking of North Korean Women into China” (PDF). 
  2. ^ a b v g d „Gender and Migration from North Korea”. Journal of Public and International Affairs (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-28. 
  3. ^ Kook, Kyunghee. „“I Want to Be Trafficked so I Can Migrate!”: Cross-Border Movement of North Koreans into China through Brokerage and Smuggling Networks”. The ANNALS of the American Academy of Political and Social Science (na jeziku: engleski). 676 (1): 114—134. ISSN 0002-7162. doi:10.1177/0002716217748591. 
  4. ^ CMS, Human Events; humanevents.com. „North Korean women fleeing to China forced into marriages, sex slavery”. Human Events (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-28. 
  5. ^ „Asian Women - The Research Institute of Asian Women”. www.e-asianwomen.org. Pristupljeno 2024-05-28. 
  6. ^ Kim, Andrew Jeong and Na-Young. „Global Child-Porn Sting Puts Pressure on South Korea to Toughen Laws”. WSJ (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-28. 
  7. ^ „One-child policy | Definition, Start Date, Effects, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2024-05-07. Pristupljeno 2024-05-28. 
  8. ^ „Ujedinjene nacije - Konzulat za ljudska prava - Izveštaj”. 
  9. ^ „North Korean Refugees Trapped by China’s Expanding Dragnet | Human Rights Watch” (na jeziku: engleski). 2017-09-18. Pristupljeno 2024-05-28. 
  10. ^ a b v „2021 izveštaj o trgovini ljudima: Kina.”. 
  11. ^ „Gender and Migration from North Korea”. Journal of Public and International Affairs (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-28. 
  12. ^ „China Forcibly Returns More than 500 to North Korea | Human Rights Watch” (na jeziku: engleski). 2023-10-12. Pristupljeno 2024-05-28. 
  13. ^ „United Nations Treaty Collection”. treaties.un.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-28. 
  14. ^ „North Korean defectors: What happens when they get to the South?” (na jeziku: engleski). 2021-02-16. Pristupljeno 2024-05-28. 
  15. ^ „Board of the Committee for Human Rights in North Korea (2009). "Lives - Committee for Human Rights in North Korea" (PDF).” (PDF). 
  16. ^ „Teaching About North Korean Defectors”. Association for Asian Studies (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-05-28. 
  17. ^ Ling, Bonny (2018-06-01). „Prostitution and Female Trafficking in China”. China Perspectives (na jeziku: engleski). 2018 (1-2): 65—74. ISSN 2070-3449. doi:10.4000/chinaperspectives.7742. 
  18. ^ García, Ana Belén Martínez (2019-01-01). „Denouncing Human Trafficking in China: North Korean Women's Memoirs as Evidence”. State Crime Journal. 8: 59—79. ISSN 2046-6056. doi:10.13169/statecrime.8.1.0059. 
  19. ^ Sang-Hun, Choe (2019-09-13). „After Fleeing North Korea, Women Get Trapped as Cybersex Slaves in China”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2024-05-28. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:TijanaM99/песак&oldid=27834155”