Kraljevsko pozorište (Bat)

Kraljevsko pozorište

Pozorište Sent Džejms 1836. godine
Lokacija	Bat
Maks. broj gledalaca	888
Konstrukcija
Otvoreno	1805.
Renovirano/obnovljeno	1863.
Arhitekta	Džon Palmer Džordž Dens
Veb-sajt
Zvanični veb-sajt

Kraljevsko pozorište u Batu je pozorište sagrađeno 1805. godine. Objekat se nalazi na listi najvažnijih primera džordžijske pozorišne arhitekture. Kapaciteta je za oko 900 ljudi. Pozorište je izgrađeno kako bi zamenilo staro pozorište Old Orhard Strit, a projektovali su ga arhitekte Džon Palmer i Džordž Dens. Otvoreno je Šekspirovom predstavom Ričard III, a ugostilo je mnoge vodeće glumce tog vremena uključujući Dorotea Džordana, Vilijama Makredija i Edmunda Kena. Veliki požar 1862. godine uništio je unutrašnjost zgrade, ali je obnova usedila brzo.

Naredno preuređenje izvršeno je 1902. godine i uključilo je novo stepenište i ugradnju električne rasvete. Uprkos predstavama sa jakim glumačkim kadrovima kao što su Sara Bernard, balerina Ana Pavlov i Patrik Kambel, pozorište je retko bilo profitabilno. Tokom Drugog svetskog rata u pozorištu su glumili Donald Volfit, Iren Vanbrig, Džon Gilgud i Sibil Tordik.

Godine 1979. pozorište je nakon javnih donacija podvrgnuto obnovi pozorinice i postavljanjem nove opreme za scenografiju i osvetljenje. Godine 1997. otvoreno je novo pozorište sa 150 mesta, poznato kao Ustinov studio. Radovi u pozorištu bili su tokom 2010. godine, a pet godina ranije otvoreno je pozorište za decu u okviru Kraljevskog pozorišta, čiji komleks obuhvata barove i restorane.

Istorijat

Izgradnja

Pozorište je podignuto 1805. godine, zamenjujući ulični teatar Old Orhard Strit koji je 1768. godine dobio kraljevski patent omogućavajući upotrebu imena Kraljevsko pozorište, prvi koji je to postigao van Londona. Novo pozorište prvi put je predloženo 1802. godine na više lokaliteta u Batu sve dok trenutni lokalitet nije izabran 1804. godine; finansiranje je prikupljeno korišćenjem Tontina, investicionog plana nazvanog po napolitanskom bankaru Lorenzu de Tontiju koji ga je izumeo u Francuskoj 1653. godine. Kombinovao je karakteristike grupnog anuiteta i lutrije. Svaki pretplatnik uplatio je u fond dogovorenu sumu, a nakon toga je primio anuitet. Kako su članovi umirali, njihove akcije su prelazile na ostale učesnike, i tako se vrednost svakog anuiteta povećavala. Po smrti zadnjeg člana, šema je završena. Akcije, koje su koštale 200 funti, brzo su kupljene, a princ Regent koji je kasnije postao Džordž IV i njegov brat princ Frederik bili su među pretplatnicima. Slična šema ranije je korišćena za izgradnju prostorija za montažu kupatila.

Spoljašnjost zgrade, sa lukovima, pilastrima, vencima i ukrasima, što je vidljivo sa trga Buford, dizajnirao je Džordž Den mlađi koji je dizajnirao i ukrasne delove unutrašnjosti. Glavno tkivo zgrade izradio je Džon Palmer, koji je nadgledao izgradnju. Stropovi su bili ukrašeni pločama, koje je naslikao Andrea Kasali, a pozorištu poklonio Paul Kob Metuen. Zbog potencijalne štete od gasnih svetla, koja su postavljena 1827. godine, slike je Vilijam Blatvejt preselio u Dirham Park.

Originalni ulaz sa trga Bjufrod. Kula koja je dodata 1980. godine može se videti iznad fasade.

Uvodne večeri 12. oktobra 1805. godine bila je produkcija Ričarda III, sa nepoznatim glumcem u glavnoj ulozi. Iako nije bilo uspeha, pozorište je ubrzo steklo dobru reputaciju i uspevalo pod upravom Vilijama Viata Dimonda. Rani nastupi uključivali su nastupe dečjih glumaca Majstora Beti i Klare Fišer, sa glavnim glumcima istaknutih glumaca na londonskoj sceni, uključujući Doroteu Džordan, Vilijama Marseradi i Edmunda Kena. Pored Šekspira i drugih ozbiljnih drama, produkcije su uključivale operu i komediju sa Jozefom Grimaldijem koji je igrao klovna u pantomimi Majke guske u novembru 1815. godine. Između desetih i pedesetih godina 19. veka došlo je do niza promena u vlasništvu i upravljanju. Oni su se poklopili s puritanskim preporodom i padom popularnosti Bata; smanjenje primanja je izazvalo probleme među zaposlenima. Kao rezultat toga, pozorište je pretrpelo finansijske krize i zapalo u period pada. Situacija se počela poboljšavati kada je Džejms Henri Kut, koji je bio upravnik prostorija preuzeo funkciju upravnika pozorišta, nakon čega je publika ponovo počela da posećuje pozorište..

Požar i renoviranje

Dana 18. aprila 1862. godine veliki požar uništio je unutrašnjost zgrade, uključujući scenu, scenografiju, garderobu i biblioteku, ostavivši samo spoljne zidove. Osnovana je nova kompanija za obnovu pozorišta i konkurs za dizajn. Pobednik je bila kompanija S. Dž. Pips i obnova, koja je uključivala nova ulazna vrata brzo je usledila. Sadašnji glavni ulaz u pozorište, sagradio je 1720. godine Tomas Grinvej. Pevsner je kritikovao letvice okvira prozora, a nosača na vratima smatrao „preteranim”, dok je Vud kritikovao „prefinjene ukrase” navodeći da oni nisu tipični za pozorište. Kut je ostao kao menadžer i zaposlio Čarlsa Kena i Elen Teri, koji su igrali u predstavi „Badnje noći“, 3. marta 1863. godine u uvodnoj noći. Prvobitno otvoreno pozorište borilo se da postane profitabilno uprkos nastupima Henrija Irvinga između ostalih. Godine 1885. Vilijam Levis je preuzeo funkciju zakupaca, a 1892. godine nasledio ga je sin Egbert Levis. Oni su 1892. preuredili pozorište i privukli veću redovnu publiku predstavama melodrame i komedije, dok su počeli da postavljaju opere Gilberta i Salivana, kao i druge atrakcije.

20. vek

Auditorijum pozorišta 1864. godine tokom sastanka Britanske naučne asocijacije.

Godine 1902. pozorište se zatvorilo devet meseci kako bi se omogućilo da se izvode obimni građevinski radovi u skladu sa uslovima Kraljevske povelje. To je podrazumevalo novo stepenište, postavljanje električne rasvete, novu vatrogasnu zavesu i radijatore širom auditorijuma. Godine 1905. na godišnjicu otvaranja Kraljevskog pozorišta, izveli su brojne predstave Vilijama Šekspira u društvu glumaca koje je vodio Frank Benson.

Godine 1914. pozorište je preuzeo pozorišni upravnik Artur Karlton, iz Vustera. Budući da je u to vreme bio zadužen za 14 pozorišta širom zemlje, za lokalnog upravnika imenovao je gospođu D. Valentin Munro. Predstave su održavane tokom Prvog svetskog rata, a 1916. godine. Dvadesetih godina 20. veka u pozorištu se pojavljuju ruske balerine Ana Pavlova i Patrik Kampbel. Tokom Velike depresije tridesetih godina pozorište nije bilo profitabilno i zatvoreno je u potpunosti šest meseci. GOdine 1938. zakup je preuzeo Reg Madok, čija se porodica narednih 40 godina bavila pozorištem. Tokom Drugog svetskog rata, pozorište je imalo bolje rezultate, uz nastupe istaknutih glumaca, uključujući Donalda Volfita, Iren Vanbrug, Džona Gilguda i Sibil Torndik. U posleratnim godinama, priznanja su pretrpela dok se publika smanjivala zbog konkurencije bioskopa i televizije. Neuspešni predlozi dati su poverenju za upravljanje pozorištem 1968. godine, a sedamdesetih godina akcije u vlasničkoj kompaniji kupio je programer imovine Čarls Var, koji ih je prodao Čarlsu Klarku, advokatu iz Bristola. Klarke je bio odgovoran za preuređenje zgrade, ali kako je zarada i dalje bila mala, 1976. godine prodao ju je Luisu I. Mihaelsu.

U martu 1979. godine propalo pozorište kupio je Džeremi Fri za 155.000 funti. Sledeće godine je pokrenut apel za prikupljanje novca za obnove, uključujući kompletnu obnovu pozornice, postavljanje čelične rešetke za održavanje scenske rasvete i pejzaža i neke sisteme, kako bi se omogućilo velikim turnejskim kompanijama, uključujući Kraljevsko nacionalno pozorište da nastupaju. Ukupni projektovani trošak bio je 3,5 miliona funti, od čega se 1,8 miliona funti smatralo neophodnim za ponovno otvaranje pozorišta. Novac i donacije u naturi primili su od gradskog veća, umetničkog saveta Engleske, Saveta za istorijske zgrade, Kompanije za čišćenje i restauriranje i mnogih pojedinaca.

Radove na zgradi projektovali su da arhitekte Davton i Hurst. Međutim, kako je do 1982. godine prikupljeno nedovoljno sredstava za završetak radova, pregovaralo se o zajmu sa Bristol & Vestom i Lombard Nort Centralom, uz garancije lokalnih saveta. Pozorište je ponovo otvoreno 30. novembra 1982. godine predstavom „San letnje noći“, u kojoj je igrala glumačka postava Narodnog pozorišta koju je vodio Pol Skofild. Događaju je prisustvovala princeza Margareta, grofica od Snoudona.

2010—danas

Kraljevsko pozorište 2015. godine.

U oktobru 2009. godine pokrenut je „Apel za preuređenje 2010.“ koju je pokrenula Kamila, vojvotkinja od Kornvola, kako bi prikupila novac za program rada za očuvanje zgrade stare 200 godina, istovremeno osiguravajući da ona ostane pogodno za publiku 21. veka. Obnova je uključila prošireno predvorje, poboljšani lift i onemogućen pristup štandovima i nivoima kraljevskog kruga, potpunu obnovu barova, otvaranje novig i preuređenje auditorijuma. Tehnička poboljšanja uključivala su obnovu pozornice glavne kuće i obiman program ponovnog postavljanja i osvetljenja širom zgrade, sa novim sistemima protivpožarnog alarma, klimatizacijom i osvetljenjem, a svi su dizajnirani da poboljšaju efikasnost zgrade i smanjenju ugljeničnog otiska za nekih 30%. Dizajn su uradili arhitekti Filden Kleg Bredli Studios, a građevinska firma Midas je ugovorena za završetak građevinskih radova.

Uspešna kampanja, koju je vodio pisac i romanopisac Bel Muni, koja je bila ključna u prethodnim kampanjama prikupljanja sredstava za Kraljevsko pozorišta, sakupila je skoro trećinu novca prikupljenog donacijama i sponzorstvom, omogućujući da započnu dalji radovi na javnim površinama u martu 2010. godine. Pozorište je zatvoreno je u julu 2010. godine, kako bi se omogućio završetak radova na foajeu, barovima i auditorijumu.

Zvanično ponovno otvaranje bilo je u sredu, 8. septembra 2010. godine, samo deset i po meseci nakon što je prvobitna kampanja pokrenuta, a građevinski radovi su završeni po planu. Svečano ponovno otvaranje na pozornici su izveli glumci Penelope Kejt i Peter Bauvles, koji su glumili u sopstvenoj produkciji pod nazivom „Rivali”, klasičnoj komediji, gde je Bat postavljen u vremenski period oko 18. veka. Pozorište je 2011. godine osvojilo Britansku nagradu za očuvanje građevinskih objekata.

Arhitektura

Zgrada pozorišta je zaštićena zakonom i smatra se primerom džordžijske pozorišne arhitekture. Trospratna zgrada sa pet zidova, sa podrumom ima krov sa parapetom. Iznad vrata je poprsje Davida Garika, koje je 1831. godine izradio Lusijus Gahagan. Strani deo zgrade na trgu Bjuford, koji je prvobitno dizajnirao Džordž Dens mlađi, sastoji se od pet uvala sa pilastrima na kojima se nalaze isklesane muze. Centralna vrata bila su glavni ulaz za galeriju. Istočni prednji deo, sada glavni ulaz izmenjen je iz običnog ulaza sa šest ležišta dodavanjem okruglog lukastog foajea. U dvorani za 900 sedišta nalaze se slojevi ukrašenih gipsanih ploča, sa crvenim i pozlaćenim ukrasom, te plafonom od trompe i lusterom. Pozorište ima tri galerije, potpomognute stubovima od livenog gvožđa.

Tokom 2017. godine područje Savlosa između sadašnjeg glavnog ulaza pozorišta i nekadašnje škole Blukout je pretvoreno u zajednički prostor za pešake, bicikliste i automobile.

Ustinov studio

Godine 1997. godine sagrađen je pozorišni studio u zadnjem delu zgrade u ulici Monmaut, nazvan Ustinov studio, nazvan po glumcu Piteru Ustinovu. Pročelje zgrade ukrašeno je bronzanim krilnim likom koji je dizajnirao njegov sin Igor Ustinov pod nazivom „Nadam se”. Gledalište od 150 mesta prvobitno je bilo prostor za omladinsko pozorište i male turnejske produkcije, ali program Ustinov ubrzo se proširio i obuhvata klasične koncerte, stend-ap komedije i internu produkciju. Kako bi se zadovoljile tehničke potrebe ove produkcije, planirano je renoviranje tokom 2007. godine poboljšavajući bekstejdž i tehničke prostorije, predsoblje, bar i auditorijum. Studio Ustinov ponovo je otvoren u februaru 2008. godine, sopstvenom produkcijom Doručak sa Mugabeom, u kojoj su glumili Josef Marsel, Majls Anderson i Nikolas Bejli.

Ustinov studio

Godine 2011. nagrađivani režiser Lorens Bosvel postavljen je za prvog umetničkog direktora Ustinovog studija. Tokom američke sezone 2012. u studiju Ustinov, Sara Rul u dobila je nagradu za glumu i nominovana je za tri nagrade Toni. Studio Ustinov takođe je nominovan za prestižnu nagradu Piter Bruk, 2012. godine. Novinar Dominik Kevendiš pohvalio je mesto manifestaciju na ceremoniji dodele nagrada. Ustinov je takođe dobio drugu uzastopnu nominaciju za nagradu.

U jesen 2013. godine Ustinov je predstavio špansku sezonu zlatnog doba, tri nova prevoda retko viđenih predstava. Među njima su bila i tragedija Kazna bez osvete, i romantične komedije uključujući Don Gil iz Zelenog breza i Dama bez smisla, koje su se između septembra i decembra 2013. izvodile u pozorištu. U leto 2014. godine Ustinov studio predstavio je novu komediju, Loši Jevreji, a u novembru iste godine, crnu komediju Florijana Zelera, Otac, u kojoj glumi Kenet Kraham. Obe predstave postigle su ogroman nacionalni i međunarodni uspeh u naredne dve godine, izvodivši ih gotovo neprekidno na nekoliko turneja, a kulminiralo je time što je Kenet Kranam osvojio nagradu Olivije za najboljeg glumca u predstavi na ceremoniji dodele nagrada 2016. godine. U januaru 2020. godine međunarodno priznata i višestruko nagrađivana pozorišna i operna rediteljka Debora Varner imenovana je za umetničkog direktora Ustinovog studija.

Godine 2005. godine otvoreno je još jedno novo pozorište iza Kraljevskog pozorišta, pod nazivom Eg, koje pruža profesionalne pozorišne predstave za decu i njihove porodice, zajedno sa radionicama i omladinskim pozorišnim produkcijama. U njemu se nalazi kafe koji je takođe mesto dečjih i porodičnih događaja, kao i povremeno tinejdžerskih umetničkih događaja.

Uporedo sa nedeljnim turnejskim produkcijama koje čine većinu njegovog programa, Kraljevsko pozorište domaćin je i letnje sezone, čiji je kustos Džonatan Čurč. To je usledilo iz veoma cenjene sezone kompanije Peter Hol, koja se održavala od 2003. do 2011. godine. Mnoge predstave izvode se u Kraljevskom pozorištu u Batu pre službenih premijera u Londonu.

Galerija

• 
• 
• 
• 
• 

Literatura

• Addis, Bill; Walker, Derek (2005). Happold: The Confidence to Build. Taylor & Francis. str. 125. ISBN 9781135806132. 
• Forsyth, Michael (2003). Pevsner Architectural Guides: Bath. Yale University Press. ISBN 978-0-300-10177-5. 
• Gadd, David (1971). Georgian Summer. Bath: Adams & Dart Ltd. ISBN 978-0-239-00083-5. 
• Haddon, John (1982). Portrait of Bath. London: Robert Hale. ISBN 978-0-7091-9883-3. 
• Faul, Michel (2006). Louis Jullien: musique, spectacle et folie au XIXe siècle (na jeziku: francuski). Atlantica. ISBN 978-2-35165-038-7. 
• Harris, John (2007). Moving Rooms. Yale University Press. ISBN 978-0-300-12420-0. 
• Lowndes, William (1982). The Theatre Royal at Bath. Redcliffe. ISBN 978-0-905459-49-3. 
• Marshall, Gail (2012). Shakespeare in the Nineteenth Century. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-51824-6. 
• Swindells, Julia; Taylor, David Francis (2014). The Oxford Handbook of the Georgian Theatre 1737–1832. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-960030-4. 
• Greenfield, Anne Leah, ur. (2015). Interpreting Sexual Violence, 1660–1800. Routledge. ISBN 978-1-317-31884-2. 
• Hartnoll, Phyllis, ur. (1983). The Oxford Companion to the Theatre (4th izd.). London: Oxford University Press. str. 230–232. ISBN 978-0-19-211546-1. 
• Hischak, Thomas S. (2007). The Rodgers and Hammerstein Encyclopedia. Westport, Conn.: Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-34140-3. 
• Hume, Robert D. (1976). The Development of English Drama in the Late Seventeenth Century (1990 izd.). Clarendon Press. ISBN 978-0-19-811799-5. 
• Kliman, Bernice W. (2008). Tragedy of Hamlet of Denmark. Indiana: Focus Publishing. ISBN 978-1-58510-513-7. 
• Leacroft, Richard (1973). The Development of the English Playhouse. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-0750-5. 
• Mackintosh, Iain (1993). Architecture, Actor and Audience. Routledge UK. ISBN 978-0-415-03183-7. 
• McConnell Stott, Andrew (2009). The Pantomime Life of Joseph Grimaldi. Edinburgh: Canongate Books. ISBN 978-1-84767-761-7. 
• MacQueen-Pope, Walter (1945). Theatre Royal, Drury Lane. W. H. Allen & Co. 
• Milhous, Judith (1979). Thomas Betterton and the Management of Lincoln's Inn Fields 1695–1708. Carbondale, Illinois: Southern Illinois University Press. ISBN 978-0-8093-0906-1. 
• Nagler, Alois M. (1959). A Source Book in Theatrical History. Courier Dover. ISBN 978-0-486-20515-1. 
• Smith, John Harrington (1948). The Gay Couple in Restoration Comedy. Cambridge: Harvard University Press. 
• Spiers, Rupert (2002). „Restoration Theatre”. Arhivirano iz originala 1. 9. 2008. g. Pristupljeno 2. 3. 2014. 
• Stone, George Winchester; Kahrl, George M. (1979). David Garrick: A Critical Biography. Carbondale, Illinois: Southern Illinois University Press. ISBN 978-0-8093-0931-3. 
• Barrington, Rutland (1908). Rutland Barrington: A Record of Thirty-Five Years' Experience on the English Stage: By Himself. London: Grant Richards. OCLC 7745426. 
• Campbell, Edward; Peter O'Hagan (2016). Pierre Boulez Studies. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-06265-8. 
• Duncan, Barry (1964). St James's Theatre, Its Strange and Complete History, 1835–1857. London: Barrie and Rockliff. OCLC 979694996. 
• Mander, Raymond; Joe Mitchenson (1968). Lost Theatres of London. London: Rupert Hart-Davis. OCLC 41974. 
• MacQueen-Pope, W. J. (1958). St James's: Theatre of Distinction. London: W. H. Allen. OCLC 314698001. 
• Mason, A. E. W. (1935). Sir George Alexander and the St James' Theatre. London: Macmillan. OCLC 869837482. 
• Parker, John, ur. (1925). Who's Who in the Theatre (fifth izd.). London: Sir Isaac Pitman and Sons. OCLC 10013159. 
• Pearson, Hesketh (1922). Modern Men and Mummers. New York: Harcourt, Brace. OCLC 474214741. 

Spoljašnje veze

• Zvanični veb-sajt
• Fotografije i opis Kraljevskog pozorišta