Pređi na sadržaj

Krimsko-kongoanska hemoragijska groznica

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Krimsko-kongoanska hemoragijska groznica
Klasifikacija i spoljašnji resursi
SpecijalnostInfektologija

Krimsko-kongoanska hemoragijska groznica (KKHG) (engl. Crimean-Congo Hemorrhagic Fever) akutna je prirodno-žarišna zarazna bolest, koju prenose vektori iz grupe krpelja, ubodom ili kontaktom preko krvi i kože (ako ga zaražena osoba prethodno ubije i nakon toga utrlja u kožu). Virus se može preneti i interhumano, transmisijom sa čoveka na čoveka direktnim kontaktom sa izlučevinama ili krvlju obolele osobe. što je od velikog epidemiološkog značaja u humanoj medicini.[1]

Klinički se ispoljava febrilnim toksično-infektivnim sindromom sa izraženim hemoragijama različitih lokalizacija i intenziteta. Javlja se sporadično ili u manjim, najčešće porodičnim epidemijama.

KKHG je kao endemska bolest zastupljena u Africi, na Balkanu, Bliskom istoku, Aziji, i u zemljama južno od 50-te paralele. Ima veliku smrtnost koja se kreće od 10-40%. Trenutno ne postoji vakcina dostupna za ljude ili životinje.[2] Lečenje KKHG zasniva se na; supstitucionoj terapiji koja se dopunjuje i simptomatskom, uz odgovarajući higijensko dijetetski režim ishrane i života.[3][4]

Istorijat

[uredi | uredi izvor]
Prva epidemija KKHG otkrivena je na Krimu 1944.

Prvi slučaj hemoragijske groznice zabeležen je u 12. veku na prostoru današnjeg Tadžikistana, za koji se može pretpostaviti da je bio ujedno i prvi poznati slučaj krimsko-kongoanske hemoragijske groznice.

Krimsko-kongoanska hemoragijska groznica, kao posebna nozološki entitet, otkrivena je posle epidemije koja danas ima medicinsko-istorijski značaj, na Krimu 1944. godine,[5] od strane Sovjetskih naučnika, koji su prvi identifikovali bolest, i nazvali je Krimska hemoragijska groznica. Tada je dokazana virusna etiologija bolesti, nakon istraživanja kretanja virusa kroz organizam „dobrovoljaca“. Međutim Sovjetski naučnici nisu uspeli da izoluju agens u tom trenutku.[6] Tek u junu 1967, Sovjetski virolog Mihail Čumakov registrovao je virus u izolatu uzetom sa jednog fatalnog slučaja, i ustanovio da je insekat taj koji prenosi virus.[7]

Četiri meseca ranije, virusolozi Jack Woodall i D. Simpson objavili su prvi izveštaj o virusu kao uzročniku bolesti i nazvali ga Kongo virus,[8][9] na osnovu činjenice da je 1956. virus otkriven u laboratoriji u belgijskom Kongu. Soj virusa V 3010, izolovani u Kongu bio je identično sa sojem iz Ugande, kao i sa onim koji je izolovao Čumakov.[10]

Međunarodni komitet za taksonomiju virusa predložio je ime Kongo Krimski virus hemoragijske groznice, ali su Sovjeti insistirali na nazivu Krimski Kongo virus hemoragijske groznice. Protiv svih principa usvajanja naučnih nomenklatura, na osnovu prioriteta objavljivanja, usvojen je kao zvanični naziv; „Krimski Kongo virus hemoragijske groznica“, 1973. godine pod uticajem politike hladnog rata, koja je vladala u svetu u tom istorijskom periodu.[11]

Međutim, od tada se u literaturi koristi i naziv Kongo-Krimski ili samo Kongo virus kao službeni naziv. Ovaj naziv korišćen je i u izveštajima koji su sadržali podatke o pojavi virusa ili antitela na virus kod slučajeva iz Grčke, Portugala, Južne Afrike, Madagaskara,, Magreba, Dubaija, Saudijske Arabije, Kuvajta i Iraka.[12][13][14]

Bolest se do dans javila u više od 20 zemalja sveta; Evropi (zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza i SFR Jugoslavije, Bugarskoj, Grčkoj, Albaniji, Turskoj), Aziji (Indiji, Avganistanu, Pakistanu) i Africi (Egiptu, Etiopiji, Keniji, Tanzaniji, Ugandi, Zairu, Kongu, Senegalu, Nigeriji, Južnoafričkoj Republici.[3][15][16][17][18]

KKHG na području Srbije

[uredi | uredi izvor]
Bolest je u Srbiji prvi put otkrivena u Suvoj Reci 1954.

U danas bivšoj SFR Jugoslaviji, prva epidemija KKHB bolesti opisana je u selu Nišor u opštini Suva Reka, u Srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija 1954. godine. Te godine prijavljena su tri povezana slučaja kod kojih se bolest završila smrtnim ishodom zbog akutnog hemoragijskog sindroma. Epidemiološkim ispitivanjima dokazano je prisustvo lat. Hyalomma plumbeum plumbeum, kao rezervoara i vektora virusa KKHG u neposrednoj blizini kuća i naselja obolelih.[5][19]

Nakon prve epidemije na Kosovu i Metohiji otkrivani su novi slučajevi i epidemije; 1964. godine sa jednim bolesnikom, 1967. sa 3 bolesnika, 1989. godine sa osam lečenih bolesnika u Prištini, 1993. sa dva bolesnika, 1994. godine sa osam, 1996 godine sa sedam, 1997. godine sa četiri.[20] Najveća epidemija KKHG izbila je 1995. godine kada je obolelo 45 lica. Tada su otkrivene i druga žarišta virusa, u selima opštine Klina, Srbica, Glogovac i Orahovac.[1]

Epidemiologija

[uredi | uredi izvor]

Na globalnom nivou bolest je najviše zastupljena u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza (Rusija, Turkmenija, Uzbekistan, Kirgizija). Osim u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza u Aziji bolest je evidentirana i u Iraku, Iranu, Pakistanu, zapadnoj Kini na Arabijskom poluostrvu. Nešto ređe bolest je prisutna u Africi (Kongo, Uganda, Nigerija, Kenija) i Evropi (Bugarska, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Albanija, Srbija). U Srbiji, prirodno žarište krimsko-kongoanske hemoragijske groznice je na Kosovu i Metohiji, na kome se svake godine (opštine Orahovac i Mališeva) registruje pojava novih slučajeva bolesti.[1]

Bolest ima veliku smrtnost, koja kod obolelih osoba iznosi do 40%.[1]

Etiologija

[uredi | uredi izvor]
Uzročnik KKHG

Uzrok bolesti je RNK virus Krimsko Kongo hemoragijske groznice je arbovirus grupe C iz roda Nairovirusa (Nairovirus), i familije Bunyaviridae. Virus je okrugli ili ovalni virion, promera 80-120 nm, koji se sastoji se od dvoslojnog lipoproteinskog omotača sa glukoproteinskim izdancima dugim 5-10 nm okružen sa tri nukleokapsida. Genom virusa sastoji se od 3 jednolančana niza RNK.

Krpelj pored prenete bolesti na mestu uboda na koži izaziva i lokalnu infekciju

RNK virus Krimsko Kongo hemoragijske groznice je osetljivi na rastvarače; lipide, deterdžente, etar i hloroform. Replikuju se u citoplazmi ćelije.

Rezervoar, vektor i izvor

Bolest se primarno prenosi u tzv. prirodnim žarišnim područjima sveta u kojima živi posebna vrsta krpelja (iksoidni krpelj) prenosioca virusa uzročnika ove hemoragijske groznice. Primarni rezervoar zaraze su ptice, divlje i domaće životinje i iksoidni krpelji. Krpelji se inficiraju preko životinja i postaju doživotno zaraženi. Bolest, koja ima sezonski karakter (proleće-leto), pretežno se javlja sporadično, kod slučajeva u kojima preovlađuju inaparentne nad manifestnim infekcijama.[3][21]

Krimsko-kongoanska hemoragijska groznica je akutna, virusna, prirodno-žarišna zoonoza, koja se u prirodnim uslovima prenosi na čoveka ubodom određenih vrsta iksoidnih krpelja, ili interhumanim prenosom.

  • Ubod krpelja, je osnovni put prenošenja: kontaktom sa zaraženom krvlju životinja ili krpelja preko mikropovreda kože ili kroz sluzokožu
  • Interhumani prenos obavlja se preko krvi ili drugih telesnih tečnosti obolelih kroz mikropovrede kože ili sluzokožu.
  • Moguć je i prenos virusa konzumiranjem nepasterizovanog mleka.

Patofiziologija

[uredi | uredi izvor]

Krimsku Kongo hemoragijske groznica u svom razvoju prolazi kroz četiri stadijuma: inkubacije, predhemoragijski, hemoragijski i stadijum rekonvalescecije.

Period inkubacije

[uredi | uredi izvor]

Period inkubacije bolesti može da traje od jednog do četrnaest dana (prosečno 5 do 7 dana).[22] Dužina inkubacionog perioda zavisi od načina ulaska virusa:[18][23][24]

  • Nakon infekcije ubodom krpelja, ili krpeljskog oblika zaražavanja, period inkubacije je obično jedan do tri dana (maksimalno do devet dana).[22]
  • Period inkubacije nakon interhumanog zaražavanja tj. kontakta sa zaraženom krvlju ili tkivima obično je pet do šest dana (najviše do 13 dana).[22]

Predhemoragijski stadijum

[uredi | uredi izvor]

Ovaj stadijum koji traje od 1 do 8 dana (prosečno tri), karakteriše se znacima toksično-infektivnog sindroma. U ovoj fazi bolesti su najpostojaniji znaci nadražaja ili oštećenja centralnog nervnog sistema (razdražljivost ili pospanost, konfuznost, zbunjenost), zatim mišićnog sistema, kardiovaskularnog sistema i gastrointestinalnog trakta.

Hemoragijski stadijum

[uredi | uredi izvor]

Ovaj stadijum najčešće se javlja između trećeg i petog dana bolesti. Manifestuje se promenama različitog stepena izraženosti (krvarenja po koži, krvarenja iz nosa, digestivnog sistema, mokraćnopolnog sistema), na različitim delovima tela.

Stadijum rekonvalescencije

[uredi | uredi izvor]

Rekonvalescentni stadijum razvija se od druge do treće nedelje od početka bolesti. Ispoljava se postepenim povlačenjem znakova i simptoma bolesti. U zavisnosti od težine bolesti, oporavak i puna radna sposobnost vraća se nakon jednog do dva meseca od prestanka simptoma bolesti.[3][18][23][24][25]

Klinička slika

[uredi | uredi izvor]

Bolest počinje naglo, i karakteriše se sledećim kliničkim znacima i simptomima:

  • Visokom temperaturom, malaksalošću, jezom i drhtavicom
  • Jakom glavoboljom, bolovima u mišićima, naročito slabinske regije,
  • Bolovima u zglobovima,
  • Gubitkom apetita, suvim jezikom, bolovima u trbuhu, mukom i povraćanjem.
  • Hiperemijom ždrela, vežnjače oka, enantemom bukalne sluzokože,
  • Crvenilom lica, vrata i gornjeg dela grudnog koša.
  • Bolesnik je uznemiren somnolentan, i sa znacima nadražaja ili oštećenja centralnog nervnog sistema (razdražljivost ili pospanost, konfuznost, zbunjenost),
  • Kliničku sliku karakteriše i izražen hemoragijski sindrom u vidu krvarenja iz nosa materice, sluznice usne duplje, želuca i creva.

Dijagnoza

[uredi | uredi izvor]

Dijagnoza KKHG zasniva se na poznavanju epidemiološko-ekoloških parametara, kliničke slike, imunoloških, hematoloških i biohemijskih parametara.[3][26][27]

Krimsko-kongoanska hemoragijska groznica u laboratorijskim uslovima može da se dijagnostikuje izolacijom virusa uz pomoć više različitih testova:

  • ELISA test ili enzimsko-imuni test.
  • Nalazom specifičnih antitela klase IgM
  • Četvorostrukim porastom titra antitela IgG klase u parnom serumu.
  • Reakcija lančanog umnožavanja (Polymerase Chain Reaction - PCR)
  • Izolacija virusa u ćelijskoj kulturi

Pacijenti u prvih nekoliko dana obično ne razvijaju merljiv nivo antitela, tako da se dijagnoza kod ovih bolesnika može postaviti samo detekcijom virusa ili RNK iz krvi ili tkiva. Međutim izolacija virusa ne mora uvek da bude uspešna ukoliko je krv uzeta posle trećeg dana febrilnosti.[3][26][27]

Testovi koji se izvode sa uzorcima bolesnika jako infektivni i predstavljaju ekstremnu biološku opasnost i rizik, i treba da se izvode isključivo uz primenu optimalnih bioloških uslova zaštite.

Međutim, ako su uzorci inaktivirani (na primer virucidima, gama zracima, formaldehidom, toplotom, itd), sa njima se može manipulisati u standardni biološki bezbednim uslovima.

Terapija

[uredi | uredi izvor]

Lečenje KKHG zasniva se na; supstitucionoj terapiji koja se dopunjuje i simptomatskom, uz odgovarajući higijensko dijetetski režim ishrane i života:[3][4][28]

  • Antivirusna terapija: ganciklovirom (Ribavirin) (mada su iskustva vezana za primenu antivirusne terapije još uvek nedovoljna).[29]
  •  Suportivna terapija: kortikosteroidima i specifičnim imunoglobulinom - serumom vakcinisanih osoba ili rekonvalescenata (sa promenljivim uspehom lečenja).
  • Simptomatska terapija: rehidratacija (nadoknada tečnosti), korekcija elektrolitskog disbalansa.
  • Antibiotska terapija: samo kod sekundarnih bakterijskih komplikacija.
  • Strogo mirovanje, kalorična proteinska ishrana animalnog porekla bogata vitaminima K i C.[30]

Mere zaštite

[uredi | uredi izvor]
Mere lične zaštite
Jedna od mera zaštite je uništavanje krpenja

Mere lične zaštite zasnivaju se na sprečavanju mogućeg uboda krpelja i sprovode se:

  • Izbegavanjem boravka na staništima krpelja (livada i parkovi sa visokom travom i bujnim zelenilo, livade na kojima se vrši ispaša stoke, šume)
  • Primenom repelenata (sredstva protiv uboda insekata) za vreme boravku u prirodi, koji mogu da štite više sati
  • Nošenjem svetle odeće koja štiti ruke i noge
  • Detaljni pregled kože tela nakon boravka u prirodi
  • Istresanjem odeće (jer se krpelj može doneti i na odeći) i pregledom kućnih ljubimca.

Osobe koje su profesionalno i potencijalno izložene riziku zaražavanja virusom krimsko-kongoanske hemoragijske groznice (stočari, zemljoradnici, radnici u klanici), za vreme brige oko životinjama treba da nose odgovarajuću zaštitnu odeću i rukavice.

Zdravstveni radnici takođe treba da nose zaštitna odela, rukavice, naočare i maske. Poseban oprez neophodan je pri kontaktu sa krvlju bolesnika (vađenje krvi, davanje infuzija, transfuzija, obdukcija).

Postupak nakon ujeda krpelja

Ukoliko je došlo do ujeda krpelja, pacijent treba da se pridržava sledećih mera:

  • Na mesto uboda krpelja ne stavljati nikakva hemijska sredstva (etar, alkohol, benzin)
  • Ne pokušavati samostalno vađenje krpelja jer se pritiskom i gnječenjem mesta uboda krpelj može zdrobiti, a njegova rilica otići još dublje u kožu, što pogoduje bržem širenju infekcije
  • Javiti se lekaru u toku prva 24 sata, jer u svakoj zdravstvenoj ustanovi, postoji obučeno osoblje koje će krpelja izvaditi u celosti, i izvršiti dezinfekciju mesta uboda.
Postekspoziciona zaštita

Postekspoziciona zaštita, odnosno zaštita nakon izlaganja potencijalno zaraženom krvi ili izlučevinama, sprovodi se davanjem imunoglobulina (gotovih antitela protiv krimsko-kongoanske hemoragijske groznice).

Veoma je važno da lekar od pacijenta uzme osnovne epidemiološke podatke o ubodu krpelja (na primer o mestu gde je osoba boravila u prirodi jer postoji mogućnost da se radi o endemskom području) i to prijavi nadležnoj preventivnomedicinskoj ustanovi.

Vakcinacija

Ne postoji specifična vakcina protiv KKHG.

Eventualno za prevenciju krpeljskog meningoencefalitisa postoji mogućnost primene specifične zaštite u vidu vakcine protiv krpeljskog meningoencefalitisa. Ovakav vid zaštite preporučuje se profesionalno izloženim licima i licima koja borave u područjima koja su endemska za krepljski meningoencefalitis.

Prognoza

[uredi | uredi izvor]

Osobe koje su preživele akutne manifestacije KKHG, oporavljaju se u potpunosti i stvaraju antitela u organizmu koja se održavaju dugi niz godina.

Letalitet kod srednje teših i teških oblika iznosi 10-15%. Ukoliko je infekcija preneta krpeljima, letalitet iznosi 12-17%, dok je kod interhumani transmisije letalitet 40-60%.

Stvoreni imunitet nakon preležene bolesti je trajan.[3][15][25]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d Katanić, Radoslav; Katanić, Nataša; Mirić, Dijana; Kisić, Bojana; Odalović, Dragica; Odalović, Andrijana (2013). „Crimean Congo hemorrhagic fever - description of family epidemic”. Biomedicinska istraživanja. 4 (1): 68—74. doi:10.7251/bii1301068k. 
  2. '^ „'Crimean-Congo haemorrhagic fever”. WHO, Fact sheet N°208 January 2013. Pristupljeno 10. 4. 2016. 
  3. ^ a b v g d đ e ž Ertugrul, B.; Uyar, Y.; Yavas, K.; et al. (2009). „An outbreak of Crimean-Congo hemorrhagic fever in western Anatolia, Turkey”. Int the Journal of Infectious Diseases. 13 (6): e431—436. PMID 19409826. doi:10.1016/j.ijid.2009.02.011. .
  4. ^ а б Cherenov IV, Galimzianov KM, Sologub TV, Romantsov MG, Lokteva OM, Kovalenko AL. „Efficacy of antiviral agents in the treatment of Crimean hemorrhagic fever.”. Klin Med (Mosk). 90 (4): 59—62. 2012. .
  5. ^ а б Obradović M. Doprinos poznavanju prirodnih žarišta Krimske-Kongo hemoragične grozniceu Jugoslaviji. Doktorska disertacija. Univerzitetu Beogradu, 1985.
  6. ^ Chumakov, 1947 INCOMPLETE
  7. ^ Chumakov, M. P.; Butenko, A. M.; Shalunova, N. V.; Mart'ianova, L. I.; Smirnova, S. E.; IuN, Bashkirtsev; Zavodova, T. I.; Rubin, S. G.; Tkachenko, E. A.; Karmysheva VIa; Reingol'd VN; Popov GV; Savinov AP (1. 6. 1968). „New data on the viral agent of Crimean hemorrhagic fever”. Vopr Virusol (на језику: руски). 13 (3): 377. PMID 4235803. 
  8. ^ Simpson DI, Knight EM, Courtois G, Williams MC, Weinbren MP, Kibukamusoke JW (фебруар 1967). „Congo virus: a hitherto undescribed virus occurring in Africa. I. Human isolations—clinical notes”. East Afr Med J. 44 (2): 86—92. PMID 6040759. 
  9. ^ Woodall JP, Williams MC, Simpson DI (фебруар 1967). „Congo virus: a hitherto undescribed virus occurring in Africa. II. Identification studies”. East Afr Med J. 44 (2): 93—8. PMID 6068614. 
  10. ^ Casals, J. (мај 1969). „Antigenic similarity between the virus causing Crimean hemorrhagic fever and Congo virus”. Proc Soc Exp Biol Med. 131 (1): 233—6. PMID 5770109. doi:10.3181/00379727-131-33847. 
  11. ^ Ergönül, Onder; Whitehouse, Charles A. (2007), „Personal Reflections, Jack Woodall”, Congo Hemorrhagic Fever: A Global Perspective, Netherlands: Springer, стр. 23, ISBN 978-1-4020-6105-9 
  12. ^ Crowcroft NS, Morgan D, Brown D (март 2002). „Viral haemorrhagic fevers in Europe—effective control requires a co-ordinated response”. Euro Surveill. 7 (3): 31—2. PMID 12631941. doi:10.2807/esm.07.03.00343-en. 
  13. ^ Al-Tikriti SK, Al-Ani F, Jurji FJ, Tantawi H, Al-Moslih M, Al-Janabi N, Mahmud MI, Al-Bana A, Habib H, Al-Munthri H, Al-Janabi S, AL-Jawahry K, Yonan M, Hassan F, Simpson DI (1981). „Congo/Crimean haemorrhagic fever in Iraq”. Bull World Health Organ. 59 (1): 85—90. PMC 2396030 Слободан приступ. PMID 6790183. 
  14. ^ Okorie, T. G. (март 1991). „Comparative studies on the vector capacity of the different stages of Amblyomma variegatum Fabricius and Hyalomma rufipes Koch for Congo virus, after intracoelomic inoculation”. Vet Parasitol. 38 (2–3): 215—23. PMID 1907050. doi:10.1016/0304-4017(91)90131-e. 
  15. ^ а б Sisman, A. (2012). „Epidemiologic Features and Risk Factors of Crimean-Congo Hemorrhagic Fever in Samsun Province, Turkey”. J Epidemiol. 531 (2): 176—181. .
  16. ^ Burney MI. Ghafoor A. Saleen M. Webb PA.Casals J (1980). „Nosocomial outbreak of viral hemorrhagicfever caused by Crimean Hemorrhagicfever-Congo virus in Pakistan, January 1976”. Am J Trop Med Hyg. 29 (5): 941—947. PMID 7435795. doi:10.4269/ajtmh.1980.29.941. .
  17. ^ Camicas JL. Cornet JP. Gonzalez JP. WilsonML. Adam F. Zeller HG. Crimean-Congohemorrhagic fever in Senegal (1994). „Latest data onthe ecology of the CCHF virus”. Bull Soc PatholExot. 87 (1): 11—16. .
  18. ^ а б в Eltari E, Cani M, Cani K, Glina A. Crimean–Congo hemorrhagic fever in Albania. In: Sumiruariesof 1st International Symposium onhantanvirus and Crimean-Congo hemorrhagicfever virus. Porto Carras, Halkidiki, Greece.1988; 34
  19. ^ Heneberg N, Heneberg Đ, Milošević J, Dimitrijević V (1968). „Rasprostranjenost krpelja u Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija. Poseban osvrt na Hyalomma plumbeum plumbeum Panzer-rezervoara i vektora Krimske hemoragične groznice čoveka.”. Zbornik VMA. 30: 30—36. .
  20. ^ Heneberg D. Heneberg N. Celina D; et al. (1968). „Crimean hemorrhagic fever in Yugoslavia.”. Vojnosanit Pregl. 25 (4): 181—184. .
  21. ^ Popović, Katanić N. Kliničke i epidemiološke karakteristike Kongo Krimske hemoragijske groznice na Kosovu i Metohiji. Doktorska disertacija. Univerzitet u Prištini, 2000
  22. ^ а б в „Signs and symptoms, Crimean-Congo haemorrhagic fever”. WHO, Fact sheet N°208 January 2013. Приступљено 10. 4. 2016. 
  23. ^ а б Midilli, K.; Gargili, A.; Ergonul, O.; et al. (2007). „Imported Crimean-Congo hemorrhagic fever cases in Istanbul.”. BMC Infectious Diseases. 7: 54. PMC 1905914 Slobodan pristup. PMID 17553137. doi:10.1186/1471-2334-7-54 Slobodan pristup. .
  24. ^ a b Ftika, L.; Maltezou, H. C. (2013). „Viral haemorrhagic fevers in healthcare settings”. Journal of Hospital Infection. 83 (3): 185—92. PMID 23333147. doi:10.1016/j.jhin.2012.10.013. 
  25. ^ a b Popović, Katanić N. Kliničke i epidemiološke karakteristike Kongo Krimske hemoragijske groznice na Kosovu i Metohiji. Doktorska disertacija. Univerzitet u Prištini, 2000.
  26. ^ a b Thomas, S.; Thomson, G.; Dowall, S.; Bruce, C.; Cook, N.; Easterbrook, L.; O'Donoghue, L.; Summers, S.; Ajazaj, L.; Hewson, R.; Brooks, T.; Ahmeti, S. (2012). „Review of Crimean Congo hemorrhagic fever infection in Kosova in 2008 and 2009: Prolonged viremias and virus detected in urine by PCR”. Vector Borne Zoonotic Dis. 12 (9): 800—804. PMID 22925025. doi:10.1089/vbz.2011.0776. .
  27. ^ a b Obradović, M.; Gligić, A. (1981). „Crimean-Congo hemorrhagic fever virus antibodies in people living in natural reservoirs”. Vojnosanit Pregl. 38 (5): 342—346. PMID 6798753. .
  28. ^ Erduran E, Bahadir A, Palanci N, Gedik Y (2013). „The Treatment of Crimean-Congo Hemorrhagic Fever With High-dose Methylprednisolone, Intravenous Immunoglobulin, and Fresh Frozen Plasma.”. J Pediatr Hematol Oncol. 35 (1): e19−24. PMID 23018575. doi:10.1097/MPH.0b013e3182706444. 
  29. ^ Fisher H, Khan J, Rehman S, Mirza S, KhurshidM, McCormick J (1995). „Crimean Congo-HaemorrhagicFever treated with oral ribavirin.”. Lancet. (346): 472—475. .
  30. ^ Kaya Kiliç E, Yilmaz U, Cesur S; et al. (2009). „TwoCrimean-Congo hemorrhagic fever caseswithout history of tick contact from Ankararegion.”. Mikrobiyol Bul. 43 (4): 677—681. .

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Crimean–Congo haemorrhagic fever, Lancet Infect Dis, 2006. vol. 6;4 pr, 203-214
  • Tovpinec N. N., Evstafьev I. L. Prirodnaя očagovostь zoonoznыh infekciй v Krыmu: эpizootologičeskiй i эpidemiologičeskiй aspektы

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Klasifikacija
Spoljašnji resursi


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кримско-конгоанска_хеморагијска_грозница&oldid=28914228”