Pređi na sadržaj

Larisa Genijuš

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Larisa Antonovna Genijuš
Larisa Genijuš u Pragu 1937. godine
Lični podaci
Puno imeLarisa Antonovna Miklaševič
Datum rođenja27. jul (9. avgust) 1910.
Mesto rođenjaŽlobavci, Grodnovska gubernija, Ruska imperija
Datum smrti7. april 1983.
Mesto smrtiZeljva, Grodnovska gubernija, SSSR
DržavljanstvoRuska imperija, SSSR, Beloruska Narodna Republika, Čehoslovačka
NacionalnostBeloruskinja
Zanimanjeknjiževnik
Porodica
SupružnikIvan (Janko) Genijuš
DecaJurka Ivanovič Genijuš
RoditeljiAnton Miklaševič
Književni rad
Jezik stvaranjabeloruski jezik
Žanrpoezija
Volkaviska poljska gimnazija

Larisa Antonovna Genijuš (Geniuš) (blr. Ларыса Антонаўна Міклашэвіч; Žlobavci, 9. avgust 1910 — Zeljva, 7. april 1983) bila je beloruska književnica, pesnikinja, prozaik i javna ličnost.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Poreklo

[uredi | uredi izvor]

Larisa Miklaševič je rođena u pravoslavnoj mnogodetnoj porodici imućnog seljaka-zemljoposednika. Učila je u poljskoj školi, a 1928. godine je završila Volkavisku poljsku gimnaziju. U to vreme se upoznala sa svetskom književnošću - poljskom, skandinavskom i engleskom klasikom. Tada počinje da piše poeziju[1].

Život u Pragu

[uredi | uredi izvor]

Udala se 1935. godine za Ivana (Janka) Genijuša i iste godine rodila sina Jurku. U Prag su prešli 1937. godine, gde je Janko radio kao lekar. Živeli su u Pragu do 1947. godine, gde su održavali kontakte sa beloruskom emigracijom, a Larisa je 1943. godine postala Glavni sekretar vlade Beloruske Narodne Republike u izgnanstvu. Štitili su beloruske emigrante, političke begunce i beloruske radnike. Za to vreme, u Belorusiji je 1939. godine uhapšen i streljan otac Larise Genijuš - Anton Miklaševič, a majka i dve sestre su proterane u Kazahstan. Larisa i Janko Genijuš su optuženi za antisovjetski nacionalistički rad, a 1947. godine napuštaju Prag i odlaze u Vimperk[2].

Larisa Genijuš — iz gimnazijskih dana

Optužbe sa saradnju sa nacistima

[uredi | uredi izvor]

Neki istoričari smatraju da je 27. juna 1941. godine Larisa Genijuš potpisala obraćanje Belorusa protektorata Češke i Moravske Adolfu Hitleru, koji je počinjao rečima[3]:

Videvši, kako je Veliki Vožd Nemačkog Naroda Adolf Hitler poveo svoju nepobedivu nemačku armiju na Istok Evrope radi borbe protiv i potpunog uništenja boljševizma, boljševika-komunista i Jevreja, koji već više od 20 godina ugnjetavaju i uništavaju naš beloruski narod...

Pesnikinja je insistirala, da je potpis bio falsifikovan. U svojim logorskim uspomenama je napisala[4]:

Ja ništa nisam skrivala, jer mi je jedina krivica bila u učešću u Komitetu samopomoći u Pragu, gde sam bila blagajnik. To nisam poricala, ali Kogan (istražitelj) mi je jednom pokazao arhiv Komiteta, koji je još 1942. godine iščezao iz stana Jermančenka (Julian Jermačenko je bio rukovodilac beloruske Samopomoći u Pragu). To me je zapanjilo! Telegram niko od Belorusa nije potpisao, ali na papiru, pod njegovim tekstom, bili su precizno stavljeni potpisi svih Belorusa koji jesu ili nisu bili na tom skupu! Bilo mi je gadno od užasa. Takva država, koja se drži na laži, na obmani, na falsifikovanim dokumentima je gadna! U vreme najstrašnije opasnosti, zapleteni u nacistička lukavstva, ljudi su se odvažili da ne potpišu taj telegram, a ovde ga potpisuju za njih kopijama, poništavajući sve ljudsko, koje se čuvalo u ljudima u najteža vremena. Ne, ovo je gore, podlije od najnižeg... Setila sam se Volfsona, starog Jevreja, koji se zajedno sa porodicom spasao u ovom malom Komitetu i takođe je bio na ovom skupu, kao i svako, ko je dobio pozivnicu. Šta bi on rekao, kada bi video takav svoj falsifikovani potpis pod ovim telegramom!

Hapšenje i osuda

[uredi | uredi izvor]

Supružnici Genijuš su uhapšeni 1948. godine u Pragu, a krajem iste godine nalazili su se u zatvoru u Minsku, gde je pesnikinju ispitivao ministar državne bezbednosti Lavrentije Canava. On ju je bezuspešno nagovarao da preda arhivu Beloruske Narodne Republike, nakon čega su i Larisa i njen suprug Janko osuđeni na po 25 godina robije u logorima Inta i Abeza[5].

Delimično su rehabilitovani 1956. godine i posle 8 godina konačno pušteni na slobodu i naselili u grad Zelvu (iz kojeg vodi poreklo Janko Genijuš). Odbijali su sovjetsko državljanstvo i zadržali čehoslovačko, a kroz njihovu kuću u Zelvi prošli su mnogi književnici, umetnici i naučnici.

Preminula je 1983. godine u Zeljvi i sahranjena je pored muža. Unuk pesnikinje je prodao kuću, u kojoj je živela[6].

Sećanje

[uredi | uredi izvor]
Spomenik Larisi Genijuš u Zeljvi

Godine 1999. Beloruski Helsinški komitet se obratio tužilaštvu Republike Belorusije sa peticijom da ponište presudu Larisi i Janku Genijušu. Tužilaštvo je odbio zahtev, a kao razlozi odbijanja su navedeni: mogu da budu saopšteni samo samoj oštećenoj.

Sličan odgovor su dobili 2017. godine aktivisti omladinskog krila Beloruskog narodnog fronta[7].

Godine 2006. u januaru je održana prezentacija muzičke zbirke[8] na pesme Larise Genijuš Živeti za Belorusiju (blr. Жыць для Беларусі). Na disku su pesme raznih grupa i izvođača. U njemu se može čuti i glas same pesnikinje. Zbirka je posvećena godišnjici 95. godina od rođenja Larise Genijuš.

U Grodnovskoj eparhiji Beloruskog Egzarhata Ruske pravoslavne crkve 15. maja 2016. godine je svečano otvorena Biblioteka Larise Genijuš[9].

Ranije je u Zemlji na teritoriji crkve bio postavljen spomenik Larisi Genijuš. U Spaso-Trojickoj crkvi je bila otvorena memorijalna ekspozicija, posvećena L. Genijuš.

Prevod knjige memoara Ispovest (blr. Споведзь) na poljski jeziku[10] objavljen je 2012. godine pod nazivom Ptice bez gnezda (polj. Ptaki bez gniazd). Prevodilac je Česlav Senjuh.

Veze sa Srbijom

[uredi | uredi izvor]

Poezija Larise Genijuš je zastupljena u Antologiji beloruske poezije[11], čiji je sastavljač prof. dr Ivan Čarota, a sa beloruskog je preveo prof. dr Miodrag Sibinović. Knjiga je izašla u izdanju Srpske književne Zadruge u Beogradu 1993. i 2012. godine.

Poezija Genijuševe je zastupljena i u U susret Duhu - antologiji beloruske hrišćanske poezije[12], čiji je sastavljač takođe prof. dr I.Čarota, a koju je prevela s beloruskog Dajana Lazarević. Ova antologija je izašla 2019. godine u izdanja CompuTeh u Beogradu.

U poslednje vreme na srpski jezik njenu poeziju prevodi Dajana Lazarević i objavljuje je u književnim periodičnim izdanjima[13].

Bibliografija

[uredi | uredi izvor]

Pesničke zbirke

[uredi | uredi izvor]
  • Od rodnih njiva / Ad rodnыh nіў (1942)
  • Nevadom iz Njomana / Nevadam z Nёmana (1967)
  • S majčinom dušicom slivena / Na čabarы nastoena (1982)
  • Devet pesama / Dzieviać vieršaŭ (1987)
  • Beli san / Belы son (1990)
  • Pesme: rukopisna zbirka 1945-47. godine / Veršы: rukapіsnы zbornіk z 1945-47 gg.» (1992)
  • Izabrane pesme / Vыbranыя veršы (1997)
  • Dnevna soba / Gascіna (2000)
  • Izabrana dela / Vыbranыя tvorы (pesme, poeme, proza, pisma, 2000)
  • Sabrani eseji u dva tome / Sobranie sočineniй v 2-h tomah, 2010[14]

Poezija za decu

[uredi | uredi izvor]
  • Bajke za Mihasku / Kazkі dlя Mіhasьkі (1972)
  • Dobro jutro, Aljes / Dobraй ranіcы, Alesь (1976)

Druga dela

[uredi | uredi izvor]
  • Ispovest / Spovedzь (uspomene), 1990)
  • Majka i sin / Macі і sыn (u jednom izdanju su zbirke Larise Genijuš i Jurija Genijuša 1992)
  • Da biste vi znali: iz epistolarnog nasleđa / Kab vы vedalі: z эpіstalяrnaй spadčыnы (2005)
  • Pisma iz Zeljve / Lіstы z Zэlьvы (epistolarni, 2012)

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Larыsa Genіюš і arhіў BNR”. Radio Svoboda. Pristupljeno 20. 3. 2021. 
  2. ^ „Яk radnыя BNR dapamagalі gabrэяm u čas Drugoй susьvetnaй vaйnы”. Rada BNR. Pristupljeno 20. 3. 2021. 
  3. ^ „VOЙNA PROTIV MIFOV” (PDF). Belta. Arhivirano iz originala (PDF) 03. 02. 2021. g. Pristupljeno 20. 3. 2021. 
  4. ^ Genіюš, Larыsa (1993). Spovedzь. Mіnsk: Mastackaя lіteratura. str. 169—170. 
  5. ^ „Oppozicionnaя pleяda i ee mifы i legendы: Larыsa Genіюš”. Teleskop. Arhivirano iz originala 06. 09. 2019. g. Pristupljeno 20. 3. 2021. 
  6. ^ „Яk Zэlьva havala Larыsu Genіюš”. Radio Svoboda. Pristupljeno 20. 3. 2021. 
  7. ^ „Larыsa Genіюš rэabіlіtacыі ne padlяgae”. Novы čas. Pristupljeno 20. 3. 2021. 
  8. ^ „Paэzія Larыsы Genіюš: novae pračыtanьne”. Belarus. Pristupljeno 20. 3. 2021. 
  9. ^ „Na prastolьnae svяta ў prыhodze adkrыlasя bіblіяtэka іmя Larыsы Genіюš”. Svяto-Boriso-Glebskaя Koložskaя cerkovь. Arhivirano iz originala 11. 11. 2016. g. Pristupljeno 20. 3. 2021. 
  10. ^ „"Spovedzь" Larыsы Genіюš pa-polьsku”. Novы čas. Pristupljeno 20. 3. 2021. 
  11. ^ Čarota, Ivan A. (2012). Antologija beloruske poezije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
  12. ^ Čarota, Ivan A. (2019). U susret Duhu - antologija beloruske hrišćanske poezije. Beograd: CompuTeh. 
  13. ^ Genijuš, Larisa (oktobar—decembar 2020). „Poezija”. Istok. 27: 77—79. 
  14. ^ Sergeй KOROLEVIČ (2010-08-09). „Sto let nazad rodilasь Larisa Geniюš”. naviny.by. Pristupljeno 2021-03-20. [mrtva veza]

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Bіčэlь-Zagnetava D. Z prыnяmonskіh vяrbіn // Polыmя. — 1988. — № 4.
  • GENІЮŠ Larыsa Antonaўna // Marakoў L. U. Rэprэsavanыя lіtaratarы, navukoўcы, rabotnіkі asvetы, gramadskія і kulьturnыя dzeяčы Belarusі, 1794—1991. Эnc. davednіk. U 10 t. — T. 1. — Mn:, 2003. ISBN 985-6374-04-9.
  • Marcіnovіč A. «Tы moй bolь svяtы, Belarusь maя…» // Rodnae slova. — 1992. — № 3.
  • Sačanka B. Larыsa Genіюš // Maladoscь. — 1988. — № 10.
  • Эncыklapedыя gіstorыі Belarusі. U 6 t. T. 2: Belіck — Gіmn / Belarus. Эncыkl.; Rэdkal.: B. І. Sačanka (gal. rэd.) і іnš.; Mast. Э. Э. Žakevіč. — Mn.: BelЭn, 1994. — 537 s., [8] k.: іl. ISBN 5-85700-142-0.
  • Neureiter F. Larysa Henijuš // Weissrussische Antologie. — München: 1983.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лариса_Генијуш&oldid=28669468”