Pređi na sadržaj

Leopold I, car Svetog rimskog carstva

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Leopold I Habzburški
Leopold I, car Svetog rimskog carstva
Lični podaci
Datum rođenja(1640-06-09)9. jun 1640.
Mesto rođenjaBeč, Habzburška monarhija
Datum smrti5. maj 1705.(1705-05-05) (64 god.)
Mesto smrtiBeč, Habzburška monarhija
Porodica
SupružnikMargareta Tereza Španska, Klaudija Felicija Austrijska, Eleonora-Magdalena Nojburška
PotomstvoMarija Antonija od Austrije, Jozef I Habzburški, Marija Elizabeta od Austrije, Nadvojvoda Leopold Jozef od Austrije, Marija Ana Jozefa, Marija Tereza od Austrije, Karlo VI, car Svetog rimskog carstva, Marija Magdalena od Austrije
RoditeljiFerdinand III
Marija Ana od Španije
DinastijaHabzburzi
Sveti rimski car
Period1658 — 1705
PrethodnikFerdinand III, car Svetog rimskog carstva
NaslednikJozef I Habzburški
Kralj Ugarske
Period1655 — 1705
PrethodnikFerdinand III Habzburški
NaslednikJozef I Habzburški

Leopold I (nem. Leopold I.; Beč, 9. jun 1640 — Beč, 5. maj 1705) je bio car Svetog rimskog carstva (1657. ili 1658—1705), kralj Ugarske (1655. ili 1657—1705), kralj Češke (1658—1705).[1][2]

Leopold je vodio tri rata protiv Francuske: Francusko-holandski rat, Devetogodišnji rat i Rat za špansko nasleđe. U ovom poslednjem, Leopold je nastojao da za svog mlađeg sina Karla obezbedi celokupno špansko nasleđe, ne obazirući se na volju pokojnog Karla II. Leopold je započeo rat koji je ubrzo zahvatio veći deo Evrope. Rane godine rata protekle su prilično dobro za Austriju, sa pobedama kod Šelenberga i Blenhajma, ali rat se odužio sve do 1714, devet godina nakon Leopoldove smrti, što je jedva imalo uticaja na zaraćene nacije. Kada se mir vratio Raštatskim ugovorom, za Austriju se nije moglo reći da je izašla kao trijumfalna kao iz rata protiv Turaka.[3]

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Sin i naslednik cara Ferdinanda III.[4] Dobar deo svoje vladavine proveo je ratujući. S Carstvom je nasledio i rat sa Švedskom, koji je okončao 1660. Usledio je Austrijsko-turski rat (1663/64), koji je završio pobedom Montekukolija kod Sentgotarda i mirom u Vašvaru (1664), koji je postao povod za Zrinsko-frankopansku zaveru (1670—1671), čiji je cilj bio otcepljenje Hrvatske i Ugarske od Habzburške Monarhije. Po isteku dvadesetogodišnjeg mira dogovorenog u Vašvaru, započeo je Veliki turski rat. Uz pomoć vojvode Karla Lotarinškog i poljskog kralja Jana III Sobjeskog, Turci su 12. septembra 1683. poraženi pod Bečom; pa se na taj poraz nadovezao Veliki turski rat, koji je završio Mirom u Sremskim Karlovcima (1699) i obeležio kraj turskoj premoći u južnoistočnoj Evropi.

Vlast Leopolda I je tokom pobedonosnog rata ojačala; hrvatski i ugarski staleži priznali su u Požunu 1687. nasledno pravo Habzburgovaca na ugarski presto po načelu primogeniture, a istovremeno je ukinut čl. 31. Zlatne bule iz 1222, koji je plemstvu priznao pravo otpora protiv kralja u slučaju njegovog nezakonitog delovanja. U ratovima protiv Francuske (1672/79. i 1688/97) Leopold nije imao uspeha. Pri kraju života Leopold se angažovao 1701. u Ratu za špansku krunu protiv Luja XIV.

Godine 1697, u skladu s tadašnjim običajima, a za posebne zasluge u pobedi nad Turcima kod Sente, podario je princu Eugenu Savojskom imanje u južnoj Baranji, nazvano Belje.

Tokom Leopoldove vladavine doselile su se hiljade Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem u Ugarsku i u Srem, bežeći od Turaka.

Drugi severni rat

[uredi | uredi izvor]

Leopoldov prvi rat bio je Drugi severni rat (1655–1660), u kojem je švedski kralj Karlo X pokušao da postane kralj Poljske uz pomoć saveznika, uključujući Đerđa II Rakocija, princa od Transilvanije. Leopoldov prethodnik, Ferdinand III, udružio se sa poljskim kraljem Janom II Kazimirom Vasom 1656. Godine 1657, Leopold je proširio ovaj savez i uključio austrijske trupe (koje je platila Poljska). Ove trupe su pomogle da se porazi transilvanijska vojska i krenule su do Danske. Rat je okončan Olivskim sporazumom 1660.[3][5]

Rani ratovi protiv Osmanskog carstva

[uredi | uredi izvor]

Osmansko carstvo se često mešalo u poslove Transilvanije, uvek neposlušnog okruga, i ovo mešanje je dovelo do rata sa Svetim rimskim carstvom, koji je posle nekoliko nepovezanih operacija zaista počeo 1663. Ličnim pozivanjem u Regenzburgu Leopold je podstakao knezove da pošalju pomoć za pohod; trupe je poslala i Francuska, a u avgustu 1664. veliki carski general Rajmund Montekukoli izvojevao je zapaženu pobedu kod Svetog Gotharda. Vašvarskim mirom, car je sklopio dvadesetogodišnje primirje sa sultanom, dajući velikodušnije uslove nego što se činilo da je njegova nedavna pobeda učinila neophodnim.[3][5]

Ratovi protiv Francuske

[uredi | uredi izvor]
Leopold I, naslikao Gvido Kagnači (1657-1658).

Francuska ekspanzija je sve više pretila carstvu, posebno zauzimanje strateškog Vojvodstva Lorene 1670. godine, nakon čega je usledio Francusko-holandski rat 1672. godine. Do sredine juna, Holandska republika je bila na ivici uništenja, što je navelo Leopolda da pristane na savez sa Brandenburg-Prusijom i Republikom 25. juna.[6] Međutim, on je takođe razmišljao o pobuni u Mađarskoj i smatrao je da su francuska osvajanja u Rajnskoj oblasti veći prioritet od pomoći Holanđanima. Njegovom komandantu, Rajmondu Montekukoliju, naređeno je da ostane u defanzivi i izbegava direktan sukob. Haotična logistika je onemogućila održavanje trupa i Brandenburg je napustio rat u junu 1673. prema Vosemskom sporazumu.[7][3]

U avgustu je formiran antifrancuski četvorostruki savez koji su činili Republika, Španija, car Leopold i vojvoda od Lorene, dok ga je u maju 1674. Carska skupština proglasila to Carskim ratom. Ugovor iz Najmegena iz 1678. se generalno posmatra kao pobeda Francuske, iako je Alijansa uspela da ograniči njihove dobitke.[5]

Skoro odmah nakon sklapanja mira Luj je obnovio agresiju na nemačku granicu kroz politiku Reunija. Uključen u ozbiljnu borbu sa Otomanskim carstvom, car je ponovo bio spor u pokretu, i iako se pridružio Ligi udruženja protiv Francuske 1682. godine, bilo mu je drago da je dve godine kasnije sklopio primirje u Regenzburgu. Godine 1686, car i carski prinčevi su formirali Augsburšku ligu, da bi sačuvali uslove Vestfalskog i Najmegenskog ugovora. Čitava evropska pozicija sada je bila povezana sa događajima u Engleskoj, a napetost je trajala do 1688. godine, kada je Vilijam III Oranski osvojio englesku krunu kroz Slavnu revoluciju, a Luj napao Nemačku. U maju 1689. formirana je Velika alijansa, uključujući cara, kraljeve Engleske, Španije i Danske, birača Brandenburga i druge, a žestoka borba protiv Francuske vođena je širom gotovo cele zapadne Evrope. Generalno, nekoliko kampanja je bilo naklonjeno saveznicima, a u septembru 1697. godine, Engleska, Španija i Ujedinjene provincije su sklopile mir sa Francuskom u vidu Rijsvijk ugovora.[3]

Leopold je odbio da pristane na ugovor, jer je smatrao da su njegovi saveznici donekle zanemarili njegove interese, ali se u narednih mesec dana sporazumeo i brojna mesta su iz Francuske prebačena u Nemačku. Mir sa Francuskom trajao je oko četiri godine, a onda je Evropa bila uključena u Rat za špansko nasleđe. Kralj Španije, Karlo II, po poreklu je bio Habzburgovac i bio je u srodstvu sa austrijskom granom, dok ga je slična veza vezala za kraljevsku kuću Francuske. On je bio slab i bez dece, i evropske sile su pokušavale da organizuju mirnu podelu njegovog prostranog kraljevstva. Leopold je odbio da pristane na bilo kakvu podelu, a kada je u novembru 1700. Karlo umro, ostavljajući svoju krunu Filipu V, vojvodi od Anžuja, unuku Luja XIV, sve nade u mirno rešenje su nestale. Pod vođstvom Vilijama III, formirana je moćna liga, obnovljena Velika alijansa protiv Francuske, u kojoj je car bio istaknuti član, i 1703. preneo je svoje pravo na špansku monarhiju na svog drugog sina Karla. Rani tok rata nije bio naklonjen imperijalistima, ali se plimu poraza povukla nakon velike pobede kod Blenhajma pre nego što je Leopold umro 5. maja 1705.[8]

Porodično stablo

[uredi | uredi izvor]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Ferdinand I, car Svetog rimskog carstva (= #28)
 
 
 
 
 
 
 
8. Karl II Štajerski (= #14)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ana od Češke i Ugarske (= #29)
 
 
 
 
 
 
 
4. Ferdinand II, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Albert V Bavarski (= #20, #30)
 
 
 
 
 
 
 
9. Marija Ana od Bavarske (= #15)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Ana od Austrije (= #21, #31)
 
 
 
 
 
 
 
2. Ferdinand III Habzburški
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Albert V Bavarski (= #18, #30)
 
 
 
 
 
 
 
10. Vilhelm V, vojvoda Bavarske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Ana od Austrije (= #19, #21, #31)
 
 
 
 
 
 
 
5. Marija Ana od Bavarske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Francis I, Duke of Lorraine
 
 
 
 
 
 
 
11. Renata od Lorene
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Kristina od Danske
 
 
 
 
 
 
 
1. Leopold I, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Karlo V, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
12. Filip II od Španije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Izabela Aviz
 
 
 
 
 
 
 
6. Filip III od Španije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Maksimilijan II, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
13. Ana od Austrije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Marija od Španije
 
 
 
 
 
 
 
3. Marija Ana od Španije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Ferdinand I, car Svetog rimskog carstva (= #16)
 
 
 
 
 
 
 
14. Karl II Štajerski (= #8)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Ana od Češke i Ugarske (= #17)
 
 
 
 
 
 
 
7. Margareta od Austrije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Albert V Bavarski (= #18, #20)
 
 
 
 
 
 
 
15. Marija Ana od Bavarske (= #9)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Ana od Austrije (= #19, #21)
 
 
 
 
 
 

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ John P. Spielman; Leopold I of Austria. 1977. 
  2. ^ Coxe, William (1853). History of the House of Austria: From the Foundation of the Monarchy by Rhodolph of Hapsburgh, to the Death of Leopold the Second: 1218 to 1792. London: Henry G. Bohn. str. 515. 
  3. ^ a b v g d Schumann, Jutta (13. 9. 2012). Die andere Sonne: Kaiserbild und Medienstrategien im Zeitalter Leopolds I. Walter de Gruyter. str. 3—. ISBN 978-3-05-005581-7. 
  4. ^ „Leopold I | Holy Roman Emperor, Austrian Ruler & Reformer | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-30. 
  5. ^ a b v Volker Press (1991). Kriege und Krisen: Deutschland 1600-1715. C.H.Beck. ISBN 978-3-406-30817-8. 
  6. ^ Mckay 1997, str. 206.
  7. ^ Mckay 1997, str. 207.
  8. ^ Helmut Neuhaus (6. 5. 2019). Die Frühe Neuzeit als Epoche. Walter de Gruyter GmbH & Co KG. str. 35—. ISBN 978-3-11-065083-9. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Leopold I, car Svetog rimskog carstva na Vikimedijinoj ostavi.


Sveti rimski car
(1658 – 1705)
Kralj Ugarske
(1655 – 1705)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Леополд_I,_цар_Светог_римског_царства&oldid=28822082”