Lujo Lovrić

Lujo Lovrić
Lujo Lovrić
	Lujo Lovrić u Beogradu 1935. godine
Lični podaci
Datum rođenja	1894
Mesto rođenja	Crikvenica, Austrougarska
Datum smrti	26. novembar 1986. (91/92 god.)
Mesto smrti	Crikvenica, Jugoslavija
Vojna karijera
Vojska	Austrougarska vojska; Vojska Kraljevine Srbije
Čin	kapetan
Jedinica	Srpska dobrovoljačka divizija

Lujo Lovrić (Crikvenica, 1894 — Crikvenica, 26. novembar 1986) bio je dobrovoljac u Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji i oficir Vojske Kraljevine Srbije. Poreklom je bio Hrvat.

Ranjen je septembra 1916. godine na Dobrudži i ostao slep.

Predratni period[uredi | uredi izvor]

Lujo Lovrić je rođen 1894. godine u Crikvenici uz samo Jadransko more. Rodio se u hrvatskoj porodici, mada pojedini izvori navode da je bio Srbin sa Sušaka.

Pripadao je organizaciji Jugoslovenske ujedinjene nacionalne omladine (JUNO) sa centrom na Sušaku.^[1] Učestvovao je u izdavanju jugoslovenskih nacionalističkih listova „Val” i „Vihor”. Bio je jedan od osnivača Jugoslovenskog đačkog saveza 1913. godine u Rijeci. Oni su se sastajali sa Franom Supilom, a imali su prepisku i sa Ivom Andrićem.

Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]

U Prvi svetski rat je ušao kao austrougarski potporučnik i borio se na Istočnom frontu. Čim je pronašao pogodan trenutak na frontu u Galiciji, prebegao je Ruskoj imperatorskoj armiji. Aprila 1916. godine se priključio Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji u Odesi, sastavljenoj od zarobljenih ili prebeglih austrougarskih vojnika slovenskog porekla (Srba, Hrvata i Slovenaca). Divizija je pridodata 47. ruskom korpusu i poslata na front u Dobrudži.

U noći između 4. na 5. septembra 1916. godine, potporučnik Lovrić je učestvovao u bici protiv Bugara na Dobrudži kod mesta Kokardža, gde je komandovao Četvrtom četom Trećeg bataljona Drugog puka Srpske dobrovoljačke divizije. Teško je ranjen i izgubio je oba oka.^[2] U bolnici u Odesi, Orden Svetog Đorđa IV stepena mu je uručila velika kneginja Jelena Petrovna Romanov, supruga velikog kneza Ivana Konstantinoviča i kćerka kralja Petra I Karađorđevića. Lovrić joj se zahvalio i rekao:

Visočanstvo, ja sam svjestan svoje žrtve, i to je sitnica od onoga što je naš cjelokupni narod dao i što će dati do konačnog oslobođenja i ujedinjenja…

Na ove reči, velika kneginja Jelena Petrovna Romanov je zaplakala.^[3] Napisao je i pismo svojoj majci u kojoj joj saopštava da je trajno izgubio vid:

Majko! Nemoj da plaču oči tvoje za oči moje kad ne plačem ja. Nemoj da se bojiš za budućnost moju kad se ne bojim ja. Jer, znaj, budućnost je moja u budućnosti ujedinjenog naroda našeg. U njegovoj sreći, biće i moja sreća…

Komandant divizije general Mihailo Živković Gvozdeni je uputio cirkularnu naredbu svojim vojnicima, u kojoj je pozdravio i pohvalio Lovrićevu žrtvu:

Žrtva potporučnika Lovrića urodiće plodom koji je on s Vama zajedno svojom krvlju zalivao – i vitez „Svetog Đorđa“ ući će s nama zajedno u slobodnu i ujedinjenu Jugoslaviju, za koju smo se borili.
— general Mihailo Živković

Na predlog oficirskog zbora Drugog puka Srpske dobrovoljačke divizije, odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

Regent Aleksandar Karađorđević je ukazom od 11. februara 1917. godine, unapredio Lovrića u čin rezervnog pešadijskog poručnika.

Život nakon rata[uredi | uredi izvor]

Lovrić je za svoje žrtve i podvige unapređen u čin kapetana. Svoje slepilo je doživljavao kao najveće priznanje za svoje ideale^[2]:

...kada znam da sam oči moje dao za ideale domovine, lakše mi je: pa i moja mati, kada čuje da sam izgubio oči u Dobrudži, a ne kod Beograda ili Zagreba, tešiće se još i time, što sam se borio, kao Sloven, za naše zajedničke ideale, a kada se oni ostvare onda će bez sumnje njenu suzu zameniti blagi osmeh i materinski ponos.

U Londonu, gde se nalazio od 1917. godine, završio je školu za slepe oficire i vratio se u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca 1919. godine.

Na Vidovdan 1920. godine, organizovao je veliki narodni zbor na starom igralištu Hajduka.^[4]

O sećanjima na Prvi svetski rat i svoju ljubav Palju iz Odese, napisao je roman „Suzna jesen”, koji je objavio 1922. godine.^[5] Naredne godine je u Zagrebu objavio i roman „Kroz snegove i magle”. Za njegovu „Baladu o vitezu”, muziku je napisao kompozitor Žarko Petrović.

Značajno se uključio u rad dobrovoljačkih, veteranskih i udruženja ratnih vojnih invalida. Bio je predsednik Udruženja slepih Rijeka, Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912—1918 Kraljevine Jugoslavije, Glavnog odbora Saveza slepih u Zagrebu, Saveza slepih Jugoslavije i urednik „Dobrovoljačkog glasnika” koji je izdavalo Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912—1918. Pomagao je rad Škole za slepe u Zemunu, koju je vodio Veljko Ramadanović.

Na početku Aprilskog rata 1941. godine, izbegao je u Beograd, kako bi izbegao da bude zarobljen i ubijen od ustaša. Tu je ostao do oslobođenja 1945. godine, kada se vratio u rodni kraj. Nakon Drugog svetskog rata, komunističke vlasti i Ministarstvo unutrašnjih poslova su 1947. godine zabranili rad Udruženju ratnih dobrovoljaca, što Lovrić nikako nije mogao da razume.

Poslednje godine života je proveo u rodnoj kući u Crikvenici. U svom intervjuu iz 1984. godine, pozdravio je bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda. Tada je još rekao^[1]: