Pređi na sadržaj

Margaret Atvud

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Margaret Atvud
Atvudova u Ontariju 2006. godine
Lični podaci
Puno imeMargaret Elenor Atvud
Datum rođenja(1939-11-18)18. novembar 1939. (85 god.)
Mesto rođenjaOtava, Kanada
Književni rad
Period1955–
Najvažnija delaSluškinjina priča, Mačje oči, Alijas Grejs, Slepi ubica, Antilopa i kosac, Izranjanje
Potpis
Zvanični veb-sajt
Atwood's voice
from BBC Radio 4's Front Row, July 24, 2007[1]

Margaret Atvud (engl. Margaret Atwood; Otava, 18. novembar 1939) kanadska je pesnikinja, spisateljica, književna kritičarka, esejistkinja i ekološka aktivistkinja.[2]

Njen književni opus obrađuje različite teme uključujući rod i identitet, religiju i mitove, moć jezika, klimatske promene i „politiku moći“.[3] Mnoge njene pesme inspirisane su mitovima i bajkama koji su je zanimale od malena. Poznata je po kanadskom nacionalizmu i po feminizmu.[2]

Atvud je osnivač nagrade za poeziju Grifin i Writers' Trust of Canada. Ona je takođe viši saradnik na Mejzi Koledžu u Torontu i pronalazač LongPen uređaja i povezanih tehnologija koje olakšavaju daljinsko robotsko potpisivanje dokumenata.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Atvud je rođena u Otavi, Ontario, Kanada, kao drugo od troje dece[4] Karla Edmunda Atvuda, entomologa,[5] i Margaret Doroti (devojačko Kilam), bivšeg nutricioniste iz Vudvila, Nova Škotska.[6] Zbog očevog istraživanja šumske entomologije, Atvud je veći deo svog detinjstva provela u zabiti severnog Kvebeka,[7] i putovala je između Otave, Su Sent Mari i Toronta.

Nije redovno pohađala školu sve dok nije imala 12 godina. Postala je strasni čitalac različite književnosti, misterija, bajki braće Grim, kanadskih priča o životinjama i stripova. Pohađala je srednju školu Lisajde u Torontu gde je diplomirala 1957.[8] Atvud je počela da piše drame i pesme sa 6 godina[9]

Kao dete, takođe je učestvovala u Braunovom programu Girl Guides of Canada. Atvud je pisala o svojim iskustvima u ovoj organizaciji u nekoliko svojih publikacija.[10]

Ona je shvatila da želi da piše profesionalno kada je imala 16 godina.[11] Tokom 1957. počela je da studira na Viktorija koledžu na Univerzitetu u Torontu, gde je objavljivala pesme i članke u Acta Victoriana, fakultetskom književnom časopisu, i učestvovala u pozorišnoj tradiciji druge godine The Bob Comedy Revue.[12] Među njenim profesorima bili su Džej Mekferson i Nortrop Fraj. Diplomirala je 1961. godine sa diplomom engleskog jezika (sa odlikom) i diplomirala filozofiju i francuski jezik.[13]

Godine 1961, Atvud je započela postdiplomske studije na Redklif koledžu na Univerzitetu Harvard; dobijala je Vudro Vilson stipendiju.[14] Magistrirala je na Redklifu 1962. godine i dve godine je bila na doktorskim studijama, ali nije dovršila disertaciju Engleska metafizička romansa.[15]

Iako je najpoznatija po svojim romanima, književni opus Atvudove takođe obuhvata poeziju, zbirke kratkih priča, knjige za decu i književne kritike.

Odlikovana je najvišim književnim nagradama Kanade. Dobitnica je francuskog ordena Legije časti. Londonski „Sandej Tajms“ dodelio joj je svoju najvišu nagradu. Šest puta je bila u najužem izboru za nagradu Buker, koju je osvojila dvaput — za roman Slepi ubica iz 2000. i Svedočanstva iz 2019. godine.[16] Međunarodnu književnu nagradu „Franc Kafka” dobila je 2017. godine.[17]

Teme i kulturni kontekst

[uredi | uredi izvor]

Njen doprinos teorijskim postavkama kanadskog identiteta privukao je pažnju javnosti, kako u Kanadi tako i na međunarodnom nivou. Njeno glavno delo književne kritike, Survival: A Thematic Guide to Canadian Literature, smatra se donekle zastarelim, ali ostaje standardni uvod u kanadsku književnost u programima kanadskih studija na međunarodnom nivou.[18][19][20] Pisac i akademik Džozef Pivato kritikovao je kontinuirano ponovno štampanje te knjige, navodeći da je to medveđa usluga studentima kanadske književnosti koja sužava poglede.[21]

U knjizi Survival, Atvud postulira da je kanadska književnost, a time i kanadski identitet, okarakterisana simbolom opstanka, preživljavanja.[22] Ovaj simbol je izražen u sveprisutnoj upotrebi „položaja žrtve“ u kanadskoj književnosti. Ove pozicije predstavljaju skalu samosvesti i samoaktualizacije žrtve u odnosu „pobednik/žrtva“.[23] „Pobednik“ u ovim scenarijima mogu biti drugi ljudi, priroda, divljina ili drugi spoljašnji i unutrašnji faktori koji tlače žrtvu.[23] Etvudovo preživljavanje nosi uticaj teorije Nortropa Fraja o mentalitetu garnizona ; Atvud koristi Frajev koncept kanadske želje da se ogradi od spoljnog uticaja kao kritičko sredstvo za analizu kanadske književnosti.[24] Prema njenim teorijama u delima kao što su Survival i njenom istraživanju sličnih tema u svojoj fikciji, Etvud smatra kanadsku književnost izrazom kanadskog identiteta. Prema ovoj literaturi, kanadski identitet je definisan strahom od prirode, istorijom naseljenika i neupitnom privrženošću zajednici.[25] U intervjuu sa škotskim kritičarem Bilom Findlejem 1979. godine, Atvud je raspravljala o odnosu kanadskih pisaca i pisanja spram „imperijalnih kultura“ Sjedinjenih Američkih Državae i Ujedinjenog Kraljevstva.[26]

Atvudov doprinos teoretiziranju o Kanadi nije ograničen samo na njene nefikcijske radove. Nekoliko drugih dela, uključujući The Journals of Susanna Moodie, Alias Grace, The Blind Assassin, Surfacing, su primeri onoga što postmoderna teoretičarka književnosti Linda Hatčeon naziva „ istoriografskom metafikcijom“.[27] U takvim delima Etvud eksplicitno istražuje odnos istorije i narativa i procese stvaranja istorije.[28]

Među njenim doprinosima kanadskoj književnosti, Atvud je osnivač i osnivač Grifinove nagrade za poeziju,[29] kao i osnivač Writers' Trust of Canada, neprofitne književne organizacije koja nastoji da podstakne kanadsku književnu zajednicu.[30] Nazvala je Monu Avad, kanadskog romanopisca i pisca kratkih priča, svojim „književnim naslednikom“.[31]

Rad Margaret Atvud je privlačio feminističke književne kritičare, uprkos njene sporadične nespremnosti povremeno da primeni oznaku „feministička“ za svoja dela.[32] Počevši od objavljivanja njenog prvog romana The Edible Woman, Atvud je tvrdila: „Ne smatram ga feminističkim; samo socrealističkim“.[33]

Atvud se odupirala sugestiji da su Sluškinjina priča i Antilopa i kosac naučna fantastika, sugerišući Gardijanu 2003. da su dela spekulativna fantastika: „Naučna fantastika ima čudovišta i svemirske brodove.“[34]

Atvud u knjigama i drugim delima više puta iznosi zapažanja o odnosima ljudi i životinja.[35] Veliki deo distopije koju Atvud stvara u Antilopa i kosac tiče se genetske modifikacije i izmene životinja i ljudi, što dovodi do hibrida kao što su golubovi, rakunkovi, volvogovi i krekeri, što postavlja pitanja o granicama i etici nauke i tehnologije, i na šta znači biti čovek.[36]

Atvud je u jednom intervjuu naznačila da sebe smatra crvenim torijevcem, rekavši da su „Torijevci bili ti koji su verovali da oni na vlasti imaju odgovornost prema zajednici, da novac ne bi trebalo da budi mera svih stvari“.[37] Takođe je na Tviteru izjavila da je monarhista.[38] Na saveznim izborima 2008. prisustvovala je mitingu za kvebečki blok, mitingu stranke koja podržava nezavisnost Kvebeka.[39] U uvodniku za The Globe and Mail, pozvala je Kanađane da glasaju za bilo koju stranku, osim za konzervativce, kako bi sprečili da dobiju većinu.[40]

Etvud je 2018. godine potpisala apel američkog PEN centra u odbranu ukrajinskog reditelja Olega Sencova, političkog zatvorenika u Rusiji.[41] Atvud se 24. februara 2022. bavila ratom u Ukrajini u vreme ruske invazije na Ukrajinu i objavlao link ka fondu državne pomoći na Tviteru.[42][43] Ona nastavlja da objavljuje informacije o ratu u Ukrajini na društvenim mrežama. [44]

Lični život

[uredi | uredi izvor]

Atvud ima sestru Rut Etvud, rođenu 1951. godine, i dve godine starijeg brata Harolda Leslija Etvuda.[45] Tvrdila je da je, prema njenoj baki (devojačko prezime Vebster), da je Meri Vebster, koja je preživela linč veštica tokom 17. veka, možda bila predak: „U ponedeljak bi moja baka rekla da joj je Meri predak, a u sredu da je nije... Zato birajte sami."[46] Vebster je tema njene pesme „Poluobešena Meri“, kao i osoba u posveti romana Atvudove Sluškinjina priča (1985).[47]

Atvud se 1968. udala za Džima Polka, američkog pisca, ali se razvela 1973.[48][49] Ubrzo nakon toga uspostavila je vezu sa kolegom romanopiscem Gremom Gibsonom i preselila se na farmu u blizini Alistona, Ontario, gde je njihova ćerka, Eleonor Džes Etvud Gibson, rođena 1976.[48]

Porodica se vratila u Toronto 1980.[50] Atvud i Gibson su bili zajedno do 18. septembra 2019, kada je Gibson preminuo nakon što je bolovao od demencije.[51] O Gibsonu je pisala u pesmi Dearly i u propratnom eseju o tuzi i poeziji objavljenom u The Guardian 2020.[52] Atvud je rekla o Gibsonu: "On nije bio egoista, tako da nije bio ugrožen sa bilo čim što sam radila. Rekao je našoj ćerki pred kraj svog života: 'Tvoja mama bi i dalje bila pisac da nije srela me, ali ne bi se toliko zabavljala“.[53]

Iako je vrsna spisateljica, Atvud kaže da je „užasna u spelovanju”[54]

Radovi

[uredi | uredi izvor]

Rezime bibliografije[55]

Romani
Zbirke kratkih romana
Zbirke poezije
E-knjige
  • I'm Starved For You: Positron, Episode One (2012)
  • Choke Collar: Positron, Episode Two (2012)
  • Erase Me: Positron, Episode Three (2013)
  • The Heart Goes Last: Positron, Episode Four (2013)
  • The Happy Zombie Sunrise Home (2013) (sa Naomi Oldermen)[60]
Uređene antologije
  • The New Oxford Book of Canadian Verse (1982)
  • The Canlit Foodbook (1987)
  • The Oxford Book of Canadian Short Stories in English (1988)
  • The Best American Short Stories 1989 (1989) (with Shannon Ravenel)
  • The New Oxford Book of Canadian Short Stories in English (1995)
Knjige za decu
  • Up in the Tree (1978)
  • Anna's Pet (1980) (sa Džojs K. Barkhaus)
  • For the Birds (1990) (sa Šeli Tanaka)
  • Princess Prunella and the Purple Peanut (1995)
  • Rude Ramsay and the Roaring Radishes (2003)
  • Bashful Bob and Doleful Dorinda (2006)
  • Wandering Wenda and Widow Wallop's Wunderground Washery (2011);[61] inspirisano crtanom serijom zvanom Wandering Wenda iz 2016.
Nefikcija
Crteži
  • Kanadian Kultchur Komix predstavljajući „Survivalwoman” u This Magazine pod pseudonimom, Bart Gerard 1975–1980
  • Drugi se pojavljuju na njenoj veb stranici.
Grafičke novele
  • Angel Catbird, sa Džoni Kristmasom i Tamra Bonvilejnom (2016)
  • War Bears, sa Kenom Stejsijom (2018)
Televizijski scenariji
  • The Servant Girl (1974)
  • Snowbird (1981)
  • Heaven on Earth (1987)
Libreti
Audio zapisi
  • The Poetry and Voice of Margaret Atwood (1977)
  • Margaret Atwood Reads "Unearthing Suite" (1985)
  • Margaret Atwood Reading From Her Poems (2005)
  • Margaret Atvud kao ona sama u Zombies, Run, kao preživeli radio-operater u temama.
Filmografija

Dela prevedena na srpski jezik

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Margaret Atwood”. Front Row. 24. 7. 2007. BBC Radio 4. Pristupljeno 18. 1. 2014. 
  2. ^ a b v g Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 78. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ Marion, Wynne-Davies (2010). Margaret Atwood. British Council. Horndon, Tavistock, Devon: Northcote, British Council. ISBN 978-0746310366. OCLC 854569504. 
  4. ^ Hoby, Hermione (18. 8. 2013). „Margaret Atwood: interview”Neophodna novčana pretplata. The Daily Telegraph. Arhivirano iz originala 11. 1. 2022. g. Pristupljeno 27. 10. 2020. 
  5. ^ „Carl E. Atwood Graduate Scholarship in Ecology and Evolutionary Biology”. University of Toronto. Arhivirano iz originala 13. 3. 2017. g. Pristupljeno 12. 3. 2017. 
  6. ^ Foote, Hazel (1997). The Homes of Woodville. Woodville, Nova Scotia: M.A. Jorgenson. str. 109. 
  7. ^ „Margaret Atwood's Wild Childhood”. The Wall Street Journal (na jeziku: engleski). 9. 8. 2016. ISSN 0099-9660. Arhivirano iz originala 20. 5. 2021. g. Pristupljeno 20. 5. 2021. 
  8. ^ Nathalie, Cooke (1998). Margaret Atwood: a biography. Toronto: ECW Press. ISBN 1550223089. OCLC 40460322. 
  9. ^ Daley, James (2007). Great Writers on the Art of Fiction: From Mark Twain to Joyce Carol Oates. Courier Corporation. str. 159. ISBN 978-0-486-45128-2. 
  10. ^ Hicks, Cara (7. 8. 2013). „What it Means (to me) to Be an Owl”. GirlGuidesCANBlog (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 6. 8. 2020. g. Pristupljeno 1. 5. 2020. 
  11. ^ „Margaret Atwood: The Art of Fiction No.121”. Arhivirano iz originala 20. 12. 2016. g. Pristupljeno 4. 12. 2016. . The Paris Review..
  12. ^ O'Grady, Conner Arhivirano jun 16, 2018 na sajtu Wayback Machine "Despite cuts and critics, Bob carries on"; the newspaper; University of Toronto; December 18, 2013.
  13. ^ Nathalie, Cooke (1998). Margaret Atwood: a biography. Toronto: ECW Press. ISBN 1550223089. OCLC 40460322. 
  14. ^ „University of Toronto Alumni Website » Margaret Atwood”. alumni.utoronto.ca. Arhivirano iz originala 23. 3. 2017. g. Pristupljeno 24. 1. 2017. 
  15. ^ „On Being a Poet: A Conversation With Margaret Atwood”. The New York Times. Arhivirano iz originala 11. 3. 2017. g. Pristupljeno 24. 1. 2017. 
  16. ^ Atwood wins Booker prize, The Guardian
  17. ^ Margaret Atvud dobila nagradu za književnost „Franc Kafka” (B92, 17. oktobar 2017)
  18. ^ Moss, Laura (2006). John Moss; Tobi Kozakewich, ur. "Margaret Atwood: Branding an Icon Abroad" in Margaret Atwood: The Open Eye. Ottawa: University of Ottawa Press. str. 28. 
  19. ^ Chambers, C. M. (1999). A topography for canadian curriculum theory. Canadian Journal of Education, 24(2), 137.
  20. ^ Atwood, M. (July 1, 1999). "Survival, then and now." Maclean's, 112, 54.
  21. ^ „Pivato, Joseph”. Arhivirano iz originala 12. 04. 2018. g. Pristupljeno 11. 4. 2018.  "Atwood's Survival: A Critique", Canadian Writers, Faculty of Humanities & Social Science, Athabasca University, 1985..
  22. ^ Atwood, Margaret (1972). Survival: A Thematic Guide to Canadian LiteratureNeophodna slobodna registracija. Toronto: Anansi. str. 32. 
  23. ^ a b Atwood, M. (1972), 36–42.
  24. ^ Pache, Walter (2002). Reingard M. Nischik, ur. "A Certain Frivolity: Margaret Atwood's Literary Criticism" in Margaret Atwood: Works and Impact. Toronto: Anansi. str. 122. 
  25. ^ Atwood Margaret (1996) [1972]. Survival : a thematic guide to Canadian literature (1st McClelland & Stewart izd.). Toronto, Ontario: M & S. ISBN 978-0771008320. OCLC 35930298. 
  26. ^ Findlay, Bill (1979), Interview with Margaret Atwood, in Bold, Christine (ed.), Cencrastus No. 1, Autumn 1979, pp. 2 - 6.
  27. ^ Howells, Coral Ann (2006). John Moss; Tobi Kozakewich, ur. "Writing History from The Journals of Susanna Moodie to The Blind Assassin" in Margaret Atwood: The Open Eye. Ottawa: University of Ottawa Press. str. 111. 
  28. ^ „Structuralist analysis of Margaret Atwood's novels The Handmaid's Tale, Cat's Eye, and The Robber Bride” (PDF). Arhivirano (PDF) iz originala 12. 11. 2020. g. Pristupljeno 17. 10. 2019. 
  29. ^ „Griffin Poetry Prize: The Griffin Trust: Trustees”. Arhivirano iz originala 28. 9. 2013. g. Pristupljeno 8. 6. 2014. 
  30. ^ „About Us: The Writers' Trust of Canada”. Arhivirano iz originala 9. 2. 2014. g. Pristupljeno 18. 2. 2014. 
  31. ^ Guadagnino, Kate (20. 4. 2023). „Margaret Atwood and Mona Awad on Writing Outside the Lines”. T: The New York Times Style Magazine. Pristupljeno 8. 5. 2023. 
  32. ^ Tolan, Fiona (2007). Margaret Atwood: feminism and fiction. Amsterdam: Rodopi. ISBN 978-1435600799. OCLC 173507440. 
  33. ^ Kaminski, Margaret, "Preserving Mythologies", Margaret Atwood: Conversations, ed. Earl G. Ingersoll, Princeton, 1990, 27–32.
  34. ^ Potts, Robert (26. 4. 2003). „Light in the wilderness”. The Guardian. Arhivirano iz originala 5. 10. 2013. g. Pristupljeno 30. 5. 2013. 
  35. ^ Vogt, Kathleen (1988). Real and Imaginary Animals in the Poetry of Margaret Atwood. VanSpanckeren, Kathryn; Castro, Jan Garden. Carbondale: Southern Illinois University Press. str. 164. ISBN 978-0585106298. OCLC 43475939. 
  36. ^ Sanderson, Jay (2013). „Pigoons, Rakunks and Crakers: Margaret Atwood's Oryx and Crake and Genetically Engineered Animals in a (Latourian) Hybrid World”. Law and Humanities. 7 (2): 218—239. doi:10.5235/17521483.7.2.218. 
  37. ^ Mother Jones:"Margaret Atwood: The activist author of Alias Grace and The Handmaid's Tale discusses the politics of art and the art of the con" Arhivirano februar 11, 2009 na sajtu Wayback Machine. July/August 1997.
  38. ^ Atwood, Margaret (20. 5. 2013). „Actually I'm a monarchist. Read again. Nobody's suggesting Queen Vic must go. But nice if (real) Canada honoured its treaties.” (tvit) — preko Twitter-a.  Nedostaje ili je nepopunjen parametar |user= (pomoć); Nedostaje ili je nepopunjen parametar |number= (pomoć)
  39. ^ „Canada Votes — Atwood backs Bloc on arts defence”. Canadian Broadcasting Corporation. 4. 10. 2008. Arhivirano iz originala 24. 11. 2014. g. Pristupljeno 21. 2. 2015. 
  40. ^ Margaret, Atwood. Anything but a Harper majority Arhivirano januar 16, 2009 na sajtu Wayback Machine. The Globe and Mail. October 6, 2008.
  41. ^ „PEN International — Promoting freedom of expression and literature”. PEN International (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 23. 10. 2021. g. Pristupljeno 10. 3. 2022. 
  42. ^ „Archived copy”. Twitter (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 10. 3. 2022. g. Pristupljeno 10. 3. 2022. 
  43. ^ „Margaret Atwood joins writers condemning Russian invasion of Ukraine”. The Guardian (na jeziku: engleski). 28. 2. 2022. Arhivirano iz originala 10. 3. 2022. g. Pristupljeno 10. 3. 2022. 
  44. ^ „Margaret e. Atwood (@MargaretAtwood) | Twitter”. Twitter (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 10. 3. 2022. g. Pristupljeno 10. 3. 2022. 
  45. ^ Robert Potts (16. 4. 2003). „Light in the wilderness”. The Guardian. Arhivirano iz originala 4. 4. 2020. g. Pristupljeno 16. 4. 2020. 
  46. ^ Mead, Rebecca (10. 4. 2017). „Margaret Atwood, the Prophet of Dystopia”. The New Yorker. ISSN 0028-792X. Arhivirano iz originala 29. 8. 2019. g. Pristupljeno 4. 2. 2018. 
  47. ^ „The Crucible - The Half-Hanged Mary Poem” (PDF). Arhivirano (PDF) iz originala 16. 8. 2021. g. Pristupljeno 15. 12. 2020. 
  48. ^ a b Potts, Robert (26. 4. 2003). „Light in the wilderness”. The Guardian. Arhivirano iz originala 5. 10. 2013. g. Pristupljeno 30. 5. 2013. 
  49. ^ Thomas, Paul Lee (2007). Reading, Learning, Teaching Margaret Atwood. Peter Lang Publishing. str. 7. ISBN 978-0820486710. Arhivirano iz originala 23. 3. 2023. g. Pristupljeno 8. 8. 2013. 
  50. ^ Sutherland, John (2012). Lives of the Novelists: A History of Fiction in 294 Lives. Yale University Press. str. 721. ISBN 978-0-300-18243-9. Arhivirano iz originala 23. 3. 2023. g. Pristupljeno 11. 4. 2016. 
  51. ^ „Canadian author Graeme Gibson dead at 85”. CP24. 18. 9. 2019. Arhivirano iz originala 8. 3. 2020. g. Pristupljeno 18. 9. 2019. 
  52. ^ Atwood, Margaret (7. 11. 2020). „Caught in time's current: Margaret Atwood on grief, poetry and the past four years”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 8. 11. 2020. g. Pristupljeno 8. 11. 2020. 
  53. ^ Freeman, Hadley (19. 2. 2022). „Margaret Atwood on feminism, culture wars and speaking her mind: 'I'm very willing to listen, but not to be scammed'”. The Guardian. Arhivirano iz originala 19. 2. 2022. g. Pristupljeno 19. 2. 2022. 
  54. ^ Setoodeh, Ramin (10. 4. 2018). „Margaret Atwood on How Donald Trump Helped 'The Handmaid's Tale'”. Variety. Arhivirano iz originala 19. 7. 2018. g. Pristupljeno 18. 7. 2018. 
  55. ^ „Full Bibliography”. 
  56. ^ Flood, Alison (27. 5. 2015). „Into the woods: Margaret Atwood reveals her Future Library book, Scribbler Moon”. The Guardian. Pristupljeno 22. 1. 2018. 
  57. ^ "Margaret Atwood announces sequel to The Handmaid's Tale". CBC News, November 28, 2018.
  58. ^ Margaret, Atwood. Snake Poems by Margaret Atwood. Biblio.com. Pristupljeno 27. 8. 2011. 
  59. ^ Margaret, Atwood. Dearly by Margaret Atwood. Chatto&Windus. Arhivirano iz originala 13. 08. 2021. g. Pristupljeno 8. 11. 2020. 
  60. ^ Schinsky, Rebecca Joine (31. 10. 2012). „"THE HAPPY ZOMBIE SUNRISE HOME" — AN EXCERPT OF MARGARET ATWOOD'S EXCLUSIVE WATTPAD STORYSchinsky”. Book Riot. Arhivirano iz originala 6. 4. 2021. g. Pristupljeno 6. 4. 2021. 
  61. ^ „Wandering Wenda and Widow Wallop's Wunderground Washery”. Pristupljeno 1. 1. 2012. . Quill & Quire, December 2011..
  62. ^ „One Ring Zero with Margaret Atwood in Toronto”. 26. 8. 2006. Pristupljeno 27. 8. 2011 — preko YouTube. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маргарет_Атвуд&oldid=28695745”