Pređi na sadržaj

Mauzer

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mauser
DOO
Delatnostproizvodnja
Osnovano1811. Königlich Württembergische Gewehrfabrik
1874. Gebruder Mauser & Co.
Ugašeno2004.
SedišteOberndorf na Nekaru
 Nemačka
Proizvodistreljačko oružje
municija
Veb-sajtwww.mauser.com

Mauzer (nem. Mauser), nemačka fabrika vatrenog oružja i municije osnovana 1874, poznata po proizvodnji pušaka sa obrtnočepnim zatvaračem i poluautomatskih pištolja.

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Fabriku Mauzer iz Oberndorfa osnovala su braća Vilhelm (1834-1882) i Paul Mauzer (1838-1914). Njih dvojica su 1865. konstruisali jednometnu pušku ostragušu sa modernizovanim obrtnočepnim zatvaračem. Uz to, braća Mauzer su prvi u Evropi počeli da proizvode sjedinjene metke sa centralnim paljenjem i metalnom čahurom, koje su izmislili Britanac Edvard Bokser (1866) i Amerikanac Hiram Berdan (1868).[1]

Mauzerova puška sa sjedinjenim metkom je 1871. uvedena u naoružanje nemačke vojske kao Mauzer M1871. Nova puška, a naročito Mauzerov obrtnočepni zatvarač, pokazao se tako efikasnim, prostim i pouzdanim, da je njegova primena usvojena širom sveta, a fabrika Mauzer postala je krajem 19. veka jedan od vodećih proizvođača oružja u Evropi. Tako je 1880. firma Mauzer proizvela 100.000 pušaka Mauzer-Koka za srpsku vojsku. Na istom principu (Mauzerovog zatvarača) proizvedeno je više modela brzometnih pušaka, koje su usvojene kao službeno vojničko oružje u Nemačkoj, Argentini, Belgiji, Srbiji, Španiji i Turskoj. Takođe, proizvedeno je i više veoma popularnih modela poluautomatskih pištolja.[2]

Ime fabrike

[uredi | uredi izvor]
  • Kraljevska virtremberška fabrika pušaka (nem. Königlich Württembergische Gewehrfabrik) - od 1811. do 1874. godine.
  • Braća Mauzer (nem. Gebruder Mauser & Co.) - od 1874. do 1884. godine.[3]
  • Fabrika oružja Mauzer (nem. Waffenfabrik Mauser AG) - od 1884. godine.[3]

Proizvodi

[uredi | uredi izvor]

Vojničke puške

[uredi | uredi izvor]

Pištolji

[uredi | uredi izvor]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Ford 1998, str. 18–21.
  2. ^ Hadži-Damjanović 1973, str. 349.
  3. ^ a b Žuk 1995, str. 77.
  4. ^ Đurašinović 1974, str. 549.
  5. ^ Antić 1973, str. 696.

Literatura

[uredi | uredi izvor]