Пређи на садржај

Маузер

С Википедије, слободне енциклопедије
Mauser
ДОО
Делатностпроизводња
Основано1811. Königlich Württembergische Gewehrfabrik
1874. Gebruder Mauser & Co.
Угашено2004.
СедиштеОберндорф на Некару
 Немачка
Производистрељачко оружје
муниција
Веб-сајтwww.mauser.com

Маузер (нем. Mauser), немачка фабрика ватреног оружја и муниције основана 1874, позната по производњи пушака са обртночепним затварачем и полуаутоматских пиштоља.

Историја

[уреди | уреди извор]

Фабрику Маузер из Оберндорфа основала су браћа Вилхелм (1834-1882) и Паул Маузер (1838-1914). Њих двојица су 1865. конструисали једнометну пушку острагушу са модернизованим обртночепним затварачем. Уз то, браћа Маузер су први у Европи почели да производе сједињене метке са централним паљењем и металном чахуром, које су измислили Британац Едвард Боксер (1866) и Американац Хирам Бердан (1868).[1]

Маузерова пушка са сједињеним метком је 1871. уведена у наоружање немачке војске као Маузер М1871. Нова пушка, а нарочито Маузеров обртночепни затварач, показао се тако ефикасним, простим и поузданим, да је његова примена усвојена широм света, а фабрика Маузер постала је крајем 19. века један од водећих произвођача оружја у Европи. Тако је 1880. фирма Маузер произвела 100.000 пушака Маузер-Кока за српску војску. На истом принципу (Маузеровог затварача) произведено је више модела брзометних пушака, које су усвојене као службено војничко оружје у Немачкој, Аргентини, Белгији, Србији, Шпанији и Турској. Такође, произведено је и више веома популарних модела полуаутоматских пиштоља.[2]

Име фабрике

[уреди | уреди извор]
  • Краљевска виртрембершка фабрика пушака (нем. Königlich Württembergische Gewehrfabrik) - од 1811. до 1874. године.
  • Браћа Маузер (нем. Gebruder Mauser & Co.) - od 1874. do 1884. године.[3]
  • Фабрика оружја Маузер (нем. Waffenfabrik Mauser AG) - od 1884. године.[3]

Производи

[уреди | уреди извор]

Војничке пушке

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Форд 1998, стр. 18–21.
  2. ^ Хаџи-Дамјановић 1973, стр. 349.
  3. ^ а б Жук 1995, стр. 77.
  4. ^ Ђурашиновић 1974, стр. 549.
  5. ^ Антић 1973, стр. 696.

Литература

[уреди | уреди извор]