Mesec

Luna preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Luna (višeznačna odrednica).

Mesečina preusmerava ovde. Za film pogledajte stranicu Mesečina (film).

Mesec
Planeta	Zemlja
Otkriće
Karakteristike orbite
Srednji poluprečnik orbite	384.403 km
Periapsis	362.570 km
Apoapsis	405.410 km
Ekcentricitet	0.0549
Period revolucije	27,3217
Period rotacije	27,322 dana
Nagib	5,145
Fizičke karakteristike
Srednji poluprečnik	1821.6 ± 0.5 km
Površina	37.932.330 km²
Masa	7.3477 × 1022 kg kg
Gustina	3.3464 g/cm³
Gravitacija	1.622 m/s²
Magnituda	−2.5 do −12.9
Albedo	0.136

Bliža strana Meseca koju stalno vidimo sa Zemlje.

Dalja strana Meseca od koje vidimo samo rubove (18%) sa Zemlje zbog pojave libracije.

Mesec (lat. Luna; simbol: ☾) je Zemljin prirodni satelit i ujedno najbliže nebesko telo, udaljeno u proseku 384 401 km, tako da svetlost s Meseca na Zemlju stiže za 1,25 sekundi. Mesec obilazi Zemlju po eliptičnoj stazi srednjom brzinom od 1,02 km/s, i prelazi dnevni luk od 13° 10". Mesec je čvrsto nebesko telo prečnika 3 647 km, te je po površini 14 puta, po obimu 50 puta, a po masi 81 puta manje od Zemlje. Ubrzanje sile teže je na Mesecu 6 puta manje nego na Zemlji. Mesec obiđe oko Zemlje za 27 dana 7 sati 43 minuta i 11.6 sekundi (siderički mesec).

Mesec je najsjajnije nebesko telo nakon Sunca, čija svetlost je reflektovana (ne stvara vlastitu svetlost poput zvezda). Pun Mesec prividne je zvezdane veličine –12,74, albedo mu je 0,07, a ugaona veličina se vidi pod uglom od približno 0,5°. Zemlji okreće stalno istu stranu, jer se obilazak i rotacija odvijaju u istom smeru, a vremena obilaska i okreta su jednaka, što je posledica Zemljinog plimnog uticaja. Staza mu je nagnuta prema ravni ekliptike za 5° 9'. Više od polovine površine Meseca vidi se zbog libracije (59%). Mesečeve mene promene su Mesečeve osvetljenosti tokom sinodičnog meseca (mladi Mesec, prva četvrt, pun Mesec i poslednja ili zadnja četvrt), a nastaju zbog stalne promene Mesečeva položaja prema Zemlji i Suncu. Kada Mesec uđe u Zemljinu senku, nastaje pomračenje Meseca, a kada se nađe između Zemlje i Sunca (Mesečevi čvorovi), nastaje pomračenje Sunca. Privlačne sile Meseca i Sunca uzrokuju na Zemlji morske mene (plimu i oseku). Svojom privlačnošću Mesec utiče na Zemljinu stazu oko Sunca (nutacija).

Gustina Meseca je 3,34 t/m³, po čemu je drugi prirodni satelit u Sunčevom sistemu. Njegovo kretanje u složenom gravitacionom polju Zemlje i Sunca podložno je mnogobrojnim poremećajima. Mesečeva udaljenost od Zemlje stalno se menja, jer se Mjesec oko Zemlje kreće po elipsi, a osim toga u dužim vremenskim razmacima njegova staza nema stalan oblik i veličinu. Prosečna je udaljenost 384 401 km, što je najpre bilo tačno izmereno metodom dnevne paralakse, zatim radarom i lidarom. Metodama nebeske mehanike obrađuje se Mesečevo kretanje u složenom gravitacijskom polju Sunca, Zemlje i planeta. Za razdoblje od 1750. do 2125. izračunato je da je Mesec najbliže Zemlji, 356 375 km, bio 4. januara 1912, a da će najdalje od Zemlje, 406 720 km, biti 3. februara 2125. Merenjem udaljenosti laserom (lidarom), zraka koji se odbija od ogledala koja su na Mesec postavili astronauti Apola 11, ustanovljeno je da se Mesec prosečno godišnje udaljava od Zemlje 3.8 cm. Na temelju tog opažanja postavljena je hipoteza da je Mesec nastao sudarom Zemlje s planetoidom veličine Marsa pre više milijardi godina, te da će se, iako gravitacijski vezan za Zemlju, i dalje udaljavati. Takav postanak Meseca može objasniti sličnost njegovog geološkog sastava sa sastavom Zemlje. Kako Zemljina gravitacija utiče na Mesec, tako i Mesečeva gravitacija utiče na Zemlju i na stabilizaciju njene ose rotacije, koja bi bez uticaja Meseca imala mnogo veću zemljinu precesiju, što bi uzrokovalo promene glacijalnih i interglacijalnih geoloških razdoblja u mnogo kraćim razdobljima nego što su se one stvarno zbivale.

Mesec nema tekuću vodu ni značajnu atmosferu. Gustina atmosfere je mnogo puta manja od Zemljine, pa je po broju molekula u kubnom centimetru (danju 10 000, noću 200 000) bliža gustini molekula u međuplanetnom prostoru. Reljefne su karakteristike Meseca: mora, visoravni i krateri, sa uočljivim posledicama tektonskih procesa i vulkanizma. Morem se nazivaju tamniji delovi (ravnice okružene planinskim lancima), iako na Mesecu nema vode. Na oblikovanje površine bitno je uticao udar velikih tela, planetoida i meteorita, uz okolnosti određene stanjem unutrašnjosti i njenim razvojem (hlađenje unutrašnjosti, vulkanski procesi). Površina je pokrivena slojem regolita, sitnozrnastih rastresitih i poroznih odlomaka na kamenitoj podlozi. Temperatura površine menja se od –160 °C noću do +120 °C danju.

Postanak Meseca

Na bazi opažanja postavljena je hipoteza da je Mesec nastao sudarom Zemlje s planetoidom veličine Marsa pre više milijardi godina.

Glavna Mesečeva mora i Mesečevi krateri na bližoj strani Meseca.

Topografija Meseca.

Krateri Aristarh (levo) i Herod (desno)

Starost Mesečevih tela merena je radioaktivnom metodom i ustanovljeno je da je u rasponu od 4,6 do 3,2 milijardi godina. Ranije je već bilo izmereno doba meteorita od 4,6 do 4,7 milijardi godina, pa se smatra da je to starost planetarnog sistema. Najverovatnije je da su sve planete nastale istovremeno, iz prasunčeve magline. Na Zemlji su najstarije stene datirane na 3,8 milijardi godina, što ne znači da je Zemlja mlađa, jer su promene tla mogle i a sakriju tragove starosti. Geološki procesi na Mesecu odvijali su se drukčije nego na Zemlji. Hemijski sastav Mesečeve i Zemljine materije pokazuje sličnosti, ali i razlike. Na primer, izotopni je sastav kiseonika u kori oba nebeska tela jednak. Mesečevi materijali se znatno razlikuju od Zemljinih po tome što su u njima manje zastupljeni lako isparljivi i lako topljivi elementi. Nema vode, ni oksida gvožđa. Više hipoteza nastoji da objasni postanak Meseca. Manje su verovatne hipoteze o zahvatu Meseca koji je prethodno formiran u nekom drugom području prasunčeve magline, te hipoteze o odvajanju Meseca od Zemlje zbog njene brze rotacije. Verovatnije je da je Mesec nastao od satelitskog roja čvrstih čestica u Zemljinoj okolini. U osnovi te hipoteze je ideja da telo veće mase „kupi“ na sebe tela manje mase i tako raste. Pretpostavlja se da se takvo veće telo udaljava od Zemlje zbog njenog plimnog uticaja, učinak koji se i danas oseća, te na spiralnom putu prikuplja materiju iz satelitskog roja. U zadnje vreme se razmatra i ideja o tangencijalnom udaru u Zemlju tela čija masa nije veća od desetine Zemljine mase, nakon čega razmrvljeni deo Zemlje prelazi u satelitski roj sudarom jako zagrejan i time dehidriran. Zatim se iz satelitskog roja stvara jedan prirodni satelit. Manja prosečna gustina Meseca posledica je toga što je stvoren od pripovršinskih slojeva Zemlje.

Prema geološkim podacima, merenjima starosti donesenog materijala i znanja o građi unutrašnjosti može se napisati sledeći scenarij o postanku Mesečeve površine. Materijal iz kojeg se stvorio imao je manju gustinu nego materijal iz kojeg se stvorila Zemljina kora i spoljašnji plašt. Pod udarcima padajućeg materijala Mesec raste do današnje veličine i zagreva se. Površinski sloj, dubok nekoliko stotina kilometara, rastaljen je u prošlosti od -4,6 do -4,4 milijardi godina. Vreme teškog bombardovanja traje ukupno oko pola milijarde godina. U rastopljenom sloju materije manje gustine odvojile su se bliže površini. Padovi meteora ostavljaju vidne tragove tek nakon što se hlađenjem ustalila kora, pa od -4,4 do -4,1 milijardi godina stvaraju nama poznati svojstven reljef Meseca. Pritisci koji se razvijaju prilikom udara lome tlo na velikim udaljenostima i do dubine od nekoliko kilometara. Veća tela, planetoidi od desetak kilometara, izazivaju velika pustošenja i otvaraju velike udubine (basene), oko kojih od potisnutog materijala nastaju prstenovi planina. Materijal rubnih planina Mora kiša star je 3,9 do 4,0 milijardi godina. Tako su nastali baseni svih mora. Bazaltna ispuna pojavila se kasnije.

Do globalnog uticaja radioaktivnog zagrevanja došlo je tek pošto se kora ohladila. Rastopljeni deo plašta probio se pod pritiskom kroz raspukline do bazena i ispunio ih. Magma se ohladila i dala današnji izgled mora. Tok lave iz dubine kasnio je u stvari mnogo miliona godina nakon iskopavanja bazena. Lava u Moru tišine stara je 3,7, u Okeanu oluja 3,3, a u Moru kiša 3,3 do 3,2 milijarde godina. Zatim se i plašt ohladio do velikih dubina. Stoga udarci meteora nisu više mogli dovesti do izlivanja magme na površinu. Mlađi bazeni imaju površinu manje prekrivenu materijalom mora. Istočno more jedno je od takvih mlađih oblika. Pod udarcem, Mesečeva je kora popucala u obliku kružnih talasa tamo gde se javila amplituda potresnih talasa, te je u ta prstenasta područja, kao i u središnju jamu, iz rastopljene unutrašnjosti potekla magma. Izgled Meseca stvaran je zajedničkim delovanjem spoljnih i unutrašnjih sila, meteorskih udara i procesa u unutrašnjosti Meseca. Ne zna se tačno kada su nastali oblici nalik kalderama i kupolasti brežuljci. Plašt je tada morao biti rastopljen neposredno pod korom, ili su u kori postojali magmatski džepovi, vulkanska ognjišta. Posle velikih katastrofa nastavljali su se manji udari, koji su rastresali već ispremeštanu površinu. Takvim prekapanjem razvio se sloj regolita na površini.

U Mesečevoj kori vidljiva je njena istorija. Do promena je dolazilo jedino novim udarima i nadolaženjem lave. U pojedinim primerima može se pratiti niz razvojnih stupnjeva. Udubina Mora kiša nastala je usled katastrofalnog udara nekog planetoida, tako da je materijal rasprsnut preko čitave površine Meseca. Pre nego što se u nastalu udubinu izlila lava, već su se pojavili novi krateri, kao Arhimeda. On nije mogao nastati pre bazena Mora kiša, jer bi ga udar izbrisao; lava se morala pojaviti posle jer ga je nadopunila i izravnala mu dno. Do sličnih zaključaka dovodi brojanje kratera na jednako velikim površinama. U Moru tišine mnogo je manje kratera nego u kopnima. More kiša i Okean oluja imaju još manje kratera na površini, a prema radioaktivnom datiranju ona i jesu mlađa mora. Zanimljivo je da manji krateri nastaju češće na velikom krateru nego obratno. To svedoči da su postupno, s vremenom, u prostoru među planetama preostajala sve sitnija tela, pa je tako i s opštim smanjenjem njihova broja, jenjavalo meteorsko bombardovanje.

Pomračenja Meseca i Sunca

Tokom kretanja u prostoru položaji Sunca, Meseca i Zemlje se menjaju i dovode do međusobnog zaklanjanja odnosno do pomračenja Sunca i Meseca. Potpuna pomračenja se koriste u kosmičkoj geodeziji za vezivanje kontinentalnih trigonometrijskih mreža, koje pomažu u stvaranju jedinstvenog svetskog naučnog sistema. U istu svrhu se koriste i pojave okultacija zvezda (kad Mesec tokom svog kretanja sakrije neke zvezde). Privlačna sila Meseca, a u manjoj meri i Sunca (lunisolarni uticaj), uzrokuje na Zemlji plimu i oseku mora i jezera, kao i „disanje“ Zemljine kore što je 3 puta slabije od plime i oseke. Uticaj meseca na ljude i druga bića je još uvek nerazjašnjen, ali je sigurno da se insekti orijentišu pomoću Meseca.

Mesečev krater Dedal. NASA-foto

Rotacija

Druga strana Meseca (njen najveći deo se nikada ne vidi sa Zemlje)

Lunarna libracija

Sila zemljine teže je Mesec vremenom toliko usporila da se njegova rotaciona brzina prilagodila njegovom orbitalnom periodu. To znači da se Mesec okrene samo jedanput oko svoje ose u toku okretanja oko Zemlje. Zbog toga se sa Zemlje može videti samo jedna strana Meseca. 1959. godine je sovjetska letelica/sonda Luna (Luna 3) obišla Mesec i dvema fotokamerama ga snimila s daljine od 60 hiljada kilometara. Na osnovu tih fotografija, Sovjetska akademija nauka je sastavila i izdala prvi atlas dela Mesečeve površine koji se ne vidi sa Zemlje. Mesec, takođe, vremenski usporava brzinu kruženja Zemlje, tako da taj usporavajući uticaj produžuje godišnje dan na Zemlji za 20 mikrosekundi. Pritom se energija kruženja Zemlje pretvara u toplotnu energiju i impuls rotacionog kretanja se prenosi na Mesec, čije se rastojanje od Zemlje godišnje povećava za 4 cm. Ova pojava je utvrđena laserskim merenjima 1995. godine.

Svojstva Mesečeve atmosfere

Pogled na Zemlju iz Mesečeve orbite tokom misije Apolo 8

Mesec ima znatno slabiju gravitaciju od Zemljine, nema svoje magnetno polje, ima izrazite varijacije temperature u kratkom vremenskom intervalu i izložen je direktnim uticajima kosmosa. Ovo utiče da je atmosfera značajno ređa od Zemljine, odnosno skoro da je i nema. Iako je sastav Mesečevog tla sličan Zemljinom, atmosfera, odnosno njeni ostaci, su potpuno drugačiji.

• pritisak 3 × 10⁻¹³ kP
• helijum 25%
• neon 25%
• vodonik 23%
• argon 20%
• tragovi metana, amonijaka i ugljen-dioksida

Sastav Mesečeve kore

Hemijski sastav Mesečeve kore‍
kiseonik			0	43%
silicijum			0	21%
aluminijum			0	10%
gvožđe			0	9%
kalcijum			0	9%
magnezijum			0	5%
titanijum			0	2%
nikl			0	0,6%
natrijum			0	0,3%
hrom			0	0,2%
kalijum			0	0,1%
mangan			0	0,1%
sumpor			0	0,1%

• fosfor 500 ppm(delova po milionu)
• ugljenik 100 ppm
• azot 100 ppm
• vodonik 50 ppm
• helijum 20 ppm

Istraživanje

Prvi čovek na Mesecu, koji su stupio na tlo 21. 7. 1969. (Apolo 11) je Nil Armstrong, a slika prikazuje dok silazi niz merdevine na površinu Meseca.

Astronaut Baz Oldrin sa Apola 11 na fotografiji koju je napravio Nil Armstrong

Na Mesec je upućeno više od 50 svemirskih letelica, a meko se spustilo dvadesetak. Letilice su pripremljene za različite namene i upućivane su u više mahova, iz Sovjetskog Saveza i iz Sjedinjenih Američkih Država. Prva je 13. jula 1959. na tlo Mora kiša, pokraj kratera Arhimeda, pala Luna 2 (Program Luna). Luna 3 zaobišla je Mesec i snimila deo obratne strane. Zatim se pomoću Programa Rejndžera uspelo ustanoviti kakvo je tlo. Pre lansiranja nije bila poznata debljina površinske prašine i nije se znalo hoće li letjelice u nju utonuti. Letilice Rejndžer su udarale u površinu, šaljući snimke do posljednjeg trenutka. Snimci su otkrili detalje sa 0,25 m. Kako su se približavali površini, video se sve veći broj sve manjih kratera. Trenutak sudara s Mesecom kasnio je u poređenju s proračunatim trenutkom, na osnovi čega je zaključeno da je geometrijski centar Meseca dalje od Zemlje nego centar mase ili težište.

Prvo meko pristajanje uspelo je tek nakon četvrtog pokušaja drugoj seriji iz programa Luna, i to Luni 9. Ona je 3. februara 1966. pristala u Okean oluja. Mesto silaska dobilo je u spomen naziv: Planitia Descensus. Četiri snimka prikazala su prvi put panoramu Meseca. Sloj prašine od nekoliko centimetara nije omeo spuštanje letilice. Istraživanje Meseca iz putanje započeto je 3. aprila 1966, kada je Luna 10 postala prvi veštački Mesečev satelit. Sovjeti su se za ispitivanje okoline Meseca koristili i letilice iz Programa Zond, od kojih su se neke vratile na Zemlju.

Serija američkih letilica iz Programa Survejor, meko spuštenih na tlo, i serija letilica u putanji, iz Programa Lunar Orbiter, pripremala je dolazak ljudi. Letilice u putanji merile su jačinu gravitacijskog polja, brojnost meteora i mikrometeora, jačinu kosmičkih zraka, magnetsko polje, Sunčevo zračenje, radioaktivnost tla nad kojim su nadletale, a snimale su i površinu radi izrade selenografskih karti i geoloških istraživanja. Merni instrumenti na tlu bili su daljinski upravljani, opremljeni televizijskim kamerama, uzimali su uzorke tla i ispitivali njegovu čvrstoću i hemijski sastav.

Prvim ljudima na Mesecu, koji su stupili na tlo 21. jula 1969. (Apolo 11), prethodile su dve istraživačke grupe s ljudskom posadom (Apolo 8, godine 1968, i Apolo 10, godine 1969), koje su Mesec više puta obletele. Na površinu Meseca je od 1969. do 1973. ukupno pristiglo 6 ljudskih istraživačkih grupa, dok se jedna grupa nije uspela spustiti, već je Mesec samo obletjela (Apollo 13). Dve od šest grupa spustile su se u planinska područja. Astronauti su uzimali uzorke tla, fotografirali, postavljali geofizičke uređaje, te ispitivali ponašanje materijala u Mesečevim okolnostima. Mesto spuštanja prvih ljudi u Moru tišine prozvano je Statio Tranquilitatis, a omanja tri kratera dobila su imena Armstrong, Aldrin i Kolins.

Na Mesecu nije nađen život. On je savršeno sterilan, a mikroorganizmi ne mogu opstati u struji Sunčevog vetra i neoslabljenih kosmičkih zraka. Bez atmosfere, svemirsko odelo (engl. skafander) je obavezna oprema astronauta. Uprkos tome što su opterećeni opremom, astronauti su se osećali udobno, mogli su poskakivati do metra visine i potrkivati brzinom od 2 m/s. Ravnoteža im je manji problem nego na Zemlji, a kada su pali, udarac je blag zbog malog ubrzanja sile teže. Izgled okoline napadno se menja s nagibom Sunčeve svetlosti. Kada je Sunce pri obzoru, udaljenosti je teško proceniti, a nijanse predmeta su prigušeno zelene. S dizanjem Sunca predmeti postaju smeđi. U podne je okolina blešteće bela. Noći su prekrasne. Zemlja je 80 puta svjetlija od punog meseca, a i zvezde su sjajnije i ne titraju. Kreću se preko horizonta trideset puta sporije nego nad Zemljinim horizontom.

Posle 1969. nastavljena su ispitivanja s Programom Luna. Zajedno s iskopanim materijalom vratile su se Luna 16 (1970), Luna 20 (1972) i Luna 24 (1976). Letilice Luna 17 (1970) i Luna 21 (1973) prenele su pokretne laboratorije, Lunohod 1 i 2. Lunohod 1 delovao je deset meseci, a Lunohod 2 pet meseci; pritom su prevalili 10 odnosno 37 km. Lunarna vozila su poslala velike količine podataka o morfologiji reljefa, fizičkom i hemijskom sastavu, o jačini magnetskog polja, osvetljenosti neba i odraznim svojstvima površine, te o kosmičkim zracima i rendgenskom zračenju Sunca.

Od 1976. zapaža se predah u istraživanju Meseca. Posle 2004, Japan, Kina, Indija, SAD i Evropska svemirska agencija (ESA) su poslale letilice u Mesečevu putanju, koje su zapazile prisustvo vodenog leda unutar kratera u senci unutar Mesečevog regolita. Kina je poslala u sklopu letilice Chang’e 3 i lunarno vozilo 14. decembra 2013.

Vulkanizam na Mesecu

Rani utisci

Italijanski astronom Galileo Galilej, posmatrajući Mesec kroz svoj teleskop 1610. godine, pogrešno je protumačio da su lunarne ravnice lave poput Zemljinih mora. Nazvao ih je „maria” prema latinskoj reči za mora. Britanski hemičar Robert Huk 1665. godine prvi je predložio da su zdelasta udubljenja raspoređena po lunarnom pejzažu zapravo vulkani. Njihovo vulkansko poreklo potkrepljeno je njihovom sličnošću sa kraterima Flegrejskih polja u Italiji. Francuski astronom Pjer Anri predložio je da su Mesečevi krateri srušene vulkanske kupole koje su izbacile sve svoje gasove. Pjer Simon Laplas, takođe francuski astronom, predložio je u 18. veku da su meteoriti zapravo vulkanski projektili izbačeni iz lunarnih kratera tokom velikih erupcija.

Poreklo lunarnih kratera ostalo je kontroverzno tokom prve polovine 20. veka. Pristalice postojanja vulkanizma na Mesecu tvrdile su da su svetle trake koje se zrakasto šire iz nekih kratera bile tragovi vulkanskog pepela slični onima pronađenim na planini Aso u Japanu. Astronomi su takođe prijavljivali bljeskove svetlosti i crvene oblake iznad kratera Alfons i Aristarh. Dokazi prikupljeni tokom programa Apolo (1961–1972) i sa svemirskih letelica bez posade iz istog perioda ubedljivo su dokazali da su meteorski udari, odnosno udari asteroida za veće kratere, uzroci nastanaka skoro svih lunarnih kratera, a samim tim i većine kratera na drugim telima.

Odlike vulkanizma

Vulkanizam na Mesecu drugi je po dominantnosti proces koji je učestvovao u oblikovanju njegove kore. Oblici vulkanskog reljefa predstavljeni su vulkanima, piroklastičnim naslagama i ogromnim ravnicama lave. Iako Mesec danas nema aktivne vulkane, njihov uticaj na oblikovanje njegove kore sačuvan je zbog nedostatka tektonike ploča na Mesecu. Dakle, površina Meseca neznatno se menjala tokom njegove geološke istorije. Lunarni vulkanizam uglavnom je bio ograničen na bližu stranu Meseca, gde su bazaltne ravnice lave dominantna vulkanska karakteristika. Na obe strane Meseca pronađeni su vulkani i ravnice lave.

Vlasnička prava

Outer Space Treaty zabranjuje državama pravo na posedovanje nebeskih tela kao što je Mesec. UN-a koji je stupio na snagu 1984. godine vredi kako za države, tako i za fizička lica.

Uprkos tome, Denis M. Houp je 1980. godine prijavio svoja vlasnička prava na Mesec u San Francisku. Kako se niko nije usprotivio tom potezu u vremenu od osam godina, koliko je vreme žalbe, Houp je osnovao pravnu firmu (Lunar Embassy legal), koja ima pravo prodaje parcela na Mesecu. UN i Međunarodna astronomska unija smatraju taj njegov potez prevarom.

Vidi još

• Meseci
• Mesečevi čvorovi
• Njutnov krater
• Lunar rekonesans orbiter

Literatura

• Frankel, Charles (2005). „Volcanism on the Moon”. Worlds on Fire: Volcanoes on the Earth, the Moon, Mars, Venus and Io. Cambridge University Press. str. 64, 65, 66. ISBN 978-0-521-80393-9. 
• Scott, Elaine (2016). Our Moon: New Discoveries About Earth's Closest Companion. Houghton Mifflin Harcourt. str. 7. ISBN 9780544750586. 
• Stroud, Rick (2009). The Book of the Moon. Walken and Company. str. 24-27. ISBN 978-0-8027-1734-4. 
• Needham, Joseph (1986). Science and Civilization in China, Volume III: Mathematics and the Sciences of the Heavens and Earth. Taipei: Caves Books. ISBN 978-0-521-05801-8. 
• „Revisiting the Moon”. New York Times. Pristupljeno 8. 9. 2014. 
• The Moon. Discovery 2008. BBC World Service.
• Bussey, B.; Spudis, P. D. (2004). The Clementine Atlas of the Moon. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81528-4. 
• Cain, Fraser. „Where does the Moon Come From?”. Universe Today. Pristupljeno 1. 4. 2008.  (podcast and transcript)
• Jolliff, B. (2006). Wieczorek, M.; Shearer, C.; Neal, C., ur. „New views of the Moon”. Reviews in Mineralogy and Geochemistry. Chantilly, Virginia: Mineralogy Society of America. 60 (1): 721. ISBN 978-0-939950-72-0. doi:10.2138/rmg.2006.60.0. Pristupljeno 12. 4. 2007. 
• Jones, E.M. (2006). „Apollo Lunar Surface Journal”. NASA. Arhivirano iz originala 18. 05. 2015. g. Pristupljeno 12. 4. 2007. 
• „Exploring the Moon”. Lunar and Planetary Institute. Pristupljeno 12. 4. 2007. 
• Mackenzie, Dana (2003). The Big Splat, or How Our Moon Came to Be. Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-15057-2. 
• Moore, P. (2001). On the Moon. Tucson, Arizona: Sterling Publishing Co. ISBN 978-0-304-35469-6. 
• „Moon Articles”. Planetary Science Research Discoveries. Hawai'i Institute of Geophysics and Planetology. 
• Spudis, P. D. (1996). The Once and Future Moon. Smithsonian Institution Press. ISBN 978-1-56098-634-8. 
• Taylor, S.R. (1992). Solar system evolution. Cambridge University Press. str. 307. ISBN 978-0-521-37212-1. 
• Teague, K. (2006). „The Project Apollo Archive”. Pristupljeno 12. 4. 2007. 
• Wilhelms, D.E. (1987). „Geologic History of the Moon”. U.S. Geological Survey Professional paper. 1348. Pristupljeno 12. 4. 2007. 
• Wilhelms, D.E. (1993). To a Rocky Moon: A Geologist's History of Lunar Exploration. Tucson, Arizona: University of Arizona Press. ISBN 978-0-8165-1065-8. Pristupljeno 10. 3. 2009. 

Spoljašnje veze

Mesečeve mene

• „US Naval Observatory: faze Meseca za sve datume od 1800-2199.”. Arhivirano iz originala 17. 11. 2015. g. 
• Trenutna Mesečeva faza

Svemirske misije

• Digitalni Mesečev fotografski atlas
• Arhiva Projekta Apolo
• „Clementine pretraživač Mesečevih slika”. Arhivirano iz originala 30. 12. 2009. g. 
• NASA | A View From The Other Side, pogled na „drugu stranu“ Meseca, Jutub

Nauka

• Obrazovno ogledalo: Opčinjeni mesecom (RTS Obrazovno-naučni program - Zvanični kanal)
• Mesec — Rosanna and Calvin Hamilton
• „Mesec — Bill Arnett”. Arhivirano iz originala 25. 12. 1996. g. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)
• Nestalni Mesec — Kevin Clarke
• Udruženje za Mesec (neprofitni obrazovni sajt)
• „Geološka istorija Meseca — Don Wilhelms” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 07. 03. 2006. g. 

Mit i folklor

• „Da li stvari polude kad je mesec pun? — Cecil Adams”. Arhivirano iz originala 16. 05. 2008. g. 
• Jednom na plavom Mesec — Šta je plavi Mesec? — Ann-Marie Imbornoni

Ostalo

• „Zašto Mesec izgleda veći blizu horizonta?”. Arhivirano iz originala 25. 11. 2004. g. 
• Sveobuhvatni vodič kroz Mesec — moonpeople.com
• „Udaljenost Zemlje i Meseca, ilustrovano”. Arhivirano iz originala 15. 01. 2006. g. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)
• Libracija Meseca — Zašto Zemlja izgleda nešto veća od 50% Mesečeva površine