Milorad Drašković

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Milorad M. Drašković.
Milorad Drašković
Lični podaci
Datum rođenja(1873-04-10)10. april 1873.
Mesto rođenjaPolom, Kneževina Srbija
Datum smrti21. jul 1921.(1921-07-21) (48 god.)
Mesto smrtiDelnice, Kraljevina SHS
UniverzitetPravni fakultet Univerziteta u Beogradu
Porodica
DecaRadoje
Bojana
Slobodan[1]
Milorad[2]
Ministar finansija Kraljevine SHS
3. januar — 31. mart 1921.
PrethodnikLjuba Davidović
NaslednikSvetozar Pribićević
Ministar unutrašnjih poslova Kraljevine SHS
1. januar — 21. jul 1921.
Predsednik vladeMilenko Vesnić
Nikola Pašić
PrethodnikKosta Stojanović
NaslednikKosta Kumanudi

Milorad Drašković (Polom, 10. april 1873[a][3] — Delnice, 21. jul 1921) bio je srpski advokat, privrednik, bankar i političar. Drašković je bio član Samostalne radikalne stranke (docnije Demokratske stranke), narodni poslanik u skupštini Kraljevine Srbije i ministar u vladama Kraljevine Srbije i Kraljevine SHS. Kao ministar unutrašnjih poslova Kraljevine SHS bio je autor Obznane, pravnog akta objavljenog 29. decembra 1920. godine, kojim su Komunistička partija Jugoslavije i radnički sindikati stavljeni van zakona.[4] Posle neuspelog atentata, u Beogradu, 3/4. maja 1921. godine,[5] i jedne zavere omladinaca otkrivene u Zagrebu (Mišić, Šnajder, Stilinović),[6] čije je vinovnike sud oslobodio,[7] povukao se iz vlade 18. jula 1921. godine. Tri dana kasnije ubio ga je, tokom lečenja u Delnicama, u Gorskom kotaru, pripadnik komunističke grupe Crvena pravda, Alija Alijagić.[8]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Spomenik Miloradu Draškoviću na Novom groblju, u Beogradu

Poreklo i školovanje[uredi | uredi izvor]

Rođen je u selu Polom, na padinama Rajca, između planina Rudnik i Suvobor, u zadruzi Draškovića. Otac mu je bio Timotije, a majka Nikolija, rođ. Milojević. Imao je dve sestre. Osnovnu školu završio je u susednom selu, Banjanima, nižu gimnaziju u Gornjem Milanovcu, a višu je započeo u Valjevu, a okončao u Kragujevcu. Bio je odličan đak, iako je tokom gimnazijskog školovanja dobio nekakvu očnu bolest zbog koje mu je desno oko moralo biti hirurški odstranjeno. Pravni fakultet u Beogradu završio je 1894, a advokatski ispit položio je 1897. godine. Još kao student zainteresovao se za politiku, za opozicionu Samostalnu radikalnu stranku. Moguće da je takvo usmerenje podstaknuto time što je još pre završetka studija stupio na rad u advokatsku kancelariju Nikole Nikolića, istaknutog člana te stranke. U istoj kancelariji Drašković će započeti, u svojstvu pripravnika, svoju advokatsku karijeru, 1897. godine. U maju iste godine bio je u prilici da brani Vasu Pelagića, u procesu koji je protiv njega vođen zbog „antirežimske“ brošure Druga Pelagićeva odbrana.[9]

Privredna delatnost i najraniji politički angažman[uredi | uredi izvor]

Već naredne, 1898. godine, Drašković zapostavlja pravnički posao, napušta advokatsku kancelariju i na podsticaj profesora ekonomije na Pravnom fakultetu Velike škole dr Milića Radovanovića posvećuje se izučavanju savremenih dostignuća mlekarske industrije. Više meseci proveo je na specijalizaciji u istočnoj Francuskoj, u mestu Mamirol (Mamirolle), čuvenom po proizvodnji istoimenog sira, i u Nešatelu (Neuchâtel) u Švajcarskoj, izučavajući proizvodnju i preradu mleka i razne tehnike spravljanja sira. Drašković je na specijalizaciju krenuo sa skromnom stipendijom od 2.000 dinara, a po okončanju škole (kursa) u Mamirolu stečena iskustva je proverio u modernim mlekarama Danske i Holandije.[10] Mlekarstvo je postalo njegova opsesija, a u njemu je video granu privrede koja ima nemerljiv potencijal, a koji je gotovo potpuno neiskorišćen. Znanja u preradi mleka će mu biti i sredstvo za održanje golog života kad se tokom druge polovine 1899. i prve polovine 1900. godine bude našao u emigraciji, najpre u Sremu i Banatu, a potom u zapadnoj Rumuniji, u koju je dospeo zbog navodne umešanosti u takozvani Ivanjdanski atentat na kralja Milana.[11] Po povratku u zemlju, avgusta 1900. godine, nakon amnestije koju je kralj Aleksandar Obrenović proglasio u povodu svog venčanja, Drašković se nastanio u Smederevu, u kojem je imao rodbinu, i januara 1901. godine dobio je pravozastupnički dekret.[12] Međutim, rad u advokaturi ponovo je ostao u drugom planu pošto se on u potpunosti posvetio mlekarstvu i mlekarskoj industriji. Bio je aktivan učesnik kongresa Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga (1901, 1902) na kojima je propagirao potrebu za razvojem moderne mlekarske industrije u Srbiji, držao je predavanja na seoskim skupovima, organizovao je mlekarski kurs (1903) i posvetio se praktičnom proizvodnom radu. Učestvovao je u otvaranju i radu prve srpske mlekarske zadruge u Žarkovu, na imanju Kijevo, vlasnika Svetozara Stefanovića, poznatog restoratora beogradske železničke stanice (8. maja 1902). Ipak, nije se tu dugo zadržao jer je upravnik grada Beograda video pretnju u tome da Drašković, kao politički nepodoban element, bude u blizini Košutnjaka, „gde se kralj često izvozi“ i uz glavnu železničku prugu Beograd – Niš.[13] Sklonost ka mlekarstvu i želja da ličnim primerom pokaže mogućnosti te proizvodne delatnosti nagnali su ga da u Smederevu otvori prvi srpski moderni mlekar (mlečno-industrijsku fabriku) 1902. godine. Drašković je uzeo zemljište u kraju zvanom Carina, iskrčio ga i pretvorio u pašnjake, sazidao je objekat i opremio ga savremenim uređajima i otpočeo je poslove mlečno-prerađivačke industrije, od proizvodnje stočne hrane i uzgoja stoke, pa do prerade mleka i spravljanja sira i drugih mlečnih proizvoda, a njegov mlekarnik „Godomin“ postaće uskoro i školom modernog mlekarstva. Drašković nije prezao da skupa sa svojim radnicima kosi livade, neguje stoku, đubri njive i prerađuje mleko. U mlekari, koristeći moderne uređaje i mašine, proizvodio je puter i sireve carić i godomin, a broj krava muzara narastao je za oko sedam godina bavljenja mlekarstvom sa 20 na sto. Istovremeno Draškovićev mlekar su na podsticaj Glavnog saveza zemljoradničkih zadruga redovno posećivali đaci i učitelji poljoprivrednih škola, a posledica toga bilo je nicanje većeg broja sirarskih i mlekarskih zadruga širom Srbije.[14]

Bankarska delatnost[uredi | uredi izvor]

Ozbiljniji ulazak u politiku, oličen u izboru za narodnog poslanika (1905. i 1906) i dobijanju na upravu resora narodne privrede u vladama Ljubomira Stojanovića (1905-1906) i Save Grujića (1906) nije ga u potpunosti udaljio od bavljenja smederevskim mlekarnikom.[15] To će učiniti tek njegovo stupanje u svet bankarstva. Naime, kao pravnik i već priznati privrednik, Drašković je 1907. ušao u upravu beogradske Izvozne banke. Uskoro je prodao potpuno razrađeni mlekarski kompleks i potpuno se posvetio bankarskim poslovima – kao član upravnog odbora (1907-1914) i kao zastupnik glavnog direktora (1908-1912) Izvozne banke, a u međuvremenu je bio potpredsednik Beogradske berze (1909-1910. godine) i član njenog upravnog odbora (1910-1911).[16] Ima mišljenja da je Draškovićev prelazak u bankarstvo iniciran upravo njegovim zanimanjem za proizvodnu privredu. Naime, podstaknut lošim stanjem šljivarstva u Srbiji koje je bilo ekstenzivno, zapušteno i neproduktivno, i od koga su koristi jedino imali strani trgovci, Drašković se nosio mišlju da razradi plan za oporavak te grane poljoprivrede i za uspostavljanje stabilnog i profitabilnog izvoza. Zalagao se za stvaranje modernih sušara (etivaža) za preradu šljiva i za stvaranje pogodnih izvoznih uslova (organizacionih i pravnih) za prodaju tog artikla, ali i drugih poljoprivrednih proizvoda na stranom tržištu. Prema savremenicima, Drašković je u uverenju da je materijalno podizanje pojedinaca i finansijskih ustanova bitan uslov za jačanje državnih finansija stupio u Izvoznu banku koja je posle smrti Koste Taušanovića (1854-1902), poznatog političara i bankara, bila „izvozna“ samo po imenu. Drašković je preduzeo mere za pronalaženje dovoljnih količina kapitala potrebnog za obavljanje izvoznih poslova i za njegovo organizovanje, i srpski je izvoz „dobio silnog poleta“.[17] Drašković i Izvozna banka radili su u veoma složenim okolnostima Carinskog rata i nastojanja Srbije da se u sferi ekonomije oslobodi austrougarskog tutorstva. Još od 1905-1906. kao ministar narodne privrede Drašković je neumorno radio da se proširi trgovinska razmena Srbije sa drugim državama, ali i da se stvore uslovi za izmenu strukture srpskih izvoznih artikala. Bilo je potrebno sa izvoza primarnih poljoprivrednih proizvoda (prvenstveno stočarskih) preći na izvoz ratarskih i voćarskih sirovina i još više gotovih proizvoda. U tom cilju Izvozna banka je od njegovog dolaska u tu banku naročito razvila kreditiranje srpskih izvoznih poduhvata.[18] Prvobitni polet Izvozne banke umalo je doveo do njenog urušavanja. Porast kreditiranja je bio toliki da je početkom druge decenije 20. veka dospela u situaciju da ne može pronaći dovoljno izvora novog zajmovnog kapitala. Banku je preteće likvidacije spasio upravo Milorad Drašković, bivši ministar i visoki funkcioner Samostalne radikalne stranke,[19] kao vršilac dužnosti njenog glavnog direktora. U jednoj docnijoj analizi rada Izvozne banke navedeno je da je Drašković jedini bio u stanju „da uz pomoć svojih političkih veza obezbedi sanaciju banke“ pošto su pre Prvog svetskog rata bilo „veoma malo mogućnosti da se pribavi veća količina depozita pa su najcenjeniji direktori bili oni koji su bili sposobni da banci pribave kredite po povoljnim kamatnim stopama da bi mogle da prošire delatnost“.[20] Drašković je u Izvoznoj banci ostavio dubok trag. Postao je jednim od dvojice najvećih akcionara, unapredio je njen rad i otvorio joj put „plodonosnog rada“.[21] Kako su naveli savremenici, vreme koje je Drašković proveo u Izvoznoj banci predstavljalo je period „cvetanja“ njenih poslova, i u godinama neposredno pred Prvi svetski rat ta je banka slovila za najveću i najuspešniju u Kraljevini Srbiji.[22] S druge strane, Drašković je u svetu finansija postao i nekom vrstom simbola bankarske (sve)moći, a metodi i beskrupuloznost finansijskih krugova dobili su svoju čuvenu kritiku u skupštinskom govoru Jovana Skerlića – Bankokratija.[23] Drašković je Izvoznu banku napustio 1914. godine kada je postavljen za ministra građevina i saobraćaja.

Politička delatnost[uredi | uredi izvor]

Zbog opozicionog rada bio je prinuđen da privremeno napusti Srbiju (1899-1900). Godine 1901. otvorio je advokatsku kancelariju u Smederevu i uključio se u rad samostalskog krila Radikalne stranke. Uskoro je postao jednim od najistaknutijih članova Samostalne radikalne stranke, što će ostati i u partijama koje su je nasledile – Demokratskoj zajednici (1919), pa Demokratskoj stranci (1920). Od 1905. biran je u Parlament, a u vladama Ljube Stojanovića (1905-1906) i Save Grujića (1906) bio je ministar narodne privrede. Ponovo je biran za narodnog poslanika 1906, 1908. i 1912. Decembra 1914. ušao je u koalicionu vladu Nikole Pašića kao ministar građevina i saobraćaja, a krajem 1915. je devetnaest dana uporedo obavljao i dužnost ministra vojnog. Vladu je napustio 9 (22) juna 1917. nakon izricanja kazni u Solunskom procesu. Drašković je u koalicionoj vladi ostavio nemerljiv trag, a napustio ju je zbog Solunskog procesa za koji je bio uveren da je montiran u cilju obračuna regenta s oponentima.[24] Po završetku rata bio je predstavnik Srbije u Privremenom narodnom predstavništvu.

Nakon Prvog svetskog rata učestvovao je sa kraljem Aleksandrom 1920. na pregovorima u Parizu oko pitanja ratne odštete.[2] Godine 1919-20. bio je ministar saobraćaja u dve vlade, a onda ministar unutrašnjih dela u tri kabineta (1920-1921). Kao ministar unutrašnjih dela bio je autor Obznane, zbog čega će pasti kao žrtva atentata komunista. Njihov Atentat na Draškovića bio je povod za donošenje Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi.[25]

Draškovićeva posvećenost državi, čak ljubav prema njoj, bila je bezgranična. Udare na državu, koji su generisani primerima iz ruske boljševičke revolucije, Drašković je teško primao. „On je užasno patio zbog napada na državu“, zapisao je Svetozar Pribićević i nastavio: „i često mi je govorio da neće trpeti izraze kao što su 'ova prokleta država'i 'ovaj bezdan'.“ Iako je veoma poštovao slobodu bio je uveren da puna, stvarna i trajna sloboda može biti ostvarena samo putem „organizovane i opšte poštovane države“.[26]

Telo Milorada Draškovića prevezeno je iz Delnica prebačeno u Beograd, gde je 24. jula 1921. godine sahranjeno na Novom groblju, a troškove i grobnicu, pored Vojvode Mišića, obezbedio je grad Beograd.[27]

Sin mu je bio Milorad M. Drašković.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ rođen 29. marta 1873. po Julijanskom kalendaru

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Politika br. 4758: „Poslednje Draškovićeve reči“[mrtva veza], str. 1, 24.7.1921, pristup 2.7.2013
  2. ^ a b Danas: „Demokrata izvučen iz zaborava“, Tomislav Stevanović, pristupljeno decembar 2012
  3. ^ Politika br. 4756: Milorad Drašković[mrtva veza], 22.4.1921, pristup 2.7.2013
  4. ^ „„Crvena pravda” i atentat na Milorada Draškovića”. Politika Online. Pristupljeno 2021-08-01. 
  5. ^ "Politika", 4. maj 1921
  6. ^ "Politika", 27. maj 1921
  7. ^ "Politika", 5. jun 1921 (dole desno)
  8. ^ Spomenica Milorada Draškovića, Beograd, 1921; „Milorad Drašković“, Politika, br. 4756, Beograd, 22.7.1021, 1; Srpski biografski rečnik, tom 3, D-Z, „Drašković, Milorad“, Novi Sad, 2007, 405-406.
  9. ^ Saša Ilić, Sonja Jerković: Vajfert nije Vajfert - identitet skulpture Anibala de Lota, u: Nasleđe, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, br. XV, Beograd, 2014, str. 169-180, dostupno na: [1]; Jovan M. Popović: Neimari Jugoslavije, Beograd, 1934, 344; Presude V. Pelagiću u: Dr Andrija Radenić, Progoni političkih protivnika u režimu Aleksandra Obrenovića 1893-1903, Beograd, 1973, 480-485.
  10. ^ S. Ilić, S. Jerković: navedeno delo, 172, 177; Todor Borovnjak: Milorad Drašković. O desetogodišnjici od njegove smrti, Gornji Milanovac, 1931, 12; Spomenica Milorada Draškovića…, 68; J. M. Popović, navedeno delo, 344.
  11. ^ Pošto je proteran iz Smedereva, koje je video kao bazu za svoje planirane mlekarske poduhvate, Drašković je izbegličke dane proveo u teškom siromaštvu, a preživeo je zahvaljujući čuvanju koza i spravljanju sira. Inače, Ivanjdanski atentat od 24 juna (6. jula) 1899. poslužio je kralju Aleksandru i vladi da se razračunaju sa političkim protivnicima, odnosno sa Radikalnom strankom usled čega je došlo do mnogobrojnih hapšenja, „čišćenja“ državnog aparata i proterivanja (ili bekstva) mnogih članova te stranke. M. Radojević: navedeno delo, 10; S. Ilić, S. Jerković: navedeno delo, 172, 177; .
  12. ^ Prema rečima dr Leontija Pavlovića (Smederevo u XIX veku, Smederevo, 1969, 126) Draškovićev ujak (ne rođeni brat njegove majke) Žika Gajičić pripadao je staroj smederevskoj trgovačkoj porodici i u političkom pogledu takođe je bio samostalac. U tom gradu Drašković će provesti više godina, a početkom 1907. tu se i oženio. Supruga mu je bila Jovanka, kći uglednog Smederevca Joce Milanovića – Globočanina. Milorad i Jovanka dobili su dva sina – Radoja (1909-?) i Slobodana (1910-1982) i kćer Bojanu (1912-?), a nakon delničkog atentata rodio se i treći sin Milorad (1921-1996). Spomenica Milorada Draškovića…, 7, 17; Milan Đ. Milojević: Milorad Drašković kao državotvorni poslenik, Beograd, 1922, 5.
  13. ^ Spomenica Milorada Draškovića…, 13-14, 71; S. Ilić, S. Jerković: navedeno delo, 172, 177.
  14. ^ Spomenica Milorada Draškovića…, 14-15; M. Đ. Milojević, nav. delo, 6; „Deset godina od smrti Milorada Draškovića“ // Politika, br. 8331, Beograd, 21. jul 1931, 2; S. Ilić, S. Jerković: navedeno delo, 172, 177.
  15. ^ Koliko je Drašković, kad god je to bilo moguće, gurao politiku u drugi plan svedoči zabeleška učinjena na kraju pisma Lj. Stojanoviću od 19. jula 1908. godine, a kojom se osvrće na neke planirane sastanke: „Mene izvinite. Sad prevlačimo i denemo seno. Posao vrlo važan, koji bez mene ne ide. Trajaće još koji dan, do četvrtka. Vi mi javite ako treba doći ranije.“ Arhiv SANU, Zaostavština Lj. Stojanovića, 12.352/4, navedeno prema: Mira Radojević: Milorad Drašković u Prvom svetskom ratu, u: Naša prošlost, 11, Kraljevo, 2010, napomena 9, 11-12, dostupno i na: http://media.nmkv.rs/2011/11/01-Mira-Radojevic-Milorad-Draskovic-u-Prvom-svetskom-ratu.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. jul 2018) (11.7.2018).
  16. ^ Državni kalendar Kraljevine Srbije za godinu 1908, Beograd, 1908; Državni kalendar Kraljevine Srbije za godinu 1909, Beograd, 1909; Državni kalendar Kraljevine Srbije za godinu 1910, Beograd, 1910; Državni kalendar Kraljevine Srbije za godinu 1911, Beograd, 1911; Državni kalendar Kraljevine Srbije za godinu 1912, Beograd, 1912; Državni kalendar Kraljevine Srbije za godinu 1914, Beograd, 1914.
  17. ^ M. Đ. Milojević, Milorad Drašković…, 10; Vesna Aleksić, Sprega države i akcionarskih banaka u Srbiji do Drugog svetskog rata – primer Izvozne banke a.d.“ (I deo), u: Bankarstvo, br. 10-11, Beograd, 2011, 112,114; J. M. Popović, navedeno delo, 345; T. Borovnjak, navedeno delo, 21.
  18. ^ V. Aleksić, navedeno delo, 116; S. Ilić, S. Jerković: navedeno delo, 173.
  19. ^ Bilo je mišljenja da od kada je na čelo Samostalne radikalne stranke došao Ljubomir Davidović (1912. godine), on više predstavljao „reprezentativnu figuru“, a da su „prave vodeće ličnosti“ zapravo bili „bankar Milorad Drašković i Kosta Timotijević“, odnosno da je uz Davidovića Drašković nosio „na svojim plećima glavni deo briga i poslova cele stranke“. Istorija građanskih stranaka u Jugoslaviji, I deo, Beograd, 1952, 168; M. Đ. Milojević: navedeno delo, 9. O Draškovićevom partijskom angažmanu kao pripadnika Demokratske zajednice, pa Demokratske stranke vidi u: Branislav Gligorijević: Demokratska stranka i politički odnosi u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd, 1970; Branislav Gligorijević: Istorija Demokratske stranke 1919-1928, Drugo izdanje, Beograd, 2010.
  20. ^ Izvozna banka a.d., Analiza bilansa, dodatak Narodnom blagostanju, god II, br. 4, Beograd, 1930, 24.
  21. ^ V. Aleksić: Sprega države i akcionarskih banaka u Srbiji do Drugog svetskog rata – primer Izvozne banke a.d. (II deo), u: Bankarstvo, br. 11-12, Beograd, 2011, 118; Arhiv Jugoslavije (AJ), Ministarstvo trgovine i industrije (65)-1120-2104, „Izveštaj Upravnog odbora o radu i stanju Izvozne banke u 1921. godini“.
  22. ^ AJ, 65-1120-2104, dosije Izvozne banke, Beograd; V. Aleksić, „Sprega države i akcionarskih banaka“… (I deo), 120.
  23. ^ Govor J. Skerlića iz 1912. godine u kojem je dao oštru kritiku srpskog bankarstva, a koji se, između ostalih, odnosio i na njegovog stranačkog kolegu M. Draškovića. Prema dnevničkim beleškama Jovana Žujovića, samostalni radikali su ovim bili ozbiljno pogođeni, a Drašković je pretio napuštanjem glavnog odbora ukoliko se Skerlić ne istera iz stranke, jer takvim govorom je pokazao da „nije radikal, već socijalista“ (Jovan Žujović: Dnevnik, I, prir. D. Todorović, Beograd, 1986, 251-252). S druge strane, neki prijatelji M. Draškovića tvrdili su da Skerlić u kritici nije mislio na njega, kao i da se Drašković nije osetio prozvanim, te da se njihovo „drugarstvo“ nije dovodilo u pitanje (M. Đ. Milojević, navedeno delo, 14). Inače, na takozvani problem bankokratije i njegovu „povezanost“ s Draškovićem imao je potrebu da se osvrne i Lav Trocki, ruski boljševik i revolucionar. On je Draškovića nazvao „otvorenim glasnogovornikom ideje pseudodemokratske bankokratije“ i smatrao da će on „demokratiju zameniti bankokratijom“, te da u tom cilju ovaj mladi radikal inicirao reforme radničkog zakonodavstva u duhu interesa kapitalista. Više u: The Balkan Wars 1912-13. The War Correspondence of Leon Trotsky, New York, 1980, 76, 101.
  24. ^ Tada, juna 1917, kako je zapisao Milan Grol, Drašković je zavapio: „Ne u krv!“. Kao neko ko je gajio izraženo poštovanje za red, verovao je da strpljivost, postupnost i poredak moraju biti karakteristike svake reforme, svake organizacije poslova, svake hijerarhije i zakona. Njegova objektivnost, odmerenost, oportunizam izazivali su kritike drugačijih i nestrpljivijih političkih istomišljenika, ali neretko i uvažavanje političkih protivnika. Tako je, u jeku bujanja hrvatsko-srpskog šovinizma pred donošenje Vidovdanskog ustava, prvak Hrvatske republikanske seljačke stranke Đuro Basariček (1884-1928), izražavajući se o ministru policije Draškoviću, rekao da se s ovim čovekom „može razgovarati“. Milan Grol: U spomenicu Miloradu Draškoviću, u: Misao. Književno-politički časopis, god. III, sv. 41, Beograd, 1921, 96-97.
  25. ^ Spomenica Milorada Draškovića; Politika, br. 4756, Beograd, 22.7.1021, 1 (Milorad Drašković); Srpski biografski rečnik, 3, D-Z, „Drašković, Milorad“, Novi Sad, 2007, 405-406; Politika br. 4766: „Od danas ...“[mrtva veza], str.1, 2. avgust 1921, pristup 2.7.2013
  26. ^ O tome vidi u: Ivo Banac, The National Question in Yugoslavia. Origins, History, Politics, New York, 1984, 186.
  27. ^ Politika br 4757. „Pogreb g. Draškovića“[mrtva veza], str. 3, 23.7.1921, pristup 2.7.2013

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милорад_Драшковић&oldid=27471179”