Pređi na sadržaj

Miloš Vojnović Lautner

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Miloš Vojnović Lautner
Miloš Vojnović Lautner u vojničkoj uniformi
Srpskog dobrovoljačkog korpusa
Užice, 9. septembar 1942.
Lični podaci
Puno imeMiloš Vojnović Lautner
Datum rođenja(1916-00-00)1916.
Mesto rođenjaMaribor, Austrougarska
Datum smrti23. septembar 1943.(1943-09-23) (26/27 god.)
Mesto smrtiSeča Reka, Nedićeva Srbija
Vojna karijera
Služba1941-1943
VojskaSrpski dobrovoljački korpus
Činkapetan
JedinicaČetvrti bataljon Srpskog dobrovoljačkog korpusa
Učešće u ratovimaDrugi svetski rat u Jugoslaviji

Miloš Vojnović Lautner (nem. Henrik Lautner, Maribor, 1916 - Seča Reka, 23. septembar 1943) - pilot, instruktor skijanja i letenja, alpinista, skijaš, jedriličar, tokom Drugog svetskog rata kapetan komandant Četvrtog bataljona Srpskog dobrovoljačkog korpusa.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Slovenija (1916 - 1938)[uredi | uredi izvor]

Rođen je 1916. godine u Mariboru, u nemačko-slovenačkoj porodici kao Henrik Lautner.

Lautner je osnovnu i srednju školu završio u Mariboru, a zatim je upisao stomatološki fakultet. Uz obrazovanje se aktivno bavio sportom. Bio je izuzetan skijaš (takmičio se u više alpskih disciplina[1]), a bavio se i jedriličarstvom i bio pilot.

Jedan je od rodonačelnika alpinizma u Mariboru[2]. 30. avgusta 1937. godine učestvovao je u osnovivanju Alpinističkue sekcije. Osnivanju su prisustvovali Miran Cizelj, Dušan Vodeb, Dušan Furlan, Mirko Lorger, Maks Dolinšek, Božo Gajšek, Zvonko Berlič, Marjan Kožuh, Albert Detiček. Šef sekcije bio je Mirko Lorger, tehnički rukovodilac Miran Cizelj, sekretar Dušan Vodeb, majstor sekcije Dušan Furlan, propagandista Marjan Kožuh, a prve dve godine za blagajnu je bio zadužen Henrik Lautner[3]. Lautner je postavio nekoliko alpinističkih smerova u Kamniško-Savinjskim Alpima[4]. U Sloveniji je postao instruktor skijanja i započeo pilotsko obrazovanje.

Boravak u Srbiji pre Drugog svetskog rata (1938-1941)[uredi | uredi izvor]

Po dolasku u Srbiju je pohađao jedriličarsku i pilotsku školu u Nišu, nakon čega je postao nastavnik letenja na Zlatiboru[5]. Na Zlatibor je došao 1938, gde je vršio dužnost šefa nastave letenja[6]. Istakao se stručnošću kao ambiciozan, vredan, temperamentan. Kao organizator bitno je doprineo rezultatima Jedriličarskog centra na Zlatiboru, posebno u broju "C" diplome i radu na auto-vitlu, čime je dokazao da je Zlatibor pogodan za visoko jedrenje.[6] Zaslužan je i za razvoj jedriličarstva u Užičkoj gimnaziji.

Za školu Zlatiborskog jedriličarskog centra posebno su zaslužni nastavnici letenja: Dušan Nedoklanac, Konstantin Đorđević, Johan Volf, Marko Jovanović, Čedomir Popović, Miloš Vojnović Lautner, Georgije Ninčić[7], Tihomir Ilić, Luka Popov, Borivoje Mirić, Bogumil Jaklać i Branislav Popović.[8]

Oženio se 1941. godine sa Nadom Mirković iz Užica, ćerkom poznatog užičkog trgovca Andrije Mirkovića[9] i Milice Mirković, rođene Bošković. Pre toga se krstio u manastiru Žiča, primio pravoslavnu veru i uzeo srpsko ime Miloš Vojnović, po srpskom srednjovekovnom vojvodi i epskom junaku. Navodno ga je krstio lično episkop Nikolaj Velimirović.[10]. Krštenju je prisustvovao Mihailo Olćan, ministar narodne privrede u Vladi narodnog spasa.

Period za vreme Drugog svetskog rata (1941-1943)[uredi | uredi izvor]

Po otpočinjanju rata pristupio je Srpskom dobrovoljačkom korpusu, gde je dobio čin kapetana.

14. i 15. oktobra 1941. godine u Kragujevac su došle dve čete dobrovoljaca - jedna pod komandom Marisava Petrovića, a druga pod komandom Miloša Vojnovića[11]. Upravo tom prilikom, sticajem okolnosti, Vojnović se našao u središtu velike tragedije za Srpski narod i velikog zločina koji je počinila fašistička Nemačka - streljanja 2.300 Kragujevčana. Povod za ovaj zločin je zajednička akcija četničkih i partizanskih snaga na nemačku kolonu kod mesta Ljuljaci, koja se dogodila 16. oktobra 1941. godine, a u kojoj je stradalo 10, a ranjeno 26 nemačkih vojnika. Nemci su odlučili da izvrše odmazdu prema ustanoljenom razrezu - 100 Srba za jednog ubijenog i 50 za jednog ranjenog Nemca. Uveče, 18. oktobra 1941. godine, uhapšeni su svi komunisti i Jevreji u Kragujevcu, pre ranije sastavljenim spiskovima, ali je njih bilo svega oko 70, odnosno malo za odmazdu. Narednog dana, 19. oktobra, usledilo je masovno hapšenje stanovništva od 16 do 60 godina. U nedostatku uhapšenih, Nemci su iz škola izvodili čitave razrede zajedno sa nastavnicima. Snage dobrovoljaca nisu učestvovale u akciji privođenja stanovništva. Dok je trajalo hapšenje građana, ove dve jedinice su bile blokirane od nemačkih snaga, bez objašnjenja. Potom, kada je blokada skinuta, Vojnović i Petrović su u Krajskomandaduturi sa zaprepašćenjem saznali šta se radi u varoši.[11] Nisu pomogla Petrovićeva ubeđivanja nemačkog majora Keniga, koji je rukovodio pripremema odmazde, čak ni nuđenje svojih dobrovoljaca kao zamene. Potom se umešao komandant mesta kapetan Bišofhauzen, koji je predložio da se naprave spiskovi ljudi za koje bi Petrović mogao da garantuje. Kako Petrović nije znao Kragujevčane, spiskove su pravili njegovi ljudi koji su bili iz Kragujevca ili su uzimali imena od samih Kragujevčana. Iako je jasno da su Nemci primenili principe odmazde i da bi ih sproveli i bez obzira na bilo šta i bilo koga sa srpske strane, kasnije je angažovanje Petrovića često tumačeno kao učešće u hapšenju ili čak streljanju Kragujevčana. Ovu optužbu su u svojim delima posle rata kategorički odbacivali svi autori dobrovoljačke provenijencije: Boško Kostić, Milutin Propadović, Đoko Slijepčević, Bora Karapandžić i drugi.[11]. Mirko Bojić u prilično izbalansiranoj studiji (Jugoslovenski narodni pokret "Zbor": 1935-1945: Jedan kritički prilaz [12]), analizirajući mnogobrojne iskaze, utvrdio je da dobrovoljci nisu učestvovali u raciji od 20. oktobra, a da su policija i dobrovoljci prethodno pohapsili neke ljude koje su Nemci uvrtsili u spiskove za streljanje, ali da su svojom akcijom kasnije da deo ljudi (od Dedijerovih 600, do B. Kostićevih 3000) skinu sa liste spiskova, jer je prikupljeno znatno više stanovništva od planiranog broja za odmazdu streljanjem. U želji da spasu srpsko stanovništvo, a po priznanju samog Petrovića, uhvatili si i doveli 200 Cigana i zamenili ih Srbima.[11]

Prilikom formiranja Desetog odreda Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Kragujevcu 29. oktobra 1941. godine, Vojnović je postavljen za njegovog komandanta.[13]

U aprilu 1942. pod naletom zloglasne ustaške „Crne legije” Jure Francetića srpske izbeglice su morale da beže iz istočne Bosne. U zločinačkom piru ustaše su poklale oko 4.000 Srba od Vlasenice do Skelana, a 20.000 izbeglih prihvaćeno je na drugoj obali Drine, u Račanskom srezu u Srbiji. Najviše ih je bilo u Bajinoj Bašti. U akciji zbrinjavanja izbeglica učestvovao je i Deseti dobrovoljački odred pod komandom Miloša Vojnovića Lautnera[14].

U toku 10. aprila dobrovoljački odred pod komandom Miloša Vojnovića, raspoređen je na Drini u rejonu Ljubovije. S tog prostora odred je održavao vezu sa ustaničkim snagama u Bosni i pomagao pripadnicima da se sklone od ustaško-nemačkih potera i napada i povuku u Srbiju. Ova jedinica je prihvatila narod koji je bežao ka Srbiji ispred ustaša i njihovih zločina na srpskim življem za vreme ofanzive u istočnoj Bosni. Pod komandom Vojnovića organizovano je više prihvatnih centara. Takođe, dobrovoljački izvori navode da su četničke snage preko Bosne, na njihov zahtev, povremeno snabdevali manjim količinama streljačkog naoružanja i municijom. U barem jednom slučaju dobrovoljci su odgovorili na ustašku vatru i vatrom potiskivali ustaše od same obale. Dobrovoljci su prelazili i preko Drine i prihvatili stanovništvo koje je bežalo od ustaških napada[11].

Fotografija Miloša Vojnovića - Majko Srbijo, pomozi!

Pišući o tim događajima, „Novo vreme” je objavilo i potresnu fotografiju žene koja se spasla ustaškog noža, a njen vapijući pogled pretočen je u potpis ispod snimka – „Majko Srbijo, pomozi!”. Ovu fotografiju je napravio Miloš Vojnović[14], a po tom motivu Dragoslav Stojanović je uskoro sačinio plakat kojim je Nedićeva vlada, njen Komesarijat za izbeglice, pozivao građane Srbije da pomognu svojoj braći u nevolji s druge obale reke Drine[14].

Plakat Dragoslava Stojanovića - Majko Srbijo pomozi!

Nakon konačnog sloma ustanka u Srbiji, koji se odvijao u dva talasa - prvi u novembru i decembru 1941. godine, a drugi početkom 1942. godine - većina četničkih jedinica Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), oko 20 odreda, legalizovana je od strane Vlade narodnog spasa Milana Nedića. Te jedinice su formalno postale deo Srpske narodne garde. Ovaj potez omogućio je JVuO da izbegne uništenje tokom nemačkih ofanziva na ustanike, za razliku od komunističkih formacija (partizana) koje su pretrpele poraz i bile primorane na povlačenje iz Srbije.

Legalizacija je imala neke pozitivne efekte, kao što su očuvanje života i naoružanja ustanika. Međutim, donela je i negativne posledice u vidu smanjenja borbenog morala i discipline, kao i ignorisanja naređenja JVuO. Nedugo nakon legalizacije, došlo je do sukoba između ilegalnih četnika, legalizovanih četnika i ljotićevaca. U ovim sukobima je učestovovao i Lautner, koji je vodio akcije protiv Jugoslovenske vojske u Otadžbini i partizanskog pokreta.

Po nekim navodima jedna od njegovih akcija bila je zarobljavanje načelnik Komande Istočne Bosne i Hercegovine majora Jezdimira Dangića u mestu Rogačica kod Bajine Bašte, tokom noći između 11. i 12. aprila 1942. godine. U ovoj akciji, Lautner je predvodio SDK.

Po drugim navodima, za koje postoje istorijski izvori, tokom borbi za istočnu Bosnu, major Radoslav Đurić („Herman“) obaveštava Vrhovnu komandu JVuO da je Jezdimir Dangić na sastanku sa potpukovnikom Manojlom Koraćem i da su snage pod komandom potpukovnika Matića i deset. U pomoć četnicima dolazi dobrovoljački odred Vojinovića-Lautnera.

  • Iz Bosne 19-III: Situacija je ozbiljna. Partizani drže Vlasenicu i Miliće i opsjedaju Rogaticu i Han Pijesak. Srebrenica i Drinjača u našim rukama. Po Zvorniku samo naši odredi. Bosanci se neće boriti protiv partizana. Tamo gde su partizani sa našim odredima, oficiri su morali da napuste odrede jer partizani pobiju sve starešine (odreda) koje uhvate. Račićeva četa želi da se bori, ali je brojčano slaba. Partizani 2000 jaki. Matić sa 1000 ljudi krenuo je iz Užica ka Rogatici. Uz Nedićevo odobrenje, Dangić se danas sastaje sa Koraćem. Dakićev odred prišao je partizanima. Dangić uopšte nema snage da se bori. Kao pojačanje će doći i Ljotićevci iz Bajine Bašte.[15]
  • Depeša majora Radoslava Đurića Vrhovnoj komandi JVuO od 19.03.1942. Major Đurić je u svom izveštaju od 26. marta 1942. godine obavestio generala Dražu Mihailovića o detaljima saradnje dobrovoljačke komande iz Bajine Bašte sa štabom istočnobosanskih četnika: U vezi sa akcijom u Bosni, postoje mnoge lične ambicije kako pojedinaca tako i pojedinih političkih partija, i to: zemljoradnika (pozadina Dangićevog vojvode Botića, vojvode Rista Đukanovića), JRZ i ljotićevaca. Ljotićevi rade preko komandanta svog odreda u B. Bašti — Lautnera. Uspeo je da postane Dangićev intimni prijatelj, često su zajedno, a u Dangićev štab često dolazi i Nikićev inspektor Ljotićevih odreda.[16]

U januaru 1943. godine, Srpski dobrovoljački korpus je reorganizovan u pet bataljona, a za komandanta Četvrtog dobrovoljačkog bataljona je postavljen Lautner[11].

Ubijen je septembra 1943. godine kod sela Seča Reka, u zasedi koju je organizovao poručnik Filip Ajdačić. Za odmazdu, nemačke snage su 23. septembra 1943. godine napale snage JVuO, a zatim spalile Seču Reku.[17]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Akademik Ljubomir Simović pominje Lautnera u svojoj knjizi "Užice sa vranama[18]".

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Sport vom Sontag - Ing. Sanračič Ubfahrtstraffe eroffnet”. Mariborer Zeitung. 7. 2. 1939. Pristupljeno 6. 6. 2024. 
  2. ^ „Začetki alpinizma”. Gore Ljudje (na jeziku: slovenački). Pristupljeno 2024-06-07. 
  3. ^ Vodeb, Dušan (1997). „ZAČETKI ALPINIZMA V MARIBORU SEGAJO V TRIDESETA LETA - 3” (PDF). Planinski vestnik - Glasilo Planinske sveze Slovenije, marec 1997. Volume 3: 120. 
  4. ^ Štupar, Boris. „Lastovec - Deska”. Gore Ljudje (na jeziku: slovenački). Pristupljeno 2024-06-09. 
  5. ^ Kovačević, Predrag (2018-06-20). „Oko zlatiborkog jedriličarskog doma”. Užičanstveno (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-06-09. 
  6. ^ a b Marjanović, Božidar (2002). „10. Vojnović Miloš Lautner”. Krila Zlatibora - Kraljevsko jugoslovenski aero klub Kraljeve Vode. ADDA korporacija d.o.o. - Kraljevsko jugoslovenski aero klub Kraljeve Vode. ISBN 978-86-903561-0-2. 
  7. ^ NIN.RS. „Dugi Ikarov let”. Nin online (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-06-09. 
  8. ^ „Istorijat JKAAK – JUGOSLOVENSKI KRALjEVSKI AKADEMSKI AERO KLUB”. Pristupljeno 2024-06-07. 
  9. ^ Kovačević, Predrag (2019-07-10). „O Andriji Mirkoviću, značajnom Užičaninu”. Užičanstveno (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-06-09. 
  10. ^ „KRVAVE RUKE UŽIČKOG ZETA Otkrivena istina o životu Henrika Lautnera”. Blic. 29. 05. 2016. 
  11. ^ a b v g d đ Dimitrijević, Bojan B. (2014). Vojska Nedićeve Srbije: oružane snage Srpske vlade 1941-1945. Biblioteka Sabornik. Beograd: Službeni glasnik. str. 100, 101, 177, 233. ISBN 978-86-519-1811-0. 
  12. ^ Bojić, Mirko (1996). Jugoslovenski narodni pokret "Zbor": 1935-1945: jedan kritički prilaz. Beograd: Narodna knjiga - Alfa. 
  13. ^ Stambolija, Nebojša (2019). Srpska državna straža 1942-1944. Doktorska disertacija. Beograd: Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu. str. 45. 
  14. ^ a b v Kljakić, Slobodan. „Razjašnjen nastanak poznatog plakata”. Politika Online. Pristupljeno 2024-06-09. 
  15. ^ „ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1 - Izvod iz knjige primljenih telegrama štaba Draže Mihailovića od 19. marta do 18. aprila 1942. godine”. www.znaci.org. Pristupljeno 2024-06-10. 
  16. ^ „ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1 - Izveštaj majora Radoslava Burića od 26. marta 1942. Draži Mihailoviću o vojno-političkoj situaciji u Istočnoj Bosni i stanju četničkih jedinica”. www.znaci.org. Pristupljeno 2024-06-10. 
  17. ^ Đerić, Dejan (10. decembar 2017). „‘’Štuke’’ i tenkovi protiv četnika”. Vidovdan. 
  18. ^ Simović, Ljubomir (1996). Đurić, Milorad, ur. Užice sa vranama: hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika. Posebna izdanja (2. izd izd.). Beograd: Srpska Književna Zadruga [u.a.] ISBN 978-86-379-0625-4. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милош_Војновић_Лаутнер&oldid=27853037”