Пређи на садржај

Милош Војновић Лаутнер

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Милош Војновић Лаутнер
Милош Војновић Лаутнер у војничкој униформи
Српског добровољачког корпусa
Ужице, 9. септембар 1942.
Лични подаци
Пуно имеМилош Војновић Лаутнер
Датум рођења(1916-00-00)1916.
Место рођењаМарибор, Аустроугарска
Датум смрти23. септембар 1943.(1943-09-23) (26/27 год.)
Место смртиСеча Река, Недићева Србија
Војна каријера
Служба1941-1943
ВојскаСрпски добровољачки корпус
Чинкапетан
ЈединицаЧетврти батаљон Српског добровољачког корпуса
Учешће у ратовимаДруги светски рат у Југославији

Милош Војновић Лаутнер (нем. Henrik Lautner, Марибор, 1916 - Сеча Река, 23. септембар 1943) - пилот, инструктор скијања и летења, алпиниста, скијаш, једриличар, током Другог светског рата капетан командант Четвртог батаљона Српског добровољачког корпуса.

Биографија[уреди | уреди извор]

Словенија (1916 - 1938)[уреди | уреди извор]

Рођен је 1916. године у Марибору, у немачко-словеначкој породици као Хенрик Лаутнер.

Лаутнер је основну и средњу школу завршио у Марибору, а затим је уписао стоматолошки факултет. Уз образовање се активно бавио спортом. Био је изузетан скијаш (такмичио се у више алпских дисциплина[1]), а бавио се и једриличарством и био пилот.

Један је од родоначелника алпинизма у Марибору[2]. 30. августа 1937. године учествовао је у основивању Алпинистичкуе секције. Оснивању су присуствовали Миран Цизељ, Душан Водеб, Душан Фурлан, Мирко Лоргер, Макс Долиншек, Божо Гајшек, Звонко Берлич, Марјан Кожух, Алберт Детичек. Шеф секције био је Мирко Лоргер, технички руководилац Миран Цизељ, секретар Душан Водеб, мајстор секције Душан Фурлан, пропагандиста Марјан Кожух, а прве две године за благајну је био задужен Хенрик Лаутнер[3]. Лаутнер је поставио неколико алпинистичких смерова у Камнишко-Савињским Алпима[4]. У Словенији је постао инструктор скијања и започео пилотско образовање.

Боравак у Србији пре Другог светског рата (1938-1941)[уреди | уреди извор]

По доласку у Србију је похађао једриличарску и пилотску школу у Нишу, након чега је постао наставник летења на Златибору[5]. На Златибор је дошао 1938, где је вршио дужност шефа наставе летења[6]. Истакао се стручношћу као амбициозан, вредан, темперамeнтан. Као организатор битно је допринео резултатима Једриличарског центра на Златибору, посебно у броју "Ц" дипломе и раду на ауто-витлу, чиме је доказао да је Златибор погодан за високо једрење.[6] Заслужан је и за развој једриличарства у Ужичкој гимназији.

За школу Златиборског једриличарског центра посебно су заслужни наставници летења: Душан Недокланац, Константин Ђорђевић, Јохан Волф, Марко Јовановић, Чедомир Поповић, Милош Војновић Лаутнер, Георгије Нинчић[7], Тихомир Илић, Лука Попов, Боривоје Мирић, Богумил Јаклаћ и Бранислав Поповић.[8]

Оженио се 1941. године са Надом Мирковић из Ужица, ћерком познатог ужичког трговца Андрије Мирковића[9] и Милице Мирковић, рођене Бошковић. Пре тога се крстио у манастиру Жича, примио православну веру и узео српско име Милош Војновић, по српском средњовековном војводи и епском јунаку. Наводно га је крстио лично епископ Николај Велимировић.[10]. Крштењу је присуствовао Михаило Олћан, министар народне привреде у Влади народног спаса.

Период за време Другог светског рата (1941-1943)[уреди | уреди извор]

По отпочињању рата приступио је Српском добровољачком корпусу, где је добио чин капетана.

14. и 15. октобра 1941. године у Крагујевац су дошле две чете добровољаца - једна под командом Марисава Петровића, а друга под командом Милоша Војновића[11]. Управо том приликом, стицајем околности, Војновић се нашао у средишту велике трагедије за Српски народ и великог злочина који је починила фашистичка Немачка - стрељања 2.300 Крагујевчана. Повод за овај злочин је заједничка акција четничких и партизанских снага на немачку колону код места Љуљаци, која се догодила 16. октобра 1941. године, а у којој је страдало 10, а рањенo 26 немачких војника. Немци су одлучили да изврше одмазду према устанољеном разрезу - 100 Срба за једног убијеног и 50 за једног рањеног Немца. Увече, 18. октобра 1941. године, ухапшени су сви комунисти и Јевреји у Крагујевцу, пре раније састављеним списковима, али је њих било свега око 70, односно мало за одмазду. Наредног дана, 19. октобра, уследило је масовно хапшење становништва од 16 до 60 година. У недостатку ухапшених, Немци су из школа изводили читаве разреде заједно са наставницима. Снаге добровољаца нису учествовале у акцији привођења становништва. Док је трајало хапшење грађана, ове две јединице су биле блокиране од немачких снага, без објашњења. Потом, када је блокада скинута, Војновић и Петровић су у Крајскомандадутури са запрепашћењем сазнали шта се ради у вароши.[11] Нису помогла Петровићева убеђивања немачког мајора Кенига, који је руководио припремема одмазде, чак ни нуђење својих добровољаца као замене. Потом се умешао командант места капетан Бишофхаузен, који је предложио да се направе спискови људи за које би Петровић могао да гарантује. Како Петровић није знао Крагујевчане, спискове су правили његови људи који су били из Крагујевца или су узимали имена од самих Крагујевчана. Иако је јасно да су Немци применили принципе одмазде и да би их спровели и без обзира на било шта и било кога са српске стране, касније је ангажовање Петровића често тумачено као учешће у хапшењу или чак стрељању Крагујевчана. Ову оптужбу су у својим делима после рата категорички одбацивали сви аутори добровољачке провенијенције: Бошко Костић, Милутин Пропадовић, Ђоко Слијепчевић, Бора Карапанџић и други.[11]. Мирко Бојић у прилично избалансираној студији (Југословенски народни покрет "Збор": 1935-1945: Један критички прилаз [12]), анализирајући многобројне исказе, утврдио је да добровољци нису учествовали у рацији од 20. октобра, а да су полиција и добровољци претходно похапсили неке људе које су Немци увртсили у спискове за стрељање, али да су својом акцијом касније да део људи (од Дедијерових 600, до Б. Костићевих 3000) скину са листе спискова, јер је прикупљено знатно више становништва од планираног броја за одмазду стрељањем. У жељи да спасу српско становништво, а по признању самог Петровића, ухватили си и довели 200 Цигана и заменили их Србима.[11]

Приликом формирања Десетог одреда Српског добровољачког корпуса у Крагујевцу 29. октобра 1941. године, Војновић је постављен за његовог команданта.[13]

У априлу 1942. под налетом злогласне усташке „Црне легије” Јуре Францетића српске избеглице су морале да беже из источне Босне. У злочиначком пиру усташе су поклале око 4.000 Срба од Власенице до Скелана, а 20.000 избеглих прихваћено је на другој обали Дрине, у Рачанском срезу у Србији. Највише их је било у Бајиној Башти. У акцији збрињавања избеглица учествовао је и Десети добровољачки одред под командом Милоша Војновића Лаутнера[14].

У току 10. априла добровољачки одред под командом Милоша Војновића, распоређен је на Дрини у рејону Љубовије. С тог простора одред је одржавао везу са устаничким снагама у Босни и помагао припадницима да се склоне од усташко-немачких потера и напада и повуку у Србију. Ова јединица је прихватила народ који је бежао ка Србији испред усташа и њихових злочина на српским живљем за време офанзиве у источној Босни. Под командом Војновића организовано је више прихватних центара. Такође, добровољачки извори наводе да су четничке снаге преко Босне, на њихов захтев, повремено снабдевали мањим количинама стрељачког наоружања и муницијом. У барем једном случају добровољци су одговорили на усташку ватру и ватром потискивали усташе од саме обале. Добровољци су прелазили и преко Дрине и прихватили становништво које је бежало од усташких напада[11].

Фотографија Милоша Војновића - Мајко Србијо, помози!

Пишући о тим догађајима, „Ново време” је објавило и потресну фотографију жене која се спасла усташког ножа, а њен вапијући поглед преточен је у потпис испод снимка – „Мајко Србијо, помози!”. Ову фотографију је направио Милош Војновић[14], а по том мотиву Драгослав Стојановић је ускоро сачинио плакат којим је Недићева влада, њен Комесаријат за избеглице, позивао грађане Србије да помогну својој браћи у невољи с друге обале реке Дрине[14].

Плакат Драгослава Стојановића - Мајко Србијо помози!

Након коначног слома устанка у Србији, који се одвијао у два таласа - први у новембру и децембру 1941. године, а други почетком 1942. године - већина четничких јединица Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), око 20 одреда, легализована је од стране Владе народног спаса Милана Недића. Те јединице су формално постале део Српске народне гарде. Овај потез омогућио је ЈВуО да избегне уништење током немачких офанзива на устанике, за разлику од комунистичких формација (партизана) које су претрпеле пораз и биле приморане на повлачење из Србије.

Легализација је имала неке позитивне ефекте, као што су очување живота и наоружања устаника. Међутим, донела је и негативне последице у виду смањења борбеног морала и дисциплине, као и игнорисања наређења ЈВуО. Недуго након легализације, дошло је до сукоба између илегалних четника, легализованих четника и љотићеваца. У овим сукобима је учестововао и Лаутнер, који је водио акције против Југословенске војске у Отаџбини и партизанског покрета.

По неким наводима једна од његових акција била је заробљавање начелник Команде Источне Босне и Херцеговине мајора Јездимира Дангића у месту Рогачица код Бајине Баште, током ноћи између 11. и 12. априла 1942. године. У овој акцији, Лаутнер је предводио СДК.

По другим наводима, за које постоје историјски извори, током борби за источну Босну, мајор Радослав Ђурић („Херман“) обавештава Врховну команду ЈВуО да је Јездимир Дангић на састанку са потпуковником Манојлом Кораћем и да су снаге под командом потпуковника Матића и десет. У помоћ четницима долази добровољачки одред Војиновића-Лаутнера.

  • Из Босне 19-III: Ситуација је озбиљна. Партизани држе Власеницу и Милиће и опсједају Рогатицу и Хан Пијесак. Сребреница и Дрињача у нашим рукама. По Зворнику само наши одреди. Босанци се неће борити против партизана. Тамо где су партизани са нашим одредима, официри су морали да напусте одреде јер партизани побију све старешине (одреда) које ухвате. Рачићева чета жели да се бори, али је бројчано слаба. Партизани 2000 јаки. Матић са 1000 људи кренуо је из Ужица ка Рогатици. Уз Недићево одобрење, Дангић се данас састаје са Кораћем. Дакићев одред пришао је партизанима. Дангић уопште нема снаге да се бори. Као појачање ће доћи и Љотићевци из Бајине Баште.[15]
  • Депеша мајора Радослава Ђурића Врховној команди ЈВуО од 19.03.1942. Мајор Ђурић је у свом извештају од 26. марта 1942. године обавестио генерала Дражу Михаиловића о детаљима сарадње добровољачке команде из Бајине Баште са штабом источнобосанских четника: У вези са акцијом у Босни, постоје многе личне амбиције како појединаца тако и појединих политичких партија, и то: земљорадника (позадина Дангићевог војводе Ботића, војводе Риста Ђукановића), ЈРЗ и љотићеваца. Љотићеви раде преко команданта свог одреда у Б. Башти — Лаутнера. Успео је да постане Дангићев интимни пријатељ, често су заједно, а у Дангићев штаб често долази и Никићев инспектор Љотићевих одреда.[16]

У јануару 1943. године, Српски добровољачки корпус је реорганизован у пет батаљона, а за команданта Четвртог добровољачког батаљона је постављен Лаутнер[11].

Убијен је септембра 1943. године код села Сеча Река, у заседи коју је организовао поручник Филип Ајдачић. За одмазду, немачке снаге су 23. септембра 1943. године напале снаге ЈВуО, а затим спалиле Сечу Реку.[17]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Академик Љубомир Симовић помиње Лаутнера у својој књизи "Ужице са вранама[18]".

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Sport vom Sontag - Ing. Sanračič Ubfahrtstraffe eroffnet”. Mariborer Zeitung. 7. 2. 1939. Приступљено 6. 6. 2024. 
  2. ^ „Začetki alpinizma”. Gore Ljudje (на језику: словеначки). Приступљено 2024-06-07. 
  3. ^ Vodeb, Dušan (1997). „ZAČETKI ALPINIZMA V MARIBORU SEGAJO V TRIDESETA LETA - 3” (PDF). Planinski vestnik - Glasilo Planinske sveze Slovenije, marec 1997. Volume 3: 120. 
  4. ^ Štupar, Boris. „Lastovec - Deska”. Gore Ljudje (на језику: словеначки). Приступљено 2024-06-09. 
  5. ^ Ковачевић, Предраг (2018-06-20). „Око златиборког једриличарског дома”. Užičanstveno (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-09. 
  6. ^ а б Марјановић, Божидар (2002). „10. Војновић Милош Лаутнер”. Крила Златибора - Краљевско југословенски аеро клуб Краљеве Воде. ADDA korporacija d.o.o. - Kraljevsko jugoslovenski aero klub Kraljeve Vode. ISBN 978-86-903561-0-2. 
  7. ^ NIN.RS. „Dugi Ikarov let”. Nin online (на језику: српски). Приступљено 2024-06-09. 
  8. ^ „Историјат ЈКААК – ЈУГОСЛОВЕНСКИ КРАЉЕВСКИ АКАДЕМСКИ АЕРО КЛУБ”. Приступљено 2024-06-07. 
  9. ^ Ковачевић, Предраг (2019-07-10). „О Андрији Мирковићу, значајном Ужичанину”. Užičanstveno (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-09. 
  10. ^ „KRVAVE RUKE UŽIČKOG ZETA Otkrivena istina o životu Henrika Lautnera”. Blic. 29. 05. 2016. 
  11. ^ а б в г д ђ Dimitrijević, Bojan B. (2014). Vojska Nedićeve Srbije: oružane snage Srpske vlade 1941-1945. Biblioteka Sabornik. Beograd: Službeni glasnik. стр. 100, 101, 177, 233. ISBN 978-86-519-1811-0. 
  12. ^ Bojić, Mirko (1996). Jugoslovenski narodni pokret "Zbor": 1935-1945: jedan kritički prilaz. Beograd: Narodna knjiga - Alfa. 
  13. ^ Стамболија, Небојша (2019). Српска државна стража 1942-1944. Докторска дисертација. Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду. стр. 45. 
  14. ^ а б в Kljakić, Slobodan. „Razjašnjen nastanak poznatog plakata”. Politika Online. Приступљено 2024-06-09. 
  15. ^ „ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1 - Izvod iz knjige primljenih telegrama štaba Draže Mihailovića od 19. marta do 18. aprila 1942. godine”. www.znaci.org. Приступљено 2024-06-10. 
  16. ^ „ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV, KNJIGA 1 - Izveštaj majora Radoslava Burića od 26. marta 1942. Draži Mihailoviću o vojno-političkoj situaciji u Istočnoj Bosni i stanju četničkih jedinica”. www.znaci.org. Приступљено 2024-06-10. 
  17. ^ Ђерић, Дејан (10. децембар 2017). „‘’Штуке’’ и тенкови против четника”. Видовдан. 
  18. ^ Simović, Ljubomir (1996). Đurić, Milorad, ур. Užice sa vranama: hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika. Posebna izdanja (2. izd изд.). Beograd: Srpska Književna Zadruga [u.a.] ISBN 978-86-379-0625-4. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милош_Војновић_Лаутнер&oldid=27853037”