Pređi na sadržaj

Морско прасе

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Morsko prase
Pripitomljen
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Rodentia
Porodica: Caviidae
Rod: Cavia
Vrsta:
C. porcellus
Binomno ime
Cavia porcellus
Sinonimi
  • Mus porcellus Linnaeus, 1758
  • Cavia cobaya Pallas, 1766
  • Cavia anolaimae Allen, 1916
  • Cavia cutleri Bennett, 1836
  • Cavia leucopyga Cabanis, 1848
  • Cavia longipilis Fitzinger, 1879

Morsko prase ili divlje zamorče,[1] zamorče, zamorac (lat. Cavia porcellus) je vrsta herbivornog glodara iz porodice Caviidae. Naziv morsko prase se često koristi i za ostale vrste roda Cavia. Ova vrsta glodara je poreklom iz Južne Amerike, a danas je rasprostranjena kao kućni ljubimac i laboratorijska životinja po celom svetu.[2] Prirodne populacije ove vrste su iščezle, dok su srodne vrste još uvek prisutne u travnatim ravnicama i visoravnima. U nekim zemljama Južne Amerike (Peru i Bolivija, na primer) morsko prase je sastavni deo nacionalne kuhinje, narodne medicine i pojedinih svetovnih religioznih običaja[3].

Studije zasnovane na biohemiji i hibridizaciji sugerišu da su to pripitomljene životinje koje prirodno ne postoje u divljini, potomci blisko srodnih vrsta poput C. tschudii.[4][5] U zapadnom društvu zamorci su uživali široku popularnost kao kućni ljubimci od kada su ih evropski trgovci u 16. veku uveli u Evropu i Severnu Ameriku. Njihova poslušna priroda, prijateljski odgovor na rukovanje i hranjenje i relativna lakoća brige o njima učinili su zamorce stalnim popularnim izborom kućnih ljubimaca. Organizacije posvećene takmičarskom uzgoju zamoraca formirane su širom sveta. Uzgajivači biraju mnoge specijalizovane rase, sa različitim bojama i teksturama dlake.

Pasmine zamoraca igraju važnu ulogu u narodnoj kulturi za mnoge autohtone andske narode, posebno kao izvor hrane. Životinje se takođe koriste u narodnoj medicini i u verskim obredima zajednice.[6] Oni se uzgajaju radi mesa i kulinarski su sastojak predela Andskih planina, gde su poznati kao kaj. Šezdesetih godina prošlog veka u Peruu je započet moderan uzgojni program koji je rezultirao velikim rasama poznatim kao kaj mehorados (poboljšani kaj). Marketinški stručnjaci pokušali su da povećaju konzumaciju ove životinjske vrste izvan Južne Amerike.[7]

Istorija

[uredi | uredi izvor]
Lobanja morskog praseta

Cavia porcellus se ne nalazi prirodno u divljini; verovatno potiče od blisko povezanih vrsta kavija, poput C. aperea, C. fulgida, i C. tschudii, koje se još uvek često nalaze u različitim regionima Južne Amerike.[4] Studije iz 2007–2010 primenjivale su molekularne markere,[8][9] i proučavale morfologiju lobanje i skeleta sadašnjih i mumifikovanih životinja,[10] otkrivajući tako da je predak najverovatnije C. tschudii. Neke vrste kavija identifikovane u 20. veku, poput C. anolaimae i C. guianae, mogu biti domaći zamorci koji su postali divlji ponovnim uvođenjem u divljinu.[11]

Divlji kaviji se nalaze na travnatim ravnicama i zauzimaju ekološku nišu sličnu onoj ispunjenoj govedima. Oni su društvene životinje, žive u divljini u malim grupama („stada”) koje se sastoji od nekoliko ženki („krmača”), mužjaka („vepra”) i njihovih mladih („mladunci”, a ne „prasadi”, raskid sa prethodnom nomenklaturom svinja). Stada životinja se kreću zajedno, jedući travu ili drugu vegetaciju, ali ne skladište hranu.[12] Iako se ne ukopavaju i ne grade gnezda, često traže sklonište u jazbinama drugih životinja, kao i u pukotinama i tunelima nastalim vegetacijom.[12] Oni su krepuskularni i imaju tendenciju da budu najaktivniji u zoru i sumrak, kada ih predatori teže mogu uočiti.[13]

Regionalno poznato kao kaj, morsko prase je prvi put pripitomljeno još 5000. godine pre nove ere radi hrane od strane plemena u Andskom regionu Južne Amerike (današnji južni deo Kolumbije, Ekvadora, Perua i Bolivije),[14] nekoliko hiljada godine nakon pripitomljavanja južnoameričkih kamila.[15] Kipovi datirani od 500. godine p. n. e. do 500. godine nove ere koji prikazuju zamorce otkriveni su u arheološkim iskopinama u Peruu i Ekvadoru.[16] Narod Moče iz drevnog Perua obožavao je ove životinje i često je prikazivao zamorce u svojoj umetnosti.[17]

Od oko 1200. godine do španskog osvajanja 1532. godine, autohtoni narodi su koristili selektivni uzgoj za razvoj mnogih sorti domaćih zamoraca, koji su formirali osnovu za neke od savremenih domaćih rasa.[11] Oni su i dalje izvor hrane u regionu; mnoga domaćinstva u andskim planinama uzgajaju ovu životinju, koja se hrani porodičnim ostacima povrća.[18]

Folklorne tradicije koje uključuju zamorce su brojne; oni se razmenjuju kao pokloni, koriste se u uobičajenim društvenim i verskim obredima i često se spominju u izgovorenim metaforama.[19] Takođe ih koriste narodni lekari, ili kuranderosi, u tradicionalnim ritualima isceljivanja. Oni koriste životinje za dijagnoziranje bolesti poput žutice, reume, artritisa i tifusa.[20] Ove životinje se trljaju o tela bolesnika i vide se kao natprirodni medijum.[21] Crni zamorci smatraju se posebno korisnim za dijagnoze.[22] Životinja se može secirati i pregledati njena utroba kako bi se utvrdilo da li je lek bio efikasan.[23] Ove metode su široko prihvaćene u mnogim delovima Anda, gde zapadna medicina nije dostupna ili joj se ne veruje.[24]

Španski, holandski i engleski trgovci su preneli zamorce u Evropu, gde su brzo postali popularni kao egzotični kućni ljubimci među višim klasama i članovima kraljevske porodice, uključujući kraljicu Elizabetu I.[14] Najraniji poznati pisani prikaz zamorca datira iz 1547. godine, u opisu životinje iz Santo Dominga. Budući da kaviji nisu poreklom iz Hispaniole, verovalo se da su tu životinju ranije uneli španski putnici.[4] Međutim, na osnovu novijih iskopavanja na zapadnoindijskim ostrvima, životinja je verovatno uvedena na Karibi oko 500. godine p. n. e. zaslugom vrtlara iz Južne Amerike koji su pravili keramiku.[25] Morsko prase je bilo prisutno u Portoriku tokom ostionoidnog perioda, dugo pre dolaska Španaca.[26]

Zamorca je na Zapadu prvi put opisao 1554. godine švajcarski prirodnjak Konrad Gesner.[27] Njegovo binomno naučno ime prvi je upotrebio Erksleben 1777. godine; to je spoj Palasove generičke oznake (1766) i Lineovog posebnog naziva (1758).[4]

Ime

[uredi | uredi izvor]

Ime morsko prase u srpskom jeziku potiče od nemačke reči Meerschweinchen istog značenja.[28] Ovu životinju su Španci doneli brodovima iz Amerike, pa otuda pridev „morsko”. U prošlosti, morsko prase je bilo zgodan izvor svežeg mesa na brodovima. U francuskom, i još nekim jezicima, ova životinja se naziva „indijsko prase”.

Naziv zamorac/zamorče je istog porekla (tj. „iza mora” — izamorac->zamorac).

Poreklo engleskog naziva guinea pig do sada nije objašnjeno na zadovoljavajući način. Verovatno je reč o geografskoj zabuni.

Životni vek i razmnožavanje

[uredi | uredi izvor]

Morsko prase može da naraste do 40 cm u dužinu, težina varira oko jednog kilograma. Prosečan životni vek morskog praseta je 5-10 godina. Kao i drugi glodari brzo se razmnožavaju. Ženke stiču polnu zrelost mesec dana po rođenju i svakih godinu dana, mogu da se okote tri puta. Trudnoća ženki jako je rizična, jer može da ugine ili da dobije premnogo mladunaca.

Oglašavanje

[uredi | uredi izvor]

Zamorac se oglašava glasnim skičanjem kad je uznemiren i kada je gladan.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Filogenija sisara” (PDF). katedre.vet.bg.ac.rs. str. 84. slajd. Arhivirano iz originala (PDF) 09. 08. 2019. g. Pristupljeno 09. 08. 2019. 
  2. ^ „Morsko prase: upoznajte morsko prase!”. Petface. Pristupljeno 31. 1. 2019. 
  3. ^ Morales, Edmundo (1995). The Guinea Pig : Healing, Food, and Ritual in the Andes.
  4. ^ a b v g Weir, Barbara J. (1974). „Notes on the Origin of the Domestic Guinea-Pig”. Ur.: Rowlands, I. W.; Weir, Barbara J. The Biology of Hystricomorph Rodents. Academic Press. str. 437–446. ISBN 978-0-12-613333-2. 
  5. ^ Nowak, Ronald M. (1999). Walker's Mammals of the World (6th izd.). Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-5789-8. 
  6. ^ Morales 1995. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  7. ^ Vecchio, Rick (2004-10-19). „Peru Pushes Guinea Pigs as Food”. CBS News. Arhivirano iz originala 13. 11. 2013. g. Pristupljeno 2007-03-12. 
  8. ^ Spotorno, A. E.; Marín, J. C.; Manríquez, G.; Valladares, J. P.; Rico, E.; Rivas, C. (2006). „Ancient and modern steps during domestication of guinea pigs (Cavia porcellus L.)”. Journal of Zoology: 060606025751032——. S2CID 56219784. doi:10.1111/j.1469-7998.2006.00117.x. hdl:10533/178756 Slobodan pristup. 
  9. ^ Dunnum, Jonathan L.; Salazar-Bravo, Jorge (2010). „Molecular systematics, taxonomy and biogeography of the genus Cavia (Rodentia: Caviidae)”. Journal of Zoological Systematics and Evolutionary Research. 48 (4): 376—388. S2CID 18000863. doi:10.1111/j.1439-0469.2009.00561.x. 
  10. ^ Spotorno, A. E.; Manríquez, G.; Fernández, L. A.; Marín, J. C.; González, F.; Wheeler, J. (2007). „Domestication of guinea pigs from a southern Peru-northern Chile wild species and their middle pre-Columbian mummies”. Ur.: Kelt, D. A.; Lessa, E.P.; Salazar-Bravo, J.; Patton, J. L. The quintessential naturalist : honoring the life and legacy of Oliver P. Pearson. University of California Publications in Zoology. 134. Berkeley: University of California Press. str. 367—388. ISBN 9780520098596. OCLC 122715394. 
  11. ^ a b Nowak, Ronald M. (1999). Walker's Mammals of the WorldNeophodna slobodna registracija (6th izd.). Baltimore, Md.: Johns Hopkins University Press. str. 1667—1669. ISBN 978-0-8018-5789-8. 
  12. ^ a b Wagner & Manning 1976, str. 31–32.
  13. ^ Terril & Clemons 1998, str. 6.
  14. ^ a b Morales 1995, str. 3. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  15. ^ Chazan, Michael (2008). World Prehistory and Archaeology: Pathways through Time. Pearson Education, Inc. str. 272. ISBN 978-0-205-40621-0. 
  16. ^ Morales 1995, str. 3–4. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  17. ^ Berrin, Katherine & Larco Museum. The Spirit of Ancient Peru: Treasures from the Museo Arqueológico Rafael Larco Herrera. New York: Thames & Hudson, 1997.
  18. ^ Morales 1995, str. 8. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  19. ^ Morales 1995, str. 10–16, 45–74. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  20. ^ Morales 1995, str. 96. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  21. ^ Morales 1995, str. 78. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  22. ^ Morales 1995, str. 87–88. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  23. ^ Morales 1995, str. 83. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  24. ^ Morales 1995, str. 75–78. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMorales1995 (help)
  25. ^ Newsom & Wing 2004, cited in Fitzpatrick, S.M.; Keegan, W.F. (2007). „Human impacts and adaptations in the Caribbean Islands: an historical ecology approach”. Earth and Environmental Science Transactions of the Royal Society of Edinburgh. 98: 29—45. S2CID 128704578. doi:10.1017/S1755691007000096. 
  26. ^ deFranca, S.D., Hadden, C.S., LeFebvre, M.J. and DuChemin, G. 2010. "Animal use at the Tibes Ceremonial Center". In: Curet, A. and Stringer, L.M. (eds.). Tibes: People, power, and ritual at the center of the cosmos. The University of Alabama Press, Tuscaloosa, Alabama, USA. pp. 115–151.
  27. ^ Gmelig-Nijboer, C. A. (1977). Conrad Gessner's "Historia Animalum": An Inventory of Renaissance Zoology. Krips Repro B.V. str. 69—70. 
  28. ^ Duden — Deutsches Universalwörterbuch. 4. Aufl. Mannheim 2001. [CD-ROM]

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Морско_прасе&oldid=28845139”