Most Akaši-kaikjo
| Most Akaši-kaikjo 明石海峡大橋 | |
|---|---|
 Most Akaši-kaikjo | |
| Koordinate | 34° 36′ 58″ S; 135° 01′ 14″ I / 34.6162° S; 135.0205° I |
| Mesto | Ostrvo Avaji Kobe  Japan |
| Vrsta | Viseći most[1] |
| Karakteristike | |
| Dužina | 3.911[1] |
| Visina | 282,8[1] |
| Pušten u rad | 5. april 1998. |
Most Akaši-kaikjo (明石海峡大橋 Akashi Kaikyō Ōhashi) ili Biserni most[2] je viseći most,[3][4] koji povezuje Kobe sa ostrvom Avaji. Izgradnja je završena 1998. godine i ima najduži centralni raspon na svetu, 1.991 m (6.532 ft; 1,237 mi).[5] To je bio najduži viseći most na svetu u vreme svog otvaranja dok ga nije pretekao most Čanakale 1915. Ovaj kolovozni most sa šest traka povezuje grad Kobe, na glavnom ostrvu Honšu, u Iveji, na ostrvu Avaji, koji je povezan (putem mosta Onaruto preko tesnaca Naruto) sa ostrvom Šikoku na jugozapadu. Ova dva mosta, zajedno sa Velikim mostom Seto između Kojime (Honšu) i Sakaide (Šikoku), glavna su komponenta mostovskog projekta Honšu-Šikoku preko Japanskog unutrašnjeg mora.
Most Akaši-kaikjo ima tri raspona. Centralni raspon je dugačak 1.991 m (6.532 ft), a svaki od dva bočna raspona premošćava 960 m (3.150 ft). Dve glavne noseće kule stoje 297 m (974 ft) iznad površine tesnaca, što ga čini jednim od najviših mostova na svetu. Centralni raspon je prvobitno oblikovan tako da bude dugačak 1.990 m (6.530 ft), ali zemljotres u Kobeu 1995. uslovio je da dve kule, koje su još bile u izgradnji, budu još dodatne tri stope (1 metar) udaljenije.[2]
Most Akaši-kaikjo stoji u seizmički nestabilnom regionu koji takođe doživljava neke od najtežih oluja na Zemlji. Stoga su inženjeri tako koristili složeni sistem protivtega, klatana i nosača čeličnih rešetki kako bi most mogao da izdrži vetrove do 290 km na sat. Uprkos tim baferima, most se može proširiti i skupiti nekoliko metara u jednom danu. Izazovi koje most postavlja inspirisali su inovacije u vetrotunelima i tehnologiji izrade kablova.[2]
Istorija
[uredi | uredi izvor]Pre nego što je izgrađen most Akaši-kaikjo, trajekti su prevozili putnike kroz moreuz Akaši u Japanu. Često su zabeležene nesreće, zbog jake oluje, a 1955. godine dva su trajekta potonula u moreuzu, tokom oluje, usmrtivši 168 ljudi.[6] Ova tragedija je uverila japansku vladu da je neophodan most. Prvobitni plan je zahtevao mešoviti železničko-drumski most, ali kada je izgradnja mosta počela u aprilu 1988. godine, izgradnja je bila ograničena samo na put, sa šest traka. Stvarna gradnja započela je maja 1988. godine i uključivala je više od 100 radnika. Most je otvoren za saobraćaj 5. aprila 1998. na ceremoniji koju su organizovali Naruhito i njegova supruga Japako iz Japana, zajedno sa ministrom građevine.[7]
Struktura
[uredi | uredi izvor]
Most ima tri raspona. Centralni raspon je dugačak 1.991 m (6.532 ft; 1,237 mi) i druga dva dela 960 m (3.150 ft; 0,60 mi). Most je dugačak 3.911 m (12.831 ft; 2,430 mi) ukupno. Dve kule su prvobitno bile 1.990 m (6.530 ft; 1,24 mi), pre zemljotresa u Kobeu 17. januara 1995.[5]
Most je dizajniran tako da može da izdrži vetrove od 286 km/h (178 mph), zemljotrese do 8,5 i jake morske struje. Čelični kablovi imaju 300.000 km (190.000 mi) žice: svaki kabal je 112 cm (44 in) u prečniku i sadrži 36.830 žice.[8][9]
Most Akaši-kaikjo ima ukupno 1.737 svetla: 1.084 za glavne kablove, 116 za glavne kule, 405 za nosače i 132 za sidrišta. Kompleti tri visokointenzivne sijalice u crvenoj, zelenoj i plavoj boji nalaze se na glavnim kablovima. RGB model u boji i računarska tehnologija omogućavaju različite kombinacije. Dvadeset i osam obrazaca koristi se za prilike kao što su državni ili regionalni praznici, dani sećanja ili svečanosti.[10]
Kule su smeštene u području jakih plimnih struja gde brzina vode prelazi 7 čvorova (oko 3,6 m/s).[11]
Trošak
[uredi | uredi izvor]Ukupni troškovi se procenjuju na 500 milijardi ¥ ili 3,6 milijardi evra (kurs iz 1998).[7] Planira se da će to biti vraćeno naplaćivanjem putarine za prelazak preko mosta. Ona iznosi 2.300 jena, a most koristi oko 23.000 automobila dnevno.
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b v Akashi Kaikyo Bridge at Structurae
- ^ a b v „Akashi Kaikyo Bridge”.
- ^ Chakzampa Thangtong Gyalpo – Architect, Philosopher, and Iron Chain Bridge Builder Arhivirano 25 maj 2014 na sajtu Wikiwix|Wikiwix by Manfred Gerner. Thimphu: Center for Bhutan Studies 2007. ISBN 99936-14-39-4
- ^ Lhasa and Its Mysteries by Lawrence Austine Waddell, 1905, p.313
- ^ a b „Akashi Strait Bridge | bridge, Japan”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. 8. 2020.
- ^ „Japanese Railway Ships”. www.japaneserailwaysociety.com. Pristupljeno 24. 8. 2020.
- ^ a b Cooper, James D. „World's Longest Suspension Bridge Opens in Japan”. United States Department of Transportation – Federal Highway Administration. Pristupljeno 14. 2. 2012.
- ^ Akashi Kaikyo Bridge
- ^ Friedl, Jeffrey (9. 12. 2008). „Heavy Lifting: Supporting the Longest Suspension Bridge in the World”. Jeffrey Friedl's Blog.
- ^ „Akashi Kaikyo Bridge, Akashi Strait, Japan”. Pristupljeno 26. 4. 2015.
- ^ „Scour protection at Akashi Kaikyo bridge”. Arhivirano iz originala 7. 5. 2019. g. Pristupljeno 5. 5. 2019.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Kaye Patchett (1. 10. 2004). Building World Landmarks - The Akashi-Kaikyo Bridge. Building World Landmarks (na jeziku: engleski) (1st izd.). Blackbirch Press. ISBN 1410301400.
- Mark Thomas (1. 6. 2002). The Akashi Kaikyo Bridge: World's Longest Bridge (na jeziku: engleski) (1st izd.). Powerkids Pr. ISBN 0823959902.
- Sreenivas Alampalli; William J. Moreau, ur. (5. 11. 2015). Inspection, Evaluation and Maintenance of Suspension Bridges Case Studies (na jeziku: engleski) (1st izd.). CRC Press. ASIN: B017A30Z40.
- Newton, Isaac (2008). D. T. Whiteside, ur. The Mathematical Papers of Isaac Newton: Volume 5: 1683–1684. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-04584-1.
- Lockwood, E.H. (1961). „Chapter 13: The Tractrix and Catenary”. A Book of Curves. Cambridge.
- Salmon, George (1879). Higher Plane Curves. Hodges, Foster and Figgis.
- Truesdell, C. (1960), The Rotational Mechanics of Flexible Or Elastic Bodies 1638–1788: Introduction to Leonhardi Euleri Opera Omnia Vol. X et XI Seriei Secundae, Zürich: Orell Füssli, str. 66, ISBN 9783764314415
- Calladine, C. R. (2015-04-13), „An amateur's contribution to the design of Telford's Menai Suspension Bridge: a commentary on Gilbert (1826) 'On the mathematical theory of suspension bridges'”, Philosophical Transactions of the Royal Society A, 373 (2039): 20140346, Bibcode:2015RSPTA.37340346C, PMC 4360092
, PMID 25750153, doi:10.1098/rsta.2014.0346 - Peters, Tom F. (1987). Transitions in Engineering: Guillaume Henri Dufour and the Early 19th Century Cable Suspension Bridges. Birkhauser. ISBN 3-7643-1929-1.
- Kranakis, Eda (1996). Constructing a bridge: an exploration of engineering culture, design, and research in nineteenth-century France and America. MIT Press. ISBN 0-262-11217-5.
- „The Living-Root Bridge: The Symbol Of Benevolence”. Riluk (na jeziku: engleski). 2016-10-10. Arhivirano iz originala 08. 09. 2017. g. Pristupljeno 2017-09-07.
- „Living Root Bridge in Laitkynsew India”. www.india9.com. Pristupljeno 2010-02-22.
- „Ten Exceptional Living Root Bridges”. The Living Root Bridge Project (na jeziku: engleski). 2017-05-10. Pristupljeno 2017-09-07.
- „Cherrapunjee”. www.cherrapunjee.com. Pristupljeno 2010-02-22.
- „Living Bridges in India Have Grown for 500 Years (Pics)”. TreeHugger, New York. Pristupljeno 2010-10-24.
- Otto, M. Rebekah; et al., „The Vine Bridges of Iya Valley”, Atlas Obscura
- Paul, Ruchira (22. 4. 2010). „Living architecture: The root bridges of India and Japan”. Accidentalblogger.typepad.com. Pristupljeno 3. 4. 2015.
- Bovey, Henry Taylor (1882). Applied Mechanics. 2. Montreal: Printed by John Lovell & Son for the Office of the Minister of Agriculture, Canada.
- Jenkin, Fleeming (1876). Bridges: an elementary treatise on their construction and history. Edinburgh: Adam and Charles Black.
- Bell, Simon (2008). Design for Outdoor Recreation (2nd izd.). Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-44172-8.
- Bell, Simon (2008). Design for Outdoor Recreation (2nd izd.). Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-44172-8.
- Williams, Nicola; Catherine Le Nevez (2007). Provence & the Côte d'Azur (5th izd.). Lonely Planet. ISBN 978-1-74104-236-8.
- „Des passerelles himalayennes” (na jeziku: francuski). www.enviscope.com. Arhivirano iz originala 23. 12. 2008. g. Pristupljeno 2009-03-04.
- Werner, Paul; Kürschner, Iris; Huttenlocher, Thomas; Hemmleb, Jochen (2017). Klettersteigatlas Alpen: Über 900 Klettersteige zwischen Wienerwald und Côte d'Azur (na jeziku: nemački). Bergverlag Rother GmbH. str. 374. ISBN 9783763380879. Pristupljeno 2018-05-31.
- www.valtellina.it, Valtellina -. „Highest Tibetan Bridge in Europe Opens - Valtellina”. www.valtellina.it (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 24. 09. 2018. g. Pristupljeno 2018-09-24.
- „Longest Tibet-style footbridge”. www.guinnessworldrecords.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-08-26.
- „Parbat getting 'tallest and longest' bridge at home”. myRepublica. 6. 1. 2020. Pristupljeno 1. 5. 2021.
- „World's longest pedestrian suspension bridge is opening in Portugal” (na jeziku: engleski). CNN Travel. 9. 10. 2020. Pristupljeno 10. 10. 2020.
- „A Castelsaraceno il ponte tibetano più lungo al mondo” (na jeziku: italijanski). la Repubblica. 27. 7. 2021. Pristupljeno 22. 1. 2022.
- Troyano, Leonardo Fernández (2003). „8.3.2 Catenary Bridges”. Bridge Engineering: A Global Perspective. Thomas Telford. ISBN 0-7277-3215-3.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Geografske | |
| Ostale | |
