Мртве душе

Mrtve duše
Prvo izdanje iz 1842.
Nastanak
Orig. naslov	Mёrtvыe duši
Autor	Nikolaj Vasiljevič Gogolj
Zemlja	Rusija
Jezik	ruski
Sadržaj
Mesto i vreme radnje	Ruska Imperija
Izdavanje
Datum	1842.

Mrtve duše (rus. Мёртвые души) je nedovršeni roman Nikolaja Vasiljeviča Gogolja objavljen 1842. godine. Ubraja se u jedno od najpoznatijih dela ruske književnosti 19. veka.

Roman je pisan u obliku pripovedačke proze i ubraja se u realističnu književnost zbog opisa tadašnjeg modernog društva gde se prikazuje stanje tadašnje birokratske i feudalne Rusije.

Roman opisuje putovanja i avanture nekadašnjeg carinskog službenika Pavla Ivanoviča Čičikova (rus. Павел Иванович Чичиков) koji je zbog saradnje sa švercerima morao da napusti posao, kao i ljudi koje susreće. Ovi ljudi su ilustracija ruske srednje klase prve polovine 19. veka. Čičikov je srednjovečni čovek finih manira, bivši koleški savetnik, sa ambicijama da se obogati i živi životom plemića.

Priča romana o avanturističkom putovanju podseća na Odiseju i Božanstvenu komediju, ali i na pikarske romane iz 16. i 17. veka sa epizodama iz života prevaranta.

Ideju za ovo delo Gogolju je predložio Aleksandar Puškin septembra 1831 koji je mislio da je ideja stvorena za njega. Gogolj ga je zamislio kao epsku poemu u prozi u tri dela. Pisac je završio i objavio samo prvi deo trilogije 1842. Prvi deo je pisao skoro sedam godina u Parizu, Rimu i Švajcarskoj. Drugi deo je izgubljen, tj. pisac ga je zbog svog psihički nestabilnog stanja uništio neposredno pred smrt. Od njega je ostalo nekoliko poglavlja u vidu skice. Što se tiče trećeg dela, poznate su samo neke piščeve ideje o njemu.

Gogolj je putovao po Rusiji i trudio se da upozna različite tipove ljudi, raznih staleža i proučavao rusku stvarnost kako bi što vernije prikazao različite tipove ljudi i stvori što verniju sliku svog društva. U središtu pažnje nije fabula, već likovi sa kojima se glavni lik susreće na svom putovanju, njihovi karakteri i njihovi životi. Autor često prekida pripovedanje, direktno se obraćajući čitaocu, objašnjavajući zašto je odabrao glavnog lika koji nije moralno dobar ili zao, već lik čoveka u kojem se prepliću mane i vrline, ili u radnju umeće delove u kojima iznosi svoje osećaje.

Prva knjiga započinje sa Čičikovim, glavnim likom, kojeg pratimo kroz radnju čitavog dela. Sa njim i završava prva knjiga, a druga knjiga započinje na nekom drugom mestu, sa nekim drugim likom. Čitaoci neko vreme ne znaju gde je glavni lik ni šta se sa njim dešava, već upoznaju novog lika, lik vlastelina koji je u pojedinim crtama svog karaktera suprotnost Čičikovu. Čičikovljeve namere nisu plemenite, već teže sticanju, ali on nikada i bez obzira na sve ne odustaje od njih, ovaj novi lik ima vrlo plemenite poglede na svet i uzvišene namere, ali se vrlo lako obeshrabri i zbog toga ne uspeva ništa da ostvari. Nakon nekog vremena koje čitaoci provedu sa ovim novim likom, Tentjotnikovim, Čičikov se pojavljuje u njegovom selu i moli ga da ga ugosti, pa se ova dva lika susreću i radnja se od tog mesta nastavlja dalje onako kako bi čitaoci i očekivali.

Naziv dela

U Rusiji je pre reforme o emancipaciji kmetstva iz 1861. godine vlastelinima bilo dozvoljeno da poseduju seljake (kmetove) koji će im obrađivati zemlju. Oni su smatrani vlasništvom vlastelina koji su ih mogli kupovati, prodavati, zalagati kao bilo koji komad lične svojine. Kao merna jedinica za seljake korišćena je reč „duša“, na primer, „šest seljačkih duša“. Radnja romana zasnovana je na „mrtvim dušama“ (tj. mrtvim seljacima) koje se u državnim spisima i dalje vode kao žive do narednog popisa. Na drugom planu, naziv dela se odnosi na mrtve duše Gogoljevih junaka.

Vidi još

• Ruska književnost
• Ruska Imperija
• Književni realizam
• Feudalizam

Spoljašnje veze

• Mrtve duše na Projektu Gutenberg