Muhamedove supruge

Žene proroka Muhameda, ili Muhamedove žene, bile su žene udate za islamskog proroka Muhameda. Muslimani, izuzev Šija, često koriste izraz Majke vernika pre ili nakon što ih pomenu, u znak poštovanja, izrazom koji je izveden iz Kurana.

Muhamed je bio monogaman 25 godina kada se oženio prvom suprugom Kadidžom bin Kuvajlid. Nakon njene smrti 619. godine, on se vremenom oženio brojnim ženama, većinom udovicama, radi porodičnih veza i kako bi ih obezbedio nakon što su njegovi ashabi (drugovi) umrli. Njegov život tradicionalno se deli na dve epohe: pre hidžre, u Meki, gradu u zapadnoj Arabiji (570-622. godine), i posle hidžre, u Medini (622-632). Sva osim dva njegova braka sklopljeni su posle prelaska u Medinu.

Od njegovih 13 žena, samo su mu dve rodile decu: Kadidža i Marija Koptska.

Pozadina

Ciljevi

U arapskoj kulturi, brak je sklapan u skladu sa većim potrebama plemena i zasnovan je na potrebi da se stvore savezi unutar plemena i sa drugim plemenima. Devičanstvo u trenutku sklapanja braka naglašavano je kao plemenska čast.

Montgomeri Vat navodi da su svi Muhamedovi brakovi imali politički aspekt jačanja prijateljskih veza i da su se zasnivali na arapskom običaju. Džon Espozito ističe da su neki brakovi Muhameda imali za cilj da obezbede sredstva za život udovicama. Napomenuo je da je ponovni brak bio težak udovicama u društvu koje je isticalo nevinost pre braka. Fransis Edvard Peters kaže da je teško napraviti generalizacije o Muhamedovim brakovima: mnogi od njih su bili politički, neki saosećajni, a neki možda i iz ljubavi.

Ciljevi Muhamedovih brakova opisani su kao:

1. Pomaganje udovica njegovih drugova.
2. Stvaranje porodičnih veza između njega i njegovih drugova (Muhamed se oženio kćerima Ebu Bekra i Umara, a Utman i Ali su se venčali njegovim ćerkama. Zato je imao porodične veze sa svom četvoricom prvih kalifa).
3. Širenje poruke objedinjavanjem različitih klanova brakom.
4. Sve veći kredibilitet i izvori za prenošenje njegovog privatnog porodičnog života. Da je imao samo jednu ženu, tada bi na njoj bila ogromna odgovornost da prenese Muhamedova privatna dela obožavanja i porodičnog života, a ljudi bi je pokušali diskreditovati govoreći da uništava kredibilitet ovih praksi. Međutim, kod više žena bilo je mnogo više izvora za znanje što otežava njihovu diskreditaciju. Stoga su njegovi brakovi dali više žena priliku da uče i podučavaju stvari iz njegovog privatnog života.

Muhamedov prvi brak bio je u dobi od oko 25 godina sa 40-godišnjom Kadidžom. Živeo je u monogamiji sa njom 25 godina, nakon čega se veruje da je imao više supruga iz gore navedenih razloga. S izuzetkom Ajše, Muhamed se ženio samo udovicama i razvedenicama ili zarobljenicima. Muhamedov prvi brak trajao je 25 godina.

Terminologija

Majka vernika je pojam kojim se svaka od Muhamedovih žena vremenom počela nazivati, kao simbol poštovanja. Termin je izveden iz Kurana (33,6) i primenjuje se na sve žene: Prorok je vernicima bliži od njih samih, a njegove žene su (kao) njihove majke".

Porodični život

Muhamed i njegova porodica su živeli u malim stanovima u okolini džamije u Medini. Svaki od njih bio je oko meta i po širok i dva metra dug, a visina je bila visina prosečnog muškarca. Ćebad su korišćena umesto zavesa, da zaklone vrata. Prema svedočenju Anasa bin Malika: Prorok je posećivao svoje žene redom, danju i noću i bilo ih je jedanaest.

Iako su Muhamedove žene imale poseban status majki vernika, on im nije dozvoljavao da koriste njegov status proroka da bi stekle poseban tretman u javnosti.

Muhamedovi brakovi

Kadidža bin Kuvajlid

U dobi od 25 godina, Muhamed se oženio svojim bogatim poslodavcem, 40-godišnjom kćerkom trgovca. Ona je sa Muhamedom imala četvoro dece. Ovaj prvi brak bio bi i srećan i monogaman; Muhammed se na mnogo načina oslanjao na Kadidžu, sve do njene smrti 25 godina kasnije. Imali su dva sina, Kasima i Abdulaha (koji su imali nadimke al-Tahir i al-Tajib), obojica su umrli mladi, i četiri ćerke - Zainab, Rukaju, Um Kultum i Fatimu. Šijatski učenjaci osporavaju očinstvo Kadidžinih kćeri, jer prve tri vide kao kćeri iz prethodnih brakova, a samo Fatimu kao ćerku Muhameda i Kadidže. Tokom njihovog braka, Kadidža je kupila roba Zaid ibn Haritaha, a zatim je usvojila mladića kao svog sina na Muhamedov zahtev. Abu Talib i Kadidža su preminuli iste godine nakon što su sa Muhamedom živeli u Šaeb e Abi Talibu. Muhamed je tu godinu proglasio godinom tuge.

Hidžra

Savda bint Zaʿa

Prie nego što je otišao u Medinu, Kavla bin Hakim mu je sugerisao da se oženi Savdom bin Zamom, koja je pretrpela mnoge teškoće nakon što je postala muslimanka. Pre toga, Savda je bila udata za njenog rođaka po imenu As-Sakran bin 'Amr i imala je pet ili šest sinova. Postoje neslaganja u muslimanskoj tradiciji da li je Muhamed prvo oženio Savdu ili Ajšu, ali Savda se obično smatra njegovom drugom ženom, a ona je živela sa njim pre nego što se Ajša pridružila domaćinstvu. Prema jednom svedočenju, oženio se Savdom u Šavalu, kada je ona imala desetak godina, u desetoj godini Prorokovog života, nakon smrti Kadidže. Otprilike u istom periodu Ajša je bila zaručena za njega.

Kako je Savda starila, i neko vreme nakon Muhamedovog braka sa Um Salamom, neki izvori tvrde da se Muhamed želeo razvesti od Savde. Neke tradicije tvrde da Muhamed nije imao nameru da se od nje razvede, već se samo Savda bojala ili mislila da će on to učiniti. Ibn Katir kaže da se Muhamed brinuo da će Savda biti uznemirena zbog toga što će se morati takmičiti sa toliko mlađih supruga i ponudio joj je da se razvede. Savda je ponudila da se da svoje bračne posete Muhameda Ajši, koja joj je bila veoma draga, rekavši da je stara i da joj nije stalo do muškaraca; jedina joj je želja bila da ustane na Sudnji dan kao jedna od njegovih žena. Dok neki istoričari islama ovu priču navode kao razlog otkrivenja, navodeći Kuran 4:128, drugi, poput Rašida Ride, osporavaju čitav ovaj izveštaj kao slabo podržan ili mursal.

Ajša bin Ebu Bekr

Ajša je bila ćerka Muhamedovog bliskog prijatelja Ebu Bekra. Prvo je bila zaručena za Jubaira ibn Mutimu, muslimana čiji je otac, iako pagan, bio prijateljski raspoložen prema muslimanima. Kada je Kavla bin Hakim predložio da se Muhammed oženi Ajšom nakon smrti prve supruge, Kadidže, prethodni sporazum koji se odnosio na brak Ajše sa ibn Mutimom prekinut je uz obostranu saglasnost.

Većina tradicionalnih izvora kaže da je Ajša bila zaručena za Muhameda u dobi od šest ili sedam godina, ali ona je ostala u kući svojih roditelja do devete ili desete godine, prema Ibn Hišamu, kada je brak sa Muhamedom, koji je tada imao 53 godine, bio konzumiran u Medini. Mnogi naučnici u moderno doba osporavali su ovaj sled događaja. I Ajša i Savda, njegove dve supruge, dobile su stanove u blizini Prorokove džamije.

Prema sunitskom verovanju, Ajša je bila izuzetno učena i radoznala. Njen doprinos širenju Muhamedove poruke bio je izvanredan i služila je muslimanskoj zajednici 44 godine nakon njegove smrti. Poznata je i po tome što je pripovedala 2210 hadisa, ne samo o pitanjima koja se odnose na Muhamedov privatni život, već i na teme poput nasleđivanja, hodočašća, eshatologije, između ostalog. Bila je veoma cenjena zbog svog intelekta i znanja iz različitih oblasti, uključujući poeziju i medicinu, koja je dobila mnogo pohvala od strane ranih učenjaka, kao što su istoričar Al-Zuhri i njen učenik Urva ibn al-Zubejr.

Udovice iz rata sa Mekom

Hafsa bin Omar i Zejnab bin Kuzajma

Tokom muslimanskog rata sa Mekom, mnogi muškarci su ubijeni ostavljajući za sobom udovice i siročad. Hafsa bin Omar, Omarova ćerka, postala je udovica posle bitke na Bedru, kada je njen suprug Kunais ibn Hudhaifa ubijen u akciji. Muhamed se oženio njome 625. godine. Zejnab bin Kuzajma je takođe udovica iz bitke kod Uhada. Bila je supruga Ubajdah ibn al-Haritha, veranog muslimana iz plemena al-Mutalib, za koje je Muhamed imao posebnu odgovornost. Kada joj je muž umro, Muhamed je želeo da je obezbedi i oženio je u 626. godine. Ona je dobila nadimak Um Al-Masaken (otprilike u prevodu Majka siromašnih), zbog svoje ljubaznosti i dobročinstva.

Blizu Ajšinom uzrastu, dve mlade supruge, Hafsa i Zejnab, su lepo primljene u domaćinstvo. Savda, koja je bila mnogo starija, svoju je majčinsku dobronamernost proširila na mlađe žene. Ajša i Hafsa imale su trajno prijateljstvo. Što se tiče Zajnabe, ona se razbolela i umrla je oko tri meseca nakon sklapanja braka.

Hind bin suhail (Um Salama)

Zejnabina smrt poklopila se sa smrću Abu Salama, pobožnog muslimana i Muhamedovog svojenog brata, usled rana u bici kod Uhuda. Udovica Abu Salama, Um Salama Hind bin suhail, kći Atike, takođe odana muslimanka, nije imala nikoga osim svoje male dece. Izveštava se da je njen bezobzirni položaj ožalostio muslimane, a nakon svog idžata, neki muslimani su joj predložili brak; ali ona je odbila. Kada joj je Muhamed predložio brak, ona je odlagala iz tri razloga: tvrdila je da pati od ljubomore i ukazala je na izgled neuspešnog braka, starost i mladu porodicu kojoj je bila potrebna podrška. Ali Muhamed je odgovorio da će se moliti Bogu da je oslobodi ljubomore, da je i on bio u starosti i da je njena porodica poput njegove porodice. Udala se za Muhameda krajem 626. godine.

Rajhana bin Zejed

Godine 626. Muhamed se oženio Rajhanom bin Zajed, koja je bila Jevrejka iz plemena Banu Nadir, porobljena zajedno sa drugima nakon poraza plemena Banu Kuraiza.

Unutrašnji razdor

Nakon poslednje borbe Muhameda protiv njegovih neprijatelja iz Meke, on je skrenuo pažnju na zaustavljanje napada Banu Mustalika na Medinu. Tokom ove prepirke, medinanski disidenti, prikrivajući Muhamedov uticaj, pokušali su da ga napadnu u osetljivijim oblastima njegovog života, uključujući i njegov brak sa Zajnab bin Jahš i incident u kojem je Ajša napustila svoj logor da traži izgubljenu ogrlicu, i vratla se sa Muhamedovim pratiocem.

Zajnab bin Jahš

Zajnab bin Jahš bila je Muhamedova rođaka, ćerka jedne od sestara njegovog oca. U Medini Muhamed je uredio brak udovice Zajnabe sa njegovim usvojenim sinom Zajed ibn Haritahom. Cezar E. Farah navodi da je Muhamed bio odlučan u uspostavljanju legitimiteta i prava na jednak tretman usvojene dece. Zajnab nije prihvatila brak, a njena braća su ga odbacila, jer je prema Ibn Sadu bila aristokratskog roda, a Zajed bivši rob. Vat navodi da nije jasno zašto se Zajnab nije htela udati za Zajeda jer ga je Muhamed visoko cenio. On postulira da se Zajnab, kao ambiciozna žena, već nadala da će se udati za Muhameda; ili da je možda želela da se uda za nekoga koga Muhamed nije odobrio iz političkih razloga. Prema Maududiju, nakon što je objavljen kuranski ajet ^{[Kuran 33:36]}, Zejnab je prihvatila i udala se za Zajeda.

Zajnabin brak bio je neharmoničan. Prema Vatu, gotovo je sigurno da je želela brak sa Muhamedom pre kraja 626. Zejnab se oblačila u žurbi kada su joj rekli da je "Božji poslanik pred vratima". Ona skoči u žurbi i uzbudi divljenje Božijeg Poslanika tako da se on okrenu od nje mrmljajući nešto što se jedva može razumeti. Međutim, otvoreno je rekao: "Slava Bogu Svemogućem! Slava Bogu, koji stvara srca da se okreću!" Zajnab je rekla Zajedu o ovome, a on je ponudio da se razvede od nje, ali Muhamed mu je rekao da je zadrži. Priča dosta naglašava Zajnabinu percipiranu lepotu. Nomani smatra da je ova priča glasina. Vat sumnja u tačnost ovog dela pripovedanja, jer se on ne javlja u najranijem izvoru. On smatra da, čak i ako postoji osnova činjenica koja stoji u priči, to bi bilo preterano u toku prenošenja, jer su kasniji muslimani voleli da tvrde da u islamu nije bilo celibata i uvrede. Rodinson se ne slaže sa Vatom tvrdeći da je priča naglašena u tradicionalnim tekstovima i da to ne bi izazvalo negativan komentar ili kritiku.

Muhamed, plašeći se javnog mišljenja, u početku nije želeo da se oženi Zajnabom. Brak bi se njihovim savremenicima činio incestuoznim jer je ona bivša supruga njegovog usvojenog sina, a usvojeni sinovi smatrani su isto kao i biološki sinovi. Prema Vatu, ova koncepcija incesta bila je povezana sa starim praksama koje pripadaju nižem, komunističkom nivou porodičnih institucija u kojima se tačno nije znalo očinstvo deteta; Odluka Muhameda da oženi Zajnab bio je pokušaj razbijanja postojanja predislamske ideje nad ponašanjem muškaraca u društvu. Kuran,^{[Kuran 33:37]} međutim, ukazivao je da je taj brak dužnost koju mu je nametnuo Bog. Podrazumevalo je da je tretiranje usvojenih sinova kao pravih sinova neupitno i da bi sada trebalo da dođe do potpunog raskida sa prošlošću. Tako je Muhamed, uveren da je dovoljno snažan da se suoči sa javnim mišljenjem, nastavio da odbacuje ove tabue. Kada je došlo do završetka Zejnabinog čekanja, Muhamed se oženio njome. Uticajna frakcija u Medini, koja se u islamskoj tradiciji zvala Munafik (Licemeri), je zaista kritikovala brak kao incestuozan. Pokušavajući da podele muslimansku zajednicu, oni su proširili glasine kao deo strategije napada na Muhameda preko njegovih žena. Prema Ibn Katiru, relevantni kuranski ajeti bili su božansko odbacivanje prigovora Licemera. Prema Rodinsonu, sumnjičavci su tvrdili da su stihovi tačno u sukobu sa društvenim tabuima i previše su favorizirali Muhameda. Iznošenje ovih stihova, dakle, nije okončalo neslaganje.

Incident sa ogrlicom

Ajša je pratila Muhameda u njegovoj bici sa Banu Mustalikom. Na putu nazad, Ajša je izgubila ogrlicu koju je posudila od svoje sestre Esme bint Ebu Bekr (vredan komad nakita), a Muhamed je zahtevao da se vojska zaustavi kako bi se mogla pronaći. Ogrlica je pronađena, ali tokom istog putovanja Ajša je ponovo izgubila. Ovog puta, ona je tiho iskliznula u potrazi za njom, ali dok ju je našla, karavan je krenuo dalje. Na kraju ju je odveo kući Safvan bin Muatal.

Proširile su se glasine da se desilo nešto nepristojno, iako za to nije bilo svedoka. Nastali su sporovi i zajednica je bila podeljena na frakcije. U međuvremenu, Ajša je bila bolesna i nije bila svesna priča. U početku, sam Muhamed nije bio siguran u šta da veruje, ali na kraju se verovao Ajšinom proklamovanju nevinosti. Na kraju su otkriveni stihovi sure Nur, utvrđujući njenu nevinost i osuđujući klevetu. Iako je epizoda bila mučna i za Muhameda i za Ajšu, na kraju je ojačala njihovu međusobnu ljubav i poverenje.

Prema šiitu, Alami Tabatabai, otkrivanje sure Nur pripada Mariji al-Kibtiji, drugoj Muhamedovoj ženi. Takođe, tačnost incidenta, koji se ne pripisuje nijednoj Muhamedovoj ženi, ne potvrđuje šiitski učenjak Naser Makarem Širazi, jer je Muhamedova isma povređena.

Pomirenje

Juvajrija bin al-Harit

Jedna od zarobljenika prebitke sa Banu Mustalikom bila je Juvajrija bin al-Harit, koja je bila ćerka poglavara plemena. Njen suprug, Mustafa bin Safvan, poginuo je u bici. Prvobitno je zarobnjena kao plen Muhamedovog pratioca Tabita inb Kajs ibn Al-Šama. Nakon što je porobljena, Juvajrija je otišla Muhamedu tražeći da ona - kao ćerka gospodara Mustalika - bude puštena, ali je Prorok to odbio. U međuvremenu, njen otac je prišao Muhamedu sa otkupom kako bi joj osigurao puštanje, ali je Muhamed opet odbio da je pusti. Muhamed joj je tada ponudio da se uda za njega i ona je prihvatila. Kada je postalo poznato da su saplemenici Mustalika bili rođaci Proroka kroz brak, muslimani su počeli da oslobađaju svoje zarobljenike. Dakle, Muhamedov brak rezultirao je slobodom gotovo sto porodica koje je nedavno zarobio.

Safija bin Hujeij ibn Aktab

Safija bin Hujeij bila je plemićka žena, ćerka Hujaij ibn Aktaba, poglavara jevrejskog plemena Banu Kuraiza, ubijenog u bici za rov. Bila je udata prvo za pesnika Salama ibn Miškama, koji se od nje razveo, a zatim za Kenana ibn al-Rabija, zapovednika. 628. godine, u bici kod Kajbara, Banu Nadir je poražen, njen muž pogubljen, a ona uzeta kao zarobljenik. Muhamed ju je oslobodio zarobljeništva i predložio brak, što je Safija prihvatila. Prema Martinu Lingsu, Muhamed je dao Safiji izbor da se vrati poraženom Banu Nadiru, ili da postane muslimanka i da se uda za njega, a Safija se odlučila za potonji izbor.

Prema jednom haditu, Muhamedovi savremenici su verovali da je zbog visokog statusa Safije bilo pogodno da bude oslobođena i udata za Muhameda. Moderni naučnici veruju da se Muhamed oženio Safijom kao deo pomirenja sa jevrejskim plemenom i kao gesta dobre volje. Džon Espozito kaže da je brak možda bio politički ili da učvršćuje savezništvo. Hajkal smatra da je Muhamedova manirizma i brak sa Safijom delimično umanjio njenu tragediju, a delom kako bi sačuvao njihovo dostojanstvo, i upoređuje ove postupke sa prethodnim osvajačima koji su se venčavali ćerkama i suprugama kraljeva koje su porazili. Prema nekim, ženidbom Safijom, Muhamed je imao za cilj da okonča neprijateljstvo i neprijateljstvo između Jevreja i muslimana.

Muhamed je ubedio Safiju da pređe u islam. Prema Al-Bajhakiju, Safija je u početku bila ljuta na Muhameda jer su joj ubili i oca i supruga. Muhamed je objasnio: Tvoj otac je nahuškao Arape protiv mene i počinio grozna dela. Na kraju se Safija oslobodila gorčine protiv Muhameda. Prema Abu Jali al-Mavsili, Safija je počela da ceni ljubav i čast koju joj je dao Muhamed, i rekla: Nikada nisam videla dobrodušniju osobu id Alahovog Poslanika. Safija je ostala odana Muhamedu do njegove smrti.

Prema islamskoj tradiciji, Safija je bila lepa, strpljiva, inteligentna, učena i nježna, te je poštovala Muhameda kao Alahovog Poslanika. Muslimanski naučnici navode da je imala mnogo dobrih moralnih kvaliteta. Opisana je kao ponizni poklonik i pobožna vernica. Ibn Katir je rekao da je bila jedna od najboljih žena u njenom pokloništvu, pobožnosti, asketizmu i dobročinstvu. Prema Ibn Sadu, Safija je bila velika dobrotvorka i velikodušna. Davala je i trošila sve što je imala; poklonila je kuću koju je imala dok je još bila živa.

Ulaskom u Muhamedovo domaćinstvo, Safija se sprijateljila sa Ajšom i Hafsom. Takođe, nudila je poklone Fatimi. Nekim Muhamedovim ženama poklonila je dragulje koje je ponela sa sobom iz Kajbara. Međutim, neke druge žene loše su govorile o Safijnom jevrejskom poreklu. Muhamed je intervenisao, pokazujući svima da je Safijin muž Muhamed, otac Aron, a stric Mojsije, osvrćući se na ugledne proroke.

Muhamed je jednom otišao u hadžiluk sa svim svojim ženama. Na putu je Safijina kamila kleknula, jer je bila najslabija u karavanu, a Safija je počela da plače. Muhamed joj je prišao i obrisao suze svojom haljinom i rukama, ali što je više tražio da ne plače, ona je više plakala. Kada je Muhamed bio smrtno bolestan, Safija je bila duboko uznemirena. Rekla mu je: Volela bih da ja patim umesto tebe.

Ramla bin Abi Sufjan (Um Habiba)

Iste godine, Muhamed je potpisao mirovni ugovor sa svojim mekanskim neprijateljima, Kurejši su zapravo okončali ratno stanje između dve strane. Ubrzo potom se oženio ćerkom kurejšskog vođe, Abu Sufjana ibn Harba, sa ciljem da dalje pomiri svoje protivnike. Poslao je predlog za brak Ramli bin Abi Sufjan, koja je bila u Abesiniji u vreme kada je saznala da joj je suprug umro. Prethodno je prešla u islam (u Meki) protiv volje svog oca. Nakon preseljenja u Abesiniju, njen suprug je prešao na hrišćanstvo. Muhamed je poslao 'Amr bin Omaija Ad-Damrija sa pismom za Neguša, tražeći od njega Um Habibinu ruku - to je bilo u Muharemu, u sedmoj godini hidžre.

Marija Koptska

Marija al-Kibtija bila je egipatska koptska hrišćanka, poslata kao poklon Muhamedu od Mukavkisa, vizantijskog zvaničnika i rodila mu sina po imenu Ibrahim, koji je umro u detinjstvu.

Majmuna bin al-Harit

Kao deo sporazuma u Hudajbiji, Muhamed je posetio Meku radi manjeg hodočašća. Tamo mu je Majmuna bin al-Harit predložila brak. Muhamed je prihvatio i oženio Majmunu, sestru njegovog dugogodišnjeg saveznika, Abasa. Oženivši je, Muhamed je uspostavio rodbinske veze sa banu Makzumom, njegovim prethodnim protivnicima. Pošto mu Mekanci nisu dozvolili da više ostane, Muhamed je napustio grad, povevši Majmunu sa sobom. Prvobitno ime joj je bilo Bara, ali prorok ju je nazvao Majmuna, što znači blagoslovena, jer je i njegov brak sa njom obeležio prvi put u sedam godina kada je mogao ući u svoju rodnu Meku.

Muhammadove udovice

Karta koja prikazuje grob Muhamedovih supruga i kćeri na groblju al-Baki. Centralni pravougaonik ispred glavne kapije.

Prema Kuranu, Bog je zabranio ikome da oženi Muhamedove žene, zbog njihovog poštovanja i časti, nakon što je on umro.

Ni za vas nije tačno da treba da iznervirate Alahovog Poslanika ili da se u svako doba udate za njegove žene. ^{[Kuran 33:53]}

Opseg Muhamedove imovine u vreme njegove smrti nije jasan. Iako se Kuran [2.180] jasno bavi pitanjima nasleđivanja, Ebu Bekr, novi vođa muslimanskog umeta, odbio je da Muhamedovu imovinu podeli među udovicama i naslednicima, rekavši da je čuo Muhameda kako govori:

Mi (Proroci) nemamo naslednika; ono što ostavljamo za sobom je (da se daje u) dobrotvorne svrhe.

Muhamedova udovica Hafsa igrala je ulogu u sabiranju prvog rukopisa Kurana. Nakon što je Ebu Bekr prikupio kopiju, poklonio ju je Hafsi, koja je čuvala sve dok je Utman nije uzeo, kopirao je i distribuirao po muslimanskim zemljama.

Neke od Muhamedovih udovica bile su politički aktivne u Islamskoj državi nakon Muhamedove smrti. Na primer, Safija je pomagala kalifi Utmanu tokom njegove opsade. Tokom prve fitne, neke žene su takođe izabrale stranu. Um Salama je, na primer, stala na stranu Alije i poslala njenog sina Umara u pomoć. Poslednja Muhamedova supruga, Um Salama, doživela je da čuje za tragediju kod Karbale, 680. Umrla je iste godine. Grob Muhamedovih žena nalazi se na groblju al-Baki, u Medini.

Vremenska linija Muhamedovih brakova

Vertikalne linije u grafiku pokazuju, po hronološkom redosledu, početak Prorokovog puta, hidžru, i Bitku na Bedru.

Literatura

Muhamedove žene

• Al-Shati, Bint (decembar 2006). The wives of the Prophet. Matti Moosa (trans.), D. Nicholas Ranson. Gorgias Press LLC. ISBN 978-1-59333-398-0. 

Žene u islamu

• Mernissi, Fatima (prvo objavljeno 1987. na francuskom, 1991. u engleskom prevodu). The Veil and the Male Elite; A Feminist Interpretation of Women's Rights in Islam. Addison-Wesley (now Perseus Books). 
• Khadduri, Majid (1978). „Marriage in Islamic Law: The Modernist Viewpoints”. American Journal of Comparative Law. The American Society of Comparative Law. 26 (2): 213—218. JSTOR 839669. doi:10.2307/839669. 
• Freyer Stowasser, Barbara (1996). Women in the Qur'an, Traditions, and Interpretation. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511148-4. 

Opšte

• Ramadan, Tariq (2007). In the Footsteps of the Prophet: Lessons from the Life of Muhammad. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530880-8. 
• Peters, Francis Edward (2003). Islam: A Guide for Jews and Christians. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11553-5. 
• Peters, Francis Edward (2003b). The Monotheists: Jews, Christians, and Muslims in Conflict and Competition. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-11461-3. ASIN: B0012385Z6. 
• Peterson, Daniel (2007). Muhammad, Prophet of God. Wm. B. Eerdmans Publishing Company. ISBN 978-0-8028-0754-0. 
• Esposito, John (1998). Islam: The Straight Path. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511233-7. 
• Guillaume, Alfred (1955). The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq's Sirat Rasul Allah. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-636033-1. 
• Wessels, Antonie (1972). A modern Arabic biography of Muḥammad: a critical study of Muḥammad Ḥusayn Haykal's Ḥayāt Muḥammad. Brill Archive. ISBN 978-90-04-03415-0. 
• Haykal, Muhammad Husayn (1976). The Life of Muhammad. 
• Lings, Martin (1983). Muhammad: his life based on the earliest sources. Inner traditions international. 
• al-Mubarakpuri, Safi ur Rahman (1979). Ar-Raheeq Al-Makhtum. Muslim World League. 
• Nomani, Shibli (1970). Sirat Al-Nabi. Pakistan Historical Society. 
• Reeves, Minou (2003). Muhammad in Europe: A Thousand Years of Western Myth-Making. NYU Press. ISBN 978-0-8147-7564-6. 
• Rodinson, Maxime (1971). Muhammad. Allen Lane the Penguin Press. ISBN 978-1-86064-827-4. 
• Watt, William Montgomery (1956). Muhammad at Medina. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-577286-9. 
• Watt, William Montgomery (1974). Muhammad: Prophet and Statesman. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-881078-0.