Pređi na sadržaj

Наборана ајкула

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Naborana ajkula
Vremenski raspon: pleistocen——holocen
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Chondrichthyes
Red: Hexanchiformes
Porodica: Chlamydoselachidae
Rod: Chlamydoselachus
Vrsta:
C. anguineus
Binomno ime
Chlamydoselachus anguineus
Garman, 1884
World map with blue shading in scattered spots around and in the middle of the Atlantic, and at isolated spots in the Pacific from Japan to Australia to California
Areal rasprostranjenja naborane ajkule

Naborana ajkula (lat. Chlamydoselachus anguineus) jedna je od dve postojeće vrste ajkula iz porodice Chlamydoselachidae, sa širokom ali nejednakom rasprostranjenošću u Atlantskom i Tihom okeanu. Ova vrsta nastanjuje oblasti spoljašnjeg kontinentalnog praga i gornjeg kontinentalnog nagiba, uglavnom blizu dna, mada postoje dokazi o značajnim pomerenjima prema površini. Jedinke su nalažene i do dubine od 1.570 metara, mada retko ispod 1.200 metara.[2] U zalivu Suruga u Japanu, najčešća je na dubinama od 50 do 200 metara. S obzirom na to da poseduje neke primitivne karakteristike, naborana ajkula je često nazivana živim fosilom. Dostiže dužinu od 2 metra i ima tamnosmeđe jeguljasto telo sa leđnim, karličnim i analnim perajama postavljenim daleko unazad. Njeno kolokvijalno ime nastalo je zbog izgleda njenih šest pari škržnih proreza koje izgledaju resasto i naborano.

Naborana ajkula svoj plen hvata savijanjem tela i kretanjem unapred poput zmije. Duge, izuzetno fleksibilne čeljusti omogućavaju joj da proguta plen ceo, dok brojni redovi malih zuba sličnih iglama onemogućavaju plen da pobegne. Hrani se uglavnom glavonošcima, kao i košljoribama i drugim morskim psima. Ova vrsta se razmnožava aplacentalnom viviparijom: embrioni izlaze iz svojih jajnih kapsula unutar majčine materice, gde opstaju prevashodno na žumancetu. Period gestacije može biti čak tri i po godine, duži od svih ostalih kičmenjaka. Veličine legla variraju od dva do petnaest, a ne postoji izražena sezona razmnožavanja. Naborane ajkule se povremeno love u komercijalnom ribolovu, ali imaju malu ekonomsku vrednost.

Taksonomija i filogenija

[uredi | uredi izvor]
Line drawing of a frilled shark curled on its side, with insets depicting dorsal and ventral views of the head, and of two teeth
Garmanova ilustracija naborane ajkule, koja je pratila njegov opis vrste iz 1884. godine

Naboranu ajkulu je prvi naučno prepoznao nemački ihtiolog Ludvig Doderlajn, koji je posetio Japan između 1879. i 1881. godine i doneo dva primerka u Beč. Međutim, njegov rukopis koji opisuje vrstu bio je izgubljen, tako da je prvi opis naborane ajkule objavio američki zoolog Semjuel Garman, koristeći ženku dugu 1,5 metar uhvaćenu u zalivu Sagami u Japanu. Njegov rad Izvanredna ajkula objavljen je u zborniku radova Instituta u Eseksu 1884. godine.[3][4] Garman je novu vrstu stavio u zaseban rod i porodicu i dao joj ime Chlamydoselachus anguineus, tako da je rod dobio naziv po grčkim rečima chlamy (nabor) i selachus (ajkula), a naziv vrste anguineus na latinskom znači „jeguljasta”.[5][6]

Nekoliko ranih autora verovalo je da naborana ajkula predstavlja živog predstavnika inače davno izumrle grupe Elasmobranchii (morski psi, raže i njihovi preci), a te pretpostavke bile su zasnovane na rasporedu njenih zuba, artikulaciji gornje čeljusti direktno do lobanje i iza očiju i njen kičmenom stubu nalik notohordi sa neizraženim pršljenovima.[7] Garman je predložio da je naborana ajkula bila srodna kladodontima, sada zastareloj taksonomskoj grupi koja sadrži životinje koje su živele tokom paleozojske ere, poput Cladoselache iz devona (pre 416—359 miliona godina). Njegovi savremenici Teodor Gil i Edvard Drinker Koup su umesto toga navodili da je ova vrsta povezana sa hibodontima, koji su bili dominantne ajkule tokom mezozojske ere. Koup je otišao toliko daleko da je ovu vrstu svrsta u fosilni rod Didymodus.[8][9]

Novija istraživanja otkrila su da su sličnosti između naborane ajkule i izumrle grupe možda preterane ili pogrešno protumačene, te da ova ajkula pokazuje brojne skeletne i mišićne osobine koje omogućavaju gotovo sigurno pozicioniranje vrste u grupu Neoselachii (današnje ajkule i raže), tačnije u red Hexanchiformes (iako je sistematičar Šigeru Širai predložio da se naborana ajkula svrsta u zaseban red, Chlamydoselachiformes).[7][9] Bez obzira na to, naborana ajkula pripada jednoj od najstarijih grupa ajkula koje još uvek postoje, a datira bar od kasne krede (pre oko 95 miliona godina) i verovatno kasne jure (pre 150 miliona godina).[10] Zbog svojih drevnih predaka i primitivnih karakteristika, naborana ajkula i drugi pripadnici ove grupe opisani su kao živi fosili.[4] Međutim, sama naborana ajkula je relativno skora vrsta, pri čemu najraniji poznati fosilni zubi koji pripadaju ovoj vrsti potiču iz ranog pleistocena.[11]

Rasprostranjenost i stanište

[uredi | uredi izvor]
A shark swimming in dark water over sand; the labels indicate that it was taken on August 26, 2004 at a depth of 2866 ft, a temperature of 4.3°C, and a salinity of 35
Prvi snimak naborane ajkule u njenom prirodnom staništu zabeležen je 2004. godine u platou Blejk

Naborana ajkula je zabeležena na brojnim lokacijama koje su rasute po Atlantskom i Tihom okeanu. U istočnom Atlantiku se sreće izvan severne Norveške, severne Škotske i zapadne Irske, od Francuske do Maroka, uključujući Madeiru, i izvan Mauritanije.[12] U centralnom Atlantiku je zabeležena na nekoliko lokacija duž Srednjoatlantskog grebena, od severnih Azora do Rio Grande kraj južnog Brazila, kao i preko Vavilovog grebena kod zapadne Afrike. U zapadnom Atlantiku je zabeležena u vodama Nove Engleske, Džordžije i Surinama.[13][14][15] U zapadnom Tihom okeanu poznato je da živi od jugoistočnog Honšua u Japanu do Tajvana, izvan Novog Južnog Velsa i Tasmanije u Australiji i oko Novog Zelanda. U centralnom i istočnom Tihom okeanu pronađena je na Havajima i Kaliforniji u SAD-u i na severu Čilea.[1][12] Primerci pronađeni oko južne Afrike opisani su kao druga vrsta, C. africana, 2009. godine.[15]

Naborana ajkula nastanjuje oblasti spoljašnjeg kontinentalnog praga i gornjeg kontinentalnog nagiba.[5] Iako je zabeležena i na dubinama do 1.570 metara, obično se javlja na dubinama većim od 1.000 metara.[1][6] U zalivu Suruga najčešća je na dubini od 50 do 200 metara, izuzev od avgusta do novembra kada temperatura površinskog sloja (tj. prvih 100 metara) prelazi 15 °C, pa naborane ajkule prelaze u dublje vode.[16][17] U retkim prilikama, ova vrsta je viđena na površini.[12] Naborana ajkula obično boravi blizu dna, s tim da je jedna jedinka primećena kako pliva preko područja malih peščanih dina.[1][13] Međutim, njena ishrana ukazuje na to da se često kreće ka površini u otvorenim vodama.[18] Zabeleženo je da naborana ajkula pokazuje osobinu vertikalne migracije, približavajući se površini vode noću kako bi se hranila.[5] Postoji prostorna segregacija prema veličini i reproduktivnom stanju.[17]

The head of a preserved shark, with the large mouth open
Naborana ajkula ima duge, terminalno postavljene čeljusti
The head of a preserved shark lying on its side, showing large, flared gill slits
Prvi par škrga naborane ajkule proteže se celom dužinom oko njenog vrata, formirajući „okovratnik”

Svojim izduženim, jeguljastim telom i čudnim izgledom, naborana ajkula je odavno bila povezivana sa sličnom mitskom morskom zmijom. Glava joj je široka i spljoštena sa kratkim, zaobljenom njuškom. Nozdrve su predstavljene vertikalnim prorezima, razdvojeni na kožnim preklopom na dva dela. Umereno velike oči su vodoravno ovalne i nemaju zaštitnu membranu. Velike duge čeljusti su terminalno postavljene (na kraju njuške), za razliku od većine drugih morskih pasa. Uglovi usta su bez brazda ili nabora. Redovi zuba su prilično široko raspoređeni i ima ih 19—28 u gornjoj i 21—29 u donjoj vilici.[3][15] Naborana ajkula ima oko 300 zuba, a svaki je zub mali, sa tri vitka igličasta šiljka i dva udubljenja.[5][18] Ima šest pari dugih škržnih proreza koje deluju kao nabori zbog izduženih škržnih filamenata, po čemu je i vrsta dobila ime. Prvi par škržnih proreza spaja se oko grla, formirajući „okovratnik”.[3]

Pektoralna peraja su kratka i zaobljena. Malo dorzalno peraje je pozicionirano daleko na telu, otprilike nasuprot analnom peraju, i ima zaobljen rub. Karlična i analna peraja su velika, široka i zaobljena, a takođe se nalaze na zadnjem delu tela. Repno peraje je vrlo dugačko i grubo trouglasto, bez donjeg režnja ili ventralnog zareza na gornjem delu. Duž trbuha ima par debelih nabora kože nepoznate funkcije koji su razdvojeni brazdom.[3] Gledajući poprečni presek, ženka je nešto veća nego mužjak, kod koje je i karlično peraje smešteno bliže analnom peraju.[18][19] Kožne krljušti su male i oblikova kao vrh dleta, s tim da postaju veće i oštrije na dorzalnom rubu repnoj peraja. [traži se izvor] Ova vrsta je ujednačene tamnosmeđe ili sive boje.[5] Naborana ajkula se razlikuje od južnoafričkog rođaka, C. africana, po tome što ima veći broj pršljenova (160—171 naspram 147), kao i po dužoj glavi i kraćim škržnim prorezima.[15] Maksimalna poznata dužina kod mužjaka iznosi 1,7 metara, a kod ženke 2 metra.[5]

Biologija i ekologija

[uredi | uredi izvor]

Visoko specijalizovana za život u dubokom moru, naborana ajkula ima smanjeni, slabo kalcifikovani skelet i ogromnu jetru napunjenu lipidima male gustine, što joj omogućava da sa malo truda održi svoj položaj u vodi.[18] To je jedna od retkih ajkula sa „otvorenim” lateralnim sistemom, u kojoj su mehanoreceptivne ćelije smeštene u žlebovima koji su direktno izloženi okolnoj morskoj vodi. Smatra se da je ovakav raspored bazalan kod ajkula i da može poboljšati njenu osetljivost na sićušna kretanja plena.[18][20] Veliki broj naboranih ajkula uočen je sa repovima kojima nedostaju vrhovi, što je verovatno posledica napada grabljivica poput drugih vrsta ajkula.[17] Kod ove ajkule identifikovani su sledeći paraziti: pantljičare iz roda Monorygma, metilji vrste Otodistomum veliporum,[21] kao i valjkasti crvi Mooleptus rabuka.[22]

Fosili naborane ajkule sa Čatamskih ostrva na Novom Zelandu, datirani na period na granici između krede i paleogena, pronađeni su zajedno sa pticama i četinama četinara, što ukazuje na to da su ove ajkule u to vreme živele u plitkim vodama. Prethodno istraživanje drugih vrsta Chlamydoselachus pokazalo je da su jedinke koje žive u plićoj vodi imale veće i jače zube kako bi mogle da slome tela tvrdih beskičmenjaka. Hipoteza je da su naborane ajkule, preživevši masovno izumiranje, imale priliku da iskoriste ispražnjene niše u plitkoj vodi i na kontinentalnom pragu, a da je nakon toga došlo do prelaska u duboke vode, tj. u staništa u kojima danas žive. Promena raspoloživosti hrane može se odraziti na način na koji se morfologija zuba promenila tako da su oni postali oštriji i okrenuti prema unutra kako bi lakše lovila životinje mekog tela u dubokim vodama. Od kasnog paleocena do danas, naborane ajkule su verovatno imale znatno veću konkurenciju, što ih je postepeno ograničilo na njihova trenutna staništa i rasprostranjenost.[23]

Ishrana

[uredi | uredi izvor]
Close up of the lower jaw of a preserved shark, showing many small, sharp teeth
Brojni zubi nalik iglicama pogodni su za lovljenje životinja mekog tela, na primer lignje

Duge čeljusti naborane ajkule izuzetno su rastegljive i mogu se veoma raširiti, što joj omogućava da proguta ceo plen veliki i više od polovine same ajkule.[5] Međutim, dužina i položaj njenih čeljusti znači da nema toliko jak zagrižaj kao što je to slučaj sa ostalim ajkulama.[24] Kod većine uhvaćenih jedinki je pronađeno vrlo malo želudačnog sadržaja ili ga uopšte nije bilo, što ukazuje ili na činjenicu da naborana ajkula ima brzu probavu ili na duge intervale između hranjenja.[16] Ova vrsta se mahom hrani glavonošcima, košljoribama i manjim morskim psima.[5] Otkriveno je da je jedna jedinka dugačka 1,6 metara, uhvaćena nedaleko od Čošija u Japanu, progutala 590 grama tešku Apristurus japonicus.[18] Lignje čine oko 60% ishrane naborane ajkule u zalivu Suruga, što uključuje ne samo vrste koje se sporo kreću i žive duboko u moru, kao što su Chiroteuthis i Histioteuthis, već i relativno velike, snažne plivače otvorenog okeana, kao što su Onychoteuthis, Sthenoteuthis i Todarodes.[16]

Za sada nije istraženo na koji način naborana ajkula, naoko slab plivač, hvala aktivne, brze lignje. Jedna od mogućnosti je da koristi prednost povređenih lignji ili onih koje su iscrpljene i umiru nakon mrešćenja.[16] Sa druge strane, možda ih lovi tako što iznenadi plen, zakrivi svoje telo i, zamahom perajima koja se nalaze na zadnjem delu tela, brzo se izvije i pokrene ka napred, poput zmije. Još jedan način lova jeste tako što zatvori škrge i stvori negativan pritisak pa na taj način usisa plen u usta.[18] Mnogi mali, oštri, povijeni zubi naborane ajkule za koje se lignja ili njeni pipci lako zakače, naročito ako su rotirani prema spolja kada su čeljusti raširene. Posmatranja naboranih ajkula u zatočeništvu kako plivaju sa otvorenim ustima sugerišu da mali zubi, koji tako beli svetle naspram ostatka usta i tela, možda čak prevare lignje da ih napadu i tako se zakače za njih.[15]

Razmnožavanje

[uredi | uredi izvor]

Naborana ajkula pokazuje aplacentalnu vivipariju; embrioni koji se razvijaju uglavnom se hrane žumancetom, mada razlika u težini između jajeta i novorođenčeta ukazuje na to da majka takođe pruža dodatnu ishranu, zasad nepoznatom hranom. Odrasle ženke imaju dva funkcionalna jajnika i jednu funkcionalnu matericu, sa desne strane. Ne iznenađuje da ne postoji definisana sezona razmnožavanja za bilo koji pol, jer ova ajkula nastanjuje dubine na kojima je takoreći ne postoji sezonski uticaj.[17] Moguće združivanje 15 mužjaka i 19 ženki naborane ajkule zabeleženo je na Srednjoatlantskom grebenu.[14] Veličina legla se kreće od dva do petnaest, sa prosekom od šest jaja.[5] Ženke ovuliraju po jedno jaje u matericu otprilike jednom u dve nedelje; vitelogeneza (stvaranje žumanceta) i rast novih jaja zaustavlja se tokom trudnoće, očigledno zbog nedovoljnog prostora unutar telesne šupljine.[17]

Novoovulirana jaja i embrioni u ranom stadijumu su zatvoreni u tanku, elipsoidnu zlatno-braon kapsulu. Kada je embrion dug 3 centimetra, glava je uperena ka gore ili dole, čeljusti su jedva razvijene, škrge počinju da se pojavljuju i sva peraje su prisutna. Kapsula se skida kada zametak naraste do 6 do 8 centimetra i izbacuje se iz tela ženke; u ovom trenutku škrge u embrionu su potpuno razvijene.[17][25] Veličina vrećice sa žumancetom uglavnom ostaje konstantna sve dok embrion ne dostigne dužinu od 40 centimetara, nakon čega počinje da se smanjuje, uglavnom ili potpuno iščezavajući u trenutku kad embrion dostigne dužinu od oko 50 centimetara. Brzina embrionalnog rasta prosečno iznosi 1,4 centimetara mesečno, pa samim tim ceo gestacioni period može trajati tri i po godine, što je znatno duže nego kod bilo kog drugog kičmenjaka.[17][18] Novorođena naborana ajkula je veličine 40—60 centimetara; mužjak dostiže seksualnu zrelost kada narastu na dužinu od 1 do 1,2 metra, a ženke na 1,3—1,5 metara.[1]

Interakcija sa ljudima

[uredi | uredi izvor]

Naborana ajkula je do sada retko sretana živa, pa stoga ne predstavlja opasnost za ljude.[12] Dana 27. avgusta 2004. godine, prvo opažanje ove vrste u njenom prirodnom staništu, načinilo automatsko vozilo ROV Johnson Sea Link II, na platou Blejk, na jugoistoku Sjedinjenih Država.[13] Dana 21. januara 2007. godine, japanski ribar otkrio je na površini živu ženku dugu 1,6 metara, koja je tamo možda bila zbog bolesti ili zbog tople vode. Jedinka je doneta u morski park Avašima u Šizukoi, gde je umrla posle nekoliko sati.[26] Garman i brojni autori nakon njega, navodili su naboranu ajkulu kao objašnjenje za uočavanje mitskih morskih zmija. Zbog skromne veličine naborane ajkule, neki zoolozi smatraju da je postojao njen džinovski srodnik, pogotovo zbog toga što su na osnovu fosila poznate veće vrste ajkula iz grupe Chlamydoselachus.[3][4]

Do sada je mali broj naboranih ajkula slučajno uhvaćen u okviru komercijalnog ribolova širom sveta.[1] Takvi slučajevi su češći u zalivu Suruga, gde se često uhvate u mreže namenjene ljuskavkama i drugim ribama i škampima. Japanski ribolovci je više smatraju za smetnju nego za ulog, pošto im oštećuje mreže.[17] Ova ajkula se ponekad prodaje zbog mesa ili prerađuje u riblje brašno, ali ne u ekonomski značajnoj meri. U junu 2018. godine Ministarstvo za zaštitu životne sredine Novog Zelanda, u okviru sistema klasifikacije pretnji Novog Zelanda, klasifikovalo je napuštenu naboranu ajkulu kao vrstu „pod rizikom” zbog toga što nije previše česta u prirodi, sa pojašnjenjima da su podaci nedovoljno dostupni i da je u drugim državama česta vrsta.[27] Zbog vrlo niske stope reproduktivnosti i stalnog širenja komercijalnog ribarstva u okviru staništa ove vrste, Međunarodna unija za zaštitu prirode prethodno je naboranu ajkulu navela kao skoro ugroženu vrstu, ali je ipak ova ajkula svrstana u kategoriju „najmanja briga” 2016. godine.[1]

U decembru 2014. godine, kapetan broda, David Gijo, uhvatio je naboranu ajkulu dužine 1,5 metara, dok je „lovio u vodama više od 1.000 metara dubokim” u državi Viktorija u Australiji. Ajkula je odvedena u Naučnu i industrijsku istraživačku organizaciju, gde je potvrđeno da se radi o ovoj vrsti.[28]

Početkom aprila 2017. godine, tokom snimanja emisije za japansku televiziju, u Tokijskom zalivu je usnimljen živi primerak naborane ajkule.[29][30]

U avgustu 2017. godine, grupa naučnika uhvatila je naboranu ajkulu dugačku 1,5 metara u vodama Portimaa u Portugalu. Mužjak naborane ajkule izvučen je sa dubine od oko 700 metara.[31][32] Dana 14. novembra 2017. godine, istraživači su prijavili da je još jedna naborana ajkula uhvaćena u blizini obale Portugala.[33]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d đ e Smart, J.J.; Paul, L.J. & Fowler, S.L. (2016). Chlamydoselachus anguineus. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2016: e.T41794A68617785. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T41794A68617785.enSlobodan pristup. 
  2. ^ Bray, Dianne J. (2011). „Frill Shark, Chlamydoselachus anguineus”. FishesofAustralia.net.au. Arhivirano iz originala 10. 10. 2014. g. Pristupljeno 7. 10. 2014. 
  3. ^ a b v g d Garman, S. (17. 1. 1884). „An Extraordinary Shark”. Bulletin of the Essex Institute. 16: 47—55. 
  4. ^ a b v Bright, M. (2000). The Private Life of Sharks: The Truth Behind the Myth. Stackpole Books. str. 210—213. ISBN 0-8117-2875-7. 
  5. ^ a b v g d đ e ž z Ebert, D.A. (2003). Sharks, Rays, and Chimaeras of California. University of California Press. str. 50—52. ISBN 0-520-23484-7. 
  6. ^ a b Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ur. (2010). Chlamydoselachus anguineus na FishBase-у. [верзија на датум: April 2010]
  7. ^ а б Compagno, L.J.V. (1977). „Phyletic Relationships of Living Sharks and Rays”. American Zoologist. 17 (2): 303—322. doi:10.1093/icb/17.2.303Слободан приступ. 
  8. ^ Garman, S.; Gill, T. (21. 3. 1884). „'The Oldest Living Type of Vertebrata,' Chlamydoselachus. Science. 3 (59): 345—346. PMID 17838181. doi:10.1126/science.ns-3.59.345-a. 
  9. ^ а б Martin, R.A. Chlamydoselachiformes: Frilled Sharks. ReefQuest Centre for Shark Research. Retrieved on April 25, 2010.
  10. ^ Martin, R.A. The Rise of Modern Sharks. ReefQuest Centre for Shark Research. Retrieved on April 25, 2010.
  11. ^ Marsili, S. (2007). Analisi systematic, paleoecological e paleobiogeographical Della selaciofauna polio-Pleistocene del Mediterraneo.
  12. ^ а б в г Compagno, L.J.V. (1984). Sharks of the World: An Annotated and Illustrated Catalogue of Shark Species Known to Date. Food and Agricultural Organization of the United Nations. стр. 14—15. ISBN 92-5-101384-5. 
  13. ^ а б в Jenner, J. (2004). Estuary to the Abyss: Excitement, Realities, and "Bubba". NOAA Ocean Explorer. Retrieved on April 25, 2010.
  14. ^ а б Kukuev, E.I.; Pavlov, V.P. (2008). „The First Case of Mass Catch of a Rare Frill Shark Chlamydoselachus anguineus over a Seamount of the Mid-Atlantic Ridge”. Journal of Ichthyology. 48 (8): 676—678. doi:10.1134/S0032945208080158. 
  15. ^ а б в г д Ebert, D.A.; Compagno, L.J.V. (2009). „Chlamydoselachus africana, a new species of frilled shark from southern Africa (Chondrichthyes, Hexanchiformes, Chlamydoselachidae)”. Zootaxa. 2173: 1—18. 
  16. ^ а б в г Kubota, T.; Shiobara, Y. & Kubodera, T. (1. 1. 1991). „Food habits of the frilled shark Chlamydoselachus anguineus collected from Suruga bay, central Japan”. Nippon Suisan Gakkaishi. 57 (1): 15—20. doi:10.2331/suisan.57.15Слободан приступ. 
  17. ^ а б в г д ђ е ж Tanaka, S.; Shiobara, Y.; Hioki, S.; Abe, H.; Nishi, G.; Yano, K. & Suzuki, K. (1990). „The reproductive biology of the frilled shark, Chlamydoselachus anguineus, from Suruga Bay, Japan”. Japanese Journal of Ichthyology. 37 (3): 273—291. 
  18. ^ а б в г д ђ е ж Martin, R.A. Deep Sea: Frilled Shark. ReefQuest Centre for Shark Research. Retrieved on April 25, 2010.
  19. ^ Last, P.R.; J.D. Stevens (2009). Sharks and Rays of Australia (second изд.). Harvard University Press. стр. 34—35. ISBN 978-0-674-03411-2. 
  20. ^ Martin, R.A. Hearing and Vibration Detection. ReefQuest Centre for Shark Research. Retrieved on April 25, 2010.
  21. ^ Collett, R. (1897). „On Chlamydoselacnus anguineus Garman. A remarkable shark found in Norway 1896”. Christiania. 11: 1—17. 
  22. ^ Machida, M.; Ogawa, K. & Okiyama, M. (1982). „A new nematode (Spirurida, Physalopteridae) from frill shark of Japan”. Bulletin of the National Science Museum Series A (Zoology). 8 (1): 1—5. 
  23. ^ Consoli, Christopher, P. (2008). „A rare Danian (Paleocene) Chlamydoselachus (Chondricthyes: Elasmobranchii) from the Takatika Grit, Chatham Islands, New Zealand”. Journal of Vertebrate Paleontology. 28 (2): 285—290. doi:10.1671/0272-4634(2008)28[285:ardepc]2.0.co;2. 
  24. ^ Moss, S. (1977). „Feeding Mechanisms in Sharks”. American Zoologist. 17 (2): 355—364. doi:10.1093/icb/17.2.355Слободан приступ. 
  25. ^ Nishikawa, T. (1898). „Notes on some embryos of Chlamydoselachus anguineus, Garm.”. Annotationes Zoologicae Japonenses. 2: 95—102. 
  26. ^ Japanese Marine Park Captures Rare 'Living Fossil' Frilled Shark; Pictures of a Live Specimen 'Extremely Rare'. Underwatertimes.com. January 24, 2007. Retrieved on April 25, 2010.
  27. ^ Duffy, Clinton A. J.; Francis, Malcolm; Dunn, M. R.; Finucci, Brit; Ford, Richard; Hitchmough, Rod; Rolfe, Jeremy (2018). Conservation status of New Zealand chondrichthyans (chimaeras, sharks and rays), 2016 (PDF). Wellington, New Zealand: Department of Conservation. стр. 9. ISBN 9781988514628. OCLC 1042901090. 
  28. ^ „'Horrific' rarely-sighted frilled shark caught off south-east Victoria”. The Age. Melbourne, Australia: Fairfax Media. 21. 1. 2015. Приступљено 21. 1. 2015. 
  29. ^ „TOKIO城島&山口“幻の古代サメ”捕獲 『鉄腕!DASH!!』で再び超貴重生物を発見”. Oricon News. 13. 5. 2017. Приступљено 14. 5. 2017. 
  30. ^ „TOKIO:城島&山口が古代ザメ「ラブカ」を東京湾で捕獲”. MANTANWEB. 13. 5. 2017. Архивирано из оригинала 13. 05. 2017. г. Приступљено 14. 5. 2017. 
  31. ^ „Mystery shark caught off Portugal belongs to 80mn year old species”. RT International (на језику: енглески). 10. 11. 2017. Приступљено 10. 11. 2017. 
  32. ^ „'Living fossil' netted off Portugal”. BBC News (на језику: енглески). 9. 11. 2017. Приступљено 10. 11. 2017. 
  33. ^ „Rare 'fossil fish' shark caught off Portugal”. MSN (на језику: енглески). 14. 11. 2017. Приступљено 19. 11. 2017. 

Спољашње везе

[uredi | uredi izvor]