Nagrada Lenkin prsten

Lenka Dunđerski u uniformi za jahanje

Nagrada „Lenkin prsten“ je književna nagrada koju je ustanovio Dom kulture u Srbobranu 2006. godine u čast Lenke Dunđerski. Ova nagrada se, prema pravilniku dodeljuje za „najbolju ljubavnu pesmu napisanu na srpskom jeziku, prvi put objavljenu u periodu između dve nagrade“. Dodeljuje se svake godine krajem novembra, a njenim dobitnicima se, osim novčanog iznosa, uručuju plaketa i prsten od belog zlata.

Lenka Dunđerski

Jelena Lenka Dunđerski (21. novembar 1870—8/20. novembar 1895) je bila ćerka Lazara Dunđerskog, imućnog Srbina u Vojvodini, velikog proizvođača i trgovca žitom i dobrotvora, čija porodica vodi poreklo iz Gacka u Hercegovini. Lenka, mezimica i ponos svoje bogate i ugledne porodice je bila lepa devojka plavih očiju, visoka i skladna, koja je dobro znala nekoliko jezika, svirala klavir, mnogo putovala.. Laza Kostić i Lenka Dunđerski, prvi put su se sreli u Čelarevu (nekada Čib), 1891. godine kad je ona imala 21, a on 50 godina. Tokom naredne četiri godine često su provodili vreme zajedno. Laza Kostić je po dolasku iz Cetinja često odsedao kod njih u porodičnom Dvorcu Dunđerskom i Hotelu „Kraljica Jelisaveta“. Između njih se rodila ljubav, ali je Laza Kostić odlučio da se povuče, najpre u manastir Krušedol, a zatim se, na predlog Lenkinog oca, oženio Julijanom Julčom Palanački iz Sombora. Lenka je umrla iznenada, od tifusne groznice 8/20. novembra 1895. godine u Beču u 24. godini života. Sahranjena je u Srbobranu, u kripti porodične kapele „Sveti Đorđe“.

Posle smrti Laze Kostića objavljen je deo rukopisa njegovog „Dnevnika snova“, u kome je opisao doživljaje svoje unutrašnje ličnosti, čija je glavna junakinja bila Lenka. U dnevniku je pisac otkrio da je Lenka bila inspiracija za njegovu najlepšu ljubavnu pesmu lat. Santa Maria della Salute. Svoje snove je počeo da beleži tek 1903, osam godina nakon njene smrti, a isto toliko dugo je bio oženjen Julijanom. Prema zapisima iz njegovog dnevnika, Lenka za njega nikada nije bila „sasvim mrtva”.

Dobitnici nagrade

1. Matija Bećković, nagrada mu je 25. novembra 2006. godine dodeljena za pesmu „Parusija za Veru Pavladoljsku“ koja će, kako je saopštio žiri, biti „upisana krupnim slovima u istoriji srpskog pesništva“. Bećković je prilikom prijema nagrade izjavio da mu je to „najdraža nagrada do tada“.
2. Vojislav Karanović, za pesmu „Tuneli“, dodeljena 17. novembra 2007. godine
3. Aleksandar Lukić, za pesmu „Nestalne uobrazilje - Rusalje“ iz ciklusa „Nemušti jezik“ (2008)
4. Blagoje Svrkota, za pesmu „Sedam malih pesama“ iz zbirke „Putovanje u Misir“ (2009)
5. Đorđe Nikolić, za pesmu „Fruška gora“ (2010)
6. Đorđe Kuburić, za pesmu „Ukinula je sve naše pesme“ (2011)
7. Pero Zubac, za pesmu „Odbrana sećanja“ (2012)
8. Saša Radojčić, za pesmu „Na ostrvima bližnjim“, dodeljena 7. novembra 2013
9. Blagoje Baković, za pesmu „Puna je tišina“ (2014)
10. Tanja Kragujević, za pesmu „Voda“ (2015)