Namaz (islam)

Namaz (pers. نماز‎), ili salat (arap. الصلاة‎), najznačajniji je vid molitve kod muslimana. Namaz predstavlja jedan od pet stubova islama kod sunita, i jedan od deset činova islama kod šiita. Ko ostavi namaz (ne klanja ga redovno i u propisano vreme), ostavio je islam i ne može se smatrati muslimanom.

Muslimani obavljaju pet namaza dnevno:

• sabah namaz
• podne namaz
• ikindija namaz
• akšam namaz
• jacija namaz

Namaz je stub islama, najbolje delo i stroga obaveza, koju vernik mora izvršiti. Ko ostavi namaz, ostavio je islam. Namaz je drugi stub vere. Postoje dve vrste molitve. Prva je lična molitva, nevezana za bilo kakva pravila ili rituale. Druga, salat, je ritualna molitva koja se sastoji iz određenih pokreta i reči. Namaz se u hadisu pominje kao suštinski čin pokoravanja Bogu, i osnovni dokaz pripadnosti islamu. Ključni značaj koji se u islamu pridaje molitvi potiče od shvatanja da izvođenje salata primorava ljudsko telo da reaguje na stvarnost koja je prethodno u šehadetu bila potvrđenja srcem i jezikom.

Prema predaji, pet dnevnih molitvi vodi poreklo od samog početka islama. Ono se povezuje uz Muhamedov ulazak u raj (dženet). Kada je Muhamed uznesen na nebo, Bog naloži vernicima 50 molitvi (namaza) dnevno; Muhamed odlazi od Boga sa tom obavezom; na povratku sreće Mojsija (Musa), koji ga pita šta je Bog naložio njegovoj zajednici. Kada je čuo naredbu rekao je: „Vrati se svome Gospodaru, jer zajednica nije u stanju to izvršavati“ i tada je Bog smanjio broj molitvi na 25, pa pošto je i to bilo mnogo, došlo je do smanjenja na svega 5 molitvi dnevno, koji vrede kao 50.

Pre pristupanja molitvi, vernik mora da obavi obred očišćenja (abdest) u vidu malog ritualnog pranja, ili kupanja. Odelo mora odgovarati pravnim propisima tj. mora „pokrivati intimne delove“. To znači da muškarci moraju biti pokriveni od pupka do kolena, a slobodne žene po čitavom telu osim lica i ruku. Molitva se ne mora nužno obavljati u džamiji, već može i u kući ili bilo kojem drugom mestu. Važno je da vernik bude okrenut prema kibli (Kaba) i na čistom mestu. Vernici se poređaju u redove, i vodi se računa da ti redovi budu gusti i pravilni. Posebno se ceni prvi red, a takođe se preporučuju mesta nadesno od imama. Ovo se odnosi samo na muškarce, dok je za žene najbolji zadnji red. Telesna kretanja koja musliman čini pri molitvi slede model iskazivanja strahopoštovanja i pokornosti Bogu. Vernik podiže ruke do visine ušiju, uz početni tekbir, kojim započinje molitva. Takbir se izvodi tako što muslimanski vernik podiže šake do visine ušiju i na arapskom izgovara „Bog je najveći“ (Alahu ekber), nakon čega se poklanja i obraća se na propisan način. Zatim vernik izgovara suru Fatihu kojim započinje Kuran. Nakon Fatihe vernik izgovara još jedan stih iz Kurana po slobodnom izboru ili neku kraću suru. Nakon toga, uz tekbir se savija i veliča Boga, a potom i vraća. Pre nego što pristupi klanjanju vernik najpre mora da ponovi takbir „Alah je najveći“, potom se spušta na kolena i klanja Bogu, stavljajući dlanove na pod koji dodiruje čelom i nosem, savijenih nožnih prstiju. U tom položaju tri puta izgovara „Slava najvišem Gospodu“. Nakon što još jednom izgovori „Alah je najveći“ vernik seda na pete i moli Boga za oproštaj grehova, izgovarajući „Bože, oprosti mi i ukaži milost“. Ponovivši još jednom „Alah je najveći“ opet se klanja i u tom stavu tri puta izgovara „Slava najvišem Gospodu“ potom ustaje i ponavlja ceo postupak molitve, započinjući ga nekim drugim stihom kojim se veliča Bog. Kada vernik u potpunosti izvrši sve cikluse molitve, ponovo seda na pete i izgovara formulu poznatu kao „svedočenje“ (tešehud). Nakon svedočenja sledi ponizna molba Bogu da blagoslovi proroke Muhameda i Avrama (Ibrahima), poslednjeg i prvog Božjeg glasnika čiji je zadatak bio da posredstvom knjige objavljenja čovečanstvu prenesu spasonosnu istinu, a potom i lična. Molitva se završava prizivanjem mira. U tom priznanju vernik okreće lice prvo na desnu pa na levu stranu izgovarajući: „mir sa vama, i milosrđe Božje“.

Vernici tokom molitve, džamija u Damasku

Pored dnevnih molitvi ima i onih koje nisu obavezne, neke od njih su se uvrstile tek posle Muhamedove smrti, pa zato nikada nisu dobile snagu propisa, dok su neke bile zaboravljene i za vreme Muhamedovog života. To se dogodilo i sa noćnom molitvom (salat al-lajl) a iz hadisa se saznaje da su ovakva noćna molitvena bdenja bila marljivo sprovođenja u staroj zajednici.

Podnevna molitva u petak, je jedina javna molitva. Ona se odvija u džamiji ili moseji. Reč „moseja“ dolazi od arapskog masdžid, doslovno – „mesto klanjanja“. Prvenstveni cilj građenja džamije bio je u stvari, zajednička molitva. Međutim, na džamiju ne možemo gledati kao ekvivalent hrišćanskoj crkvi ili jevrejskoj sinagogi. Džamija je na neki način naslednik rimskog foruma i grčke agore. U njoj se nalazi propovedaonica (minber), odnosno platforma s koje se izdaju značajne naredbe i proglasi. Vremenom, kako je državna vlast jačala, politička uloga džamije se smanjivala, ali nikada nije prestala. Džamija nije otvorena samo za vreme redovne molitve. Ona je uvek otvorena za meditacije, učenje i spontanu molitvu, kao i za druge radnje. U staro vreme je služila i kao sudnica, jer je islamski zakon sveti zakon, a zakon i religija su bili nerazdvojno povezani. Džamija je takođe služila kao mesto za učenje tj. kao škola, a kasnije je bila vezana za seminar u kome se izučavao ne samo Kuran već i ostala nauka.

Unutrašnjost džamije je jednostavna i bez ukrasa. Tu nema svetinja ni oltara, zato što u muslimanskoj religiji nema obreda, svete tajne, ni svešteničke službe. Imam je vođa u molitvi, i svaki musliman koji zna molitve i ritual može to da bude.

Posebna vrsta molitve je molitva za mrtve (dženaza). To je kolektivna dužnost. U hadisu se propoveda da je Muhamed izostavljao ovakve molitve za mrtve koji su počinili samoubistvo. U pogledu mesta na kojima se treba obaviti ovakva molitva vladaju različita mišljenja. Neki misle u džamiji, u kući umrloga, u dvorištu... Telo umrlog nije nužno prisutno za vreme molitve.

Salat treba obavljati predano, usredočene pažnje. Često se priča kako je Muhamed odbacio komad odeće, jer je šara na njoj odvraćala pažnju prilikom molitve. Najznačajnije obeležje molitve (salata) jeste da ona predstavlja razgovor sa Bogom (Alahom), i ako čovek ne poznaje poniznost molitva je bezvredna.

Vidi još

Bajram namaz