Narodni vidari u Srbiji

Glavni članak: Istorija srpske medicine

NARODNI LEKARI

A njih napretek. Prepun stari Niš takvih "lekara". I lekova svakojakih.

• Aaruni Baba leči zalogajem hleba sažvakanog.
• "Doktor" Stanko namešta zglobove i leči prelome.
• Berberin Salko "izaziva krvavljenje pomoću roga, seče žile ispod jezika i vadi zube rukom"
• Kujundžija Mika vida zauške lepljenjem plave hartije oko vrata.
• "Doktor" Žika može sve da izleči, naročito polne bolesti mešavinom ljute rakije, krede, baruta i kopaj-balsama.
• Berberin Hadži Steva zaustavlja krvavljenje iz nosa ušmrkivanjem praška nepoznatog sastava.
• "Ćelava" Marija spravlja melem od Caci i masti za lečenje krasta na glavi.

Narodni vidari, ranari, „bosonogi lekari“ u srednjovekovnoj i novovekovnoj Srbiji bile su osobe muškog ili ženskog pola, emprici ili samouci čije se medicinsko znanje, zasnivalo na činjenicama, prikupljenim iskustvenim posmatranjam. U Kini su u tom period postojali narodni vidari, koje su zvali „bosonogi lekari“ (kin: chijiao yisheng), koji su slično srpskim vidarima, bili bez fakultetskog obrazovanja, a svoje znanje prenosili su s „kolena na koleno“. Tako za narodne vidare ili „bosonoga lekare” možemo reći da su bili sastavni deo srednjovekovne i novovekovne kultura usmenoga duhovnog stvaranja, kulture pamćenja i prenošenja, kultura usmenih zakonika i medicinskih zbornika, mnogih civilizacija. Srpski vidari u Srednjem veku su kao i „bosonogi lekari“ u Kini nesumljivo bili prihvaćeni kao sastavni deo tadašnje medicinske službe.

U srednjovekovnoj i novovekovnoj Srbiji pod Osmanlijskim ropstvom, organizovane zdravstvene zaštite i školovanih lekara nije bilo, a bolesti, povreda (u mnogim ratnim sukobima ali i zulumima Osmanlija i srpskim bunama) i epidemija zaraznih bolesti bilo je na pretek. Srbi su pomagali sami sebi i svojim ukućanima i bližnjima koliko su znali i umeli. Tako je začeta u krugu porodice, nastala narodna medicina. Tako su nastali narodni vidari, samouci, potekli u narodu, kao lica koja su iz svog interesa i želje da drugima pomognu počinjali da se bave osobama koje su bile bolesne ili povređene. Nije svako mogao biti narodni vidar, za to je morao pokazivati posebnu sklonost ili dar. Posao i veštine prenosile su se s „kolena na koleno“ prvo u krugu porodice, a kasnije i unutar neke zajednice. U takvim uslovima delatnost vidara nesumnjivo je bila korisna.

Koristeći svoja ili tuđa iskustva i saznanja, tek kada bi se više puta uverili da neka njihova metoda pomaže u lečenju, oni su sve više sticali samopouzdanja, i nastavljali sa dugogodišnjim radom kao narodni vidari. Ovi srpski empirici, o kojima se u narodu naširoko pričalo, postajali su traženi i bez ikakve lične promocije, i samo svojim odnosom prema bolesniku i svojom umešnošću, sticali su veliku popularnost. Tako se veoma često isticao, kod pojedinih vidara, njihov zavidan položaj koji su stekli u Srbiji zahvaljujući opštedruštvenoj i javnoj oceni njihovog zalaganja.

A među „narodnim (bosonogim) lekarima“ pored vidara bili su i: berberi, vračari, bajalnici, hodže, sveštenici, kaluđeri, travari, ranari vladari ... I svakojaki prevaranti: ... „razne skitnice, varalice ... koji su dolazili na sajmove, vašare, pijace i crkvene slave ..“ željni lake zarade.

Pored srpskih vidara, u narodu su bili cenjeni i putujući strani lekari — vidari, kalojatri („dobri lekari“) i hećimi. Kalojatri u porobljenoj Srbiji najčešće su bili samouki lekari Grci, koji su govorili da potiču iz Epira, a hećimi su bili Turski lekari, među kojima je glavni bio Hećimbaša, prvi lekar u turskoj vojsci.

Pojavni oblici srpske medicine

Srpska medicina u srednjovekovnom periodu, iako nije imala svojih školovanih kadrova, koristeći se dostignućima starosedelaca Balkanskog poluostrva i uz uvažavanje najautoritativnijih srednjovekovnih pregalaca Vizantije, a nešto kasnije i Zapada, pružila je svoj maksimum u zdravstvenoj zaštiti srpskih plemena. U tom periodu medicina je bila mešavina magijske, animističke, teurgijske, narodne medicine, manastirske medicine (po dolasku na vlast Nemanjića) i na momente i naučne medicine.

Magijska medicina

Budući da svaka kultura ujedno stvara i teorijski sistem koji nam omogućava razumevanje bolesti, antropolozi se zalažu da se i za lečenja u nezapadnjačkim kulturama, koja su se najčešće proučavala u sklopu istraživanja verovanja i magije, koristi termin medicina.

Prve začetke tradicionalne medicine kod Srba nalazimo u magijskoj medicini. Ovaj oblik lečenja bio je zasnovan na magiji – čaroliji, vradžbinama, veštini potčinjavanja volji tajanstvenih sila prirode, duhova i demona, ili verovanju da čovek svojim rečima i činima može uticati na tok prirodnih događaja, pa tako i na tok bolesti i zaštitu od njih.

Gatanje koje je imalo magijski karakter mnogo je korišćeno za ozdravljenje bolesnika, i zaštitu od bolesti. Gatalo se ponekad i iz pogrešnih pobuda da zdrava osoba oboli ili da se bolesnom pogorša stanje. U ovu svrhu služili su spisi kao: Roždanik, Trepetnik, Gromovnik, Lunak, a najstarije poznati spisi potiču iz 13. veka i sadrži uputstva za gatanje. Pored uputstva sadrže i ključ za gatanje u obliku krsta.

Animistička medicina

Slovenski narod, kao i većina malih naroda Evrope u srednjovekovnom periodu društvenog razvoja, verovao je da je svaka bolest, od boga, da je tako „suđeno“ ili „zapisano“, te da zarazne i druge teže bolesti dolaze sa „vetrom“ (na slici)

Na verovanju da neka nevidljiva duhovna bića, tzv. anime (anima – duša, duh), utiču na sudbinu čoveka pa tako i na njegov život, zdravlje i bolest, zasnivala se animalna medicina. Ona je podrazumevala lečenje zasnovano na ritualima i tehnikama čiji je cilj bio da se umilostive duhovi – anime, zli dusi koji ugrožavaju zdravlje i život.

Verovalo se i u postojanje vampire i veštice, vila i rečnih duhova, u vukodlake. Najčešće su se koristile molitve protiv đavolje rabote, napasti vilinske, protiv nečastih duhova, protiv zavadljivaca i uroka, kod bolesti srca, protiv mora, čini i veštica, za lučenje mleka, ili protiv ranjavanja strelom ili mačem.

Teurgijska medicina

Teurgija (čin, čarolija, sposobnost činjenja čuda, vidovitost), svoje principe lečenja zasnivala je na upražnjavaju molitve pomoću kojih se pokušavalo zaštititi zdravlje ili postići izlečenje bolesti.

Narod je vekovima pridavao značaj sili izlečenja koju su posedovali pojedini sveci (magijskim komuniciranjem sa Bogom) koji su tako postali pomoćnici kojima su se vernici uticali na specifične bolesti ili tegoba. S jedne strane se to se može obijasniti teurgijskim principima, po kojima je bolest vezana uz transcendentalno, a sa druge činjenicom da protiv mnogih bolesti nije bilo efikasnog leka ni lekara da pomogne. Vremenom su tako neki sveci-zaštitnici, postali „specijalisti“ koje je narod prizivao ili usko vezovao uz određene bolesti. Tako se npr. sv. Vid smatrao zaštitnikom od očnih bolesti. Popularnosti svetaca doprinosile su molitve, narodne izreke, ali i zavetne crkve i kapele sa ikonografskim prikazima na njihovim oltarima.

U teurgijskoj medicini posebno je bio cenjen namenski ispisan (prepisan) tekst ili zapis, doteran, ukrašen ili aranžiran prema posebnim pravilima, koji se stalno nosi sa sobom. Zapis ima daleko veću snagu od reči ili molitve koja se izgovori naglas ili usebi. On sa materijalnom podlogom na kojoj se nalazi, zavisno o znanju i veštini autora, često predstavlja i umetničko delo prema kojem vlasnik ima poseban odnos. Delotvorne moći takvih zapisa i verovanje u njihov učinak, sistematizacija znanja o mističnim svojstvima slova koja se štampaju, pojedinačno, u rečima ili celim rečeničnima, predstavljaju jedan od fenomen ili oblik narodne ili teurgijske medicine. Uopšteno gledano može se reći da bilo koji tekst nadahnut odnosom čoveka prema svetom tekstu, ima svoj teurgijski smisao i cilj.

Etnomedicina ili narodna medicina

Kao glavni konkurenti crkvenim lekarima, teozofima i teolozima koji su se smatrali čuvarima hrišćanskog morala bili su tradicijom „obrazovani“ ljudi iz seoskog društva (narodni lekari) koji su prenosili sa kolena na koleno znanje o prirodnim procesima, ljudskoj i životinjskoj anatomiji, starim običajima i ritualima i načinima borbe sa bolešću i drugim problemima, koja je bila duboko ukorenjena u svesti i poštovanju šireg, neukog i nepismenog stanovnistva.

Tako je nastala etnomedicina ili narodna medicina kao skup iskustava i njihove praktične primena na očuvanju zdravlja, produženju života, sprečavanju i lečenju bolesti koje je sam narod otkrio. Ova znanja su sticana iskustvom i prenosila su se sa pokolenja na pokolenje, prvo usmenim, a potom i pismenim putem. To je iskustvena, empirijska medicina, do izvesne mere i stručna, ali često prožeta mistikom, sujeverjem, i konzervativnim idejama, što je davalo prostora da se u okviru nje infiltrira magija, nadrilekarstvo, šarlatanstvo koje je ponekad narodu bilo teško odvojiti jedno od drugih.

Naime u okviru narodne medicine kao skupu različitih postupaka koji se izvode u cilju lečenja, olakšanja ili sprečavanja zdravstvenih tegoba, bez traženja pomoći naučne medicine primenjuju se dva različita postupka:

Lečenje racionalnim postupcima

Lečenje racionalnim postupcima zasniva se na primeni lekovitog bilja, sredstava ljudskog, životinjskog mineralnog porekla.

Lečenje iracionalnim postupcima

Lečenje iracionalnim postupcima zasniva se na primeni magijskih i verskih obrazaca i drugih iracionalnih radnji.

Tehnika lečenja ili lek deluju ili ne deluju – bili oni „alternativni“ ili ne. Međutim za razliku od „alternativne medicine“, nauka i, primenjena medicina usavršile su upravo tehnike demarkacije između prakse koja je delujuća ili to nije.

„ Odbijajući naučni metod kao sredstvo provere korisnosti izvesne prakse u lečenju, „alternativna medicina“ odbija šansu provere istinitosti svojih navoda – što opravdano navodi na sumnju u njene dobre namere. Ne postoji valjana alternativa prolasku kroz naučno vođene testove i statističku potvrdu i samim tim prisustvo ili odsustvo naučnog metoda predstavlja karakteristiku od fundamentalnog značaja za vrednovanje određene prakse lečenja. ”

Zvanična medicinska nauka zbog odustva provere istinitosti navoda, odbacuje većinu postupaka tradicionalne (alternativne i komplementarne) medicine i proglašava ih za paramedicinske. Mada klasična medicina kao i tradicionalna medicina imaju isti plemeniti cilj da pomognu, da izleče obolelog. U ostvarenju ovog uzvišenog cilja one bi trebalo da sarađuju. Medicinska nauka, bez obzira na nedostajuće i potpune dokaze o valjanosti postupaka tradicionalne medicine, mora pažljivo da ih istražuje i, nakon valorizacije, da ih ugrađuje u svakodnevnu praksu.

Naučna medicina

Kao posebna oblast prirodnih nauka u drugoj polovini 19. veka razvila se naučna medicina koja koristi naučna dostignuća u očuvanju zdravlja, sprečavanju bolesti i njihovom lečenju.

Oblasti medicine koje su se razvijali u srednjovekovnoj Srbiji

U Srbiji pod upravom Nemanjića paralelno su se razvijale najmanje tri oblasti medicine: dvorska, gradska i manastirska.

Dvorska medicina

To je bila medicina koja se upražnjavala na srpskom dvoru, od lekara koji su jedno vreme bili u službi srpskih velmoža. Među poznatijim lekarima bili su magistar Egidius (lični lekar Stefana Uroša III Dečanskog, 1326.), magistar Antonije iz Monteflorea (lat Magistar Antonius phisicus solariatus domini regis), lični lekar kralja Dušana, magistar Jakov (ital Magister Jacobus de protohonotarius miles medicine doctor) lekar u doba despota Đurđa Brankovića, oko 1437. U vemenu od 1429—1439. kao lekar u službi despota je i Angelo Muado (ital Angelo Muado phisis Georgii Volfi).

Gradska medicina

Gradska medicina se upražnjavala u srednjovekovnim gradovima i njihovim gradskim bolnicama. Ona je povremeno poprimala oblike naučne medicine. Veći deo ove medicine upražnjavali su lekari empirci, samouci, pravi narodni lekari u srpskoj srednjovekovnoj tradiciji. Pored „vidara“ i „ranara“ oni su često nazivani i „kalojani“ (ili kalojatri – „dobri lekari“; jer su dolazili iz Epira) ili „hećimi“ (za vreme turske dominacije) a kasnije „berberi“ (koji su uz svoj posao bili vični i u vađenju zuba).

„ Poseban oblik narodnih lekara su bili ljudi obučeni za „šaronjanje“. Ime dolazi od posebno oblika sečiva/testere koji se zove „šara“ (otuda šaronjanje) kojom se obavljala trepanacija glave. Koliko je to bilo odomaćeno naročito u brdskim delovima Crne Gore, u Kučima i Severnoj Albaniji, dokaz je da su zapisana i imena čuvenih šaronjara, koji su obavljali taj čin kao način lečenja neizlečivih glavobolja. ”

Manastirska medicina

Glavni članak: Srpska manastirska medicina

Manastirska medicina u srednjovekovnoj Srbiji sprovodila se u srpskim manastirima i njihovim bolnicama i školama. Iako nije u tehničkom pogledu bila dorasla izazovima lečenja ona je maksimalno koristila hrišćansko čovekoljublje kao osnovu svoje delatnosti, što će u nastupajućim vekovima pomoći medicini da postane jedna od veština koja je pomagala čoveku ne samo u fizičkom prevazilaženju problema bolesti, nego je u bolesniku stvarala osećaj sigurnosti i pripadanja zajednici.

Istorijski posmatrano, srpaska medicina koja danas ima tradiciju dugu 800. godina, svoje duboke korene vezuje za sina velikog župana Stefana Nemanje - Rastka, koji se umonašio pod imenom Sava, a kasnije proglašen za sveca (Sveti Sava). On ne samo da je imao smisla za praktično i pragmatično, već je posedovao i odlične organizacione sposobnosti. Sveti Sava je je tokom boravka u Konstantinopolju 1198. godine posetio vizantijskog cara Aleksija III i Porfirnu palatu sa porodilištem i bolnicu pri manastiru Svete Bogorodice Evergetide, i nakon stečenih iskustava i znanja, i po ugledu na ovu bolnicu, osnovao prvu i najstariju bolnicu u Srba, bolnicu u Hilandaru 1199. godine. Bolnica koja je u početku imala 8 postelja. bila je namenjena za lečnje obolelih kaluđera.

Manastir Hilandar i bolnica u njemu smatraju se i najstarijim školom za sticanje medicinskih znanja i veština. U njoj je 1200. godine je Sava napisao Tipik Bolnice, takođe po ugledu na Tipik carigradske bolnice. U glavi 40. Hilandarskog tipika „O bolnici i rabotajušćeh bolem“, bio je detaljno regulisan rad bolnice. Bolnica je imala poslugu, grejana je a bolesni su imali bolju hranu. Lekovi su spravljani od lekovitih biljaka sakupljanih u okolini manastira, ili gajenih u manastirskoj bašti od semena koje je Sava doneo sa svojih putovanja po Bliskom istoku. Skoro svi srpski kraljevi velikodušno su pomagali bolnicu u Hilandaru, a najviše su to činili kralj Milutin, car Dušan i knez Lazar. Za vreme boravka u Hilandaru sa caricom Jelenom i sinom Urošem, 1346. godine, car Dušan je naredio da se bolnici u Hilandaru svake godine daje po 200 venecijanskih perpera, kako bi bolnica bila proširena sa 8 na 12 postelja i poklonio joj je čamac za izlov ribe. (15. aprila 1406. u povelji despotice Mare Branković o manastiru Hilandaru govori se i o smeštaju gubavaca u manastirskoj bolnici).

Zdravstvene prilike u Srbiji pod Osmanlijskim jarmom

Nakon poraza u Kosovskom boju, okončalo se zlatno doba manastirske medicine Svetog Save, jer je sa Osmanlijskim osvajanjem propada srpska srednjovekovna država, a sa njom i sveukupni kulturni i medicinski razvoj a medicinska veza prema Evropi bile su sasvim presečena. Razorena, pod Osmanlijskim jarmom, dok je Evropa daleko napredovala, srpska srednjovekovna medicina stagnira a postepeno i nazadaju sve do kraja 18. veka. Najveći broj bolnica u Srbiji je zatvoren, a najduže su se zadržale bolnice u manastiru Mileševa i Visokim Dečanima. Osmanlije nisu osnivale bolnice u porobljenoj Srbiji, ali su u svakom gradu sagradili javna kupatila, hamame.

Donesena od strane Osmanlija, islamska medicina bila je samo bleda slika jako cenjene arapske medicine. U Srbiju su retko i dolazili učeni lekari iz Turske kao npr Hetvani Ahmedefendija sredinom 17. veka. Srbi su se jedino mogla oslanjati na narodnu medicinu i iskustvo laika; hodža, grčkih i narodnih empirika i drugih narodnih lekara (vidari, ranari, travari), berbera, „majstora“ (za nameštanje preloma i iščašenja) ali i vračara i sve brojnijih varalica. Tako je medicina u Srbiji, postala mešavina magijske medicine, etnomedicine povremeno sa tragovima naučne medicine.

Iako je Srednji vek, što se tiče srpske medicine, dao i prvog diplomiranog srpskog lekara, Jovana Apostolovića, koji je studira na Medicinskom fakultetu u Haleu i diplomirao 1757. godine, od njega srpski narod nije imao koristi jer praktično nikada nije radio u srpskim zemljama pod Osmanlijama, a i prerano je umro, jer je bio nežnog zdravlja.

Početkom 19. veka ili na početku Prvog srpskog ustanka u Beogradu Kragujevcu, Nišu... bilo je po nekoliko kaloijatara, stalno nastanjenih ili putujućih, a skoro svako srpsko selo imalo je svog vidara ili ranara.

Principi na kojima se zasnivao rad vidara

Kao neki od uobičajenijih razloga popularnosti narodne mediicine i njihovih vidara najčešće se navodi nedostatak organizovanog zdravstvenog sistema, sve do pred kraj 19. veka, a po nekima i do današnjih dana. Pa se motivi za traženje pomoći od narodne medicine mogu svrstati u dve kategorije, pozitivne i negativne.

Pozitivni motivi.

U pozitivne motive narodne medicine možemo svrtsati: naglasak na holizmu, duhovnoj dimenziji, aktivnoj ulozi pacijenta, dobrom odnosu sa terapeutom, saosećanju, prijatnom terapijskom iskustvu i sl.,

Negativni motivi

U negativne motivi najčešće spadaju: odsustvo rezultata lečenja ili nemogućnost izlečenja, velika smrtnost pacijenata, odbacivanje nauke i tehnologije i sl.

Svojim radom i veštinom narodni vidari su upravo stvarali i usađivali kod ljudi potrebu da im se obraćaju i onda kada su bili svesni da im oni nisu mogli pružiti odgovarajuću pomoć. Vidari su učenje medicinskih veština prenosili sa generaciju na generaciju. Magične formule i tehnike lečenja učile su se napamet i prenosile neposredno pre smrti svom nasledniku ili naslednici (najčešće u porodici). Skupljanje bilja i sticanje znanja o njegovoj lekovitosti, načinima pripreme i lečenju bio je dugotrajan proces posmatranja i učenja. Godine rada uz iskusnu osobu, najčešće iz porodice, urodile bi ovladavanjem veštine i izgrađivanjem sopstvenih metoda, a upravo je to njihova sredina i očekivala od njih. Na taj su način stvarane porodice koje su generacijama obavljale posao narodnog lekara i bile potpuno lokalno integrisane. Traženje njihove pomoći u rešavanju različitih životnih problema ističe njihovu ulogu u životima pojedinaca, ali i čitavih seoskih zaednica jer se na njih u selu uvek moglo računati.

Lečenje srpskih vidara (ne i šarlatana i nadrilekara) bilo je zasnovano na pravoslavno-hrišćanskoj tradiciji, a kao odlučujući faktor uspeha uziman je u obzir upravo etički kontekst, odnosno da li je nešto urađeno u skladu sa moralnim načelima i Božijim zapovestima, pri čemu se bolesnik za isceljenje obraća Bogu i svecima a ne (kao u slučaju primene magijskog i animističkog koncepta stvarnosti) bezličnoj magijskoj sili ili natprirodnim bićima prethrišćanskog ili nehrišćanskog/parahrišćanskog porekla.

Narodni vidari su služili i kao pokriće, pred porodicom okolinom i Bogom za njihovu nemoć u borbi sa bolestima. Na to je uticala percepcija bolesti seoskog stanovništva koja je u pređašnjim vremenima bila bitno drugačija. Radi se o tome da za mnoge bolesti Srbi nisu ni znali da se mogu lečiti, pa stoga i nisu ništa preduzimali. Oni su naprosto prihvatali veliku smrtnost dece: Bog dao, Bog uzeo; ili imali manja životna očekivanja: nije mu bilo suđeno. Pozivanje vidara bila je zadnja mogućnost i kad bi bolesnik na kraju ipak umro, mogli su pred rodbinom i komšijama reći: „čak smo i vidara zvali.“ Ili bi govorili da je neko umro zato što je pomoć stigla prekasno, i da je to potvrda da im narodni vidar ionako nije mogao pomoći.

Dijagnostičko–terapijski principi rada vidara

Bez obzira što su dijagnostičko-terapijski elementi narodnih lekara-vidara različiti zavisno o kulturi i periodu istorijskog razvoja društva, u njima se mogu pronaći i određene konstante. Značaj koji se pridaje krvi, uticaju Sunca i Meseca na ljudsko telo, načelo analogije kao i suprotnosti između hladnog i toplog, javljalo se kao konstanta u mnogim kulturama, doduše na različite načine.

Narodna medicina poseduje lekove sa pozitivnim dejstvom čija je vrednost potvrđena empirijski, ali i kliničkim ispitivanjima. Isto važi i za pojedine tehnike kao što su npr. manuelna masaža, nameštanje polomljenih kostiju, vađenje zuba i puštanje krvi. To potvrđuje da je do mnogih saznanja u lečenju i pozitivnih iskustava narodna medicina došla pre naučne, tj. da su praktičari narodne medicine došli do niza ispravnih pretpostavki, na primer:

„ Da kod pada ili snažnog udarca u glavu, treba obaviti trepanaciju, da trulih delova kosti i mesa i da ih treba odstraniti. Da kod preloma valja imobilisati kosti čvrstim zavojem. Da rane treba čistiti. Da mrenu sa oka valja odstraniti, a mokraćni kamenac izvaditi ”

Međutim ono što je narodnim vidarima pri izvođenju pojedinih operacija i drugih tretmana nedostajalo, je znanje o uzrocima bolesti, posebno o antisepsi i infekcijama, što je naučna medicina utvrdila relativno kasno. Mogli smo samo poželeti da su narodni vidari a i lekari bar otkrili značaj pranja ruku mnogo ranije nego što je to bilo u devetnaestom veku Onada se narodni vidari pa i mnogi ne bi vrlo olako pripremali za hirurški zahvat, a i pacijente nisu dovoljno u higijenskom smislu dobro pripremala pre operacije. Evo kako se to obično radilo:

„ Bolesnika bi uveli, svukli ga i položili na sto „vidar-hirurg“ bi skinuo kaput, zasukao rukave, dohvatio svoju crnu torbu, izvukao nekoliko instrumenata i počeo operisati. Ako je „hirurg“ želeo da mu učenici nešto pregledaju, oni bi pristupili i svojim rukama punim klica ušli u otvor rane. Veliki operativni zahvat bio obično značio i smrt operisanog zbog nehigijenom izazvane infekcije. ”

Ali zato su kod nekih psihičkih oboljenja metode narodne medicina imale stvarne i trajne rezultate, Oni su počivali na činjenici da se psihoterapija, jednim delom zasnivala i na tome da se ljudima pomaže tako što im se pruža „to u šta veruju“, a praktičari narodne medicine odlično su znali da to koriste u terapiji.

Dijagnostika vidara bila je jednostavna (u isto vreme „ekspertizna“!); odvijala se korak po korak, završavala zaključcima i na kraju preduzimanjem mera. Njihovi zaključci i medicinski saveti bili su poput onih jednog od junaka iz roman „Vandeja se buni (devedeset treća)“ Viktora Igoa Telmara, za koga pisac kaže da je „pomalo nameštač uganulih udova, pomalo lečnik“, koji poznaje trave, koristi se biljem, koga su „seljaci,“ kako veli sam Telmar „gledali kako se zadubljujem u malenkost, pa me smatraju za vešca.“

„ Seljanku, majku, dojilju, transportuj do svoje „jazbine“, leči mirovanjem, dijetom, travama. Dopunjava dijagnozu: nije reč o jednoj nego o dve rane sa iste strane, u neposrednoj blizini; obe od kuršuma, obe prostrelne. ”

Iako je vidarima dejstvo biljaka bilo poznato na osnovu iskustva koja su usmeno prenošena ili pisanih dela učene srednjovekovne medicine (Hilandarski medicinski kodeks, lekaruše i jatrosofije), u praktičnoj primeni njihova efikasnost u lečenju bolesti najčešće je bila ograničena. Ako uzmeno u obzir da je i čudesno isceljenje srednjovekovne medicine, bilo zasnovano na vidno ograničenom uspehu, onda ne iznenađuje što je to čudesno izlečenje često izostajalo i kod narodnih vidara. Ako pažljivo analiziramo lekarušu Hodoški zbornik utvrdićemo da je upotreba „bilja“ kombinovana sa različitim molitvama i magijskim radnjama koje je trebalo izgovoriti ili izvesti.

Kako bi terapiju učinili što efikasnijom, neki su vidari davali bolesnicima obajanu travu ili izgovarali magijske formule dok čiste rane. Uvođenje molitve i bajanja u srednjovekovne i novovekovne recepte manastirske medicine i prakse srpskih vidara, nije odlika samo empirika i lokalnih vidara, već i „učenih“ poznavalaca medicinske teorije, školovanih na univerzitetima širom Evrope. I po jednima i po drugima, kao što svaki lek u svom opisu ima određena svojstva pomoću kojih se leči bolest, tako i svaka od izgovorenih molitava na specifičan način je doprinosila izlečenju određene vrste bolesti.

Evropski lekari, u istom vremenskom periodu kada su Srbijom neprikosloveno vladali vidari i dugi narodni „lekari“, bili su skloni da kao vid lečenja propišu i pojedine molitve. Tako je u mnogim receptima traženo od bolesnih i čitanje molitava, npr. Pater Noster i Ave Maria, i raznih drugih upućenih svetiteljima, veoma često uz upotreba različitih bajalica i amajlija (sve u zavisnosti od težine bolesti).

„ Zanimljiv je i podatak da je u Kotoru u vreme kuge, 1526. godine, izvesni lekar Ivan Mednić propisao bolesnom ne samo lekove koje je lično napravio već i čitanje molitava upućenih Bogu i Sv. Sebastijanu, zaštitniku od ove opake bolesti. ”

Instrumentarijum sličan ovome koristili su i narodni vidari u Srbiji

U svakom slučaju, prilikom razmatranja principa rada srpskih vidara i njihove upotrebe obloga od meda, ekstrakata ili delova biljaka, minerala u medicinske svrhe, treba imati na umu, da su oni dosta vešto u pojavi neke bolesti prepoznavali ne samo njene ovozemaljske uzroke već i Božju volju i zato je njihova praksa i lečenje bilo u bliskoj vezi sa verovanjem u Božansku intervenciju. Tako je, upotreba bilja u lečenju toko srednjeg i novog veka morala uvek da bude u kontekstu sa hrišćanskom (pravoslavnom) religijom i široko rasprostranjenim verovanjem u delotvornost molitava upućenih Bogu i božanskim silama, anđelima i svetiteljima.

Kako se lečenje vidara dobrim delom zasnivalo na lekovitom bilju, koje nije bilo dostupno u svim krajevima Srbije (posebno u zimskim uslovima) narodni vidari su u njihovom okruženju osnivali bašte gde se gajilo a potom i sušilo bilje, od kojeg su pripremani lekoviti napici ili obloge. Pojedinci su svoje iskustvo uz pomoć pismenih ljudi stavljali u „knjige“ koje su kasnije predstavljale začetke farmakopeje.

U narodnoj medicini Srbije kao posebna struka postojala je i grupa ljudi obučenih za „šaronjanje“. ili trepanaciju kostiju glave.

„ Koliko je šarovanje bilo odomaćeno naročito u brdskim delovima Crne Gore, u Kučima i Severnoj Albaniji, dokaz je da su zapisana i imena čuvenih šaronjara, koji su obavljali taj čin kao način lečenja neizlečivih glavobolja. ”

Vidarice u narodnoj medicini

U srpskoj narodnoj medicini vekovima su žene bile vidarice, veštice ili isceljiteljice. Narod ih je nazivao „mudrim ili veštim ženama“ a hrišćanska crkva i vlasti vešticama i šarlatankama. Veštice vidarice bile su jedine medicinske praktičarka koje su pomagale siromašnima bez doktora i bolnica, a bile su usko povezane uz trudnice i njihov porođaj i negovanje novorođenčeta.

Metode lečenja veštica vidarica, kao i njihovi rezultati lečenja polazili su od empirijskih metoda: od oslanjanja na sopstvena čula, a ne na medicinsku doktrinu ili hrišćansku veru. One su verovale u proces i grešku, uzrok i posledicu. I dok se srednjovekovna medicinska teorija zasnivala na učenjima antičke i rimske medicine, i često discancirani od bolesnika oni su svoja istraživanja više zasnivali na logici nego na posmatranju, vidari i vidarice su svoja znanja sticale na empirijskom posmatranju u stalnom kontaktu sa bolesnim narodom.

Veštice vidarice su obavljale pobačaje, negovale bolesnike, bile savetnice porodice i bolesnika, ali i narodne apotekarice, koje su u svojim baštama kultivisale lekovito bilje i čuvale i razmjenjivale tajne njihove upotrebe.

Bile su i babice, i putujući od kuće do kuće, od sela do sela porađale žene. Ove „mudre žene“ bez doktorke bez diploma, učeći jedna od druge i prenosile su vlastita iskustva i usmena znanja sa majke na ćerku ili najbliže u porodici.

Među vešticama vidaricama ili „mudrim ženama“ postojale su i tzv. „vešte žene“ priučene za izazivanje pobačaja. Terapiju se obavljala dizanjem preteških tereta, skakanjem, grečenjem ili parenjem trbuha. Povremeno su ove vešte žene pobačaj obavljani primenom igala za pletenje, vretena za tkanje ili guščijeg pera u toku kojeg je dolazilo i do nasilne ruptura ili teških povreda materice, koje su za posledicu imale gubitak plodnosti, sekundarnu infekciju, vrlo često sa smrtnim ishodom („babinja groznica“). Poseban oblik pobačaja nerođene dece bilo je umeće da se pobačaj izazove čajem od otrovnih trava; to se objašnjavalo time da su tela mališana krvavi gurmani koji trave proždiru kao specijalitete.

Etika i terapeutski kodeksi za rad vidara

Nastajanjem i razvojem medicine kao posebne društvene delatnosti nastajala je i medicinska etika. Ustanovljavane su istovremeno pravne norme kojim a se preciziralo ponašanje iscelitelja i medicinske profesije. Na početku su te norme imale uopšteni karakter, usklađene su bile sa običajima društvene zajednice i određivale su status i okvire ponašanja iscelitelja, odnosno lekara još od preistorije. Sa nastankom prvobitnog klasnog društva (rodovske zajednice), morala se pojaviti kao društveno - istorijska neophodnost i isceliteljska (lekarska) etika, jer se u okviru humane medicinske delatnosti morao urediti neravnopravan položaj bolesnika u nastalom klasnom društvu. Tako je i na prostoru Srbije nastalo drutveno profilisanje poželjne ličnosti narodnih iscelitelja (lekara) koje nije bilo moguće tokom školovanja (jer za to u srednjovekovnoj Srbiji nije bilo uslova) već kroz vršenja prakse narodnih vidara (lekara). Tako se u Srbiji počev od narodnih iscelitelja-vidara, začela prethodna kvalitetna osnovna struktura ličnosti budućeg srpskog lekara.

Na ovim osnovam je u 18. i početkom 19. veka u narodu i među srpskim isceliteljima počela primene raznih terapeutski kodeka za rad svetovne medicine:

• Grigorićev kodeks,
• Vračebni tipik,
• Bosanski kodeksi iz 1749,
• Godovički kodeks,
• Pirotski kodeks
• Sopotska lekaruša iz 1854. godine.

Svim kodeksima zajedničko je to što vode poreklo od Hodoškog zbornika i „Jatrosofiji o vskaoj vešti“. Sve to predstavljalo je težnju našeg naroda da u granicama kulturno-ekonomskog stepena razvoja, znanja i mogućnosti ispravi i poboljša brojne zloupotrebe koje su postojale u narodnoj medicini i radu vidara. A zloupotreba je u Srbiji bilo na sve strane, od svakojakih, skitnica, varalica...koji su posećivali vašare, pijace, crkvene slave, ne bi li raznim prevarama, na muci bolesnika zaradili koji groš.

U tom periodu ima puno prostonarodnih saveta i uputstava narodne pedagogije i preventivne medicine, tzv lekaruša, koje su često bile zbirka brojnih iskustava narodnih vidara, kako da do bolesti ili defektnosti ne dođe (valja se, ne valja se). Tako su nastale i narodne izreke, i pravila ponašanja koje su objašnjavale životnu filozofiju mnogih stanja.

Naknada za rad vidra

Ako se samoukost vidara podrazumevala kao dar Božji, onda se na njoj nije zasnivao i vidarski autoritet. Tek bogatstvo za njihov trud ih nije čekalo, kao ni da će njihovi isceliteljski napori uroditi plodom. Lokalni vidari su obično već poznavali porodičnu situaciju bolesnika. Ljudi su se sa njima družili bez obzira da li su oni tražili njihovu stručnu pomoć ili ne. Kako su delili istu društvenu sredinu, koristili isti jezik u komunikaciji sa pacijentima, najveći broj vidra nije tražio nagradu za svoja vidarska umeća, ali je razumljivo da im se na neki način valjalo odužiti.

Jer „…što se poštenja tiče, mnogi vidari za svoj trud nisu tražili nikakvu platu, pa ako njihovo znanje i lečenje ne pomogne, i bolesnik umre oni su se „stideli“ i nisu od bolesnikove rodbine tražili „nagradu“ za svoj trud. Jer po nepisanom pravilu u Srbiji oni koji primaju novčanu nagradu nikad ne određuju cenu, već nagradu prihvataju u skladu sa mogućnostima bolesnika. Međutim, takođe se podrazumevalo da se taj iznos uvećavao sa ugledom narodnog vidara.

Međutim neki vidari ne samo da su naplaćivali svoje usluge već su stupali i u obligacione odnsoe i sa korisnicima zdravstvenih usluga i sklapali ugovore, o čemu nalazimo dokaz u ovom zapisu:

„ Lep primer predstavlja jedan dubrovački dokument od 6. novembra 1447. godine, u kojem je detaljno razrađen ugovor između vidarke Vladane Dobrašinove iz Dubrovačke župe i izvesnog Vitala magistra Isaka, Jevrejina iz Barija (Vitalis magistri Isaach, Judeus de Bari) prema kojem Vladana prihvata da za novac isceli ranu na nozi Vitalovom sinu. U ugovoru je zabeleženo da je ona bila dužna da ukoliko otac tokom lečenja odvede sina kući u Bari, obezbedi bilje – herbas sive medicinas – pomoću kojeg je lečila pacijenta, a koje je nesumnjivo poticalo sa obala istočnog Jadrana. ”

Kod vidara travara stvar je bila drugojačija. Kako piše Vasa Pelagić u svom „Narodnom učitelju“ (1940),

„ Kod vidara receptaša (travara), u većini slučajeva stvar je bila sasvim drugojašija. Oni su tražili, tj. moralo je da im se platiti za njihov dolazak, recept i lek, pa bilo to od koristi ili ne. Razlika između receptaša, koji su pre davanja leka uѕimali novac, vidari su bili u humanijem odnosu prema bolesniku, jer „vidarinu“ nisu tražili već im se ona davala dragovoljno, po uspešnom lečenju.
Za lek se, zar ne, ne kaže hvala. Ova vrsta tradicije dolazila je u sukob s praksom velikog sveta, u kome je lekar zanatlija. Pregled košta, lek košta. ”

Postojali su i komercijalno orijentisani vidari koji su putovali od sajma do sajma, od sela do sela i tamo nudili svoje medicinske usluge. Najčešće su to bili putujući seoski berberi. Nepostojeće mediicinsko zvanje nadoknađivali bi spoljnim simbolima (bela odeća, instrumenti, autoritativan i arogantan stav) koji su kod pacijenta trebalo da izazvu povjerenje zasnovano na percepciji lekara kao stručnjaka. Pojedini praktičari narodne medicine, naime, želeli su što je moguće više da izgledaju kao lekari i zato su insistirali na one stvari koje asociraju na stereotipnu predstavu lekara.

Viđeniji vidari (vidarice)

Daleko najpoznatiji vidari u Srbiji pod Osmanlijama bili su:

Deruni Baba

Prema narodnim predanjima Deruni Baba, koji je radio kao Božiji ugodnik po Muhamedovim zakonima imao je takve sposobnosti:

U vreme borbi koje su ustanici vodili u Prvom srpskom ustanku za Beograd, na Tašmajdanu je postojala ustanička bolnica, u kojoj su narodni vidari (na čelu sa Hećim Tomom) lečili ranjenike.

Ćiru Mana i Hećim Toma

„ ... da nije bilo molbe koju Bog ne bi hteo Deruni Babi ispuniti ... bio je tako lekovite ruke da je mogao izvidati od svake bolesti ... ”

U predanju je ostalo da je Mahmud paši, zapovedniku Niškog pašaluka, predvideo dan smrti. Njegov grob kraj gradskih beogradskih vrata porušen je 1883. godine.

U tom periodu u Srbiji nije bilo osobe koja nije znala za Ćiru Manu (što znači gospođa majka) i njenog sina Tomu Hećima (što na turskom znači lekar). Toma koji je bio beogradski kafedžija, kao narodni vidar prevazišao je svoju majku i postao je slavniji od nje jer je lečio Miloša Obrenovića 1807. godine od sedamnaest rana zadobijenih prilikom juriša na Užice. Mnogima je pomagao i u prvom i drugom srpskom ustanku, pa mu je u znak priznanja za njegove zasluge u ratovima sa Osmanlijama knez Miloš dodelio penziju.

Hećim Toma i Kira Mana uspešno su izlečili kapetana Radiča Petrovića, Bimbašu Kondu (koji je tokom juriša na Beogradsku tvrđavu zadobio pet rana), zatim vojvodu Lazara Mutapa i mnoge druge ustanike u Prvom i Drugom srpskom ustanku.

Hećim Toma i njegova majka nastavili su da rade kao narodni vidari i u Kneževini Srbiji u vreme vladavine kneza Miloša. Kira Mana je umrla 1833, a hećim Toma 1848. godine od pegavog tifusa, u Pančevu, gde je trenutno zatekao dok je lečio ranjenike iz Mađarske bune.

Tanka linija između vidara i nadrilekara

Nadrilekartvo predstavlja „lažno ili neznalačko predstavljanje medicinskim stručnjakom, ili osobom koja se pravi, profesionalno ili javno, da ima iskustva, znanja ili kvalifikacija koje ne poseduje; šarlatan“. Da bi neki slučaj bio određen kao i nadrilekarstvo i prevara, nadrilekar mora biti svestan svog pogrešnog predstavljanja koristi i rizika ponuđenih medicinskih usluga (a ne, na primer, promovisanje neefektivnog produkta, u čiju efikasnost osoba iskreno veruje,,kao što je to slučaj kod narodnih vidara).

Ponekad je teško razdvojiti one koji namerno promovišu nedokazanu medicinsku terapiju od onih koji to greškom čine, pa je u srednjovekovnoj i novovekovnoj Srbiji neobrazovanom narodu bilo nemoguće da odredi i optuži nekog za nadrlikerastvo ili nekoga narodnog lekara nazove „narilekarom“ što nije isto što i optužiti tu osobu za obavaljanje medicinske prevare.

Nadrilekarstvo je i veliki etički problem, jer pored promovisanja koristi koju bolesnik ne može razumno očekivati da će se dogoditi, nadrilekarstvo takođe podrazumeva i rizik koji pacijenti mogu nesvesno izabrati kao zamenu za terapiju koja bi im najverovatnije pomogla, u korist neefekisnih oblika lečenja koji su im preporučeni od „nadrilekara“.

Da je naspram malobrojnih „školovanih“ vidara u Srbiji sve do današnjih dana postojala i nepregledna plejada onih drugih, „nadrilekara“. Profesor dr Milana Jovanović – Batut, pišući o ovom problemu naveo je ove primere:

„ Dosta nam ih je (nadrilekara), složićemo se, posle Turaka kao nemila baština ostanulo, no ne malo ih je i nastanulo, ubrzo potom. Čim kakav isluženi bolničar, zapravo onaj koji u sanitetsko-bolničkoj četi svoj kadar odslužio, dođe kući – odmah je doktor. Lekova uvek imaju. Nakupe ih tokom svog rada u bolnici. Nadrilekarstvo je poput hidre. ”

Na izgled dobroćudne, bezazlene, donekle ograničene prirode, „nadrilekari“ su bili ubeđeni da svojim iskustvom i zdravim rasuđivanjem mogu bolesniku deliti mediicinske saveta. Pa čak iako su sve to činili u najboljoj nameri i bez ikakve ličn koristi, rizici po bolesnika su bili veliki.

Pored ovih prostodušnih nadrilekara bilo je i onih... „samozvanaca mnogo nasrtljivijih i opasnijih“. Oni su se služili lukavstvom, prevarom i sa predumišljajem iskorišćavali lakovernost neobaveštenog naroda. A kako će proći bolesnik i završiti se lečenje nije ih mnogo zanimalo. Jer kada bi ugrozli život bolesniku, krišom bežali, ili nalazili stotinu izgovora da se odbrane. Oni su u bavljenju nadrilekarstvom tražili siguran način da se na brz i lak način obogate, a ne da pomognu bolesnoj osobi.

Da je „lakarski zanat“ u Srbiji do sredine 20. veka bio najzastupljeniji, najbolje ilustruje naš eminentni lekar i profesor Milan Jovanović – Batut:

„ „Zavij prst, prođi selom, pa ćeš videti koliko u Srbiji ima lekara“ ”

Литература

• Др Станоје Бојанин, Лечење биљем у средњовековној Србији. „Основни преглед” (PDF).  Архивирано на сајту Wayback Machine (19. februar 2015), Godišnjak za društvenu istoriju br.1, 2012. UDK 616-085.32:582(497.11)»04/14»
• Milićević, Mirjana. Spisak radova iz istorije medicine objavljenih u časopisu Timočki medicinski glasnik Timočki medicinski glasnik 29 Suppl. 1 (2004), 14-16

Spoljašnje veze

• „Lekovito bilje kroz istoriju”.