Pređi na sadržaj

Natanijel Hotorn

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Natanijel Hotorn
Natanijel Hotorn
Lični podaci
Datum rođenja(1804-07-04)4. jul 1804.
Mesto rođenjaSejlem, SAD
Datum smrti19. maj 1864.(1864-05-19) (59 god.)
Mesto smrtiPlimut, SAD
Porodica
SupružnikSofija Pibodi (1842—1864)
Književni rad
Period1911—1974
Najvažnija delaSkerletno slovo
Kuća sa sedam zabata
Mermerni faun
Dvaput ispričane priče
Potpis

Natanijel Hotorn (engl. Nathaniel Hawthorne; Sejlem, 4. jul 1804 — Plimut, 19. maj 1864) bio je američki romanopisac i pisac kratkih priča. Njegova dela se često fokusiraju na istoriju, moral i religiju.

Rođen je 1804. godine u Salemu u Masačusetsu, od oca Natanijela Hotorna i majke Elizabet Klark Mening. Jedan od njegovih predaka je Johan Hotorn, jedini sudija koji je bio uključen u suđenja vešticama Salema, koje se nikada nisu pokajale zbog svojih postupaka. Studirao je na Boudin Koledžu od 1821. do 1825. godine. Prvo delo objavio je 1828. godine, roman Fanshajv, ali kasnije je smatrao da to delo nije na dovoljno visokom nivou.[1] Objavio je nekoliko kratkih priča u časopisima, koje je sakupio i 1837. objavio pod nazivom Dvaput ispričane priče. Godine 1842. oženio se Sofijom Pibodi. Skerletno slovo objavljeno je 1850, nakon čega je usledio niz drugih romana. Političko imenovanje konzula odvelo je Hotorna i njegovu porodicu u Evropu pre njihovog povratka u Konkord 1860. godine. Natanijel Hotorn umro je 19. maja 1864. godine, a nadživele su ga supruga i njihovo troje dece.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i mladost

[uredi | uredi izvor]
Natanijel Hotorn - portret Čarlsa Ozguda

Natanijel Hotorn rođen je 4. jula 1804. godine u Salemu u Masačusetsu. Njegovo rodno mesto je sačuvano i otvoreno je za javnost. Prapradeda Natanijela Hotorna, Vilijam Hotorn, prvi je iz porodice emigrirao iz Engleske, nastanivši se u Dorčesteru, Masačusets, pre nego što se preselio u Salem. Tamo je postao važan član kolonije Masačusetskog zaliva i zauzimao je mnoge političke položaje, uključujući položaj sudije. Bio je na lošem glasu zbog svoje oštrine u presudama.[2] Vilijamov sin i autorov pradeda, Džon Hotorn, bio je jedan od sudija koji je nadgledao suđenja vešticama iz Salema. Hotorn je verovatno dodao "V" svom prezimenu u ranim dvadesetim godinama, ubrzo nakon što je završio fakultet, u nastojanju da se odvoji od svojih zloglasnih predaka.[3] Otac Natanijela Hotorna bio je mornarički kapetan. Umro je 1808. godine od žute groznice u Surinamu.[4] Nakon njegove smrti, njegova udovica preselila se s mladim Natanijelom i dve kćeri kod rodbine u Salem,[5] gde su živeli 10 godina. Mladi Hotorn je udaren u nogu za vreme sportske igre loptom 10. novembra 1813. godine[6] i godinu dana je bio vezan za postelju, mada nekoliko lekara nije moglo da pronađe u čemu je problem.[7]

Rodna kuća Natanijela Hotorna u Rejmondu

U leto 1816. godine porodica je živela kao podstanar na jednoj farmi,[8] dok se nije preselila u kuću koju su izgradili Hotornovi ujaci, Ričard i Robert Mening, u Rejmondu, Mejn, u blizini jezera Sebago.[9] Godinama posle, Hotorn se osvrnuo na svoje vreme u Mejnu sa nežnošću: "To su bili sjajni dani, jer je taj deo zemlje tada bio divlji, sa samo razasutim čistinama, a devet desetina od toga bile su prašume."[10] Natanijel Hotorn se 1819. vratio u Salem na školovanje i ubrzo posle toga se požalio na nostalgiju i razdvojenost od majke i sestara.[11]

Ujak Robert Mening insistirao je da Natanijel upiše koledž, bez obzira na njegove proteste.[12] Uz finansijsku podršku svog ujaka, Hotorn je 1821. godine poslan na Boudin Koledž, delimično zbog porodičnih veza, a delimično i zbog relativno jeftine školarine.[13] Hotorn je sreo budućeg predsednika Frenklina Pirsa na putu za Boudin, na stanici u Portlandu, i njih dvojica su vrlo brzo postali prijatelji.[12] Na koledžu je upoznao i budućeg pesnika Henrija Vodsvorta Longfeloua, budućeg kongresmena Džonatana Kilija i budućeg pomorskog reformatora Horacija Bridža.[14] Diplomirao je 1825. godine, a kasnije je svoje iskustvo na fakultetu opisao Ričardu Henriju Stodardu sledećim rečima:

Školovao sam se na Boudin Koledžu. Bio sam neradan student, nepažljiv prema pravilima Fakulteta i prokrustovskim detaljima akademskog života, radije sam birao da negujem svoje sopstvene namere nego da kopam po grčkim korenima i budem ubrajan u obrazovane Tebance.[15]

Rana karijera

[uredi | uredi izvor]
Kuća carine u Bostonu u kojoj je Hotorn radio od 1839. do 1840.

Godine 1836. Hotorn je bio urednik američkog magazina Korisno i zabavno znanje.[16] Ponuđeno mu je da se zaposli u Kući carine u Bostonu sa platom od 1500 dolara godišnje, što je on i prihvatio 17. januara 1839.[17] Za vreme boravka tamo, iznajmio je sobu od Georga Stilmana Hilarda.[18] Osvrćući se na ovaj period svog života, napisao je: "Nisam živeo, već samo sanjao o životu."[19] Pisao je kratke priče koje su ovjavljivane u raznim magazinima i godišnjacima, uključujući i Mladi Gudman Braun i Ministrov crni veo, mada nijedna nije skrenula neku veliku pažnju javnosti na njega. Izdavačka kuća Horacio Most ponudila je da u proleće 1837. godine pokrije trošak izdavanja zbirke priča Dvaput ispričane priče, koji je Hotorna učinio lokalno poznatim.[20]

Brak i porodica

[uredi | uredi izvor]
Sofija Pibodi Hotorn

Dok je još bio na Koledžu, Hotorn se kladio u bocu vina Madeira sa svojim prijateljem Džonatanom Kiplijem da će se Kipli oženiti pre Hotorna. Do 1836. godine on je tu opkladu i dobio, ali nije ostao neženja doživotno. Posle nekoliko udvaranja dvema damama, Hotorn je počeo da progoni sestru jedne od njih, Sofiju Pibodi. Zbog nje se pridružio transcendentalno-utopijskoj zajednici 1841. godine, koja mu je pomogla da uštedi novac za venčanje za Sofijom.[21] Platio je depozit od 1.000 dolara i zadužen je za lopatu stajskog đubriva.[22] Kasnije te godine je napustio zajednicu, iako mu je ta avantura bila inspiracija za roman Romansa u Blitdejlu[23]. Hotorn se oženio Sofijom Pibodi 9. jula 1842. godine na ceremoniji u Salonu Pibodi u Ulici Vest u Bostonu.[24] Par se preselio u Old Mens u Konkordu, Masačusets,[25] gde su živeli tri godine. Njegov komšija Ralf Valdo Emerson pozvao ga je u svoj društveni krug, ali Hotorn je bio gotovo patološki stidljiv i ćutio je na skupovima.[26] U Old Mensu je Hotorn napisao većinu ppripovedaka sakupljenih u zborku Mahovina iz Old Mensa.[27]

Una, Julijan i Rouz 1862. godine

Poput Hotorna, Sofija je bila povučena osoba. Kao mlada imala je česte migrene i nekoliko puta se podvrgla eksperimentalnim medicinskim tretmanima.[28] Uglavnom je vodila miran život sve dok je sestra nije upoznala sa Hotornom, nakon čega joj se činilo da se migrena povukla. Hotornovi su uživali u dugom i srećnom braku. Nazivao ju je svojom "golubicom" i napisao je da je ona "u najstrožem smislu moja srodna duša; i ne treba mi niko drugi - nema slobodnog mesta ni u mom umu ni u mom srcu... Hvala bogu da sam i ja dovoljan njenom širokom srcu!"[29] Sofija se silno divila radu svog supruga. U jednom od svojih časopisa napisala je:

Uvek sam tako zaslepljena i zbunjena bogatstvom, dubinom... draguljima lepote u njegovim delima čijem drugom čitanju se uvek radujem jer tada mogu razmišljati i razmišljati i u potpunosti se upustiti u čudesno bogatstvo misli.[30]

Pesnik Vilijam Eleri Čening došao je u Old Mens da bi pomogao prilikom prve godišnjice braka Hotornovih. Lokalna tinejdžerka po imenu Marta Hant, utopila se u reci i Hotornov čamac Jezerce Lili bio je potreban da se pronađe njeno telo. Hotorn je pomogao da se leš pronađe, što je opisao kao "spektakl tako savršenog horora... Bila je sama slika agonije smrti".[31] Kasnije ga je ovaj incident inspirisao da napiše jedan deo romana Romansa u Blitdejlu.

Hotornovi su imali troje dece. Prva im je bila ćerka Una, rođena 3. marta 1844. Ime je dobila po Kraljici zemlje iz mašte, na nezadovoljstvo članova porodice.[32] Oktobra 1845. Hotornovi su se preselili u Salem.[33] Naredne godine rođen im je sin Julian. Hotorn je napisao svojoj sestri Luisi 22. juna 1846. godine: "Mali troglodit se jutros pojavio ovde u deset minuta do šest, i za sebe tvrdi da je tvoj nećak.“[34] Kćerka Rouz rođena je u maju 1851. godine, a Hotorn ju je nazvao "jesenjim cvetom".[35]

Srednje godine

[uredi | uredi izvor]
Portret Natanijela Hotorna

U aprilu 1846. godine Hotorn je zvanično postavljen za geometra okruga Salem i Beverli i inspektora carine za luku Salem sa godišnjom platom od 1200 dolara. Tokom ovog perioda imao je poteškoće s pisanjem.[36] Ovo zaposlenje je dobio na osnovu stranačke pripadnosti. Hotorn je bio demokrata i izgubio je ovaj posao zbog promene administracije u Vašingtonu nakon predsedničkih izbora 1848. Napisao je protestno pismo Boston Dejli Advertajzeru, koje su napale pristalice partije Vig i podržale demokrate, zbog čega je Hotornovo otpuštanje bilo događaj o kome se najviše govorilo u Novoj Engleskoj.[37] Bio je duboko pogođen smrću svoje majke krajem jula, nazivajući ga "najmračnijim časom koji sam ikad doživeo".[38] Postavljen je za sekretara Salemovog Liceuma 1848. Gosti koji su došli da govore tim povodom bili su Emerson, Torou, Luis Agasiz i Teodor Parker.[39]

Hotorn se vratio pisanju i objavio "Skerletno slovo" sredinom marta 1850. godine,[40] uključujući predgovor koji se odnosi na njegovu trogodišnju službu u Kući carine i upućuje na neke aluzije na lokalne političare - koji nisu poštovali postupanje prema njima.[41] Bila je to jedna od prvih masovno proizvedenih knjiga u Americi, koja je prodata u 2.500 primeraka u roku od deset dana i zaradila Hotornu 1.500 dolara tokom 14 godina.[42].Time je počeo njegov najplodonosniji period.[42]

Hotorn i njegova porodica su se krajem marta 1850. preselili u malu crvenu seosku kuću blizu Lenoksa u Masačusetsu.[43] S Hermanom Melvilom sprijateljio se 5. avgusta 1850. godine, kada su se autori sreli na pikniku koji je priredio zajednički prijatelj.[44] Melvil je upravo pročitao Hotornovu zbirku kratkih priča Mahovina iz Old Mensa. Melvil je napisao da su te priče otkrile mračnu stranu Hotorna, "obavijenu crninom, deset puta crnju".[45] Tada je sastavljao svoj roman Mobi Dik, i delo je 1851. posvetio Hotornu: "U znak mog divljenja njegovom geniju, ova knjiga je posvećena Natanijelu Hotornu."[46]

Vreme koje je Hotorn proveo na Berkširskim brdima bilo je vrlo produktivno.[47] Dok je bio tamo, napisao je Kuću sa sedam zabata (1851), za koju je pesnik i kritičar Džejms Rasel Lovel rekao da je bolja od Skerletnog slova i nazvao ju je "najvrednijim doprinosom istoriji Nove Engleske".[48] Napisao je i Romansu u Blitdejlu (1852), njegovo jedino delo napisano u prvom licu.[23] Takođe je objavio Čudesnu knjigu za devojčice i dečake 1851. godine, zbirku kratkih priča (prepričanih mitova) koju je razmišljao da napiše još od 1846.[49] Porodica je uživala u pejzažu Berkširskih brda, iako Hotorn nije uživao u zimama u svojoj maloj kući. Otišli su 21. novembra 1851.[47] Hotorn je primetio: "Muka mi je od Berkširskih brda... Osećao sam se umorno i iscrpljeno tokom skoro čitavog boravka."[50]

Vejsajd i Evropa

[uredi | uredi izvor]

Maja 1852. Hotornovi su se vratili u Konkord gde su živeli do jula 1853.[33] U februaru su kupili kuću i nazvali je Vejsajd. Njihovi susedi u Konkordu su bili Emerson i Henri Dejvid Torou.[51] Te godine Hotorn je napisao Život Frenklina Pirsa, biografiju svog prijatelja iz kampanje koja ga je prikazala kao "čoveka mirnih potraga". U biografiji Hotorn prikazuje Pirsa kao državnika i vojnika koji nije postigao velike podvige zbog svoje potrebe da pravi "malo buke" i tako se "povukao u pozadinu".[52] Takođe je izostavio Pirsovu naviku da pije, uprkos glasinama o alkoholizmu,[53] i naglasio je Pirsovo uverenje da se ropstvo ne može "popraviti ljudskim poteškoćama", već će s vremenom „nestati kao san“.[54] Izborom Pirsa za predsednika, Hotorn je nagrađen 1853. godine položajem konzula Sjedinjenih Država u Liverpulu ubrzo nakon objavljivanja Priča iz Tenglvuda.[55] Taj položaj se u to vreme smatrao najunosnijom stranom službom, a Sofija Hotorn opisala ga je kao "drugu po dostojanstvu u Ambasadi u Londonu".[56] Njegovo službovanje završilo se 1857. godine sa isticanjem Pirsovog mandata, a porodica Hotorn obišla je Francusku i Italiju. Za vreme boravka u Italiji, prethodno glatko obrijano Hotorn pistio je dugačke brkove.[57]

Porodica se vratila u Vejsajd 1860.[58] godine i te godine je objavljeno Mramorni faun, njegove prva nova knjiga u sedam godina.[59] Hotorn je priznao da je znatno ostario, nazivajući sebe "propalim zbog vremena i problema".[60]

Kasnije godine i smrt

[uredi | uredi izvor]
Grob Natanijela Hotorna

Na početku Američkog građanskog rata, Hotorn je otputovao u Vašington gde je upoznao Abrahama Linkolna i druge ugledne ličnosti. O svojim iskustvima pisao je u eseju Uglavnom o ratnim stvarima 1862. godine.

Pogoršanje zdravlja sprečilo ga je da završi još nekoliko romana. Hotorn je patio od bolova u stomaku i insistirao je na tome da otputuje negde sa svojim prijateljem Pirsom radi oporavka. Jedan od suseda je bio zabrinut da je Hotorn isuviše u lošem stanju za takav put.[61] Dok je obilazio Bele planina, umro je u snu 19. maja 1864. godine u Plimutu u Nju Hempširu. Pirse je poslao telegram Elizabet Pibodi, sestri Hotornove supruge, sa molbom da obavesti Sofiju Hotorn. Gospođa Hotorn je bila previše potrešena vestima da bi mogla sama da organizuje sahranu.[62] Hotornov sin Julian bio je brucoš na Harvardu, a za očevu smrt saznao je sutradan[63] Longfelou je napisao pesmu u Hotornovu čast objavljenu 1866. pod nazivom "Zvona u Linu".[64] Hotorn je sahranjen na groblju u Konkordu u Masačusetsu, danas popoznatom pod nazivom "Greben pisaca".[65] Kovčeg na sahrani su nosili Longfelou, Emerson, Alkot, Oliver Vendel Holms, Džejms Tomas Filds i Edvin Pirsi Vipl.[66] Emerson je o sahrani napisao: "Mislio sam da u ovom događaju postoji tragični element koji bi se mogao opisati - bolna samoća, koju čovek, pretpostavljam, više nije mogao da izdrži, odvela ga je u smrt."[67]

Njegova supruga Sofija i kćerka Una prvobitno su sahranjene u Engleskoj. Međutim, u junu 2006. godine vraćene su u parcele pored Hotorna.[68]

Rad

[uredi | uredi izvor]
Statua Natanijela Hotorna u Salemu

Hotorn je bio u posebno bliskim odnosima sa svojim izdavačima Vilijamom Tiknorom i Džejmsom Tomasom Fildsom.[69] Hotorn je jednom prilikom rekao Fildsu: "Više mi je stalo do vašeg dobrog mišljenja nego do mišljenja mnogih kritičara."[70] U stvari, Filds je nagovorio Hotorna da Skerletno slovo napiše kao roman a ne kao kratku priču.[71] Tiknor se bavio mnogim Hotornovim ličnim stvarima, uključujući kupovinu cigara, nadzor finansijskih računa, pa čak i kupovinu odeće.[72] Hotorn je bio pored svog izdavača i kada je ovaj umro u Filadelfiji 1864.[73]

Književni stil i teme

[uredi | uredi izvor]

Hotornova dela pripadaju romantizmu ili, tačnije, mračnom romantizmu,[74] to su priče upozorenja koje sugerišu da su krivica, greh i zlo najbitnije prirodne osobine čovečanstva.[75] Mnoga njegova dela inspirisana su puritanskom Novom Engleskom,[76] koja kombinuje istorijsku romansu koja je nabijena simbolizmom i dubokim psihološkim temama, a graniči se sa nadrealizmom.[77] Njegovi prikazi prošlosti predstavljaju verziju istorijske fikcije koja se koristi samo kao sredstvo za izražavanje zajedničkih tema greha, krivice i odmazde predaka.[77] Njegovi kasniji spisi takođe odražavaju njegov negativan pogled na pokret Transcendentalizma.[78]

Hotorn je u svojoj ranoj karijeri pretežno pisao kratke priče. Nakon objavljivanja Dvaput ispričane priče, međutim, primetio je: "Ne mislim mnogo na njih", i nije očekivao reakciju javnosti.[79] Njegova četiri glavna romana napisana su između 1850. i 1860. godine: Skerletno slovo (1850), Kuća sa sedam zabata (1851), Romansa u Blitdejlu (1852) i Mramorni faun (1860.) Drugi roman, Fanshajv, objavljen je anonimno 1828. Hotorn je "romansu" definisao kao radikalno različitu od romana jer se ona ne bavi mogućim ili verovatnim tokom uobičajenog iskustva.[80] U predgovoru Kuća sa sedam zabata Hotorn opisuje svoje romantično pisanje koristeći "atmosferski medijum koji donosi ili ublažava svetla i produbljuje i obogaćuje senke slike".[81] Slika, koju je Danijel Hofman ustanovio, bila je jedna od "primitivnih energija plodnosti i stvaranja".[82]

Kritičari su primenili feminističku perspektivu i istorijski pristup Hotornovim opisima žena. Feminističke naučnike posebno zanima Hester Prajn, glavnog lika romana Skerletno slovo.[83] Kamil Paglia je videla Hester kao mističnu, "lutajuću boginju koja još uvek nosi oznaku svog azijskog porekla... krećući se spokojno u magičnom krugu svoje seksualne prirode".[84] Loren Berlant nazvala je Hester "građaninom kao ženom [personifikacijom] ljubavi kao telesnim kvalitetom koji sadrži najčistije svetlo prirode", njena rezultirajuća "izdajnička politička teorija" "ženska simbolička" literalizacija uzaludnih puritanskih metafora.[85] Istoričari smatraju da je Hester protofeminista i prikaz samostalnosti i odgovornosti koji je doveo do ženskog biračkog prava i reproduktivne emancipacije. Hotorn je mnogo dublje okarakterisao ženske likove svojih dela od muških.[86] Ovo zapažanje podjednako može da se primeni i na njegove kratke priče, u kojima su ženski likovi nosioci radnje.

Dela

[uredi | uredi izvor]
Mit o Midu iz knjige Čudesna knjiga za devojčice i dečake; ilustracija Valtera Krejna za izdanje iz 1893.

Novele

[uredi | uredi izvor]
  • Fanshajv (objavljeno anonimno, 1828)
  • Skerletno slovo (1850)
  • Kuća sa sedam zabata (1851)
  • Romansa u Blitdejlu (1852)
  • Mramorni faun: Ili romansa Monte Benija (1860.)
  • Romansa u Doliveru (1863) (nedovršen)
  • Septimus Felton; ili, Eliksir života (nedovršen, objavljen u Atlantskom mesečniku, 1872)
  • Tajna doktora Grimshejva: Romantika (nedovršena, sa predgovorom i beleškama Julijana Hotorna, 1882)

Zbirke kratkih priča

[uredi | uredi izvor]
  • Dvaput ispričane priče (1837)
  • Deda stolica (1840)
  • Mahovina iz Old Mensa (1846)
  • Čudesna knjiga za devojčice i dečake (1851)
  • Snežni imidž i druge priče sa dva puta (1852)
  • Priče iz Tenglvuda (1853)
  • Romansa u Doliveru i druga dela (1876)
  • Veliko kameno lice i druge priče sa Belih planina (1889)

Odabrane kratke priče

[uredi | uredi izvor]
  • Šupljina tri brda (1830)
  • Pokop Rodžera Melvina (1832)
  • Moj srodnik, major Molineuk (1832.)
  • Ministrov crni veo (1832)
  • Mladi Gudman Braun (1835.)
  • Sivi šampion (1835)
  • Bela stara sluškinja (1835)
  • Vejkfild (1835)
  • Ambiciozni gost (1835)
  • Čovek iz Adamanta (1837)
  • Maj-pol iz Meri Maunta (1837)
  • Veliki karbunel (1837)
  • Eksperiment dr Hajdegera (1837)
  • Virtuosova kolekcija (maj 1842)
  • Beleg na rođenju (mart 1843)
  • Nebeska železnica (1843)
  • Egotizam; ili Bosom-zmija (1843)
  • Zemaljski holokaust (1844.)
  • Rapaćinijeva kći (1844)
  • P.-ijevo dopisništvo (1845)
  • Umetnik lepog (1846)
  • Obožavanje vatre (1846)
  • Itan Brend (1850)
  • Veliko kameno lice (1850)
  • Pero na vrhu (1852.)

Ostala dela

[uredi | uredi izvor]
  • Dvadeset dana s Julianom & malom Bani (napisano 1851, objavljeno 1904)
  • Naš stari dom (1863)
  • Odlomci iz francuskih i italijanskih svezaka (1871)

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Hawthorne, Nathaniel (1828). Fanshawe. Boston: Marsh & Capen. 
  2. ^ Miller, str. 20–21
  3. ^ McFarland, str. 18
  4. ^ Wineapple, str. 20–21
  5. ^ McFarland, str. 17
  6. ^ Miller, str. 47
  7. ^ Mellow, str. 18
  8. ^ Mellow, str. 20
  9. ^ Miller, str. 50
  10. ^ Mellow, str. 21
  11. ^ Mellow, str. 22
  12. ^ a b Edwards, Herbert. "„Nathaniel Hawthorne in Maine”. Arhivirano iz originala 28. 12. 2019. g. ", Downeast Magazine, 1962
  13. ^ Wineapple, str. 44–45
  14. ^ Cheever, str. 99
  15. ^ Miller, str. 76
  16. ^ Wineapple, str. 87–88
  17. ^ Miller, str. 169
  18. ^ Mellow, str. 169
  19. ^ Letter to Longfellow, June 4, 1837.
  20. ^ McFarland, str. 22–23
  21. ^ McFarland, str. 83
  22. ^ Cheever, str. 104
  23. ^ a b McFarland, str. 149
  24. ^ Wineapple, str. 160
  25. ^ McFarland, str. 25
  26. ^ Schreiner, str. 123
  27. ^ Miller, str. 246–247
  28. ^ Mellow, str. 6–7
  29. ^ McFarland, str. 87
  30. ^ January 14, 1851, Journal of Sophia Hawthorne. Berg Collection NY Public Library.
  31. ^ Schreiner, str. 116–117
  32. ^ McFarland, str. 97
  33. ^ a b Reynolds, str. 10
  34. ^ Mellow, str. 273
  35. ^ Miller, str. 343–344
  36. ^ Miller, str. 265
  37. ^ Cheever, str. 179
  38. ^ Cheever, str. 180
  39. ^ Miller, str. 264–265
  40. ^ Miller, str. 300
  41. ^ Mellow, str. 316
  42. ^ a b McFarland, str. 136
  43. ^ Miller, str. 274
  44. ^ Cheever, str. 96
  45. ^ Mellow, str. 335
  46. ^ Mellow, str. 382
  47. ^ a b Wright, John Hardy (2008). Hawthorne's Haunts in New England. Charleston, SC: The History Press. str. 2008. ISBN 978-1-59629-425-7. : 93.
  48. ^ Mellow, str. 368–369
  49. ^ Miller, str. 345
  50. ^ Wineapple, str. 242
  51. ^ McFarland, str. 182
  52. ^ Schreiner, str. 170–171
  53. ^ Mellow, str. 412
  54. ^ Miller, str. 382–383
  55. ^ McFarland, str. 186
  56. ^ Mellow, str. 415
  57. ^ McFarland, str. 210
  58. ^ McFarland, str. 206
  59. ^ Mellow, str. 520
  60. ^ Schreiner, str. 207
  61. ^ Wineapple, str. 372
  62. ^ Miller, str. 518
  63. ^ Matthews, Jack (15. 8. 2010). „Nathaniel Hawthorne's Untold Tale”. The Chronicle Review. Pristupljeno 17. 8. 2010. 
  64. ^ Wagenknecht, Edward. Henry Wadsworth Longfellow: Portrait of an American Humanist. New York: Oxford University Press, 1966: 9.
  65. ^ Wilson, Scott. Resting Places: The Burial Sites of More Than 14,000 Famous Persons, 3d ed.: 2 (Kindle Locations 20433-20434). McFarland & Company, Inc., Publishers. Kindle Edition.
  66. ^ Baker, Carlos (1996). Emerson Among the Eccentrics: A Group Portrait. New York: Viking Press. str. 1996. ISBN 0-670-86675-X. : 448.
  67. ^ McFarland, str. 297
  68. ^ Mishra, Raja and Sally Heaney. "Hawthornes to be reunited", The Boston Globe. June 1, 2006. Accessed July 4, 2008
  69. ^ Madison, str. 9
  70. ^ Miller, str. 281
  71. ^ Charvat, William (1993). Literary Publishing in America: 1790–1850. University of Massachusetts Press. ISBN 0-87023-801-9. . Amherst, MA: The, 1993 (first published 1959): 56.
  72. ^ Madison, str. 15
  73. ^ Miller, str. 513–514
  74. ^ Reynolds, David S (1989). Beneath the American Renaissance: The Subversive Imagination in the Age of Emerson and Melville. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. str. 1988. ISBN 0-674-06565-4. : 524.
  75. ^ Wayne, Tiffany K (2006). „Nathaniel Hawthorne”. Encyclopedia of Transcendentalism. ISBN 0-8160-5626-9. . New York: Facts on File, Inc., 2006: 140.
  76. ^ Bell, Michael Davitt (1971). Hawthorne and the Historical Romance of New England. ISBN 0-691-06136-X. . Boston: Houghton Mifflin Company, 1980: 173.
  77. ^ a b Crews, str. 28–29
  78. ^ Galens, David, ed. Literary Movements for Students. ISBN 0-7876-6517-7. , Vol. 1. Detroit: Thompson Gale, 2002: 319.
  79. ^ Miller, str. 104
  80. ^ Porte, str. 95
  81. ^ Wineapple, str. 237
  82. ^ Hoffman, str. 356
  83. ^ The Scarlet Letter Ch XXIV "Conclusion"
  84. ^ Paglia, Sexual Personae, 581, 583
  85. ^ Berlant, The Anatomy of National Fantasy, 94, 148, 175
  86. ^ Splendora, "Psyche and Hester", 12

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Натанијел_Хоторн&oldid=28899150”