Pređi na sadržaj

Nacionalni institut za orijentalne jezike i civilizacije u Parizu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nacionalni institut za orijentalne jezike i civilizacije u Parizu
Tipdržavni
Osnivanje1971.
DirektorJean-François Huchet
Broj studenata29.327
LokacijaPariz
Veb-sajtwww.inalco.fr

Nacionalni institut za orijentalne jezike i civilizacije (fr. Institut national des langues et civilisations orientales), poznat i pod akronimom Inalco, francuska je visokoškolska i istraživačka ustanova odgovorna za nastavu jezika i civilizacija. Ime je dobila 1971. godine. Ima veliki broj nastavnika-istraživača, lingvista i diplomata.[1]

Od 2011. institut se nalazi u srcu latinskog Pariskog kvarta u 13. pariskom arondismanu.

Istorija institucije

[uredi | uredi izvor]

Od 1669. do 1914. godine

[uredi | uredi izvor]

Nastava orijentalnih jezika i istorije orijentalnih civilizacija u Francuskoj vuče korene od nastanka francuskog koledža po inicijativi Guijoma Budea.[2]

Pod uticajem profesora Žozefa Lakanala stvorena je specijalna škola za orijentalne jezike.[3] Škola je otvorila svoja vrata unutar Nacionalne biblioteke u Parizu s misijom podučavanja savremenih orijentalnih jezika „priznati korisnim za politiku i trgovinu”. Prvi predavani jezici bili su „književni i vulgarni” arapski, turski i krimsko-tatarski, persijski i malajski. Redovno se razvijala tokom 19. veka dodajući nove jezike i spajajući se sa školom mladih jezika koju je osnovao Žan Batist Kolber 1669. radi obuke prevodilaca za jezike sa područja Levanta.

Od 1914. do 1984. godine

[uredi | uredi izvor]

Godine 1914, škola postaje „Nacionalna škola modernog orijentalnog jezika” (ENLOV) i dobija poseban status koji je ostao na snazi do 1968. kada je studentski pokret doveo do integrisanja ustanove u univerzitetski sektor kao „Univerzitetski centar savremenih orijentalnih jezika” (UCSOJ). UCSOJ nije dugo zadržao ovo ime i 3. februara 1971. menja ime u sadašnje — „Nacionalni institut orijentalnih jezika i civilizacija”.

Različita odeljenja počela su da se nagomilavaju. Interdisciplinarna odeljenja se umnožavaju, kao što su centar za pripreme za međunarodnu razmenu (međunarodna trgovina), kurs naprednih međunarodnih studija (posebno posvećen pripremi takmičenja u stranim poslovima), tečaj komunikacije i interkulturalne obuke, automatska obrada jezika itd.

Od 1985. do 2011. godine

[uredi | uredi izvor]

Od 1985. institut ima status „velikog preduzeća” (fr. grand établissement; poput Instituta za politiku u Parizu). Tokom 90-ih godina 20. veka, drugi projekti prepravljanja nisu bili uspešni.

Od 2011. godine pa do danas

[uredi | uredi izvor]

Rasprostranjeni na nekoliko lokacija, nove nastavne i administrativne prostorije spajaju većinu obuke instituta u XIIIe arondismanu na novom polu jezika i civilizacija, sa Univerzitetskom bibliotekom jezika i civilizacija (fr. Bibliothèque universitaire des langues et civilisations; BULAC). Osnivanje je, dakle, deo želje za okupljanjem univerziteta kako bi stekle svoje veštine na međunarodnoj univerzitetskoj sceni i razvijanju lingvističkih veština.

Univerzitetska biblioteka jezika i civilizacija je univerzitetska biblioteka koja je otvorena 12. decembra 2011. zajedno sa Nacionalnim institutom za orijentalne jezike i civilizacije. Univerzitetska biblioteka opredelila se za jezike koji se pišu nelatiničnim slovima što odgovara poljima nastave i istraživanja univerziteta.

Organizacija

[uredi | uredi izvor]

Misija ustanove je podučavanje jezika srednje i istočne Evrope, Azije, Okeanije, Afrike i stanovništva Amerike, kao i geografije i istorije. Predavanja o jezicima i pripadajućim civilizacijama vrše specijalizovani nastavnici-istraživači i izvorni govornici regiona koji se proučavaju.

Odeljenja, sektori i sekcije

[uredi | uredi izvor]

Inalco je delimično sastavljen od odeljenja čiji obim odgovara regionu sveta kao i od profesionalno orijentisanih sektora. Odeljenja mogu biti jednojezička ili grupisana u više jezičkih sekcija. Kursevi pripremaju studente za komunikaciju i interkulturalnu obuku, međunarodnu trgovinu, podučavanje francuskog kao stranog jezika, napredne međunarodne studije i automatsku obradu jezika.[4]

Spisak odeljenja

Spisak sektora

  • međunarodna trgovina (Centar za pripremu za međunarodnu trgovinu)
  • interkulturalna komunikacija i obuka
  • nastava jezika (francuski kao strani jezik)
  • međunarodni odnosi (napredne međunarodne studije)
  • višejezični IT tekstovi

Institut nudi mogućnost pohađanja početne obuke na nivou bačelora, mastera ili doktorata, kao i opciju kontinuiranog obrazovanja za spoljne studente i profesionalce.[5]

Popularni su i kratki kursevi, večernji tečajevi i „praktični sertifikati”.

Istraživački tim

[uredi | uredi izvor]

Institut trenutno ima 14 istraživačkih jedinica, 8 prijemnih timova i 6 zajedničkih jedinica. Ima i oko 570 aktivnih punopravnih članova uz 270 istraživača-nastavnika i 300 doktorskih studenata.

Inalco novine

[uredi | uredi izvor]

Inalco novine objavljuju naučne radove i časopise iz disciplinske oblasti u papirnoj verziji. Njihova urednička ponuda organizovana je oko zbirki geografskih područja (Azija, Evropa, Afrika, Sredozemlje, Amerika, itd.) i serija koje odgovaraju disciplinskim grupama (jezici i lingvistika, humanističke i društvene nauke, umetnost i pisma, prevod itd.).

Časopisi istraživačkog centra

  • Balkanske sveske[6]
  • Beležnice usmene literature[7]
  • Cipango (japanske studije)[8]
  • Studije Indijskog okeana[9]
  • Recenzije o berberskim studijama[10]
  • Slovo (ruske i sibirske studije)
  • Iod (savremene hebrejske i jevrejske studije)[11]
  • Fino-ugrske studije[12]
  • Mandenkan[13]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Une centaine de langues et civilisations”. Inalco (na jeziku: francuski). 22. 6. 2015. 
  2. ^ „Une histoire riche”. Inalco (na jeziku: francuski). 24. 9. 2013. Arhivirano iz originala 18. 12. 2018. g. Pristupljeno 14. 02. 2020. 
  3. ^ Michel Nusimovici. „Les écoles de l'An III”. ens-rennes.fr (na jeziku: francuski). 
  4. ^ „Débouchés professionnels”. Inalco (na jeziku: francuski). 4. 12. 2019. Arhivirano iz originala 11. 02. 2020. g. Pristupljeno 14. 02. 2020. 
  5. ^ „Formations”. Inalco (na jeziku: francuski). 26. 11. 2013. Arhivirano iz originala 07. 11. 2015. g. Pristupljeno 14. 2. 2020. 
  6. ^ „Cahiers balkaniques”. journals.openedition.org (na jeziku: francuski). Pristupljeno 14. 2. 2020. 
  7. ^ „Cahiers de littérature orale”. journals.openedition.org (na jeziku: francuski). Pristupljeno 14. 2. 2020. 
  8. ^ „Cipango – Cahiers d’études japonaises”. journals.openedition.org (na jeziku: francuski). Pristupljeno 14. 2. 2020. 
  9. ^ „Études océan Indien”. journals.openedition.org (na jeziku: francuski). Pristupljeno 14. 2. 2020. 
  10. ^ „Revue des Études Berbères – Accueil”. reb.centrederechercheberbere.fr. Pristupljeno 14. 2. 2020. 
  11. ^ „Yod – Revue des études hébraïques et juives”. journals.openedition.org (na jeziku: francuski). Pristupljeno 14. 2. 2020. 
  12. ^ „Études finno-ougriennes”. journals.openedition.org (na jeziku: francuski). Pristupljeno 14. 2. 2020. 
  13. ^ „Mandenkan – Bulletin semestriel d’études linguistiques mandé”. journals.openedition.org (na jeziku: francuski). Pristupljeno 14. 2. 2020. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Nacionalni institut za orijentalne jezike i civilizacije u Parizu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национални_институт_за_оријенталне_језике_и_цивилизације_у_Паризу&oldid=27887353”