Пређи на садржај

Национални институт за оријенталне језике и цивилизације у Паризу

С Википедије, слободне енциклопедије
Национални институт за оријенталне језике и цивилизације у Паризу
Типдржавни
Оснивање1971.
ДиректорJean-François Huchet
Број студената29.327
ЛокацијаПариз
Веб-сајтwww.inalco.fr

Национални институт за оријенталне језике и цивилизације (фр. Institut national des langues et civilisations orientales), познат и под акронимом Inalco, француска је високошколска и истраживачка установа одговорна за наставу језика и цивилизација. Име је добила 1971. године. Има велики број наставника-истраживача, лингвиста и дипломата.[1]

Од 2011. институт се налази у срцу латинског Париског кварта у 13. париском арондисману.

Историја институције

[уреди | уреди извор]

Од 1669. до 1914. године

[уреди | уреди извор]

Настава оријенталних језика и историје оријенталних цивилизација у Француској вуче корене од настанка француског колеџа по иницијативи Гуијома Будеа.[2]

Под утицајем професора Жозефа Лаканала створена је специјална школа за оријенталне језике.[3] Школа је отворила своја врата унутар Националне библиотеке у Паризу с мисијом подучавања савремених оријенталних језика „признати корисним за политику и трговину”. Први предавани језици били су „књижевни и вулгарни” арапски, турски и кримскo-татарски, персијски и малајски. Редовно се развијала током 19. века додајући нове језике и спајајући се са школом младих језика коју је основао Жан Батист Колбер 1669. ради обуке преводилаца за језике са подручја Леванта.

Од 1914. до 1984. године

[уреди | уреди извор]

Године 1914, школа постаје „Национална школа модерног оријенталног језика” (ENLOV) и добија посебан статус који је остао на снази до 1968. када је студентски покрет довео до интегрисања установе у универзитетски сектор као „Универзитетски центар савремених оријенталних језика” (UCSOJ). UCSOJ није дуго задржао ово име и 3. фебруара 1971. мења име у садашње — „Национални институт оријенталних језика и цивилизација”.

Различита одељења почела су да се нагомилавају. Интердисциплинарна одељења се умножавају, као што су центар за припреме за међународну размену (међународна трговина), курс напредних међународних студија (посебно посвећен припреми такмичења у страним пословима), течај комуникације и интеркултуралне обуке, аутоматска обрада језика итд.

Од 1985. до 2011. године

[уреди | уреди извор]

Од 1985. институт има статус „великог предузећа” (фр. grand établissement; попут Института за политику у Паризу). Током 90-их година 20. века, други пројекти преправљања нису били успешни.

Од 2011. године па до данас

[уреди | уреди извор]

Распрострањени на неколико локација, нове наставне и административне просторије спајају већину обуке института у XIIIе арондисману на новом полу језика и цивилизација, са Универзитетском библиотеком језика и цивилизација (фр. Bibliothèque universitaire des langues et civilisations; BULAC). Оснивање је, дакле, део жеље за окупљањем универзитета како би стекле своје вештине на међународној универзитетској сцени и развијању лингвистичких вештина.

Универзитетска библиотека језика и цивилизација је универзитетска библиотека која је отворена 12. децембра 2011. заједно са Националним институтом за оријенталне језике и цивилизације. Универзитетска библиотека определила се за језике који се пишу нелатиничним словима што одговара пољима наставе и истраживања универзитета.

Организација

[уреди | уреди извор]

Мисија установе је подучавање језика средње и источне Европе, Азије, Океаније, Африке и становништва Америке, као и географије и историје. Предавања о језицима и припадајућим цивилизацијама врше специјализовани наставници-истраживачи и изворни говорници региона који се проучавају.

Одељења, сектори и секције

[уреди | уреди извор]

Inalco је делимично састављен од одељења чији обим одговара региону света као и од професионално оријентисаних сектора. Одељења могу бити једнојезичка или груписана у више језичких секција. Курсеви припремају студенте за комуникацију и интеркултуралну обуку, међународну трговину, подучавање француског као страног језика, напредне међународне студије и аутоматску обраду језика.[4]

Списак одељења

Списак сектора

  • међународна трговина (Центар за припрему за међународну трговину)
  • интеркултурална комуникација и обука
  • настава језика (француски као страни језик)
  • међународни односи (напредне међународне студије)
  • вишејезични IT текстови

Институт нуди могућност похађања почетне обуке на нивоу бачелора, мастера или доктората, као и опцију континуираног образовања за спољне студенте и професионалце.[5]

Популарни су и кратки курсеви, вечерњи течајеви и „практични сертификати”.

Истраживачки тим

[уреди | уреди извор]

Институт тренутно има 14 истраживачких јединица, 8 пријемних тимова и 6 заједничких јединица. Има и око 570 активних пуноправних чланова уз 270 истраживача-наставника и 300 докторских студената.

Inalco новине

[уреди | уреди извор]

Inalco новине објављују научне радове и часописе из дисциплинске области у папирној верзији. Њихова уредничка понуда организована је око збирки географских подручја (Азија, Европа, Африка, Средоземље, Америка, итд.) и серија које одговарају дисциплинским групама (језици и лингвистика, хуманистичке и друштвене науке, уметност и писма, превод итд.).

Часописи истраживачког центра

  • Балканске свеске[6]
  • Бележнице усмене литературе[7]
  • Ципанго (јапанске студије)[8]
  • Студије Индијског океана[9]
  • Рецензије о берберским студијама[10]
  • Слово (руске и сибирске студије)
  • Иод (савремене хебрејске и јеврејске студије)[11]
  • Фино-угрске студије[12]
  • Манденкан[13]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Une centaine de langues et civilisations”. Inalco (на језику: француски). 22. 6. 2015. 
  2. ^ „Une histoire riche”. Inalco (на језику: француски). 24. 9. 2013. Архивирано из оригинала 18. 12. 2018. г. Приступљено 14. 02. 2020. 
  3. ^ Michel Nusimovici. „Les écoles de l'An III”. ens-rennes.fr (на језику: француски). 
  4. ^ „Débouchés professionnels”. Inalco (на језику: француски). 4. 12. 2019. Архивирано из оригинала 11. 02. 2020. г. Приступљено 14. 02. 2020. 
  5. ^ „Formations”. Inalco (на језику: француски). 26. 11. 2013. Архивирано из оригинала 07. 11. 2015. г. Приступљено 14. 2. 2020. 
  6. ^ „Cahiers balkaniques”. journals.openedition.org (на језику: француски). Приступљено 14. 2. 2020. 
  7. ^ „Cahiers de littérature orale”. journals.openedition.org (на језику: француски). Приступљено 14. 2. 2020. 
  8. ^ „Cipango – Cahiers d’études japonaises”. journals.openedition.org (на језику: француски). Приступљено 14. 2. 2020. 
  9. ^ „Études océan Indien”. journals.openedition.org (на језику: француски). Приступљено 14. 2. 2020. 
  10. ^ „Revue des Études Berbères – Accueil”. reb.centrederechercheberbere.fr. Приступљено 14. 2. 2020. 
  11. ^ „Yod – Revue des études hébraïques et juives”. journals.openedition.org (на језику: француски). Приступљено 14. 2. 2020. 
  12. ^ „Études finno-ougriennes”. journals.openedition.org (на језику: француски). Приступљено 14. 2. 2020. 
  13. ^ „Mandenkan – Bulletin semestriel d’études linguistiques mandé”. journals.openedition.org (на језику: француски). Приступљено 14. 2. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Национални институт за оријенталне језике и цивилизације у Паризу на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национални_институт_за_оријенталне_језике_и_цивилизације_у_Паризу&oldid=27887353”