Obala

Izlazak sunca na obali Džersi Šor u Spring jezeru, Nju Džersi, SAD

Razuđena obala regiona Zapadne obale Novog Zelanda

Jugoistočna obala Grenlanda

Obala Eskorka, Sera de Tramuntana (Balearska ostrva)

Obala je uzan pojas kopna na kontaktu sa vodenom površinom, bilo da je u pitanju more, jezero ili reka. Usled pojava promene nivoa vodenih površina, plime i oseke, položaj obale je promenljiv pa se često koristi i naziv zona obale.

Geološki sastav stena i tla diktira vrstu obale koja se stvara. Zemlja ima oko 620.000 km (390.000 mi) obale. Obale su važne zone u prirodnim ekosistemima, često su dom širokog spektra biodiverziteta. Na kopnu imaju važne ekosisteme kao što su slatkovodne ili estuarijske močvare, koje su važne za populacije ptica i drugih kopnenih životinja. U oblastima zaštićenim od talasa, mogu se naći slane močvare, mangrovi ili morske trave, svi od kojih mogu da obezbede stanište za mreštenje riba, školjki i drugih vodenih vrsta. Stenovite obale se obično nalaze duž izloženih obala i obezbeđuju stanište za širok spektar sesilnih životinja (npr. dagnje, morske zvezde, usonoge) i razne vrste morskih algi. U fizičkoj okeanografiji, obala je šira ivica koja je geološki modifikovana delovanjem vodenog tela u prošlosti i sadašnjosti, dok je plaža na ivici obale, predstavljajući međuplimnu zonu ako postoji. Prema atlasu Ujedinjenih nacija, 44% svih ljudi živi u krugu od 150 km (93 milje) od mora.

Međutim, ekonomski značaj obala čini mnoge od ovih zajednica ranjivim na klimatske promene, što uzrokuje povećanje ekstremnih vremenskih prilika i porasta nivoa mora, i srodna pitanja kao što su obalska erozija, prodor slane vode i obalske poplave. Drugi obalski problemi, kao što su zagađenje mora, morski otpad, razvoj obale i uništavanje morskog ekosistema, dodatno komplikuju upotrebu obale od strane ljudi i ugrožavaju obalske ekosisteme. Interaktivni efekti klimatskih promena, uništavanja staništa, prekomernog ribolova i zagađenja vode (naročito eutrofikacije) doveli su do propadanja obalnog ekosistema širom sveta. Ovo je rezultiralo kolapsom populacije ribarskih fondova, gubitkom biodiverziteta, povećanom invazijom stranih vrsta i gubitkom zdravih staništa. Međunarodna pažnja na ova pitanja je sumirana u Cilju održivog razvoja 14 „Život ispod vode“ koji postavlja ciljeve međunarodne politike fokusirane na očuvanje morskih obalnih ekosistema i podršku održivijim ekonomskim praksama za priobalne zajednice. Slično tome, Ujedinjene nacije su proglasile 2021-2030. Dekadom UN o obnovi ekosistema, ali obnavljanju priobalnih ekosistema nije posvećena dovoljna pažnja.

Pošto se obale stalno menjaju, tačan obim obale se ne može odrediti; ovaj izazov merenja naziva se paradoks obale. Termin obalska zona se koristi za označavanje regiona gde se dešavaju interakcije morskih i kopnenih procesa. Termini obala i priobalje se često koriste za opisivanje geografske lokacije ili regiona koji se nalazi na obali (npr. Zapadna obala Novog Zelanda ili Istočna, Zapadna i obala Meksičkog zaliva Sjedinjenih Država.) Obale sa uskim kontinentalnim pragom koje su blizu otvorenog okeana nazivaju se pelagičkim obalama, dok su druge zaštićenije obale u zalivima. Obala se može odnositi na delove zemljišta koji graniče sa bilo kojom velikom površinom vode, uključujući okeane (morska obala) i jezera (obala jezera).

Razvoj obala

Glavni agensi koji su odgovorni za eroziju i taloženje duž obalskih linija su talasi, plima i vodene struje. Na formiranje obala takođe značajno utiče njihova litologija. Što je čvršći materijal od kojeg je načinjena obala to je ona otpornija na eroziju. Na taj način litološka različitost utiče na raznolikost oblika obala.

Plime često diktiraju vreme deponovanja sedimenata ili erodovanja obale. Na područjima koja su izložena višim plimama talasi dopiru više u kopno, gde vrše eroziju i nanose materijal dok na područjima sa manjim plimskim oscilacijama uticaj talasa je na užem pojasu. Plime same po sebi ne oblikuju obale.

Vrste obala

Usled promena nivoa mora koje su se tokom istorije Zemlje događale postoje obale koje su potonule ali i obale koje se danas nalaze izdignute i dublje u kopnu.

Obala se prema vrsti vodene površine sa kojom kopno dolazi u kontakt deli na: morsku, rečnu i jezersku obalu.

Genetska klasifikacija obala

Obale su morfološki raznovrsne. To je naročito uočljivo kod obala koje su u bliskoj geološkoj prošlosti potopljene usled mladih transgresija tako da je njihov primarni reljef veoma dobro očuvan. Takve obale nazivaju se „ingresione obale”. Ingresione obale predstavljaju primarni tip obala u njihovoj genetskoj klasifikaciji.

Prema poreklu primarnog reljefa, ingresione obale dele se na tektonske i erozivne.

Ingresione tektonske obale postale su potapanjem tektonskog reljefa. Zavisno od vrste tektonskih pokreta koji su uzrokovali nastanak određenog reljefa na obalama razlikuju se ingresione epirogene, rasedne, nabrane i vulkanske obale.

Ingresione epirogene obale nastale su potapanjem epirogenog ugiba. Primer ovakve obale je obala Holandije koja postupno tone usled epirogenog ugibanja. Protiv ovog problema Holanđani se bore vekovima.

Ingresione nabrane obale nastale su potapanjem tektonskog reljefa koji je postao tangencijalnim pokretima ubiranja. Ovakve obale su jako razuđene. Antiklinale predstavljaju poluostrva i ostrva a sinklinale zalive i kanale između ostrva. Tipski primer ovakve obale je obala Dalmacije.

Ingresione rasedne obale postale su potapanjem reljefa nastalog radom radijalnih tektonskih pokreta. Horstovi predstavljaju ostrva i poluostrva, a rovovi duboke zalive strmih strana. Obala Egejskog mora predstavlja tipski primer ovakve obale. Izraziti rovovi egejske obale su zalivi Orfanski, Atoski, Kasandrijski i Solunski dok su izraziti horstovi poluostrva Atos, Longos i Kasandra.

Ingresione vulkanske obale mogu postati potapanjem vulkanskog reljefa ili narastanjem vulkanskih kupa iznad nivoa mora usled submarinsih erupcija. Ovom tipu pripadaju obale nastale potapanjem kaldere starih vulkana (obala Santorinija). Tipski primer ovakvih obala je obala Havajskih ostrva.

Ingresione erozivne obale postale su potapanjem erozivnog reljefa. Ovaj tip reljefa postao je delovanjem različitih geomorfoloških agenasa. U zavisnosti od agensa, ingresione erozivne obale dele se na fluvijalne (potamogene), glacijalne, kraške, eolske i denudacione.

Ingresione fluvijalne obale postale su potapanjem fluvijalnog reljefa. One mogu biti rijaske, estuarske, deltaste, limanske. Rijaske obale dobile su naziv po rijasima, zalivima koji predstavljaju potopljena ušća reka koje se ulivaju u more. Ovakve obale zapažaju se u Istri, Bretanji, severozapadnoj Španiji itd. Estuarske obale dobile su ime po estuarima - zalivima koji postaju za vreme plime, kada voda plavi ušća i nizvodne delove rečnih dolina. Estuarska obala nastaje kada plima potopi deo doline reke Žironde u Francuskoj. Deltaste obale su obale na ušću Misisipija, Volge, Nila itd, a limanske obale zapažaju se u severnom delu Crnog i Azovskog mora.

Najpoznatije ingresione ledničke obale zovu se „fjordovske obale”, a nastale su potapanjem ledničkih dolina (valova) nekadašnjih lednika. Fjordovske obale karakteristične su za Skandinaviju, Island, Grenland itd.

Ingresione kraške obale javljaju se na crnogorskom primorju, a nastale su potapanjem kraškog reljefa. Ingresione eolske obale retko se sreću u reljefu Zemljine površine jer su podložne znatnim izmenama obalske linije i uravnjivanju (izgrađene od peska). Ovakvih obala, postalih potapanjem eolskog reljefa, ima na istočnom primorju Aralskog jezera i jugoistočnom delu Kaspijskog mora.

Ingresione denudacione obale mogu predstavljati rani stadijum razvitka morskih obala, kada je obala slabo izmenjena abrazionim radom ili obale nastale potapanjem reljefa koji je nastao delovanjem egzogenih procesa spiranja i denudacije.

Vidi još

• Geomorfologija
• Marinski proces

Reference

• Pešić L. 2001. Opšta geologija - Egzodinamika. Beograd: Rudarsko-geološki fakultet
• Burke, Lauretta A.; Kura, Yumiko; Kassem, Ken; Revenga, Carmen; Spalding, Mark; McAllister, Don (2001). „Coastal Ecosystems” (PDF). Ur.: Hutter, Carolynne. Pilot Analysis of Global Ecosystems. World Resources Institute. ISBN 978-1-56973-458-2. Arhivirano iz originala (PDF) 2003-04-08. g. 
• Davidson, Jon P.; Reed, Walter E.; Davis, Paul M. (2002). Exploring Earth: An Introduction to Physical Geology. Upper Saddle River, NJ: Prentice-Hall Inc. ISBN 978-0-13-018372-9. 
• Easterbrook, Don J. (1999). Surface Processes and Landforms (2 izd.). Upper Saddle River, NJ: Prentice-Hall Inc. ISBN 978-0-13-860958-0. 
• Haslett, Simon K. (2009). Coastal Systems (2nd Edition). introduction to environment. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-44060-8. 
• Mandelbrot, Benoit B. „II.5 How long is the coast of Britain?”. The Fractal Geometry of Nature. Macmillan. str. 25—33. ISBN 978-0-7167-1186-5. 
• Luna B. Leopold; M. Gordon Wolman; John P. Miller (1995). Fluvial processes in geomorphology. New York: Dover Publications. ISBN 978-0-486-68588-5. 
• Mulvihill, Christiane. „2 Bankful Discharge and Channel Characteristics of Streams in New York State” (PDF). United States Geological Survey. 
• Herbert Bucksch (1997). Dictionary Geotechnical Engineering: English German. Springer DE. str. 47. ISBN 978-3-540-58164-2. 

Spoljašnje veze

• „Wild Coast USA”. Sierra Club. Arhivirano iz originala 2008-05-09. g. Pristupljeno 2008-12-11. 
• „Data Explorer”. NOAA's National Ocean Service. Arhivirano iz originala 2008-12-21. g. Pristupljeno 2008-12-11. 
• Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Coast”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 6 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 599.