Patrijarhat je društveno uređenje života ljudi zasnovano na strogom poštovanju običaja u okviru kojih najvišu vlast i najveće poštovanje uživa otac ili muškarac uopšteno, dok žena ima podređenu ulogu. Patrijarhat se odlikuje strogim poretkom, koji se iskazuje na dva načina: žene su podređene muškarcima, a mlađi muškarci su podređeni starijim.[1]
Patrijarhalna zajednica se odlikuje i izrazitom prevlasti muških pripadnika nad ženskim, odnosno u njoj žene su potpuno podređene muškarcima i sasvim su potisnute iz društvenog i javnog života. Dok su još devojčice, one su „pod vlašću“ oca, a kada se udaju, onda su „pod vlašću“ muža.
Patrijarhalni vid porodice zasniva se na vrhovnoj nadmoći muža. Ova porodica je patrilokalna (srodstvo se gleda po muškoj strani) i ona uvek održava tesne veze – ekonomske, društvene i verske – sa brojnim rođacima.
Patrijarhalna kultura podrazumeva poseban način privređivanja, određenu društvenu organizaciju prilagođenu specifičnom načinu života i posebnu ideologiju i sistem vrednosti. Srpska patrijarhalna kultura jeste pre svega seljačka kultura. Osnovni vidovi privređivanja su stočarstvo i zemljoradnja. Kada se govori o narodu i narodnoj kulturi, misli se zapravo na seljake i njihovu kulturu.
Stubovi srpske patrijarhalne kulture:
Privreda
Društvena organizacija
Ideologija
Sistem vrednosti
Osnovne jedinice patrijarhalne društvene organizacije bile su porodične zadruge i plemena (bratstva). Selo se delilo po zaseocima koji su nastajali udruživanjem pripadnika istog roda ili bratstva, dakle po krvnom srodstvu.
"Narod srpski nema drugi ljudi osim seljaka. Ono malo Srba što žive po varošima kao trgovci i majstori zovu se varošani; i budući da se turski nose i po turskom običaju žive, a uz bune i ratove ili se zatvore s Turcima u gradove, ili s novcima beže u Njemačku; zato oni ne samo što se ne broje među narod srpski, nego ji još i narod prezire. Srbi, kao seljaci žive samo od zemlje i od stoke.” Vuk Karadžić
Da se Srbija u vreme dominacije patrijarhalne tradicionalne kulture izrazito bavila stočarstvom i poljoprivredom, dokazuje i Oto Dubislav Pirh koji je u svojoj knjizi "Putovanja kroz Srbiju" uvideo da u Srbiji u 19. veku ima svega desetak gradova.
U tradicionalnoj kulturi, najviše se vrednuju osobine poput: pravičnosti, solidarnosti, sloge, poštovanja starijih itd... S obzirom na to, porodice i zadruge su često znale da se međusobno potpomažu. Postoje moba, spreg i pozajmica.
Moba je ne samo oblik dobrovoljnog radnog udruživanja ljudi već i nešto više od toga, ona je prava svečanost. U ovom običaju na najbolji i najlakši način došli su do izražaja narodna sloga, solidarnost i spremnost na uzajamnu pomoć. Moba se kupi radi „svršavanja hitnih poslova koji ne trpe odlaganje, a koji se ne mogu svršiti na vreme jedino radnom snagom kuće čeljadi.“ Glavna karakteristika mobe jeste ta da je ona besplatna i dobrovoljna pomoć u radu.
Pozajmica je takođe dobrovoljan rad, ali za razliku od mobe ona je neka vrsta tačno utvrđenog naturalnog zajma.
Spreg je vid udruživanja tegleće stoke u vreme obavljanja oranja, na obostranu korist sprežnika.
Ideologija i sistem vrednosti u patrijarhalnoj kulturi- pod određenim životnim uslovima, a u skladu sa osobenom, ekonomijom, društvenom organizacijom i istorijskim prilikama, obrazuje se i karakteristična ideologija patrijarhalnog društva.
Kolektivizam je jedna od glavnih vrednosnih orijentacija u ovom tipu ljudske zajednice. Kolektivistička usmerenost vodi ka ekonomskoj i društvenoj saradnji pripadnika zajednice i predstavlja osnovicu za požrtvovanost i odricanje pojedinca u svim onim situacijama kada treba slediti zajedničke, uzvišene i često daleke ciljeve koje postavlja društvena zajednica. Potiskivanje intimnog života pojedinca; ljubavna, nežna osećanja shvataju se kao slabost. Sve se tiče kolektivizma, svako sve zna, i privatne stvari pojedinca se tiču čitave zajednice.
Kolektivistička orijentacija se ispoljava u svakodnevnom životu, u međusobnom pomaganju u poslovima, u zajedničkom okupljanju na saborima, slavama, poselima, zavetinama i sl. Strogost zajednice se ispoljava u neiskazivanju ljubavi, nežnosti, strasti, a iskazuje se i veoma poštuje junaštvo, dostojanstvo, slava i sloboda.
Solidarnost, slogu i uzajamno pomaganje dinaraca precizno je opisao Jovan Cvijić. Ni u jednoj jugoslovenskoj grupi nema toliko specijalnih reči za obeležavanje stupnjeva srodstva kao kod dinarskog stanovništva. Orijentacija na zajednicu ogleda se u snažnom pritisku javnog mnjenja koji je moćan regulator ponašanja u patrijarhalnoj kulturi. Nepisana pravila patrijarhalne zajednice poštuju se mnogo više i imaju veću snagu od mnogih pisanih zakona. Zajednički, opšti društveni problemi i sporovi se rešavaju seoskim sastancima.
Postoji veliki pritisak javnog mnjenja na pojedince. Neprikladno ponašanje pojedinca javno mnjenje oštro osuđuje, nekad kazna može biti izolovanje pojedinca od društva, a nekad izopštenje (potpuno isključivanje), kao najveća kazna („Lišbeni udžbet” u Hercegovini).
Kult predaka i poštovanje oca nalaze se u samom središtu celokupne patrijarhalne kulture. Predak obezbeđuje jedinstvo roda, bratstva, plemena, a starešina svojim autoritetom osigurava slogu u zadruzi. U porodici otac ima najviši ugled, njemu se ukazuju najviše počasti, on zapoveda i snosi glavnu odgovornost za napredak porodice.
Kult predaka i odavanja dužnog poštovanja onima koji su bili ovde pre nas, element je tradicionalizma. Kult poštovanja predaka predstavlja izraz našeg obračuna sa sopstvenim egoizmom i gordošću koji nam sugerišu da je sve pre ili posle nas nebitno. Isto tako, poštovanje predaka na kolektivnom planu predstavlja izraz pripadnosti određenoj tradiciji (nacija, organski civilizacijski model), a to je garancija kretanja u istom ili sličnom smeru kako bi kontinuitet te tradicije bio nastavljen i još više izgrađen.
Takođe, na kolektivnom planu, poštovanje predaka koje nije puka fosilizovana forma, predstavlja izraz naše odgovornosti prema sopstvenoj tradiciji, odnosno svesti da moramo odgovorno raspolagati onim što su nam preci ostavili u nasleđe. U mističnom smislu, kult predaka je vid sinergije izvan realnog vremena svih pripadnika naše tradicije – onih koji više nisu tu, nas samih i onih koji će tek doći.
Porodica je glavni vaspitač svojih članova. Zadruga je imala prednosti nad inokosnom porodicom. Zadruga se u narodu veoma cenila i poštovala zbog svojih mnogobrojnih prednosti koje je osiguravala svojim članovima. Ukoliko je jedna zadruga veća utoliko se ona više cenila kao jaka, čestita, bogata kuća. Zahvaljujući podeli rada i brojnosti članova, svi poslovi su mogli biti urađeni da se niko ne premori. Zadrugu možemo definisati kao zajednicu više porodica koje imaju jedno ognjište, jednog starešinu, zajedničku zemlju i imovinu, a međusobno su povezani srodstvom po muškoj liniji.
U patrijarhalnoj kulturi postoji stroga hijerarhija i organizacija koja se poštuje, tako da postoji hijerarhija u zadrugama.
Krčić, Dinara, današnja Republika Hrvatska. Delovi gde su u većem broju živeli dinarski Srbi.
Svi muški članovi koji žive u jednoj ma koliko velikoj zadruzi smatraju da su jedna krv. Sinovi se ne odvajaju od kuće, pogotovo ne za vreme očevog života. Iz toga dolazi da su muškarci „rođeni“ u zadruzi, a žene dovedene. Podela rada u okviru zadruge svodi se na starešinu zadruge. Starci i deca rade lakše poslove. Za zadrugu je jako važan duh zajedništva i porodična sloga. Uzajamnu ljubav među članovima zadruge Cvijić smatra da je jedna od bitnih odlika zadruge. Takođe, poštenje i marljivost.
Kod Južnih Slovena rodovi su bili sastavljeni od više zadružnih porodica. One se nisu delile već su mnogobrojni članovi živeli u velikim zajednicama, zadrugama. Čuvena zadruga, bila je, kaže Cvijić, “najkarakterističnija odlika društvene organizacije dinarskih oblasti”. U srednjovekovnoj Srbiji zadruga je bila potisnuta prodorom vizantijske civilizacije. Sa propašću srpskog carstva došlo je do svojevrsnog “etničkog obnavljanja”, tako da je zadruga vaskrsla osoben drevni oblik porodice dinarskih Srba. Zadruge su često brojale po 50-60, pa čak i do 100 ljudi. Ljudi udruženi u velika i moćna domaćinstva imali su više šanse da prežive i odole pritisku neprijatelja. Uzajamnim ekonomskim pomaganjem zadruga, kao zatvorena proizvodna jedinica, ekonomski se funkcionalno proširuje. Svi muški članovi koji žive u jednoj zadruzi smatraju da su jedna krv. Sinovi ostaju u kući i uglavnom se nikad ne odvajaju od nje, a pogotovo ne za očeva života. Oni ostaju u kući sa ženom, sinovima i unucima, kao i s neudatim ćerkama.
Zadružnu porodicu sačinjavaju otac, oženjeni sinovi i njihove porodice. Zadrugu možemo definisati kao zajednicu više porodica koje imaju jedno ognjište, jednog starešinu, zajedničku zemlju i imovinu, a povezane su srodstvom po muškoj liniji. Ona je dobro prilagođena načinu proizvodnje-ekstezivnom stočarstvu i zemljoradnji. Zadružna svojina je zajednička, odnosno svi članovi zadruge mogu se njome koristiti, ali je ne mogu deliti i prodavati.
”Imanje svake porodice zajedničko je tj. na njega imaju pravo svi muški i ženski članovi dok su u zadruzi.” Svetozar Marković
Branislav Nušić na neobičnoj fotografiji Milana Jovanovića iz 1904. godine.
Podela rada se nalazi u rukama starešine zadruge, koji sam određuje ko će šta raditi, međutim starešina ne može to da čini potpuno svojevoljno, bez saglasnosti ostalih članova. Poštuje se drevno pravilo po kome se poslovi dele prema sposobnostima, snazi i znanju zadrugara, a pre svega prema starosti i polu. Zadruga ima svoj moral, svoj sistem vrednosti, koji je ujedno i jezgro čitavog etičkog kodeksa patrijarhalne kulture.
Zadruga ima svoj moral, odnosno sistem vrednosti. Za zadrugu je karakterističan duh zajedništva kojim je prožet celokupni život zadruge. Glavna vrednost zadruge je porodična sloga i uzajamna ljubav među članovima. Pored toga veoma se cene vrednosti kao što su marljivost i poštenje. Zadružni život često je nekritički hvaljen i idealizovan od strane nekih izveštača sa terena i etnologa. Dunja Rihtman-Auguštin kritikovala je takvo gledište i pokazala da zapravo takva zadruga realno nije postojala, osim u glavama etnologa. Ni njeno gledište ne treba uzeti kao istinito, tačnije da je jedino stvarno ono disfunkcionalno u zadrugama, a ostalo idealizovano.U prošlosti za vreme vladavine Osmanlija , porodični život Srba bio je pošteđen stranog uticaja.
-”To čini da je porodica glavni vaspitač svojih članova. Sami odnosi pak u porodičnom životu, koji su održali nepromenjene sve zakone patrijarhalnosti, na prvom mestu su jemstvo i naravstvenost kod ovog naroda”, piše Nušić.
U Lušžnici i Nišavi gde je u kući samo čovek sa nedoraslom ženom, ili bez dece, obično se kaže za njih da su samotinja ili kratinja.Zadruga se u narodu veoma cenila i poštovala i poslovice to ističu. Zadružne porodice su bogatije od inokosnih porodica. Veće zadruge imaju veći autoritet.
Uloge zadrugara u zadruzi su jasno i hijerarhijski podeljene. Na samom vrhu hijerarhije kao i najviši autoritet se nalazi starešina ili domaćin. Kada otac ostari, on preda starešinstvo najpametnijem sinu. Po svom karakteru on mora biti čvrst, pravičan, visoko moralan čovek, a u rukovanju zajedničkim dobrom štedljiv i čuvaran. Od njega zavisi uspešnost zadruge. Vlast i moć starešina nije neograničena. Kada su u pitanju krupni poslovi i važne odluke, on se uvek savetovao sa ostalim starešinama. Starešina određuje šta će ko raditi u zadruzi. Kao očinska figura, on ohrabruje pojedince u zadruzi i pomaže im da prođu kroz krize.
Glava porodice, nosilac svih porodičnih kultnih radnji, uživa izuzetno poštovanje kod svojih ljudi koji mu to pokazuju. On se drži dostojanstveno, malo govori, retko vikne, izbegava da se šali, nosi lepše i raskošnije odelo nego ostali. Kada domaćin govori sinovima i drugim ukućanima, oni stoje i slušaju ćuteći. Kada domaćin ulazi u kuću, svi prisutni odmah ustaju.
Starešina je, dakle, uglavnom najstariji član porodice. On je najpošteniji, najmudriji, najsposobniji, pravičan, moralan čovek i vredan radnik - “najbolji ustalac”. Ima dobar odnos sa porodicom i drugim ljudima. Takođe je strog, pravičan, razborit dobar organizator posla, pošten i nepristrasan “sudija” u međusobnim sporovima. Dostojanstven, malo govori, retko povisi ton, izbegava šale, nosi lepše odelo od ostalih. Kada on govori, svi ga slušaju i ćute, a kada idu ulicom - on ide napred, a ostali iza njega. Kada ulazi u kuću, svi prisutni ustaju i nalaze mu mesto za sedenje.
Domaćin je vešt, mudar, sposoban da zastupa i brani interese svoje porodice, On uživa ugled u seoskoj zajednici. Mora da odaje utisak sposobnog i vrednog čoveka koji brine o svojoj porodici. Domaćin ima “neograničenu vlast nad svojim narodom”, i on se pita za sve u zadruzi. Mora da vodi računa o dobrobiti čitave zadruge, raspolaže zajedničkim novcem i donosi presude u porodičnim sporovima i kažnjava zadrugare za neposlušnost i neodgovornost u izvršavanju obaveza.
Dakle, on vodi brigu o porodici i čuva i umnožava stečenu imovinu, kontroliše poslove u zadruzi - sve treba da bude blagovremeno obavljeno. Isplaćuje sve dugove vlastima. Njegova religijska dužnost - služi na slavi i kadi ukućane tamjanom. Podučava zadrugare redu. On je rater familias - otac porodice; ohrabruje pojedince da prebrode psihičke poteškoće. Domaćin upravlja kućom i imanjem sve dok može odgovorno da obavlja sve poslove. Kada ostari, starešinstvo predaje mlađem i uglednom muškom članu, onom kog on smatra najsposobnijim. Ukoliko starešina loše obavlja svoj posao, npr. pije, kocka se i ne misli na opšte dobro zadruge, tada ga zadrugari smenjuju.
Domaćica. Ona može biti žena starešine, ali i njegova majka, zatim žena njegovog brata ili neka od starijih žena koja najbolje obavlja ulogu koja joj je dodeljena. Domaćica je ženski starešina. Ona je žena koja najbolje obavlja posao među ženama. Vrši podelu rada među ženskim članovima zadruge i nadgleda ih. U većim zadrugama su se žene smenjivale na dužnosti reduše. Reduša je žena koja je na nedeljnom nivou obavljala posao za celu zadrugu: mesi, kuva, nosi vodu i čisti kuću.
Zadrugari. Svi ostali članovi zadruge. Muški članovi među sobom su jednaki, odnosno imaju ista prava na kuću, zemlju i celokupno imanje. Svako radi koliko može, prema svojim mogućnostima, prema uzrastu i polu. Oni imaju manje prava od domaćina, ali i manje obaveza, tako da žive prilično bezbedno. Njihova dužnost je da slušaju domaćina i blagovremeno i valjano obavljaju poslove za koje su zaduženi.
Prestupnik i njegova porodica se potpuno izoluju i odbacuju iz društva od strane sela. Takvi žigosani ljudi nisu smeli ni da idu na slave, ni da se žene, ni da učestvuju u društvenom životu.
Po godinama stariji članovi zadruge imaju neprikosnoveno viši položaj u odnosu na mlađe. U patrijarhalnoj kulturi smatra se da su stariji nesumnjivo mudriji i iskusniji, sposobniji od mlađih i da zato zaslužuju njihovo poštovanje. Ova obavezna potčinjenost mlađih starijima u patrijarhalnoj zadruzi jeste aksiom. Postoji sistem znakova iskazivanja skoro pobožnog strahopoštovanja mlađih prema starijim. "Buntovnicima” ne preti samo sila i kazna starijih, već osuda i prezrenje zadrugara. U srpskoj patrijarhalnoj kulturi važan je princip hijerarhije. Autoritet u ovoj zajednici počiva na uzrasnom dobu, tj stariji uvek zapovedaju mlađima. U našem jeziku, stariji označava i onoga ko je viši po rangu, položaju i činu. Kada domaćin, na primer, govori sinovima i drugim ukućanima, oni stoje i slušaju ćuteći. A kada idu ulicom, domačin ide napred, a ukućani koji ga prate pozadi, na pristojnoj razdaljini. Kada domaćin ulazi u kuću, svi prisutni odmah ustaju, i brže-bolje mu nalaze mesto da sedne.
U patrijarhalnoj kulutri stariji imaju superioran položaj u odnosu na mlađe, oni to poštovanje iskazuju u načinu pozdravljanja, u razgovoru, u radu. Njihov autoritet nije toliko zasnovan na sili ili strogom kažnjavanju neposlošnosti, već na javnom osuđivanju mladih koji se ne odnose sa poštovanjem prema starijima.
U svesti zadrugara postoji jasan pojam o superiornosti muškarca i muškarci uživaju veće privilegije. Vlada opšte mišljenje da je žena manje vredno, inferiorno biće u svakom smislu. U ovakvoj društvenoj zajednici postoji maksimalno seksistička raspodela poslova. Narod se koristi ,,propagandom” za stvaranje negativne slike o ženi. Poslovice poput: “..Sve zlo dolazilo je uvek od žene”, ,,Nema pakosti nad ženskom.”, ,,Đe đavo ne može svršiti onđe babu pošalje” dokazuju upravo to.
Grbaljski zakonik iz 1427. : ,,Dvije glave ženske (vrede) za jednu mušku.” Velika kazna za preljubu, krađu. Neravnopravna vrednost svedočenja kada je u pitanju žena u odnosu na muškarca. ,,Konja i ženu treba držati za ular.” ,,Na pseto zamahni, a đevojku udri.”Muškarac ima apsolutno neosporno pravo na ,,vaspitanje” žene. U tradicijskom, mitskom mišljenju, žena je predstavljena krajnje tamno: ženi se po pravilu, pripisuju negativni atributi, odnosno negativan pol binarnih opozicija koje su u verovanjima, običajima i predanjima vezani za odnos muško-žensko. Žena je manje vredno, lukavo, nemoćno biće, a muški članovi imaju prezriv stav koji se izražava u svakodnevnom životu, ali i u običajima, verovanjima, pričama itd...
Žena pošto je nečista i manje vredna, ona je dužna da se strogo pridržava izvesnih pravila i tabua patrijarhalne kulture koji regulišu njen odnos prema muškim pripadnicima ove kulture.
Međutim, postoje inferiorniji i od najinferiornijih. Za majku se zna reći ,,Materin blagoslov i Božiji - jedno su.” Domaćica - ,,Ne stoji kuća na zemlji nego na ženi.” Ali i: ,,Supruga bolje da je slijepa no što je lepa”, ,,Koja se često ogleda slabo kuću nadgleda”.
Najpovoljniji položaj za ženu je položaj majke, domaćice, sestre i devojke, a najnepovoljniji nerotkinje, neveste i supruge.
Žena se zove stopanica (prati muža u stopu). O teškom položaju žena piše Vuk „u Crnoj Gori ih drže kao robinje.“ Žene su srećne ako ne dobiju muža koji ih ne tuče. Žena u Srbiji je „sluga i mužu i njegovim roditeljima“. Kakav su položaj imali, vidi se i iz međusobnih oslovljavanja. Žena nije smela da spomene ime njenog muža.
U patrijarhalnoj kulturi, žena prihvata svoj inferiorni položaj, a vlastitu potčinjenost mužu na bezbroj načina ritualno i javno demonstrira. Muž i žena imaju odnos suverenika i podanika. Žena mora bezuslovno da se potčinjava mužu. Vuk Karadžić piše: ,,Čovek je gospodar i gospodari, žena služi i sluša.” Žena u Srbiji je sluga za muža i za njegove roditelje. Brak se teško raskida, a preljuba oštro osuđuje. Od dece se traži apsolutno poštovanje roditelja i uopšte poslušnost prema starijima. Sve javne i odgovorne poslove obavljaju muškarci, a ženama su prepušteni poslovi koji su vezani za porodicu i kuću. Ženi se u srpskoj patrijarhalnoj kulturi pripisuju negativni atributi, one su zle, pakosne, zavisne, glupe i lukave i muškarci imaju mizogini stav kako u svakodnevnom životu, tako i u običajima, verovanjima, pričama itd.
Žena je dužna da se strogo pridržava izvesnih pravila i tabua patrijarhalne culture koji regulišu njen odnos prema muškarcima. I pored svega, najpovoljnije položaje imaju majke, domaćice, sestre i devojke, a najnepovoljnije neveste, supruge i nerotkinje. Narod za majku kaže: ‘Žena je žena, ali majka je majka’, a za suprugu, pogotovo ako je lepa ‘Bolje da je slepa, no što je lepa’. O ovom nepovoljnom položaju supruge govori to koliko je ona potčinjena svom mužu. Žene su bile te koje su sem svojih ženskih poslova, radile i oko poljskih i drugih poslova, a muž je bio sa strane i motrio, i uz sve to su bile srećnice ukoliko ih muž ne bi tukao iz čista mira. Brak se teško raskida (glavni razlog je raskid zbog nemanja poroda, a preljuba se oštro osuđuje). Brak se teško raskida. Glavni razlog za raskid je nemanja poroda, dok se preljuba oštro osuđuje.
Neki od načina iskazvanja pokornosti su ti da žena služi muža dok jede, da mu ne sme protivrečiti ni kada misli da je u pravu, da je konstantno u strahu, da je može oterati ako mu ne rodi muško dete. A ako mu se suprotstavi tući će je i neće nikome odgovarati za to.[2]
^Trebješanin, Ž. (1991). Predstava o detetu u srpskoj kulturi (Deo: Dete i socijalizacija u srpskoj patrijarhalnoj porodici, str. 281-350 i Dva modela deteta, str. 357-380), Beograd: Srpska književna zadruga.
.jpg)
