Одувек смо живеле у замку

Oduvek smo živele u zamku
Srpsko izdanje knjige
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	We Have Always Lived in the Castle
Autor	Širli Džekson
Zemlja	SAD
Jezik	engleski
Žanr / vrsta dela	misterija triler gotički
Izdavanje
Datum	21. septembar 1962.
Broj stranica	214

Oduvek smo živele u zamku (engl. We Have Always Lived in the Castle) je misterijski roman američke spisateljice Širli Džekson iz 1962. godine. Ovo je bilo Džeksonino poslednje delo, a objavljeno je sa posvetom Paskalu Kovičiju, izdavaču, tri godine pre autorkine smrti 1965. godine. Roman je napisan u prvom licu iz perspektive osamnaestogodišnje Meri Ketrin „Meriket” Blekvud, koja živi sa svojom agorafobičnom sestrom i bolesnim stricom na imanju. Šest godina pre događaja u romanu, porodica Blekvud doživela je tragediju koja je ostavila troje preživelih izolovane od njihovog malog sela.

Roman je prvi put objavljen u tvrdom povezu u Severnoj Americi u izdanju Viking Press-a, a od tada je objavljivan u mekom povezu, kao audio knjiga i kao e-knjiga. Opisan je kao autorkino remek-delo. Prva ekranizacija romana pojavila se 2018. po scenariju Marka Krugera i u režiji Stejsi Pason.

Radnja

Meri Ketrin „Meriket” Blekvud živi sa svojom starijom sestrom Konstans i njihovim bolesnim stricom Džulijanom u velikoj kući na prostranom imanju, u izolaciji od obližnjeg sela. Konstans nije napustila njihov dom već šest godina, nikada ne idući dalje od svoje velike bašte. Džulijan, koji koristi invalidska kolica, opsesivno piše i prepisuje beleške za svoje memoare, dok se Konstans brine o njemu.

Šest godina ranije, roditelji Konstans i Meriket, Džon i Elen, njihova strina Doroti i njihov mlađi brat Tomas umrli su od trovanja arsenom, koji je bio pomešan u posudi za šećer i posut na kupine za večerom. Džulijan je takođe bio otrovan, ali je preživeo; Meriket nije bila prisutna, pošto je za kaznu poslata u krevet bez večere. Konstans, jedina osoba za stolom koja nije stavila šećer na svoje kupine, uhapšena je i optužena za ubistvo, ali je oslobođena zbog nedostatka dokaza. Meštani sela veruju da se Konstans izvukla sa ubistvom, zbog čega izbegavaju porodicu Blekvud.

Tri preostala Blekvuda su se od tada navikla na svoju izolaciju, vodeći miran, srećan život. Meriket je jedini kontakt porodice sa spoljnim svetom. U selo ide dva puta nedeljno i nosi kući namirnice i knjige iz biblioteke; na ovim putovanjima ona se direktno suočava sa neprijateljstvom meštana, a često je ismevaju grupe dece rugajući joj se pesmicama o otrovanom šećeru. Meriket štiti svoju sestru i praktikuje simpatičku magiju koja održava granice oko kuće.

Meriket oseća da se približava opasna promena, ali pre nego što je uspela da upozori Konstans, njihov otuđeni rođak Čarls dolazi u posetu i biva dobrodošao u kuću. Čarls brzo počinje da ima blizak odnos sa Konstans i stiče njeno poverenje. Čarls je svestan Meriketinog neprijateljstva i sve je grublji prema njoj i nestrpljiviji prema Džulijanovim slabostima. On često pominje novac koji sestre drže zaključanim u očevom sefu, i postepeno stvara nešto nalik savezu sa Konstans, podstičući je da napusti svoj dom. Meriket doživljava Čarlsa kao pretnju i pokušava raznim magijskim i drugim ometajućim načinima da ga otera iz kuće. Džulijan se sve više gadi Čarlsa i sumnja da je Čarls došao samo zbog bogatstva Blekvudovih.

Jedne noći pre večere, kada Konstans pošalje Meriket na sprat da opere ruke, Meriket, u naletu besa, gura Čarlsovu lulu u korpu za otpatke punu novina. Ovo ubrzo izaziva veliki požar koji proguta porodičnu kuću. Meštani stižu i pomažu u gašenju požara, ali na kraju oslobađaju svoje dugo potiskivano neprijateljstvo prema Blekvudima tako što vandalizuju i pljačkaju kuću. Meriket i Konstans beže u šumu pod pretnjom meštana, dok Džulijan umire od zastoja srca tokom požara, a Čarls pokušava da odnese porodični sef. Dok se Meriket i Konstans sklanjaju tokom noći ispod drveta koje je Meriket pretvorila u skrovište, Konstans priznaje da je oduvek znala da je Meriket ta koja je otrovala porodicu. Meriket spremno priznaje svoje delo, rekavši da je stavila otrov u posudu za šećer jer je znala da ga Konstans neće uzeti.

Po povratku u svoj uništeni dom, Konstans i Meriket spasavaju ono što je ostalo od njihovih stvari, zatvaraju sobe previše oštećene da bi ih mogle koristiti i započinju svoje živote iznova u malo prostora koji im je ostao. Kuća, sada bez krova, liči na zamak „sa kulama i otvoren ka nebu”. Konstans i Meriket provode veliki deo svog vremena posmatrajući spoljašnji svet kroz špijunke skrivene vinovom lozom koja prekriva kuću. Meštani, osećajući kajanje zbog svojih postupaka, počinju da ostavljaju hranu na kućnom pragu, dok razvijaju priče o kući srodne folkloru. Čarls se jednom prilikom vrati kako bi pokušao da razgovara sa Konstans, ali ona ga ignoriše. Sestre su odlučile da ostanu same i neviđene od ostatka sveta.

Likovi

Meri Ketrin „Meriket” Blekvud

Osamnaestogodišnja Meriket je najmlađi preživeli član porodice Blekvud i naratorka romana. Kada je imala dvanaest godina, njeni roditelji, strina i mlađi brat umrli su nakon trovanja za večerom. Meriket je jedina koja ide u selo da bi uzela knjige u bilbioteci i kupila namirnice. Dok obavlja ove poslove, meštani je često uznemiravaju. Meriket praktikuje simpatičku magiju, sahranjujući relikvije i zakucavajući predmete za drveće kako bi sačuvala svoju porodicu od opasnosti. Blisko se druži sa porodičnim mačkom Džonasom. Meriket ne veruje Čarlsu i sumnja da planira da ih opljačka i da iskoristi meštane da ih napadne. Tokom razgovora sa Konstans dok su se krile od meštana, Merikat priznaje da je stavila otrov u posudu za šećer, otkrivajući sebe kao ubicu.

Konstans Blekvud

Meriketina 28-godišnja agorafobična sestra, koja nije otišla dalje od velike bašte Blekvudovih otkako je njena porodica otrovana. Konstans je bila ta koja je uhapšena zbog ubistva, iako je kasnije oslobođena krivice. Međutim, meštani je još uvek krive za ubistva. Konstans je jedini član porodice koji kuva i čisti, a takođe brine o svom stricu Džulijanu. Iako je Čarls stekao njeno poverenje, ona ga na kraju vidi kao pohlepnu i sebičnu osobu.

Džulijan Blekvud

Meriketin i Konstansin stric; brat njihovog pokojnog oca Džona. Džulijan je bio otrovan arsenom zajedno sa svojom porodicom, ali je preživeo i sada koristi invalidska kolica. U incidentu je izgubio suprugu Doroti. Džulijan, koga drugi likovi opisuju kao „ekscentričnog”, opsesivno piše o trovanju iznova i iznova za svoje memoare, ali je često zbunjen oko svog okruženja i onoga čega se seća. Konstans, njegova najstarija nećaka, brine o njemu, a nijedno od njih dvoje nije napustilo porodično imanje već šest godina.

Čarls Blekvud

Meriketin i Konstansin rođak; sin Džonovog i Džulijanovog brata Artura. Nakon očeve smrti, Čarls dolazi u rezidenciju Blekvudovih u posetu, ali Meriket i Džulijan ovaj razlog dovode u pitanje; nijedno od njih dvoje mu ne veruje. Džulijan sumnja da želi da ukrade porodično bogatstvo. Čarls počinje da uspostavlja blizak odnos sa Konstans i koristi njenu naivnost.

Teme

Tema progona ljudi koji pokazuju „otuđenje” ili postaju autsajderi u malom gradu Nove Engleske, od strane uskoumnih meštana, osnova je romana i ponavljana je tema u Džeksoninim delima. U njenim romanima Ukleta kuća na brdu i, u manjoj meri, Sunčani sat, ova tema je takođe centralna za psihologiju priče. U svim ovim delima, glavne junakinje žive u kući koja stoji sama na velikom prostranstvu i potpuno je odvojena fizički, socijalno, ali i ideološki, od lokalnih meštana. U svom uvodu za izdanje iz 2006, Džonatan Letem je izjavio da je mesto koje se ponavlja „prilično prepoznatljivo kao Nort Benington u Vermontu”, gde su Džeksonova i njen suprug, profesor Stenli Edgar Hajman, naišli na snažan „refleksivni antisemitizam i anti-intelektualizam”.

Sva Džeksonina dela stvaraju atmosferu neobičnosti i dodira sa onim što Letem naziva „ogromna bliskost sa svakodnevnim zlom...” i kako ta bliskost utiče na „selo, porodicu, sebe”. Samo u ovom romanu, međutim, postoji i duboko istraživanje ljubavi i odanosti uprkos sveopštoj nelagodi i perverznosti karaktera koji se provlači kroz priču. Konstansino potpuno odsustvo mišljenja o svojoj sestri i njenom zločinu tretira se kao apsolutno normalno i neupadljivo, a kroz priču je jasno da Meriket voli svoju sestru i da joj je duboko stalo do nje.

Džeksonina biografka, Džudi Openhajmer, opisala je roman kao „pean agorafobiji”, pri čemu su autorkina sopstvena agorafobija i nervna stanja u velikoj meri uticali na njegovu psihologiju. Džeksonova je priznala da su dve mlade žene u priči bile liberalno fiktivne verzije njenih sopstvenih ćerki, a Openhajmerova je primetila da su Meriket i Konstans „jin i jang Širlinog unutrašnjeg ja”. Napisan varljivo jednostavnim jezikom, od strane potpuno nepouzdane naratorke, roman implicira da dve heroine mogu da odluče da zauvek žive u preostale tri sobe svoje kuće, pošto više vole društvo jedna druge nego bilo kog stranca. Letem ovo njihovo vraćanje na stanje pre Čarlsa naziva Meriketinim „trijumfom”.

Spoljašnje veze

• Oduvek smo živele u zamku na sajtu Internet Speculative Fiction Database
• Oduvek smo živele u zamku na sajtu IBDB (jezik: engleski)