Operacija Bejtaun
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
 | Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. Problem: Ukloniti suvišne veze, napisati uvod. |
| Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
| Operacija Bejtaun | |||||
|---|---|---|---|---|---|
 Britanski vojnici se iskrcavaju kod Ređo Kalabrije | |||||
| |||||
| Sukobljene strane | |||||
 UK Kanada |
 Nacistička Nemačka | ||||
| Komandanti i vođe | |||||
|
Bernard Montgomeri Majls Dempsi |
Traugot Her | ||||
Operacija Bejtaun bila je deo savezničkog pomorski desanta na italijansko kopno 3. septembra 1943. godine koji je bio deo italijanske kampanje tokom Drugog svetskog rata.
Situacija pre desanta
[uredi | uredi izvor]Početkom septembra 1943. godine, nakon što su Saveznici zauzeli Siciliju, nemačka Vrhovna komanda Vermahta je bilo jasno da će Italija težiti da se što pre izvuče iz rata, te je zbog toga bilo odlučeno da je nemačke snage naprosto okupiraju. U tom trenutku u Italiji se nalazilo oko 15 nemačkih divizija.
Sa druge strane Saveznici su posle zauzimanja Sicilije preduzeli opsežne pripreme za desant na obalu Kalabrije. Zbog toga je pored svakodnevnog bombardovanja ciljeva na zemlji iz vazduha bilo planirano da obalu granatira i artiljerija sa najvećih britanskih bojnih brodova Rodni i Nelson topovima kalibra 406 mm, a pored toga i dalekometna artiljerija iz rejona Mesina ~ 80 srednjih i 40 teških topova.
Savezničke pripreme
[uredi | uredi izvor]U grubim crtama saveznički plan je bio da desant prvo izvrši britanska 8. armija preko Mesinski moreuza i da energičnim dejstvom na sever priveže na sebe što jače osovinske snage i tako što više pomogne desantu američke 5. armije pod komandom general-lajtnanta Marka Klarka koja je trebalo da usledi nešto kasnije kod Salerna.
Sve do 16. avgusta, dan pre nogo što su Saveznici zauzeli Siciliju, još uvek se nije znalo gde će tačno otpočeti iskrcavanje na italijanskom kopnu. Tada je general Dvajt D. Ajzenhauer, vrhovni komandant savezničkih snaga u Sredozemlju, odlučio da će operacija Bejtaun optočeti napadom na više mesta. Svom zameniku, britanskom generalu Haroldu Aleksanderu i zapovedniku 15. grupe armija ostavio da donese odluku o tačnom datumu desanta. Tog istog dana general Ajzenhauer je doneo odluku da se Saveznici iskrcaju 9. septembra kod Salerna, 50 kilometara južno od Napulja i kod Taranta na jugu Italije.
Pored toga, planirano je bilo da se 8. septembra javno objavi kapitulacija Italije, dan pre savezničkog iskrcavanja kod Salerna i Taranta. Istog dana trebalo je da se kod Rima iskrcaju vazdušno-desantne trupe, kako bi izgledalo da je italijanska vlada pred njima pokleknula i pristala na kapitulaciju. Zbog svih tih okolnosti nemačke snage bi bile prisiljene da se bore u zemlji čiji je narod prema njima neprijateljski raspoložen. Pred toga Saveznici su planirali da italijanske jedinice koje su kapitulirale operišu iza linije fronta kao gerilci.
General Aleksander je 17. avgusta naredio feldmaršalu Bernardu Montgomeriju da do 30. avgusta izvrši desant na sam jug Italije. Na opšte iznenađenje Bernardu Montgomeri je tražio da se datum odloži jer pre svega nije znao šta je cilj njegovog poduhvata ~ da li je trebalo da ostane u Kalabriji i da nastavi nastupanje u pravcu Napulja ili u pravcu Taranta. Pored toga, smatrao je da raspolaže isuviše mali brojem sredstava za desant, jer je jedan deo vozila morao da prepusti Amerikancima da bi se izvršio desant kod Salerna.
Feldmaršal Montgomeri je 20. avgusta dobio tekst i objašnjenje od generala Aleksandera da nakon iskrcavanja treba da pomogne iskrcavanje Amerikanaca kod Salerna, što će reći da nastavi napredovanje ka Napulju. Tada je i zvanično rekao da ne može da izvrši iskrcavanje pre 3. septembra. Kraljevska ratna mornarica je smatrala da ne može da bude spremna pre 5. septembra, a to vreme je, prema proračunima bilo isuviše kasno da bi se stiglo da Napulja. General Ajzenhauer je poslao admirala Endrua Kaningama na Siciliju da podstakne Kraljevsku ratnu mornaricu da ipak, 3. septembra otpočne iskrcavanje.
Desant
[uredi | uredi izvor]Zalaganje admirala Kaningama je dalo rezultata i 3. septembra .1943. godine u 04:30 časova, pri veoma povoljnim vremenskim uslovima iskrcao se prvi ešalon 13. korpusa britanske 8. armije pod komandom generala ser Majlsa Dempsija na obalu Kalabrije u rejonu Ređo di Kalabrija. Iskrcavanje je izvršeno lakim desantnim sredstvima, uz podršku krstarica, razarača i drugih borbenih brodova, kao i avijacije, koja je bila četvorostruko jača od osovinskih snaga. Desant, koji je bio iskrcan bez jačeg neprijateljskog otpora, obrazovao je mostobrane oko Melita di Porto Salvo, južno od Ređa di Kalabrija, i kod San Đovanija, severno od Ređo di Kalabrija. Jedan bataljon komandosa bio je iskrcan kod planine Scile sa ciljem da odmah zauzme mesto Banjara i produži putem uz obalu ka severu, i uđe i zaposedne Eufemski zaliv.
Sutradan, 4. septembra, ovom bataljonu komandosa se pridružila britanska 5. divizija. Ove trupe nisu naišla ni na kakav otpor, a na obali nije bilo skoro nikakvih prepreka, sem nešto bodljikave žice i mina, što je sve bilo odmah uklonjeno. Italijani, demoralisani političkom situacijom i loše opremljeni su se predavali bez otpora, dok je među zarobljenicima bilo veoma malo Nemaca jer su feldmaršala Albert Keselring i njegov štab pravilno procenili da iskrcavanje u KalabrijaKalabriji nisu glavni saveznički napad, već su očekivali napad kod Salerna, Napulja ili čak u blizini samog Rima. Zbog toga je naredio generalu Traugotu Heru, komandantu nemačkog 76. oklopnog korpusa ~ koji je bio u sastavu nemačke 10. armije pod komandom general-pukovnika Hajnriha fon Fitingofa ~ da se povuče zbog mogućnosti odsecanja. Na komunikacijama su bila izvršena obimna rušenja i čime je drastično bilo otežano napredovanja saveznika a zemljište južne Italije je i više nego idealno područje za to. Samo jedan nemački puk je bio ostavljen da brani oko 25 kilometara obale.
Za nastupanje ka severu postojala su samo dva puta ~ duž zapadne i duž istočne obale poluostrva, tako da je zapadnom obalom napredovala 5. britanska pod komandom general-lajtnanta Džerarda Baknala, a istočnom 1. kanadska divizija pod komandom general-majora Gaj Simondsa. Čak je i izuzetno važan položaj na prevlaci između Katancara i Nikastra zauzet bez nekog jačeg otpora.
U noći između 7. i 8. septembra britanska 231. pešadijska brigada uspešno se iskrcala kod Pica i pošto se probila u pozadinu neprijateljskih zaštitnica i uništila sva njihova transportna sredstva, zauzela je 10. septembra Nikastro.
Po veoma lošim putevima britanska vozila su napredovala su veoma sporo. Mnoga su se pokvarila, što je opet značilo dodatno zadržavanje. načelnik Imperijalnog generalštaba Feldmaršal ser Alan Bruk, morao je čak da opomene Montgomerija da požuri, ako želi da stigne na vreme do Napulja.
8. septembra u 18:00 časova objavljeno je primirje sa Italijom ~ potpisano još 3. septembra ~ po kome se ona, između ostalog, obavezala da pomaže Saveznicima i da svim silama onemogući Nemce u korišćenju italijanskog ratnog potencijala i drugih izvora i sredstava potrebnih za dalje vođenje ratnih operacija.
9. septembra britanski padobranci su se iskrcali kod Taranto ~ 3600 ljudi britanske 1. vazdušno-desantne divizije. Stigli su brodovima jer nije bilo dovoljno transportnih aviona. Prema informacijama italijanskih izaslanika za pregovore o predaji, na jugu Italije skoro da uopšte nije trebalo da bude nemačkih jedinica, iako su Saveznici baš tamo očekivali više Nemaca zbog strateške važnosti tog položaja prema Jadranskom moru. 11. septembra Britanci su stigli u Brindizi, da nigde nisu sreli neprijateljske jedinice. Međutim, od tog datuma napredovanje se usporilo. Otpor je bio skoro istovetan otporu koji je bio pružan Montgomeriju u Kalabriji. Bari je bio zauzet tek 22. septembra, nakon pomorskog desanta. Time su Saveznici dobili položaj koji dominira Jadranskim morem.
Analiza desanta
[uredi | uredi izvor]Obala Kalabrije zapravo uopšte nije bila ni branjena, jer su u to vreme Nemci već znali za tajne pregovore između Italije i Anglo-Amerikanaca ~ koji su bili vođeni još od 12. avgusta u Lisabonu ~ i za kolebljivo držanje svog saveznika, a sa druge, nisu raspolagali sa dovoljnim snagama za odbranu dugih italijanskih obala. Pored toga, Nemci skoro uopšte nisu imali svoje pomorske snage u Italiji. Nemačka je raspolagala sa samo malim brodovima - pre svega torpednim čamcima, a glavne pomorske snage bile su joj oko 20 podmornica. Ove malobrojne jedinice su bile rasturene po mnogobrojnim italijanskim lukama. Luftvafe je bila daleko slabija od savezničke avijacije.
Prvu vest o primirju sa Italijom Nemci su saznali preko Bi-Bi-Sija, a kada je šef operativnog odeljenja Vrhovne komande Vermahta general-pukovnik Alfred Jodl iz Hitlerovog bunkera Vučija jama kod Rastenburga nazvao Feldmaršala Alberta Keselringa u Fraskati u blizini Rima da ga upita da je to istina, komandant nemačkih trupa u južnoj Italiji je morao da prizna da njemu ništa o tome nije poznato. Uprkos tome, Keselring čiji je štab tog jutra bio uništen savezničkim bombardovanjem i koji je bio pretrpan poslom u prikupljanju trupa usled očekivanog savezničkog iskrcavanja negde na zapadnoj obali Italije, ipak je uspeo da izda zapovest za operaciju „Osovina”, kojom su bili pokrenuti planovi za razoružavanje italijanske vojske i okupaciju zemlje.
U takvoj situaciji je Vrhovna komanda Vermahta je pokušavala da skrati obalske odbrambene linije, kao i svoje komunikacije i da manevrima po dubini dobije na vremenu za dovođenje i grupisanje snaga za dalju odbranu. Zbog toga su se oni planski povlačili ka severu, zadržavajući što su duže mogli napredovanje Saveznika i čvrsto držeći obalu na onim mestima gde su Saveznici mogli da im preseku odstupnicu.
Pod ovakvim uslovima deluje potpuno neshvatljivo je zašto su Saveznici gubili toliko vremena, od 17. avgusta do 3. septembra, i za 17 dana nisu ništa ozbiljnije preduzeli. Tih 17 dana su dobrodošli Nemcima da se konsoliduju i rušeći komunikacije povlače ka severu. Čak i kada su se nakon 17 dana iskrcali Saveznici nisu imali tačne podatke o jačini i rasporedu osovinskih snaga. Izviđanje obale bilo je veoma slabo te je komandant britanske 8. armija feldmaršal Bernard Montgomeri bio potpuno pogrešno obavešten da se tu nalaze 26 pešadijska. i 29. motorizovana pešadijska divizija. Međutim, obala je bila prazna, čak je i stanovništvo bilo izbeglo u planine, tako da su se ispostavile kao potpuno izlišne tolike pripreme i angažovanje bojnih brodova kao što su Rodni i Nelson.
A s obzirom da je po planu britanske 8. armija trebalo energičnim dejstvom ka severu da veže za sebe što više osovinskih snaga i tako olakša iskrcavanje američke 5. armije kod Salerna, njeno napredovanje je moralo da bude mnogo energičnije.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Boris Karpov, Obalska odbrana, Vojnoizdavački zavod JNA, "Vojno Delo", Beograd 1957. godine
- Prikril, Boris (1952). Ratne flote i pomorske bitke. Beograd: Tehnička knjiga.
- Vilijam. L. Širer, Uspon i pad Trećeg rajha - istorija nacističke Nemačke, IK Filip Višnjić, Beograd 2015. godine
- Bericht van de Tweede Wereldoorlog ~ Drugi svetski rat, Druga knjiga, Iskrcavanje kod Salerna i Taranta - Umreti za Napulj, 261 strana, IRO Narodna knjiga, Beograd 1980.
