Partitura

Raspored instrumenata u partituri za trojni sastav orkestra

Uporedni muzički pregled svih deonica jednog muzičkog ansambla, odnosno, način da se u notaciji one predstave u jednovremenom toku. Deonice se ispisuju na notnim (linijskim) sistemima jedna ispod druge, u čemu je kroz praksu ustaljen uobičajeni poredak (najčešće prema visini, rasponu i registru instrumenta u okviru grupe) i grupacija (vidi sliku).

Ovaj redosled, ustaljen u klasičnoj muzici, jeste sledeći:

• Drveni duvački instrumenti, i to redom pikolo flaute, flaute (mada nekada i obrnutim redom), oboe, engleski rogovi, klarineti, bas-klarineti, fagoti i kontrafagoti. Ako u orkestru učestvuje i saksofon, on se piše između bas-klarineta i fagota.
• Limeni duvački instrumenti, odnosno, horne, trube, tromboni i tube.
• Udaraljke, i to najpre timpani, a zatim i ostali udarački instrumenti.
• Ostali instrumenti među kojima je uvek prva harfa, a zatim i drugi koji nemaju određen redosled, ali ako je klavir (odn. pijanino) deo orkestra, on ide nakon harfe, a pre ostalih, koji mogu biti, na primer, zvona, ksilofon, čelesta, gitara i drugi.
• Vokalne deonice ako postoje, pišu se na ovom mestu, i to najpre solističke (ako ih ima), a zatim horske.
• Solo instrumenti, u delima kao što je Koncert za violinu i orkestar, Koncert za flautu, harfu i orkestar itd., ti solistički instrumenti slede na ovom mestu. Ako ih je više, ređaju se kao u celokupnoj partituri.
• Gudački instrumenti, kojih je i najviše, nalaze se redosledom I violine, zatim II violine, viole, violončela i kontrabasi.

Ako se instrumenti (npr. prve violine) dele u više grupa, onda se, radi preglednosti, mogu pisati u više od jednog glasa, ali to najčešće nije slučaj u celoj partituri, već samo u pojedinim delovima. Taj slučaj se pri deljenju označava sa div. (skraćeno od italijanskog divisi), a kada ponovo zajedno sviraju istu melodiju, obeležava se sa unis. (najčešće kod gudača), a za manje brojne instrumente se melodija obeležava sa a2, a3 ... (što označava da je sviraju dva, odnosno tri instrumenta). Ako samo jedan instrument grupe svira melodiju, melodija se obeležava sa solo. Ređi slučaj, koji se javlja kod savremenijih kompozitora, jeste deljenje melodijske deonice prema pultovima gudača, tako da se kod Stravinskog u baletu „Posvećenje proleća“ može naći da deonicu sviraju 5., 6., 7. i 8. pult prvih violina (četiri para, odnosno osam svirača). Ovim kompozitor želi postići prostorni doživljaj zvuka, jer se ovi pultovi najčešće nalaze s krajnje leve strane publike. Isto tako se može sresti, takođe kod gudača, da kompozitor traži da samo polovina određenih instrumenata svira u tom trenutku (npr. polovina violina). Ovo se obeležava sa la metà (it. polovina).

Deonice se u partituri štampaju dvojako:

• sve se deonice pišu, čak i ako pojedini instrumenti i ne sviraju u datom trenutku. Ovaj način je moguć u slučajevima da su u pitanju manji sastavi, odnosno manji orkestri. Takođe je čest u partiturama namenjenim dirigentu, zbog veće preglednosti.
• pišu se samo deonice instrumenata (ili glasova) koji u tom trenutku sviraju (pevaju). U ovom se slučaju preporučuje da se na početku kompozicije, ili ako se ona sastoji iz više delova, na početku svakog dela (stav, čin,...) napišu svi instrumenti i glasovi koji učestvuju u tom segmentu (npr. vidi sliku početka partiture iz opere „Tigar“).

Primeri partitura

• 
  Đ. Pučini „Turandot“ - muzički intermeco između 1. i 2. slike II čina
• 
  Petar Stojanović „Tigar“ - početak uvertire
• 
  Mič Li „Čovek od La Manče“ - deo uvertire
• 
  Franc Lehar i Angel Šurev „Vesela udovica“ - uvodna muzika

Izvori

• Uvod u orkestraciju - prof. Aleksandar Obradović - Univerzitet umetnosti u Beogradu - Beograd, 1997.
• Mali rečnik muzičkih instrumenata - Dejan Despić - Savez društava muzičkih i baletskih pedagoga Srbije - Beograd, 1992.