Pozorište

Pozorište

Pozorišna scena, slika Onorea Domijea

Sara Bernar kao Hamlet, 1899. godine

Pozorište, ili teatar (grč. θέατρο [théatro]; antgrč. θέατρον [théatron] — „pozorište“, od θεάομαι [theáomai] — „videti“, „gledati“, „posmatrati“), je scenska umetnička manifestacija u kojoj se odvija komunikacija između glumaca i publike. Pozorište je kolaborativna forma umetnosti koja koristi žive izvođače, tipično glumce i glumice, da uživo predstavi iskustvo stvarnog ili zamišljenog događaja pred publikom na određenom mestu, često na pozornici. Izvođači mogu da ovo iskustvo komuniciraju publici putem kombinacije gesta, govora, pesme, muzike i plesa. Elementi umetnosti, kao što su slikana scenografija i scenska umetnost poput osvetljenja, koriste se za poboljšanje fizičkog, prisutnog i neposrednog iskustva. Specifično mesto nastupa se naziva „teatrom”, što je reč izvedena iz antičke grčke reči θέατρον (théatron, „mesto za gledanje”), koja potiče iz θεάομαι (theáomai, „videti”, „gledati”, „posmatrati”). Za razliku od umetnosti kao što su slikarstvo, film ili skulptura, koje poseduju svoju materijalnu formu nezavisno od vremena i prostora, pozorište je usko vezano za prostor i vreme u kojem se izvodi određeni pozorišni komad. Zbog toga se reč pozorište identifikuje kako sa prostorom ili zgradom u kojoj izvode predstave (vidi: Arhitektura pozorišta), tako i sa grupom ljudi koji čine pozorišnu trupu.

Pozorišna umetnost je dramska umetnost koja se obično izvodi po scenariju i u kojoj je akcija detaljno planirana u cilju stvaranja koherentnog dramskog doživljaja. Pozornica na kojoj će se izvoditi pozorišni komad se unaprijed detaljno priprema, kako bi svaki njen deo bio u službi impresije koja se želi prouzrokovati kod publike. Gluma je osnovni elemenat u pozorišnom delu, a čine je gest, pokret i govor.

Moderni zapadni teatar potiče, u velikoj meri, od starogrčkog pozorišta, iz kojeg pozajmljuje tehničku terminologiju, klasifikaciju u žanrove i mnoge od njegovih tema, tipske likove i elemente zapleta. Pozorišni umetnik Patris Pejvis definiše teatralnost, pozorišni jezik, scensko pisanje i specifičnost pozorišta kao sinonimne izraze po kojima se pozorište razlikuje od drugih scenskih umetnosti, književnosti i umetnosti, generalno.

Moderno pozorište obuhvata izvođenja predstava i mjuzikla. Umetničke forme baleta i opere su isto tako pozorište i koriste mnoštvo zajedničkih konvencija kao što je gluma, kostimi i scensko izvođenje. Oni su bili uticajni u razvoju muzičkog pozorišta; pogledajte te članke za više informacija.

Vrste pozorišta

U teoriji pozorišta razlikuju se 4 vrste pozorišta:

1. Dramsko pozorište (tragedija, komedija)
2. Muzičko pozorište (opera, opereta, mjuzikl)
3. Plesno pozorište ili balet
4. Lutkarsko pozorište

Dramsko pozorište

Glavni članak: Drama

Drama je specifični mod fikcije u obliku izvođačke predstave. Termin potiče od grčke reči sa značenjem „delovanje”, koja je izvedena iz glagola δράω, dráō, „uraditi” ili „dejstvovati”. Izvođenje drame u pozorištu, u izvedbi glumaca na pozornici ispred publike, pretpostavlja kolaborativne modove produkcije i kolektivni oblik prijema. Struktura dramskih tekstova, za razliku od drugih formi literature, je pod direktnim uticajem ove kolaborativne produkcije i kolaborativne recepcije. Rano moderna tragedija Hamlet (1601) Šekspira i klasična atinska tragedija Kralj Edip (c. 429 p. n. e) koja je Sofoklovo delo, svrstavaju se među remek dela umetničke drame. Jedan primer iz modernog doba je Dugodnevno putovanje u noć pisca Judžina O’Nila (1956).

Uopšteno gledajući kao žanr poezije dramski mod je upoređivan sa epskim i lirskim modovima još od vremena Aristotelove Poetike (oko 335 p. n. e) — najranijeg rada dramske teorije. Upotreba termina „drame” u uskom smislu za označavanje specifičnog tipa komada potiče iz 19. veka. Drama u tom smislu se odnosi na komad koji nije niti komedija, niti tragedija — na primer, Zolina Tereza Raken (1873) ili Čehovljev Ivanov (1887). U antičkoj Grčkoj je međutim reč drama obuhvatala sve pozorišne komade, tragične, komične, i sve između njih.

Drama se često kombinuje sa muzikom i plesom: drama u operi se generalno peva celim tokom. Mjuzikl obično obuhvata govorne dijaloge i pesme. Neke forme drame imaju scensku muziku ili muzičku pratnju kojom se naglašava dijalog (melodrama i japanska no drama su primeri toga). U pojedinim istorijskim periodima (antičkom rimskom i modernom romantičarskom) neke drame su bile napisane da budu čitane umesto da budu izvođene. U improvizaciji, drama ne postoji pre trenutka nastupa; izvođači spontano razvijaju dramski scenario pred publikom.

Istorija pozorišta

Glavni članak: Istorija pozorišta

Pozorište je, kao fenomen, bilo prisutno u velikom broju drevnih civilizacija, počev od plesa u kulturama kamenog doba. U egipatskom Abidosu su između 2000. i 1500. p. n. e. održavani verski festivali sa elementima pozorišta, ali je tek kultura Stare Grčke definisala principe pozorišne umetnosti.

Grčki auditorijumi su bili prva pozorišta. To su bila mesta gde se diskutovalo o politici i gde su održavani festivali u slavu bogova, posebno Dionisa, boga veselja. Aristotelovi traktati su definisali pozorište i postavili teoriju o jedinstvu radnje, vremena i mesta u dramama. Atinska dionizijska pozorišta postala su uzor za pozorišta u grčkim kolonijama širom Mediterana. Pored auditorijuma, sadržavali su scenu na kojoj su visile slike. Tragedija, prva forma drame, pojavila se pre 534. p. n. e. Komedija je nastala oko 480. p. n. e. U početku su drame izvođene samo jednom, i to u okviru takmičenja.

Dve muze u grčkoj mitologiji se povezuju sa pozorištem. Talija je muza komedije, dok je Melpomena muza tragedije.

Rimljani su prihvatili grčko pozorište u vreme Punskih ratova. Kasnije su najpopularniji oblici pozorišta postale farse i pantomime.

U srednjem veku pozorište je postojalo u obliku predstava koje su prepričavale biblijske priče i priče iz života svetaca. Krajem ovog perioda pojavili su se karnevali i komadi o moralu.

Renesansno pozorište je spojilo hrišćanske teme i klasične tragedije i komedije. Na dvorovima severne Italije su se pojavile takozvane „učene komedije“ (ital. commedia erudita). U pozorišnim tragedijama dominirale su Aristotelove ideje.

Pozorište zapadnog sveta nastavilo je da se razvija u Novom dobu u Španiji, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Rusiji i drugde. Opšti trend je bio u udaljavanju od idealizovanih poetskih antičkih uzora i težnji ka realizmu u pozorištu.

Pozorište u azijskim kulturama

Pozorište u Aziji pojavilo se oko 1000. godine p. n. e, o čemu nam svedoče sanskritske drame u Indiji. U isto vreme pozorišna umetnost se začela u Kini. Pozorište u Japanu (kabuki, no) nastalo je u 17. veku. U islamskom svetu najpopularnije izvorne pozorišne forme su pozorište lutaka i pozorište senki.

Pozorište i književnost

Pozorište i književni rod drama su u veoma bliskoj vezi. Za većinu drama je svojstveno da su namenjene scenskom izvođenju. Sama reč drama potiče od starogrčke reči za akciju (δρᾶμα). Glumci izvode drame na sceni u pozorištu pred publikom. Struktura dramskog teksta je prilagođena ovoj nameni (lica, scene, replike). Osnovna karakteristika drame je sukob između najmanje dva lica (ili stava, suprotnosti). Bernard Šo je u predgovoru prve knjige svojih komedija rekao: „Bez konflikta nema pozorišnog dela“.

Drama se često kombinuje sa muzikom i igrom. Primeri su opera i mjuzikl.

Postoji i žanr improvizovane drame. U njoj glumci sami improvizuju razgovor.

Teorija pozorišta

Minimalna formula teatra je: glumac glumi, neko iz publike posmatra, i oboje su svesni svoje uloge. Za pozorište je, dakle, neophodna publika. Publika će svojom reakcijom delom uticati na predstavu.

Pozorište može imati ambiciju da daje verske, političke, sociološke ili estetske sudove. Po prirodi stvari, pozorištu priliči umetnička sloboda. Zbog svog neposrednog obraćanja publici u sadašnjem vremenu, pozorište je veoma pogodan medijum za prenošenje ideja i poruka o realnom životu i ljudima.

Istorijski gledano, pozorište ima korene u religiji i ritualu. Glumci u drevnoj Atini su glumačkom veštinom predstavljali svet bogova i ljudi, postavljajući pitanja o svetu, ali ne nudeći odgovore. Diskusija o društvu predstavljenom kroz scensku igru nastavlja se do danas, u različitim epohama i društvima. Pozorišna umetnost koristi reči i intelekt, ali i simboliku, slike, podsvesno. U tom smislu, pozorište je holistički živi događaj. U 18. i 19. veku u Evropi je bila uobičajena predstava o glumcu kao lažovu i iluzionisti na sceni.

Postoji čitav niz umetničkih postupaka i filozofija koji se koriste u kreiranju i izvođenju pozorišnih komada. Oni mogu biti inspirisani duhovnošću, političkim stavom ili estetikom. Pozorište može da ispriča priču, može da bude spektakl za čula, a može i da inspiriše društvene promene. Po Aristotelovoj „Poetici“, u teatru postoji 6 neophodnih elemenata: zaplet, ličnost, ideja, jezik, muzika i prizor. Španski dramatičar iz 17. veka Lope de Vega rekao je da su za pozorište neophodne: „tri daske, dva glumca i jedna strast“. Među one koji su značajno doprineli pozorišnoj teoriji ubrajaju se: Konstantin Stanislavski, Antoan Arto, Bertolt Breht, Orson Vels, Piter Bruk i Jerži Grotovski. Konstantin Stanislavski se smatra ocem teorije pozorišne glume, jer je bio prvi koji je pisao o njoj. Većina današnjih teorija izvedena je iz njegove, bilo da je nadograđuju, ili joj se suprotstavljaju.

Pozorišne profesije

Glavni članak: Pozorišna zanimanja

Umetnička zanimanja

Pisci Kompozitori Režiseri Muzički urednici/Dirigenti Koreografi Scenografi Dizajn zvuka Dizajneri osvetljenja

Kostimografi Dramaturzi Pozorišni fotografi Šminkeri Glumci Pevači Igrači

Horski pevači Orkestar Individualni muzičari Korepetitori Inspicijenti Lektori Sufleri Statisti

Tehnička zanimanja

Tehničke profesije u pozorištu bave se konstrukcijom scenografije i organizacijom izvođenja predstave.

Stolari Bravari Moleri Tapetari Električari

Krojači Obućari Vlasuljari Scenski tehničari Dekorateri

Izvršni producenti Majstori svetla Video tehničari Rekviziteri Pirotehničari

Literatura

• Gordon, Robert (2006). The Purpose of Playing: Modern Acting Theories in Perspective. University of Michigan Press. str. 194. ISBN 0472068873. 
• Aston, Elaine, and George Savona (1991). Theatre as Sign-System: A Semiotics of Text and Performance. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-04932-0. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza).
• Banham, Martin, ur. (1998). The Cambridge Guide to Theatre. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43437-9. .
• Beacham, Richard C. (1996). The Roman Theatre and Its Audience. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-77914-3. .
• {{Cite book| ref=harv|last=Benedetti|first=Jean|14
• Benedetti, Jean (2005). The Art of the Actor: The Essential History of Acting, From Classical Times to the Present Day. London: Methuen. ISBN 978-0-413-77336-4. .
• ——. 2008. "Stanislavski on Stage". In Dacre and Fryer (2008, 6–9).
• Benjamin, Walter. The Origin of German Tragic Drama. Trans. John Osborne. London and New York: Verso, 1998. Benjamin, Walter (1928). The Origin of German Tragic Drama. Verso. ISBN 978-1-85984-899-9. .
• Brown, John Russell (1997). What is Theatre?: An Introduction and Exploration. Boston and Oxford: Focal P. ISBN 978-0-240-80232-9. .
• Brandon, James R., ed. The Cambridge Guide to Asian Theatre.' 2nd, rev. ed. The Cambridge Guide to Asian Theatre. Cambridge: Cambridge University Press. 1997. ISBN 978-0-521-58822-5. .
• Burt, Daniel S. (2008). The Drama 100: A Ranking of the Greatest Plays of All Time. New York: Facts on File. ISBN 978-0-8160-6073-3. .
• Carlson, Marvin. Theories of the Theatre: A Historical and Critical Survey from the Greeks to the Present. Expanded ed. Theories of the Theatre: A Historical and Critical Survey from the Greeks to the Present. Ithaca and London: Cornell University Press. 1993. ISBN 978-0-8014-8154-3. .
• Carnicke, Sharon M. Stanislavsky in Focus. Russian Theatre Archive Ser. Stanislavsky in Focus. London: Harwood Academic Publishers. 1998. ISBN 978-90-5755-070-6. .
• ——. 2000. "Stanislavsky's System: Pathways for the Actor". In Hodge (2000, 11–36).
• Counsell, Colin (1996). Signs of Performance: An Introduction to Twentieth-Century Theatre. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-10643-6. .
• Dacre, Kathy; Paul Fryer, ur. (2008). Stanislavski on Stage. Sidcup, Kent: Stanislavski Centre Rose Bruford College. ISBN 978-1-903454-01-5. .
• Deal, William E. (2007). Handbook to Life in Medieval and Early Modern Japan. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-533126-4. .
• Deleuze, Gilles and Félix Guattari. Anti-Œdipus. Trans. Robert Hurley, Mark Seem and Helen R. Lane. London and New York: Continuum, 2004. Vol. 1. New Accents Ser. The Semiotics of Theatre and Drama. London and New York: Methuen. 1972. ISBN 978-0-416-72060-0. .
• Dukore, Bernard F., ur. (1974). Dramatic Theory and Criticism: Greeks to Grotowski. Florence, KY: Heinle & Heinle. ISBN 978-0-03-091152-1. 
• Elam, Keir (1980). The Semiotics of Theatre and Drama. New Accents Series. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-03984-0. 
• Felski, Rita, ur. (2008). Rethinking Tragedy. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8740-6. 
• Fergusson, Francis (1968). The Idea of a Theater: A Study of Ten Plays, The Art of Drama in a Changing Perspective. Princeton, NJ: Princeton University Press. . Fergusson, Francis (1949). The Idea of a Theater: Study of Ten Plays; the Art of Drama in Changing Perspective. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01288-9. 
• Gauss, Rebecca B. Lear's Daughters: The Studios of the Moscow Art Theatre 1905–1927. American University Studies ser. 26 Theatre Arts, vol. 29. Lear's Daughters: The Studios of the Moscow Art Theatre 1905-1927. New York: Peter Lang. 1999. ISBN 978-0-8204-4155-9. .
• Gordon, Mel (1983). Lazzi: The Comic Routines of the Commedia dell'Arte. New York: Performing Arts Journal. ISBN 978-0-933826-69-4. .
• Gordon, Robert (2006). The Purpose of Playing: Modern Acting Theories in Perspective. Ann Arbor: U of Michigan P. ISBN 978-0-472-06887-6. .
• Harrison, Martin (1998). The Language of Theatre. London: Routledge. ISBN 978-1-85754-374-2. .
• Hartnoll, Phyllis, ur. (1983). The Oxford Companion to the Theatre (4th izd.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-211546-1. .
• Hodge, Alison, ur. (2000). Twentieth-Century Actor Training. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-19452-5. .
• Janko, Richard, trans. Poetics with Tractatus Coislinianus, Reconstruction of Poetics II and the Fragments of the On Poets. By Aristotle. Aristotle: Poetics. Cambridge: Hackett. 1987. ISBN 978-0-87220-033-3. .
• Johnstone, Keith. Impro: Improvisation and the Theatre Rev. ed. London: Methuen, 2007. Johnstone, Keith (1981). Impro: Improvisation and the Theatre. A&C Black. ISBN 978-0-7136-8701-9. .
• Jones, John Bush (2003). Our Musicals, Ourselves: A Social History of the American Musical Theatre. Hanover: Brandeis University Press. ISBN 978-1-58465-311-0. .
• Kuritz, Paul (1988). The Making of Theatre History. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-547861-5. 
• Leach, Robert. Vsevolod Meyerhold. Directors in perspective ser. Vsevolod Meyerhold. Cambridge: Cambridge University Press. 1989. ISBN 978-0-521-31843-3. .
• —— (2004). Makers of Modern Theatre: An Introduction. London: Routledge. ISBN 978-0-415-31241-7. .
• Leach, Robert; Victor Borovsky, ur. (1999). A History of Russian Theatre. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-03435-7. .
• Meyer-Dinkgräfe, Daniel (2001). Approaches to Acting: Past and Present. London and New York: Continuum. ISBN 978-0-8264-7879-5. .
• Meyerhold, Vsevolod. Meyerhold on Theatre. Ed. and trans. Edward Braun. Revised edition. . London: Methuen. 1991. ISBN 978-0-413-38790-5.  .
• Milling, Jane, and Graham Ley (2001). Modern Theories of Performance: From Stanislavski to Boal. Basingstoke, Hampshire and New York: Palgrave. ISBN 978-0-333-77542-4. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza).
• Mitter, Shomit (1992). Systems of Rehearsal: Stanislavsky, Brecht, Grotowski and Brook. London and NY: Routledge. ISBN 978-0-415-06784-3. .
• Moreh, Shmuel. "Live Theater in Medieval Islam." In Studies in Islamic History and Civilization in Honour of Professor David Ayalon. Ed. Moshe Sharon. Cana, Leiden: Brill. 565–601. . 1986. ISBN 978-965-264-014-7.  .
• O'Brien, Nick (2010). Stanislavski In Practise. London: Routledge. ISBN 978-0415568432. .
• Pavis, Patrice (1998). Dictionary of the Theatre: Terms, Concepts, and Analysis. Prevod: Christine Shantz. Toronto and Buffalo: University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-8163-6. .
• Peterson, Richard A. 1982. "Five Constraints on the Production of Culture: Law, Technology, Market, Organizational Structure and Occupational Careers." The Journal of Popular Culture 16.2: 143–153.
• Pfister, Manfred (1988). The Theory and Analysis of Drama. Cambridige: Cambridge University Press. . Trans. John Halliday. European Studies in English Literature Ser. . Pfister, Manfred (1977). The Theory and Analysis of Drama. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-42383-0. .
• Rayner, Alice. To Act, To Do, To Perform: Drama and the Phenomenology of Action. Theater: Theory/Text/Performance Ser. To Act, to do, to Perform: Drama and the Phenomenology of Action. Ann Arbor: University of Michigan Press. 1994. ISBN 978-0-472-10537-3. .
• Rehm, Rush. Greek Tragic Theatre. Theatre Production Studies ser. Greek Tragic Theatre. London and New York: Routledge. 1992. ISBN 978-0-415-11894-1. .
• Richmond, Farley. 1998. "India." In Banham (1998, 516–525).
• Richmond, Farley P., Darius L. Swann, and Phillip B. Zarrilli, eds. Indian Theatre: Traditions of Performance. U of Hawaii P. Richmond, Farley P.; Swann, Darius L.; Zarrilli, Phillip B. (1993). Indian Theatre: Traditions of Performance. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1322-2. .
• Roach, Joseph R. The Player's Passion: Studies in the Science of Acting. Theater: Theory/Text/Performance Ser. The Player's Passion: Studies in the Science of Acting. Ann Arbor: U of Michigan P. 1985. ISBN 978-0-472-08244-5. .
• Speirs, Ronald, trans. The Birth of Tragedy and Other Writings. By Friedrich Nietzsche. Ed. Raymond Geuss and Ronald Speirs. Cambridge Texts in the History of Philosophy ser. . Cambridge: Cambridge University Press. 1999. ISBN 978-0-521-63987-3.  .
• Spolin, Viola (1999). Improvisation for the Theater (Third rev. izd.). Evanston, Il: Northwestern University Press. ISBN 978-0-8101-4008-0. 
• Taxidou, Olga (2004). Tragedy, Modernity and Mourning. Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-1987-0. .
• Ward, A. C (2007). Specimens of English Dramatic Criticism XVII-XX Centuries. Oxford: Oxford University Press.  The World's Classics ser. . Ward, A. C. (1945). Specimens of English Dramatic Criticism. Read Books. ISBN 978-1-4086-3115-7. .
• Williams, Raymond (1966). Modern Tragedy. London: Chatto & Windus. ISBN 978-0-7011-1260-8. .

Spoljašnje veze

• Sajt Sterijinog pozorja
• Knjaževsko-srpski teatar
• Muzej pozorišne umetnosti Srbije
• Theatre Archive Project (UK) Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2021) British Library & University of Sheffield.
• University of Bristol Theatre Collection
• Music Hall and Theatre History of Britain and Ireland