Pređi na sadržaj

Последњи кинески цар

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Poslednji kineski car
Filmski poster
Izvorni naslovThe Last Emperor
Žanrbiografski
RežijaBernardo Bertoluči
ScenarioMark Peplou
Bernardo Bertoluči
ProducentDžeremi Tomas
Glavne ulogeDžon Loun
Džoan Čen
Piter O’Tul
Jing Ručeng
Viktor Vong
Denis Dan
Rjuči Sakamoto
Producentska
kuća		Columbia Pictures
Godina1987.
Trajanje163 minuta[1]
ZemljaUjedinjeno Kraljevstvo
Kina
Italija
Jezikengleski
mandarinski
japanski
Budžet23,8 miliona dolara[2]
Zarada44 miliona dolara[3]
IMDb veza

Poslednji kineski car (engl. The Last Emperor) je epski biografski film iz 1987. godine, režisera Bernarda Bertolučija o poslednjem kineskom caru Pu Jiu, na osnovu njegove autobiografije. Producent filma je bio Džeremi Tomas, a film je objavila kompanija Columbia Pictures. Pu Jiev život prikazan je od njegovog uspona na presto kao mali dečak do njegovog hapšenja i političke rehabilitacije od strane Komunističke partije Kine.

U glavnim ulogama su Džon Loun, Džoan Čen, Piter O’Tul, Jing Ručeng, Viktor Vong, Denis Dan i Rjuči Sakamoto. Ovo je bio prvi zapadnjački film čija ekipa je dobila dozvolu za snimanje u Zabranjenom gradu u Pekingu.[2] Film je osvojio devet Oskara, uključujući onaj za najbolji film i onaj za najboljeg režisera. Takođe je osvojio tri nagrade BAFTA, četiri nagrade Zlatni globus, kao i nagradu Gremi za svoju partituru.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Godine 1950, 44-godišnji Pu Ji, bivši kineski car, proveo je u pritvoru pet godina od kada ga je uhvatila Crvena armija tokom sovjetske invazije Mandžurije. U nedavno uspostavljenu Narodnu Republiku Kinu, Pu Ji stiže kao politički zatvorenik i ratni zločinac u zatvor Fušun. Ubrzo po dolasku, Pu Ji pokušava da se ubije, ali je brzo spašen i rečeno mu je da ga čeka suđenje.

Četrdeset dve godine ranije, 1908. godine, carica Cisi na samrti poziva dvogodišnjeg Pu Jia u Zabranjeni grad. Nakon što mu je otkrila da je prethodni car umro ranije tog dana, Cisi kaže Pu Jiu da će on biti sledeći kineski car. Nakon krunisanja, Pu Ji, uplašen novim okruženjem, više puta izražava želju da se vrati kući, ali mu to nije dozvoljeno. Uprkos tome što ima mnoštvo dvorskih evnuha i sluškinja da ga služe, njegov jedini pravi prijatelj je njegova dojilja Ar Mo.

Kako odrasta, njegovo vaspitanje je u potpunosti ograničeno na carsku palatu i zabranjeno mu je da napusti. Jednog dana ga posećuje njegov mlađi brat, koji mu otkriva da više nije car i da je Kina postala republika; istog dana, Ar Mo je primorana da ode. Godine 1919. Redžinald Džonston je postavljen za Pu Jievog tutora i pruža mu obrazovanje u zapadnjačkom stilu, a Pu Ji postaje sve više željan da napusti Zabranjeni grad. Džonston, oprezan zbog skupog načina života dvorana, ubeđuje Pu Jia da je najbolji način da se to postigne kroz brak; Pu Ji se kasnije ženi Vanrong, sa Vensju kao sekundarnom priležnicom.

Pu Ji počinje da reformiše Zabranjeni grad, između ostalog proterujući evnuhe iz palate. Međutim, 1924. on je sam proteran iz palate i prognan u Tjencin nakon Pekinškog puča. On vodi dekadentan život kao plejboj i anglofil, i staje na stranu Japana nakon Mukdenskog incidenta. Za to vreme, Vensju se razvodi od njega, ali Vanrong ostaje uz supruga i na kraju podleže zavisnosti od opijuma. Japanci ga 1934. krunišu za „cara” svoje marionetske države Mandžukuo, iako je njegova navodna politička nadmoć potkopana na svakom koraku. Vanrong rađa dete, ali Japanci ubijaju bebu pri rođenju i proglašavaju je mrtvorođenom. Pu Ji ostaje nominalni vladar regiona do njegovog zarobljavanja od strane sovjetske Crvene armije.

Prema komunističkom programu prevaspitanja političkih zatvorenika, Pu Ji je primoran od strane svojih ispitivača da se formalno odrekne svoje prisilne saradnje sa japanskim osvajačima tokom Drugog kinesko-japanskog rata. Nakon žestokih rasprava sa Đin Juanom, upravnikom zatvora Fušun, i gledanja filma koji detaljno opisuje ratne zločine koje su počinili Japanci, Pu Ji se na kraju odriče bivših saveznika i vlada ga smatra rehabilitovanim; pušten je iz zatvora 1959. godine.

Nekoliko godina kasnije, 1967. godine, Pu Ji je postao baštovan koji živi kao skromni proleter nakon uspona Mao Cedungovog kulta ličnosti i Kulturne revolucije. Na povratku sa posla, nailazi na paradu Crvene garde, koja proslavlja komunističko odbacivanje zemljoposedništva. On na paradi vidi Đin Juana, sada jednog od političkih zatvorenika koji je kažnjen kao antirevolucionar, primoranog da nosi kapu i tablu sa kaznenim sloganima.

Pu Ji kasnije kao turista posećuje Zabranjeni grad, gde upoznaje odlučnog dečaka koji nosi crveni šal Pionirskog pokreta. Dečak naređuje Pu Jiu da se udalji od prestola, ali ovaj mu otkriva da je bio Sin Neba pre nego što mu se približi. Iza prestola, Pu Ji pronalazi 60 godina starog ljubimca cvrčka kojeg mu je poklonio zvaničnik palate Čen Baočen na dan krunisanja, nakon čega ga daje dečaku. Zadivljen poklonom, dečak se okreće da razgovara sa Pu Jiem, ali otkriva da je nestao.

Godine 1987. turistički vodič vodi grupu kroz palatu. Zaustavivši se ispred prestola, vodič sažima Pu Jiev život u nekoliko kratkih rečenica, pre nego što je kaže da je umro 1967. godine.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Džon Loun Pu Ji
Džoan Čen Vanrong
Piter O’Tul Redžinald Džonston
Jing Ruočeng Đin Juan
Viktor Vong Čen Baočen
Megi Han Kavasima Jošiko
Vivijen Vu Vensju
Rjuči Sakamoto Masahiko Amakasu
Rik Jang mladi islednik
Keri-Hirojuki Tagava Čeng
Džejd Go Ar Mo
Fumihiko Ikeda pukovnik Jošioka
Fang Guan Pu Jiev brat
Lisa Lu carica Cisi
Hideo Takamacu general Takaši Hišikari
Bazil Pao Caifeng
Henri O lord Čemberlen

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „THE LAST EMPEROR (15)”. British Board of Film Classification. 16. 11. 1987. Pristupljeno 29. 3. 2023. 
  2. ^ a b Love And Respect, Hollywood-Style, an April 1988 article by Richard Corliss in Time
  3. ^ „The Last Emperor”. Box Office Mojo. Pristupljeno 29. 9. 2016. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Poslednji kineski car na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Последњи_кинески_цар&oldid=27850030”