Pohod na Kjušu (1587)
| Pohod na Kjušu (1587) | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Sengoku perioda | |||||||||||
 Japanske provincije oko 1570. godine. U vreme bitke čitav Honšu zapadno od provincije Izu i Šikoku bili su pod vlašću Tojotomi Hidejošija, dok je veći deo ostrva Kjušu bio pod vlašću klana Šimazu. | |||||||||||
| |||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
|
Klan Tojotomi Klan Otomo |
Klan Šimazu | ||||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||||
|
Tojotomi Hidejoši Otomo Sorin Hašiba Hidenaga Čosokabe Motočika Kobajakava Takage |
Šimazu Jošihisa Šimazu Jošihiro Šimazu Ijehisa Šimazu Tošihisa | ||||||||||
| Jačina | |||||||||||
| oko 200.000[1] |
oko 30.000 | ||||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||||
| znatni[1][a] | znatni[1] | ||||||||||
Pohod na Kjušu (1587) bio je jedna od najvećih ratnih operacija Tojotomi Hidejošija u cilju ujedinjenja Japana nakon stogodišnje feudalne anarhije perioda Sengoku. U pohodu je na Hidejošijevoj strani učestvovalo oko 200.000 ratnika iz 37 japanskih provincija, a snage klana Šimazu, koji je jedini pružio otpor, potučene su i naterane na predaju posle nešto više od mesec dana.[1]
Pozadina
[uredi | uredi izvor]Tojotomi Hidejoši bio je general seljačkog porekla koji se istakao u službi Oda Nobunage i nakon njegove smrti (1582) i kratkotrajnog građanskog rata u klanu Oda preuzeo njegovu vojsku i posede (oko 20 provincija centralnog Japana). Hidejoši je nastavio Nobunagin rad na ujedinjenju Japana i do 1586. uspeo je da osvajanjem i pregovorima stavi pod svoju vlast čitavo ostrvo Honšu osim krajnjeg istoka (klan Hodžo i klan Date) i ostrvo Šikoku (osvojeno 1585), ujedinivši preko 40 od ukupno 66 provincija Japana i primivši titulu carskog regenta (kampaku).[1]
Za to vreme, ostrvo Kjušu još uvek se nalazilo u stanju feudalne anarhije perioda Sengoku. Do 1578. godine vodeća feudalna porodica na ostrvu Kjušu, bio je klan Otomo, koji je kontrolisao 6 od 9 provincija na ostrvu: klan Šimazu vladao je južnim provincijama Sacuma i Osumi, dok je klan Rjuzodži vladao provincijom Hizen. Posle bitke kod Mimigave (1578), domen klana Otomo spao je na provinciju Bungo, dok je južne provincije zauzeo klan Šimazu, a severne klan Rjuzodži. Uspon klana Rjuzodži presečen je u bici kod Okita Navate (1584), posle koje je klan Šimazu postao dominantna sila na ostrvu Kjušu: klan Otomo zadržao je provinciju Bungo i nekoliko uporišta severno od nje, dok je ostatak ostrva pao pod vlast klana Šimazu. Opkoljen sa svih strana, Otomo Sorin se u proleće 1586. obratio za pomoć regentu Tojotomi Hidejošiju, ali je klan Šimazu odbio njegove ponude za mir i naredio opštu mobilizaciju (15. avgusta 1586).[1]
Bitka
[uredi | uredi izvor]Ofanziva klana Šimazu na Bungo
[uredi | uredi izvor]Do proleća 1586. posedi klana Otomo spali su samo na provinciju Bungo, koja je bila osiromašena, a preostali vazali bili su samovoljni, nesložni i demoralisani. Razjedinjenost je dodatno pojačalo širenje hrišćanstva pod zaštitom vladajuće porodice; od 1584. do jeseni 1586. čak 20.000 stanovnika primilo je hrišćanstvo, što je ozlojedilo mnoge budističke velikaše.[1]
Ofanziva klana Šimazu na provinciju Bungo počela je 1. decembra 1586. Međutim, špijuni klana Šimazu su već godinu dana ranije počeli da pridobijaju na svoju stranu pojedine vazale klana Otomo, koji nisu bili pod direktnom kontrolom vođe klana i povezani sistemom uzimanja talaca, kao u većini klanova doba Sengoku, već su činili labavu koaliciju velikaša. Kada je napad počeo, čitav južni front klana Otomo odjednom je popustio, pošto je većina vazala listom prišla napadaču. Šimazu Ijehisa ušao je u Bungo iz provincije Hjuga sa svega 3.500 ljudi, ali se njegova vojska usput povećavala prilivom trupa izdajnika, dok je Šimazu Jošihiro predvodio napad sa zapada, iz provincije Hizen. Rasulo klana Otomo pokazalo je zastarelost njihovog sistema uprave, zasnovane na labavom savezu vazala, kao u srednjem veku. Otpor je pružen na samo tri mesta - kastelan zamka Togamure, Saiki Koresada, branio je istočni Bungo, bivši daimjo Otomo Sorin branio je zamak Usuki na obali mora uz pomoć dva topa od 97 mm dobijena od Portugalaca u srećnija vremena (i proročki nazvana Uništitelji Provincija), dok je hrišćanski samuraj Paulo Šiga (Šiga Taro Čikacugu, kastelan zamka Oka), ometao napadače gerilskim prepadima.[1]
Vladajući daimjo, Otomo Jošimune, izašao je na bojište samo jednom. U januaru 1587, zajedno sa pomoćnom vojskom koju je dobio od Tojotomi Hidejošija (koju su vodili Čosokabe Motočika (1540-99) i Sengoku Hidehisa (1551—1614), pokušao je da razbije opsadu zamka Curuga (Tošimisu), koji je bio poslednja prepreka osvajaču na putu za Funaj, prestonicu Bunga, ali je strahovito potučen u bici na reci Hecugi (sada Ono). Posle ovog poraza, Otomo Jošimune napustio je Funaj i pobegao u Buzen, prepustivši Bungo neprijatelju.[1]
Hidejošijeva invazija Kjušua
[uredi | uredi izvor]Za to vreme, glavnina Hidejošijeve vojske, oko 200.000 ljudi iz 37 provincija, koja je išla u pomoć klanu Otomo, tek se okupljala. Na vesti o njenom približavanju, Šimazu Jošihiro napustio je Funaj 22. aprila 1587. i povukao se na jug, a dva dana kasnije snage klana Šimazu napustile su Bungo i povukle su se u Hjugu i Hizen, povlačeći se putem kojim su došle. Hidejoši je prešao na Kjušu 5. maja i napredujući zapadnom obalom ostrva (kroz provincije Čikuzen, Čikugo i Higo), za manje od mesec dana stigao je u provinciju Sacuma, ne nailazeći usput na otpor pošto mu se pridružila većina lokalnih manjih feudalaca - Arima Harunobu, Rjuzodži Masaje, Macuura Takanobu. Vojska njegovog polubrata Hašiba Hidenage, koja je napredovala istočnom obalom (kroz provincije Bungo i Hjuga), naišla je na otpor kod zamka Takadžo u provinciji Hjuga, gde je glavnina vojske klana Šimazu uništena u bici 24. maja 1587. Ova bitka je odlučila kampanju. Dana 13. juna 1587, sam Šimazu Jošihisa predao se Hidejošiju.[1]
Posledice
[uredi | uredi izvor]Posle pobede nad klanom Šimazu, u julu 1587. Tojotomi Hidejoši potpuno je preuredio granice feudalnih poseda na ostrvu Kjušu. Pobeđenom klanu Šimazu, nakon predaje, Hidejoši je velikodušno ostavio vlast nad provincijama Sacuma i Osumi, dok su porodice Rjuzodži, Arima, Omura i Goto potvrđene na svojim posedima u provinciji Hizen. Glavna porodica severnog Kjušua, kuća Otomo - za čije je dobro, navodno, Hidejoši intervenisao na ostrvu - morala je da se zadovolji smanjenim posedom: izgubivši bilo koje tradicionalno pravo koje je imao na druge provincije, Otomo Jošimune je potvrđen samo kao daimjo provincije Bungo. Ovo je još uvek bio značajan domen (procenjen, prema novom sistemu kokudaka, na 378.000 kokua), ali je bio daleko od „carstva sa sedam provincija“ koje je Otomo Sorin nekada sakupio. Da im je Sorin i dalje bio glava, Hidejoši bi možda bio velikodušniji prema klanu Otomo ali „Kralj Francisko od Bunga“ je umro 29. juna 1587, navodno nakon što je odbio Hidejošijevu ponudu provincije Hjuga kao apanaže.[1]
Ostatak ostrva Kjušu podeljen je Hidejošijevim pristalicama. Provincija Higo dodeljena je Hidejošijevom savezniku Sasa Narimasi: posle njegove smrti (1588)[b] podeljena je između Hidejošijevih vojskovođa Kato Kijomase (severna polovina) i Koniši Jukinage (južna polovina). Kobajakava Takage dobio je u feud (Nadžima) čitavu provinciju Čikuzen i delove Hizena i Čikuga (307.000 kokua), a velike posede dobili su i
- Kobajakava (Mori) Hidekane (1566—1601), 75.000 kokua (Kurume u Čikugou). Kršten 1587. kao Simeon, oženio iste godine Maksenciju, kćer Otomo Sorina.
- Terazava Hiromasa (−1596), 37.000 kokua (Karacu u Hizenu).
- Kuroda Jošitaka, 120.000 kokua (Nakacu u Buzenu). Takođe hrišćanin (Simeon Kuroda).
- Mori Jošinari (−1611), 60.000 kokua (Kokura u Buzenu).[1]
Napomene
[uredi | uredi izvor]- ^ Japanske hronike onog vremena navode gubitke samo znatnijih ratnika, dok se gubici prostih pešadinaca i ne pominju.
- ^ Sasa Narimasa izvršio je sepuku 1588. zbog neuspeha da uguši ustanak kokudžina (sitne vlastele) u provinciji Higo, koji je trajao od 1588. do 1590.