Pravo na utočište (status izbeglice)

Pravo na utočište (status izbeglice) je oblik međunarodne zaštite pružene osobama koje beže iz svoje zemlje usled opravdanog straha od progona. Ovaj strah može biti zasnovan na različitim osnovama, kao što su rasa, vera, nacionalnost, pripadnost određenoj društvenoj grupi ili političko mišljenje.

Osnovni pravni okvir za zaštitu izbeglica na međunarodnom nivou jeste Ženevska konvencija iz 1951. godine, zajedno sa Protokolom iz 1967. godine.  Ove međunarodne ugovore potpisale su mnoge zemlje, uključujući i Republiku Srbiju, i oni definišu ko su izbeglice, prava koja izbeglice uživaju, kao i obaveze država prema izbeglicama.

Pravo na utočište u Republici Srbiji

Pravo na utočište je izričito propisano Ustavom Republike Srbije u kojem se navodi da je to pravo „svakog stranca koji ima osnovani strah od progona na osnovu svoje rase, pola, jezika, vere, nacionalnog porekla ili povezanosti sa nekom drugom grupom, političkih mišljenja.“ Postupak dalje uređuje Zakon o azilu i privremenoj zaštiti koji propisuje status, prava i obaveze osoba kojima je odobreno pravo na utočište kao i načela, uslove i postupak za odobrenje i prestanak ovog prava.

Pravo na utočište priznaje se od strane Kancelarije za azil tražiocu azila koji se nalazi izvan države svog porekla ili države uobičajenog boravišta, a opravdano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili političkog uverenja, a zbog čega ne može ili ne želi da prihvati zaštitu te države.

Ovim osobama u Srbiji garantovana su različita prava. Ona uključuju pravo na boravak, smeštaj, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, pristup tržištu rada, pravnu i socijalnu pomoć, kao i pravo na svojinu, slobodu veroispovesti, spajanje porodice i različite isprave koje olakšavaju integraciju u društvo.

Pravo na utočište može biti uskraćeno tražiocu azila u Republici Srbiji pod određenim uslovima. Uslovi za uskraćivanje prava na utočište podrazumevaju situacije kada postoje osnovani razlozi za sumnju da je tražilac učestvovao u zločinima protiv mira, ratnim zločinima ili zločinima protiv čovečnosti, kao i teškim krivičnim delima počinjenim izvan Republike Srbije, pre dolaska tražioca. Takođe, pravo na utočište se neće odobriti ukoliko tražilac predstavlja opasnost po nacionalnu bezbednost ili javni poredak Srbije, ili ako već uživa zaštitu ili prima pomoć od nekog organa ili agencije Ujedinjenih nacija, izuzev Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice. Ako tražilac već ima odobren boravak u nekoj drugoj državi gde mu se priznaju ista prava i obaveze kao i njenim državljanima, takođe mu se može uskratiti pravo na utočište. Međutim, ako zaštita ili pomoć koju tražilac prima od neke agencije Ujedinjenih nacija prestane iz razloga koji nisu pod njegovom kontrolom i njegov status nije rešen, tada će mu biti odobreno pravo na azil.

Prestanak prava na utočište

Pravo na utočište može prestati iz različitih razloga. Zakon o azilu i privremenoj zaštiti u tom smislu propisuje situacije kada lice ponovo uživa zaštitu svoje države porekla ili kada pristaje na takvu zaštitu, kada ponovo stekne državljanstvo koje je ranije izgubilo, ili kada stekne novo državljanstvo koje mu omogućava zaštitu nove države. Takođe, pravo na utočište prestaje ako se lice svojom voljom vrati u državu koju je napustilo, ili ako više nije opravdan strah od progona zbog promene okolnosti u državi porekla.

Kada su u pitanju osobe bez državljanstva, pravo na utočište prestaje ukoliko se mogu vratiti u državu svog uobičajenog boravišta pod uslovom da su okolnosti koje su uzrokovale izbeglički status prestale. Kancelarija za azil pre donošenja odluke o prestanku prava na utočište obaveštava lice o razlozima za prestanak zaštite i omogućava mu da se izjasni o svim relevantnim činjenicama koje mogu uticati na odluku o prestanku zaštite.