Pređi na sadržaj

Ramlila

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ramlila 2018.

Ramlila (sansk. रामलीला; bukvalno „Ramina igra“) je svaka dramska narodna rekonstrukcija Raminog života prema drevnom hinduističkom epu Ramajana ili sekundarnoj literaturi zasnovanoj na njemu kao što je epska pesma Ramačaritamanas.[1] Posebno se odnosi na hiljade dramskih predstava i plesnih događaja u vezi sa hinduističkim bogom Ramom, koje se postavljaju tokom godišnjeg jesenjeg festivala Navaratri u Indiji.[2] Posle odigravanja legendarnog rata između dobra i zla, proslava Ramlile je vrhunac na festivalu Vijaijadašami, noćnim svečanostima gde se spaljuju džinovske groteskne slike zla kao što je rakšasa (demon) Ravana, obično uz vatromet.[3][4][5]

Rama je sedmi avatar hinduističkog boga Višnua i centralna figura Ramajane, sanskritskog epa koji integriše performanse sa pričama vođenim etičkim vrednostima. Epski tekst je datiran u 1. milenijum pre nove ere, a Ramlila je adaptacija tih priča. Većina Ramlila u severnoj Indiji zasnovana je na sekundarnom delu iz 16. veka o Ramajani, Ramačaritamanas, kompoziciji u obliku stiha na regionalnom narodnom jeziku (Avadhi, dijalekt hindi[6]), autora Tulsidasa.[7][8][9] Ovi stihovi se koriste kao dijalozi u tradicionalnim adaptacijama. Produkcije na otvorenom organizuju lokalni odbori Ramlile, a u potpunosti ih finansiraju meštani sela ili lokalnih naselja u urbanim sredinama.[10] Glavni tim izvođača obučava se za plesnu dramu, ali stvarna predstava privlači učesnike iz publike i seljane.[3] Ova umetnička forma je deo hinduističke kulture, primenjuje se za mnoge bogove i boginje, ali forme o Rami, Durgi i Krišni su najpopularniji i godišnji događaji na indijskom potkontinentu.[1]

Svečanosti Ramlile je UNESKO proglasio jednim od „nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva“ 2008. godine. Ramlila je posebno istaknuta u istorijski važnim hinduističkim gradovima Ajodja, Varanasi, Vrindavan, Almora, Satna i Madhubani – gradovima u Utar Pradešu, Utarakandu, Biharu i Madja Pradešu.[11][10] Ep i njegova dramska igra migrirali su u jugoistočnu Aziju u 1. milenijumu nove ere, a Ramlila sa bazom u Ramajani je deo kulture performansa Indonezije, posebno hinduističkog društva Balija, Mjanmara, Kambodže i Tajlanda.[12] U 19. i 20. veku, sa premeštanjem indijske dijaspore u evropske kolonije, kulturna proslava Ramlile danas se može sresti u mnogim delovima sveta kao što su Mauricijus, Afrika, Fidži, Gvajana, Malezija, Singapur, Južnoafrička Republika, Surinam i Trinidad i Tobago. Takođe se nalazi u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Ujedinjenom Kraljevstvu, Holandiji, Australiji i Novom Zelandu.[13][14]

Etimologija i nomenklatura[uredi | uredi izvor]

Ramlila je složenica sanskritskih reči „Rama“ (Višnu avatar) i „Lila“ (igra, sport). Prema Džejmsu Lohtefeldu, ova reč konotira „razigranu dramu o Rami”, gde je pored zabave uključen i „duboko ozbiljan religiozni čin” koji ima duhovni značaj i za glumce i za publiku.[1]

Timovi ili ekipe glumaca koji zajedno treniraju i izvode Ramlilu zovu se Mandali.[15]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Plesna trupa Ramlila na Baliju, Indonezija.

Izvedbene umetnosti su drevna indijska tradicija, sa sanskritskim hinduističkim tekstom Natja Šastra koji objašnjava važnost izvođačkih umetnosti na sledeći način:[16][17]

Neka Natja (drama i ples) bude peti vedski spis.
U kombinaciji sa epskom pričom, težeći vrlini, bogatstvu, radosti i duhovnoj slobodi, mora da sadrži značaj svakog Svetog pisma, i potpomogne svaku umetnost.

— Natjašastra 1.14–15[18][19]

Ramlila je jedna od mnogih svečanosti u hinduizmu.[1] Ep o Ramajani datuje se u 1. milenijum pre nove ere. Međutim, nejasno je kada su održane prve predstave Ramlile. Prvo donošenje Ramačaritamanasa od strane Tulsidasa iz 16. veka nije dokumentovano, ali prema tradiciji, njegova učenica Mega Bagat je osnovala Ramlilu na osnovu Ramačaritamanasa 1625.[20] Prema Norvinu Hajnu, profesoru božanstva i religijskih studija specijalizovanom za indologiju, Ramlila je bila popularna pre 1625. godine, barem u severnoj Indiji između 1200. i 1500. godine nove ere, ali zasnovano na Valmikijevoj Ramajani.[5][21][22] Prema Ričardu Šehneru, savremena Ramlila ima dublje korene, jer uključuje i učenja drevnih sanskritskih tekstova i moderne pozorišne tehnike.[23]

Reljefno umetničko delo Ramajane u pećini 16 u Elori iz 8. veka sugeriše njen značaj za indijsko društvo od tada.[24]

Prema Džonu Brokingtonu, profesoru sanskrita specijalizovanom za indijske epove, Ramlila je verovatno drevna tradicija Indije jer je opšteprihvaćeno od strane naučnika da su se pisani rukopisi pojavili kasnije u indijskim religijama, a drevni tekstovi su uglavnom bili proizvod usmene tradicije.[25] Dalje, navodi Brokington, hinduistički epovi su preveliki, sa Ramajanom koja sadrži 20.000 stihova i Mahabharatom sa 100.000 stihova, da bi se čuvali tokom dve hiljade godina bez zapisivanja i recitovanja i izvođenja. Stoga je malo verovatno da se tradicija Ramlile pojavila tek u modernoj eri.[25]

Neki indolozi iz kolonijalne ere sugerisali su, dodaje Brokington, da je Ramajana tekst modernog doba, ali je ova hipoteza od tada napuštena jer je postojanje hinduističke Ramajane potvrđeno u literaturi džainizma, ramajanskim reljefima u pećinskim hramovima kao što su pećine u Elori, i rezbarije i kultura u hramovima jugoistočne Azije od 1. milenijuma nove ere.[26][27][28]

Opis[uredi | uredi izvor]

Ramlila se bazira na epu Rame (plava figura), prikazanog ovde sa suprugom Sitom i bratom Lakšmanom

Ramlila je priča o hinduističkom bogu Rami od njegovog rođenja. Ep recituje njegovo detinjstvo zajedno sa drugim likovima, kao što su Sita, Lakšmana, Ravana i drugi. Uključuje poglavlja o braku Site i Rame, izgnanstvu Rame jer Darma zahteva od njega da se odrekne svog prestola. Dalje, Sita i Lakšmana mu se pridružuju u izgnanstvu, govori o njihovim putovanjima kroz Indiju i susretu sa poštovanim Rišijima hinduizma, otmicom Site od strane demona Ravane, o tuzi Rame i Lakšmane, njihovom beznađu, kako kreativno grade vojsku od drugih živih bića u šumi kao što su majmuni, o njihovom putovanju u Lanku da se suoče sa Ravanom, o bici između dobra i zla, uništenju Ravana, povratak Rame u Ajodju, i životu nakon toga kao kralja.[29][30][31]

Ramlila festivali igraju ovu priču. Organizuju se u brojnim selima, gradovima i oblastima tokom jesenje sezone Navaratri festivala koja obično pada u septembru ili oktobru. Festival je i verski i kulturni događaj koji okuplja stanovništvo, navodi Unesko, „bez razlika kasti, vere ili starosti“.[32] Publika kao što su seljani učestvuju spontano, igraju uloge ili pomažu u postavljanju i čišćenju bine, pravljenju kostima i održavanju.[3]

Postavljanje ruralne Ramlila bine u Indiji. Velika figura je Ravana koji se uništava na kraju.

Tradicionalno organizovano u improvizovanom pozorištu na otvorenom noću, obično ga postavljaju amaterske glumačke ekipe iz svih segmenata društva.[33][34] Pevači i muzičari, muškarci i žene, stariji i mladi igraju različite uloge, pevaju stihove uz muziku, recituju dijaloge. Dijalog je improvizovan i često odgovara reakcijama publike. Učestvuju bubnjari i drugi muzičari. Atmosfera je obično praznična i slobodna, a publika zviždi i komentariše kako priča ide. Scena je okružena tezgama sa hranom. Okolna područja se privremeno pretvaraju u bazare kako bi zadovoljila publiku. Komitet vodi pripremu.[30] U mnogim ruralnim oblastima, tradicionalna mesta za Ramlilu su se razvila tokom vekova, i stotine ljudi će često svake noći odlaziti na predstavu, hodajući kilometrima kao na verskom hodočašću u ranijim vremenima. Glumci obično nisu plaćeni ili su malo plaćeni za svoj trud, ali im seljani ili komitet obezbeđuju besplatnu hranu i smeštaj. Troškovi učinka se obično finansiraju prikupljanjem sredstava u zajednici, često od strane samoorganizovanih Ramlila komiteta.[29][30][35]

Ramlila nije jednostavna predstava koja se igra u dramskom pozorištu, ali je strukturirana tako da podstiče i omogućava publici da učestvuje. U velikim predstavama, publika šeta sa glumcima od jednog mesta do drugog, peva ili ko-recituje odlomke, uključuju se kao sporedni ili značajni likovi u predstavi, dok glavne uloge igra grupa umetnika. Publika navija kada dobro dobije prednost, žalosna je kada se desi nešto loše, kao što je kidnapovanje Site i njeno zatvaranje protiv njene volje od strane demona Ravane.

Regionalne varijacije[uredi | uredi izvor]

Glavni izvođači Ramlila trupe mandali, sa direktorom, zvanim vjasa

Danas je nekoliko regiona razvilo svoj karakterističan oblik Ramlile, sam Utar Pradeš ima brojne varijante stilova prezentacije, među kojima je najistaknutiji onaj u Ramnagaru, Varanasi, koji je 31-dnevni događaj, dok je većina Ramlila na drugim mestima obično skraćena na 10 dana.[36][37]

Prema Uneskovom izveštaju iz 2008. godine, najistaknutije tradicije Ramlile su one koje se svake godine posmatraju u Ajodji, Ramnagaru i Varanasiju, Vrindavanu, Almori, Satni i Madhubaniju.[13]

Geografsko širenje[uredi | uredi izvor]

Moderna Ramajana produkcija

Tokom vekova, Ramlila je evoluirala u veoma poštovanu umetničku formu i putovala je u daleke krajeve sveta, kroz indijsku dijasporu, ne kao akt „kulturnog oporavka“, već kao svež izraz uporne vere. Danas se Ramlila postavlja u većini zemalja sa imigrantskim hinduističkim stanovništvom sa indijskog potkontinenta, uključujući i onu iz Indije, Nepala i Pakistana. Izvan indijskog potkontinenta, ovo uključuje Fidži, Mauricijus, Južnoafričku Republiku, Kanadu, Gvajanu, Surinam, Trinidad i Tobago, Ujedinjeno Kraljevstvo, Holandiju, Sjedinjene Države, Australiju i Novi Zeland.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g James G. Lochtefeld 2002, str. 389.
  2. ^ Encyclopedia Britannica 2015.
  3. ^ a b v Ramlila, the traditional performance of the Ramayana, UNESCO
  4. ^ Kasbekar, Asha (2007). Pop Culture India!: Media, Arts, and Lifestyle. Bloomsbury Academic. str. 42. ISBN 978-1-85109-636-7. 
  5. ^ a b William Sax (2003). Peter J. Claus; Sarah Diamond; Margaret Ann Mills, ur. South Asian Folklore: An Encyclopedia. Taylor & Francis. str. 507. ISBN 978-0-415-93919-5. 
  6. ^ Jennifer Lindsay (2006). Between Tongues: Translation And/of/in Performance in Asia. National University of Singapore Press. str. 12—14. ISBN 978-9971-69-339-8. 
  7. ^ Ramlila, the traditional performance of the Ramayana, UNESCO
  8. ^ William Sax (2003). Peter J. Claus; Sarah Diamond; Margaret Ann Mills, ur. South Asian Folklore: An Encyclopedia. Taylor & Francis. str. 507. ISBN 978-0-415-93919-5. 
  9. ^ Constance Jones & James D. Ryan 2006, str. 457.
  10. ^ a b James G. Lochtefeld 2002, str. 561–562.
  11. ^ Ramlila, the traditional performance of the Ramayana, UNESCO
  12. ^ Mandakranta Bose (2004). The Ramayana Revisited. Oxford University Press. str. 342—350. ISBN 978-0-19-516832-7. 
  13. ^ a b Ramlila – the Traditional Performance of the Ramayana UNESCO.
  14. ^ Ramlila – The traditional performance of Ramayana – Part I & II Indira Gandhi National Centre for the Arts
  15. ^ Norvin Hein (1958). „The Ram Lila”. Journal of American Folklore. 71 (281): 279—280. JSTOR 538562. doi:10.2307/538562. 
  16. ^ Katherine Young; Arvind Sharma (2004). Her Voice, Her Faith: Women Speak on World Religions. Westview Press. str. 20—21. ISBN 978-0-8133-4666-3. 
  17. ^ Guy L. Beck (2012). Sonic Liturgy: Ritual and Music in Hindu Tradition. University of South Carolina Press. str. 138—139. ISBN 978-1-61117-108-2. „Quote: "A summation of the signal importance of the Natyasastra for Hindu religion and culture has been provided by Susan Schwartz, "In short, the Natyasastra is an exhaustive encyclopedic dissertation of the arts, with an emphasis on performing arts as its central feature. It is also full of invocations to deities, acknowledging the divine origins of the arts and the central role of performance arts in achieving divine goals (...)".” 
  18. ^ „Natyashastra” (PDF). Sanskrit Documents. 
  19. ^ Coormaraswamy and Duggirala (1917). „The Mirror of Gesture”. Harvard University Press. str. 4. ; Also see chapter 36
  20. ^ William Sax (2003). Peter J. Claus; Sarah Diamond; Margaret Ann Mills, ur. South Asian Folklore: An Encyclopedia. Taylor & Francis. str. 507. ISBN 978-0-415-93919-5. 
  21. ^ Norvin Hein (1972), The Miracle Plays of Mathura, Yale University Press. Hein, Norvin (1972). The Miracle Plays of Mathurā. Yale University Press. str. 70–125. ISBN 978-0300011975. 
  22. ^ Norvin Hein (1970). „The Ram Lila”. Ur.: Milton Singer. Traditional India: Structure and Change. American Folklore Society. str. 73–79. ISBN 978-0292735040. 
  23. ^ Richard Schechner (1983). Performative circumstances, from the avant garde to Ramlila. Seagull Books. str. 291—293. ISBN 978-8170460183. 
  24. ^ Kapila Vatsyayan (2004). Mandakranta Bose, ur. The Ramayana Revisited. Oxford University Press. str. 335—339. ISBN 978-0-19-516832-7. 
  25. ^ a b J. L. Brockington (1998). The Sanskrit Epics. BRILL Academic. str. 1—6. ISBN 90-04-10260-4. 
  26. ^ J. L. Brockington (1998). The Sanskrit Epics. BRILL Academic. str. 1—6. ISBN 90-04-10260-4. 
  27. ^ Vittorio Roveda (2003). Sacred Angkor: The Carved Reliefs of Angkor Wat. Weatherhill. str. 16, 256—258. ISBN 978-0-8348-0524-8. 
  28. ^ Kapila Vatsyayan (2004). Mandakranta Bose, ur. The Ramayana Revisited. Oxford University Press. str. 335—339. ISBN 978-0-19-516832-7. 
  29. ^ a b Schechner, Richard; Hess, Linda (1977). „The Ramlila of Ramnagar [India]”. The Drama Review: TDR. The MIT Press. 21 (3): 51—82. JSTOR 1145152. doi:10.2307/1145152. 
  30. ^ a b v Norvin Hein (1958). „The Ram Lila”. Journal of American Folklore. 71 (281): 279—304. JSTOR 538562. doi:10.2307/538562. 
  31. ^ David R. Kinsley 1989, str. 91–108.
  32. ^ Ramlila, the traditional performance of the Ramayana, UNESCO
  33. ^ Schechner, Richard; Hess, Linda (1977). „The Ramlila of Ramnagar [India]”. The Drama Review: TDR. The MIT Press. 21 (3): 51—82. JSTOR 1145152. doi:10.2307/1145152. 
  34. ^ Norvin Hein (1958). „The Ram Lila”. Journal of American Folklore. 71 (281): 279—304. JSTOR 538562. doi:10.2307/538562. 
  35. ^ Richard Schechner (1993). The Future of Ritual: Writings on Culture and Performance. Routledge. str. 161—172. ISBN 978-0-415-04689-3. 
  36. ^ Schechner, Richard; Hess, Linda (1977). „The Ramlila of Ramnagar [India]”. The Drama Review: TDR. The MIT Press. 21 (3): 51—82. JSTOR 1145152. doi:10.2307/1145152. 
  37. ^ Norvin Hein (1958). „The Ram Lila”. Journal of American Folklore. 71 (281): 279—304. JSTOR 538562. doi:10.2307/538562. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рамлила&oldid=27885093”