Пређи на садржај

Мјанмар

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Република Савез Мјанмара
ပြည်ထောင်စု သမ္မတ မြန်မာနိုင်ငံတော်‌ (бурмански)
Крилатица: нема
Химна: До краја света
(бурм. ကမ္ဘာမကျေ)
Положај Мјанмара
Главни градНејпјидо
Службени језикбурмански
Владавина
Облик државеУнитарна војна хунта
 — Државни вођаМин Аунг Хлајнг
 — ПредседникМјинт Све
 — Први потпредседникМјинт Све
 — Други потпредседникУпражњено
 — Државни саветникУпражњено
Историја
НезависностОд ВБ
4. јануара 1948.
Географија
Површина‍
 — укупно676.578 km2 (40)
 — вода (%)3,06
Становништво‍
 — 2017.[2]53,582,855 (2.017)[1] (26)
 — густина76 ст./km2
Привреда
ВалутаМјанмарски кјат
 — стоти део валуте‍100 пија‍
Остале информације
Временска зонаUTC +6:30
Интернет домен‍.mm‍
Позивни број+95

Мјанмар (бурм. မြန်မာနိုင်ငံ), или званично Република Савез Мјанмара (бурм. ပြည်ထောင်စု သမ္မတ မြန်မာနိုင်ငံတော်‌), раније позната као Бурма, држава је у југоисточној Азији[3], на обалама Бенгалског залива и Андаманског мора. Површина Мјанмара је 676.578 km². По површини је 40. држава у свету, а 11. у Азији. Граничи се на западу с Бангладешом, на северозападу с Индијом, на североистоку с Кином, на истоку с Лаосом а на југоистоку с Тајландом. Од 2005. главни град је Нејпјидо. Највећи град и доскорашња престоница је Рангун. Са популацијом од 55,074,209 становника (2022.)[4], што је око 0.7% свих становника на планети илити на 26 месту по броју становника. 31.4 % живи у урбаној средини.

Мјанмар је од 1531. до 1885. био средиште независне краљевине која је свој врхунац доживела средином 18. века, када је под мјанмарском влашћу био велики део суседног Тајланда и неке индијске покрајине. Британци су постепено, у три рата од 1824. до 1885. освојили земљу и укључили је у састав Британске Индије. Од независности 1948. Бурма је, упркос привредном опоравку, показивала знакове политичке нестабилности, која је кулминирала 1958. када је војни врх преузео власт, а затим поново 1962. када је војска извршила државни удар предвођена генералом Не Вином. Након његовог повлачења 1988, власт је преузела група њему блиских војника на челу с генералом Сау Маунгом која је у прво време наставила реформе започете пред крај Виновог раздобља, али је након 1990. појачала изолацију земље, не допустивши формирање владе након избора на којима је победила странка предвођена Аун Сан Су Ћи, кћерком оца мјанмарске независности Аун Сана. У фебруару 2021. године је дошло до државног удара где је Аун Са Су Ћи и њена влада смењена војном хунтом коју предводи војни генерал Мин Аунг Хлајнг.

Током већег дела својих независних година, земља је била захваћена бесомучним етничким сукобима, а њене бројне етничке групе биле су укључене у један од најдуготрајнијих грађанских ратова на свету. Током овог периода, Уједињене нације и неколико других организација пријавиле су доследна и системска кршења људских права у земљи.[5] Војна хунта је 2011. званично распуштена након општих избора 2010. и номинално је постављена цивилна влада. Ово је, заједно са ослобађањем Аунг Сан Су Ћи и политичких затвореника и успешним изборима 2015. године, побољшало стање људских права и спољне односе у земљи и довело до ублажавања трговинских и других економских санкција,[6] иако је однос земље према њеним етничким мањинама, посебно у контексту Рохиња сукоба, и даље су биле осуђиване од стране међународних организација и многих нација.[7]

Географија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Географија Мјанмара

Положај

[уреди | уреди извор]

Мјанмар има копнене границе са Кином (2185 км), са Тајландом (1800 км), са Индијом (1463 км), са Лаосом (235 км) и са Бангладешом (193 км). Укупна дужина граница је 5876 км. То је највећа континентална држава Југоисточне Азије.

Геологија и рељеф

[уреди | уреди извор]

У рубним деловима земље и на истоку доминирају планински ланци и висоравни (највиши врх 5.881 m високи Хкакабо Рази на тромеђи с Индијом и Кином). У средишњем делу налази се долина главне мјанмарске реке Иравади и њених притока, испресецана ниским висоравнима које се пружају у правцу север-југ.

Воде

[уреди | уреди извор]

Највеће реке извиру у планинама и теку ка Индијском океану. Највиши водостај је у време монсунских киша, када су честе поплаве, док у сушној сезони многе реке пресуше. Обале уз океан су ниске и мочварне. Плима некада досегне и 100 m од обале.

Највеће реке Мјанмара су: Иравади, Салуен, Меконг, Ситаун и Чиндуин.

Флора и фауна

[уреди | уреди извор]

Клима

[уреди | уреди извор]

Клима је, осим у најсевернијим деловима, монсунска.

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја Мјанмара
Пагоде и храмови у Багану

Мјанмар је од 1531. до 1885. био средиште независног краљевства које је свој врхунац доживело средином 18. века када је под мјанмарском влашћу био велики део суседног Тајланда и неке индијске покрајине. Британци су постепено, у три рата од 1824. до 1885. освојили земљу и укључили је у састав Британске Индије.

Од независности 1948. Мјанмар је, упркос привредном опоравку, показивао знакове политичке нестабилности која је кулминирала 1958. када је војни врх преузео власт, а затим поновно 1962. када је војска свргнула демократски изабрану владу. Политика генерала Не Вина била је мешавина марксизма и национализма већинских Бурманаца с готово потпуном изолацијом државе. Након његовог повлачења 1988. власт је преузела група њему блиских официра на челу с генералом Сау Маунгом која је у прво време наставила реформе започете пред крај Виновог раздобља, али је након 1990. појачала изолацију земље, не допустивши формирање демократске владе након избора на којима је победила странка предвођена Аунг Сан Су Ћи, кћерком оца мјанмарске независности Аунг Сана. Она је одбила да напусти Мјанмар и до 2010. се налазила у кућном притвору.

Становништво

[уреди | уреди извор]

Доминирају етнички Бурманци (народ Бамар, око 70% становништва) чија је традиционална религија теравадски будизам. У планинама и висоравнима на северу и истоку живе мањински народи који се често оружано сукобљавају са средишњим властима око захтева за независношћу. Највећи међу њима су Шан (око 9%) и Карен (око 7%).

Државна управа

[уреди | уреди извор]

Административна подела

[уреди | уреди извор]
Административна подела Бурме
Главни чланак: Државе и региони Мјанмара

Мјанмар се дели на седам савезних држава и седам региона. Делови земље који су насељени највећом етничком групом Мјанмара (народ Бамар) подељени су на регионе. Области које насељавају углавном мањине зову се „државе”.

Мањинске државе чине већи део граничних области земље. Главни градови дати су у загради:

Седам региона углавном чине унутрашњост земље. Главни градови дати су у загради:

Државе и региони се даље деле на дистрикте и општине.

Градови

[уреди | уреди извор]

Највећи град земље је Рангун са 4.477.782 становника, који је до новембра 2005. био главни град. Од децембра 2005. пресељена је државна управа у град Пјинмана, око 320 км северно од Рангуна. Дана 6. фебруара 2006. завршено је пресељење министарстава. Нови главни град добио је ново име Нејпјидо („Дом краљева“) 22. марта 2006. Други велики градови су: Мандалеј, Моуламјин, Баго и Патеин.

Привреда

[уреди | уреди извор]

Мјанмар је једна од најсиромашнијих држава југоисточне Азије. Сматра се да је самоизолација и марксистичка политика војне хунте допринела том стању. Већина становника се бави пољопривредом, индустрија је неразвијена, а реформски напори у правцу њеног развоја последње деценије XX века, били су тек делимично успешни. Санкције САД, Уједињеног Краљевства и Јапана уведене овој земљи 2003. године додатно су погоршале привредну ситуацију.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Myanmar Population (2018) – Worldometers”. worldometers.info. 
  2. ^ Национална агенција за статистику [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (2. септембар 2013)
  3. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 10. 04. 2014. 
  4. ^ „Myanmar Population (2022) - Worldometer”. www.worldometers.info (на језику: енглески). Приступљено 2022-04-30. 
  5. ^ „Burma”. Human Rights Watch. Приступљено 6. 7. 2013. 
    „Myanmar Human Rights”. Amnesty International USA. Приступљено 6. 7. 2013. 
    „World Report 2012: Burma”. Human Rights Watch. 22. 1. 2012. Архивирано из оригинала 30. 6. 2013. г. Приступљено 6. 7. 2013. 
  6. ^ Madhani, Aamer (16. 11. 2012). „Obama administration eases Burma sanctions before visit”. USA Today. 
    Fuller, Thomas; Geitner, Paul (23. 4. 2012). „European Union Suspends Most Myanmar Sanctions”Неопходна новчана претплата. The New York Times. Архивирано из оригинала 2012-04-24. г. 
  7. ^ Greenwood, Faine (27. 5. 2013). „The 8 Stages of Genocide Against Burma's Rohingya | UN DispatchUN Dispatch”. Undispatch.com. Приступљено 13. 4. 2014. 
    „EU welcomes "measured" Myanmar response to rioting”. Reuters. 11. 6. 2012. Архивирано из оригинала 6. 8. 2012. г. Приступљено 1. 7. 2017. 
    „Q&A: Communal violence in Burma”. BBC. Приступљено 14. 10. 2013. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мјанмар&oldid=27905309”