Пређи на садржај

Држава Палестина

Уреди везе
Координате: 32° 00′ N 35° 15′ E / 32.000° С; 35.250° И / 32.000; 35.250
С Википедије, слободне енциклопедије
Држава Палестина
دولة فلسطين (арапски)
Химна: Ратник
(арап. فدائي)
Положај Палестине
Главни градЈерусалим (званично)
Рамала (дефакто)
Највећи градГаза
Службени језикарапски
Владавина
Облик државеунитарна полупредседничка република
 — ПредседникМахмуд Абас
 — Председник ВладеМухамед Мустафа
 — Председник СаветаАзиз Двеик
Законодавна властНационални савет
Историја
Оснивање‍
 — Декларација о независности15. новембар 1988.
 — Резолуција ГС УН о статусу посматрача29. новембар 2012.
 — Спор око суверенитета са Израеломтраје[1][2]
Географија
Површина‍
 — укупно6.020 km2 (163)
 — вода (%)3,5[3]
Становништво‍
 — 2023.5.483.450[4] (121)
 — густина731 ст./km2 (17)
Привреда
БДП / ПКМ≈ 2023.
 — укупноРаст 36,391 млрд. $[5] (138)
 — по становникуРаст 6.642 $[5] (131)
ИХР (2021)0,715 (106) — средњи
Валутаегипатска фунта (EGP)
јордански динар (JOD)
израелски шекел (ILS)
Остале информације
Временска зонаUTC +2 (лети +3)
Интернет домен‍.ps‍
Позивни број+970

Палестина (арап. فلسطين; Filasṭīn), званично Држава Палестина (арап. دولة فلسطين; Dawlat Filasṭīn), држава је у југозападној Азији. Обухвата две раздвојене територије — Западну обалу и Појас Газе, познате као Палестинске територије — унутар већег подручја Палестине. Палестина се граничи са Израелом на западу и северу, Јорданом на истоку и Египтом на југозападу. Становништво Палестине броји пет милиона људи и покрива површину од 6.020 km2. Јерусалим је званични главни град, а службени језик арапски. Већина Палестинаца практикује ислам, док је хришћанство такође значајно распрострањено. Газа је највећи град, а Рамала служи као привремени административни центар.

Област Палестине је одиграла важну улогу у светској историји. Хананци, Израелити, Семити, Асирци, Вавилонци, Персијанци, Грци, Римљани и Византинци оставили су свој траг. Поред своје историје, Палестина има дубок верски значај за јудаизам, хришћанство и ислам. Света места као што су Зид плача, Храм Васкрсења Христовог и Ел Акса привлаче велики број ходочасника и посетилаца сваке године. Током историје регион је пролазио периоде коегзистенције и сукоба између различитих верских и етничких група. Током средњег века, када су се јеврејске заједнице суочиле са прогоном, нашли су уточиште и заштиту под муслиманском влашћу у Палестини и ширем исламском свету. Османско царство, које је управљало Палестином од 16. века до свог распада на крају Првог светског рата, пружило је уточиште за Јевреје који су бежали од прогона у Европи. Крај османске владавине означио је ново поглавље у историји Палестине. Након Првог светског рата, Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске је преузело контролу над регионом под мандатом Друштва народа. Британски мандат за Палестину, установљен 1920, донео је значајне промене у политичком и друштвеном пејзажу овог подручја, постављајући терен за сукобе и борбе које ће уследити.

Конфликт настаје 1948. године по успостављању Државе Израел, што је било праћено присилним расељавањем стотина хиљада Палестинаца и створило велику палестинску избегличку популацију.[6] Каснији арапско-израелски сукоби, укључујући Шестодневни рат 1967. године, довели су до израелске окупације Западне обале и Појаса Газе. Године 1988. Палестински национални савет, законодавно тело Палестинске ослободилачке организације (ПОО) коју је предводио Јасер Арафат, прогласио је успостављање Палестине. Мирно решење је добило на замаху потписивањем Споразума из Осла 1990-их. Ови споразуми, о којима су преговарали Израел и ПОО, имали су за циљ успостављање владе и коначно стварање палестинске државе. Међутим, имплементација Споразума из Осла била је суочена са значајним изазовима, укључујући ширење израелских насеља на окупираним територијама и текуће забринутости за безбедност. Године 2007. унутрашње поделе између палестинских политичких фракција довеле су до преузимања Појаса Газе од стране Хамаса. Од тада Западном обалом управља Палестинска народна самоуправа, коју предводи Фатах, док је Појас Газе под контролом Хамаса.

Настављају се напори ка мирном решењу са Израелом, при чему преговори и међународно посредовање играју кључну улогу у потрази за трајним миром и стабилношћу у региону. Палестина се суочава са различитим изазовима, као што су територијални спорови, социоекономске разлике, слобода кретања и утицај окупације. Палестина је члан неколико међународних организација, као што је Арапска лига и Организација исламске сарадње, док такође има статус државе посматрача у Уједињеним нацијама.[7] Једна је од најобразованијих држава у арапском свету и на Блиском истоку, са огромним резервама нафте и гаса.

Назив

[уреди | уреди извор]

Термин „Палестина“ (лат. Palæstina) долази преко старогрчког из семитског топонима за општу област која датира из касног другог миленијума пре нове ере, чији се рефлекс такође може наћи у библијском етнониму Филистејци. Термин "Палестина" се користи за означавање подручја на југоисточном углу Средоземног мора поред Сирије. У 5. веку пре нове ере, у свом делу Историје Херодот је користио термин да опише „област Сирије, звану Палаистин“ у којој су Феничани комуницирали са другим поморским народима.[8]

Терминологија

[уреди | уреди извор]

Овај чланак користи термине „Палестина“, „Држава Палестина“, „окупирана палестинска територија (оПт или ОПТ)“ наизменично у зависности од контекста. Конкретно, термин „окупирана палестинска територија“ се у целини односи на географско подручје палестинске територије коју је окупирао Израел од 1967. Палестина се, у зависности од контекста, може помињати као земља или држава, а њене власти се генерално могу идентификована као Влада Палестине.[9][10]

Након неуспелог јеврејског устанка против Римљана 135. године нове ере, Римљани су преименовали провинцију Јудеју у провинцију Сирија-Палестина, да би негирали историјску везу јеврејског народа са том земљом. Термин „Палестина“ био је након тога спорадично коришћен од стране европских историчара, као и од стране крсташа. За време Османског царства званичан назив за Палестину био је Вилајет Сирија-Јерусалим. Британци су своју колонију, основану 1920. године, назвали такође Мандаторна Палестина. Након Израелско-арапског рата 1948, а посебно након Шестодневног рата, термин „Палестина“ и „палестински народ“ почињу се у терминолошко-лингвистичком смислу повезивати са арапским становништвом ове области.[11][12][13][14]

Географија

[уреди | уреди извор]

Области на које држава полаже право, познате као палестинске територије, леже у јужном Леванту у региону Блиског истока.[15] Палестина је део Плодног полумесеца, заједно са Израелом, Јорданом, Либаном, Ираком и Сиријом. Појас Газе граничи се са Средоземним морем на западу, Египтом на југу и Израелом на северу и истоку.[15] Западна обала се граничи са Јорданом на истоку, а Израелом на северу, југу и западу.[15] Палестина дели своје морске границе са Израелом, Египтом и Кипром. Дакле, две енклаве које чине област на коју полаже право Држава Палестина немају географску границу једна са другом, јер их раздваја Израел.[15] Ове области би чиниле 163. највећу земљу на свету по површини.[15][16]

Западна обала је планински регион. Подељен је на три региона, а то су планина Наблус (Jabal Nablus), брда Хеброн и планине Јерусалим (Jibal al–Quds).[17] Брда Самаријан и Јудеан су планински ланци на Западној обали, са планином Наби Јунис на висини од 1.030 метара у провинцији Хеброн као највишим врхом.[18] До 19. века, Хеброн је био највиши град на Блиском истоку. Док се Јерусалим налази на висоравни у централном висоравни и окружен је долинама.[19] Територија се састоји од плодних долина, као што су долина Језрил и долина реке Јордан. Палестина је дом највећег дрва маслине на свету, који се налази у Јерусалиму.[20] Око 45% палестинске земље посвећено је узгоју маслина.[21]

Палестина има значајна језера и реке које играју виталну улогу у њеној географији и екосистемима.[22] Река Јордан тече ка југу, чинећи део источне границе Палестине и пролази кроз Галилејско језеро пре него што стигне до Мртвог мора.[23] Према хришћанским традицијама, то је место Исусовог крштења.[23] Мртво море, које се граничи са истока земље, најнижа је тачка на земљи.[24] Јерихон, који се налази у близини, је најнижи град на свету.[25] Села и приградска подручја око Јерусалима су дом древних водених тела.[26] Постоји неколико речних долина (вадија) широм земље. Ови водни путеви обезбеђују основне ресурсе за пољопривреду и рекреацију, истовремено подржавајући различите екосистеме.[27]

Три копнена екорегиона се налазе у овој области: источномедитеранске четинарске – склерофилне – широколисне шуме, арапска пустиња и месопотамска жбунаста пустиња.[28] Палестина има низ еколошких проблема; питања са којима се суочава појас Газе укључују: дезертификацију, салинацију слатке воде, третман отпадних вода, болести које се преносе водом, деградација земљишта и исцрпљивање и контаминација ресурса подземних вода. На Западној обали важе многа иста питања, иако је слатке воде много више, приступ је ограничен због спора који је у току.[29]

Клима

[уреди | уреди извор]

Температуре у Палестини веома варирају. Клима на Западној обали је углавном медитеранска, нешто хладнија на повишеним подручјима у поређењу са обалом, западно до подручја. На истоку, Западна обала обухвата већи део Јудејске пустиње, укључујући западну обалу Мртвог мора, коју карактерише сува и врућа клима. Газа има топлу полусушну климу, са благим зимама и сувим топлим летима.[30] Пролеће стиже око марта-априла, а најтоплији месеци су јул и август, са просечном највишом температуром од 33 степени целзијуса. Најхладнији месец је јануар са температурама обично на 7 °С. Киша је ретка и углавном пада између новембра и марта, са годишњом стопом падавина од приближно 116 mm.[31]

Биодиверзитет

[уреди | уреди извор]
Камиле у Јудејској пустињи.

Палестина нема званично признате националне паркове или заштићена подручја. Међутим, постоје области унутар Западне обале за које се сматра да имају еколошки и културни значај и којима се управља уз напоре очувања. Ова подручја се често називају резерватима природе или заштићеним зонама. Смештен у близини Јерихона на Западној обали, Вади Келт је пустињска долина са јединственом флором и фауном.

Резерват је познат по својим неравним пејзажима, природним изворима и историјским локалитетима као што је манастир Светог Ђорђа.[32] Уложени су напори да се заштити биодиверзитет и природне лепоте овог подручја.[33] Јудејска пустиња је популарна због "јудејских камила". Зоолошки врт Калкилија у провинцији Калкилија, једини је зоолошки врт који је тренутно активан у земљи. Зоолошки врт у Гази затворен је због лоших услова. Израелска влада изградила је различите националне паркове у зони Ц, која се такође сматра нелегалном према међународном праву.

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја Палестине

Османска власт

[уреди | уреди извор]
Овај чланак је део серије о историји Палестине
Историја Палестине
Преисторија
Натуфијен
Прекерамички неолит
Гасулска култура
Тахунска култура
Јерихон
Стари век
Ханан
Феникија
Ново краљевство
Историја древног Израела и Јудеје (Израел, Јудеја)
Филистеја
Филистејци
Новоасирско царство
Нововавилонско царство
Ахеменидско царство
Селеукиди
Антигониди
Хасмонејци
Иродова Јудеја
Јудеја
Сирија-Палестина
Византија (Палестина Прима/Палестина Секунда)
Средњи век
Муслиманско освајање
Праведни калифат(Џунд Филастин, Џунд ел Урдун)
Омејадски калифат
Абасидски калифат
Фатимидски калифат
Краљевина Јерусалим
Ајубиди
Мамелучки султанат
Османско царство
Савремено доба
Британски мандат над Палестином
Накба
Свепалестински протекторат
Јорданска Западна обала
Египатски Појас Газе
Израел
Израелски војни гувернорат
Израелска цивилна управа
Држава Палестина (Палестинске енклаве, Палестинска Народна Самоуправа, Западна обала, Појас Газе)

До 14. века, Османско царство је преузело контролу над целим регионом. Године 1516. Османско царство, предвођено султаном Селимом, освојило је Палестину од Мамелука, који су владали тим регионом неколико векова.[34] Под османском влашћу, Палестина је постала део веће административне јединице познате као Јерусалимски санџак, који је у почетку био део веће провинције Сирије.[34] Јерусалимски санџак је обухватао области као што су Јерусалим, Наблус, Газа и Јафа.[34]

Царство је подстицало развој пољопривреде, а предузете су различите мере за повећање пољопривредне продуктивности. Изградња система за наводњавање, као што је систем канат, помогла је у побољшању дистрибуције воде и олакшала пољопривредну експанзију. Под османском влашћу, Палестина је забележила пораст у узгоју готовинских усева попут памука и маслина, који су се извозили у друге регионе. Религијски, Палестина је имала велики значај за муслимане, хришћане и Јевреје. Османлије су задржале контролу над светим местима у Јерусалиму, укључујући џамију Ал-Акса и цркву Светог гроба. Они су такође регулисали приступ овим локацијама и спроводили различите политике за управљање верским пословима.[34]

Под Османским царством, Јевреји и хришћани су уживали значајан степен заштите и аутономије, посебно у оквиру османског милет система.[35] Милет систем је признавао верске заједнице као посебна правна лица, дозвољавајући им да саме управљају својим унутрашњим пословима, укључујући верска, образовна и правна питања.[35] Током периода прогона Јевреја у Европи, посебно током касног 15. века и надаље, Османско царство је пружало релативно уточиште јеврејским избеглицама.[36][37]

Током касног 19. и раног 20. века, како су националистичка осећања расла широм региона, почео је да се јавља и палестински арапски национализам.[38] Интелектуалци и елите у Палестини изразили су осећај идентитета и позвали на већу аутономију и самоуправу. Овај период се поклопио са успоном младотурског покрета унутар Османског царства, који је увео неке политичке реформе, али се такође суочио са противљењем различитих група.[39]

Почетком 20. века, ционистички покрет је добио замах, са циљем да успостави јеврејску домовину у Палестини.[40][41] Јеврејска имиграција се повећала, а ционистичке организације су куповале земљу од локалних земљопоседника, што је довело до тензија између јеврејске и арапске заједнице.[42] Тадашњи владар царства султан Абдул Хамид покушао је да се супротстави ционистичком покрету, али није успео. Крај владавине Османског царства у Палестини дошао је са завршетком Првог светског рата. Након пораза Османског царства, регион је дошао под британску контролу применом британског мандата за Палестину 1920. године.[43][44]

Британски мандат Палестине

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Британски мандат Палестине

Под британском влашћу, историја Палестине је била сведок значајних политичких, друштвених и економских трансформација.[45] Британски мандат за Палестину почео је 1920. године након распада Османског царства.[45] Мандат је успостављен у оквиру Лиге народа, са циљем да се олакша успостављање јеврејске домовине у Палестини уз заштиту права арапског становништва.[45]

Током првих година мандата, појавиле су се тензије између јеврејске и арапске заједнице. Британци су се суочили са изазовима у балансирању интереса и захтева обе групе. Године 1936. избила је распрострањена арапска побуна која је захтевала прекид имиграције Јевреја и продају земље јеврејским насељеницима. Побуну су на крају угушили Британци, што је довело до повећаних ограничења за арапске и јеврејске активности. Како се јеврејска имиграција наставила, посебно у годинама које су претходиле и након Другог светског рата, ционистички покрет је добијао замах. Јеврејска насеља су се ширила, а тензије између јеврејске и арапске заједнице су ескалирале. Белу књигу објавила је британска влада, која је одбацила Пилову комисију и предложила уједињену Палестину као будућу земљу и за Арапе и за Јевреје.[45] Као одговор и прихватање од стране Арапа, побуна је прекинута. Међутим, ционистички ентитет је одбио да прихвати план и почео је да протестује против Беле књиге.[45] Војне групе као што су Иргун, Стерн Ганг и Хаганах почеле су да се припремају за терористичке нападе. То укључује бомбардовање хотела Кинг Давид, масакр у Деир Јасину и масакр у Рафинерији нафте у Хаифи. Иза ових напада стајали су Менахем Бегин и Јицак Шамир, који су касније постали политички лидери будућег Израела.[46] Британци су се борили да одрже контролу и мир, а 1947. одлучили су да се повуку из Палестине.

Арапско-израелски рат (1948)

[уреди | уреди извор]

УН су 1947. усвојиле план поделе за решење две државе на преосталој територији мандата. План је прихватило јеврејско руководство, али су га арапске вође одбиле, а Британија је одбила да спроведе план. Уочи коначног британског повлачења, Јеврејска агенција за Израел, на челу са Давидом Бен Гурионом, прогласила је оснивање Државе Израел према предложеном плану УН. Арапски виши комитет није прогласио сопствену државу и уместо тога, заједно са Трансјорданом, Египтом и осталим члановима Арапске лиге тог времена, започео је војну акцију која је резултирала арапско-израелским ратом 1948. године. Током рата, Израел је добио додатне територије које су према плану УН биле одређене да буду део арапске државе. Египат је окупирао појас Газе, а Трансјордан окупирао, а затим анектирао Западну обалу. Египат је у почетку подржавао стварање свепалестинске владе, али ју је распустио 1959. Трансјордан је никада није признао и уместо тога је одлучио да укључи Западну обалу са својом територијом како би формирао Јордан. Анексија је ратификована 1950. године, али ју је међународна заједница одбацила.

Окупација и арапско-израелски ратови

[уреди | уреди извор]

Године 1964, када је Западну обалу контролисао Јордан, тамо је основана Палестинска ослободилачка организација са циљем да се супротстави Израелу.[47] Палестинска национална повеља ПЛО дефинише границе Палестине као читаву преосталу територију мандата, укључујући Израел. Шестодневни рат 1967. године, када се Израел борио против Египта, Јордана и Сирије, завршио се тако што је Израел окупирао Западну обалу и појас Газе, поред других територија. Након Шестодневног рата, ПЛО се преселио у Јордан, али се касније преселио у Либан 1971.[47]

Самит Арапске лиге у октобру 1974. означио је ПЛО као „јединог легитимног представника палестинског народа“ и потврдио „њихово право да успоставе независно хитно стање“.[48] У новембру 1974. године, ПЛО је призната као надлежна за сва питања. у вези са питањем Палестине од стране Генералне скупштине УН дајући им статус посматрача као „недржавног ентитета“ у УН. Након Декларације о независности 1988. године, Генерална скупштина УН је званично признала проглашење и одлучила да користи ознаку „Палестина“ уместо „Ослободилачка организација Палестине“ у УН. Упркос овој одлуци, ПЛО није учествовао у УН у својству владе Државе Палестине.[49]

Године 1979, путем споразума из Кемп Дејвида, Египат је означио крај било каквог сопственог полагања права на појас Газе. У јулу 1988, Јордан је уступио своја потраживања на Западној обали — са изузетком старатељства над Харам ал-Шарифом — ПЛО. У новембру 1988. законодавна власт ПЛО, док је била у егзилу, прогласила је оснивање „Државе Палестине“. Следећег месеца, брзо су га признале многе државе, укључујући Египат и Јордан. У Палестинској декларацији о независности, Држава Палестина је описана као успостављена на „палестинској територији“, без експлицитног даљег прецизирања.

Због тога се неке од земаља које су признале Државу Палестину у својим изјавама о признању позивају на „границе из 1967. године“, признајући тако за своју територију само окупирану палестинску територију, а не Израел. Захтев за чланство у УН који је поднела Држава Палестина такође је прецизирао да се заснива на „границама из 1967. године“. Током преговора о споразуму из Осла, ПЛО је признао право Израела на постојање, а Израел је признао ПЛО као представника палестинског народа. Палестинска декларација о независности из 1988. године укључивала је позив ПНЦ-а на мултилатералне преговоре на основу Резолуције 242 Савета безбедности УН, касније познате као „Историјски компромис“,[50] која подразумева прихватање решења са две државе и више не доводи у питање легитимност Држава Израел.[51]

Након што је Израел заузео и окупирао Западну обалу од Јордана и појас Газе од Египта, почео је да тамо успоставља израелска насеља. Администрацију арапског становништва на овим територијама вршила је Израелска цивилна администрација Координатора владиних активности на територијама и локални општински савети присутни од пре израелског преузимања. Израел је 1980. одлучио да замрзне изборе за ове савете и да уместо њих оснује Лиге села, чији су званичници били под израелским утицајем. Касније је овај модел постао неефикасан и за Израел и за Палестинце, а Лиге села су почеле да се распадају, а последња је била Хебронска лига, распуштена у фебруару 1988. године.[52]

Влада и политика

[уреди | уреди извор]
Председник Махмуд Абас.
Премијер Мухамед Мустафа.

Палестина има полу-председнички систем власти.[53] Земља се састоји од институција које су повезане са Палестинском ослободилачком организацијом (ПЛО), која укључује председника државе Палестине[54] – којег именује Централни савет Палестине,[55] Палестинско национално веће – законодавно тело које основао Државу Палестину и Извршни комитет Палестинске ослободилачке организације – обавља функције владе у егзилу,[56] одржавајући широку мрежу за односе са иностранством. Палестинска ослободилачка организација (PLO) је комбинација неколико политичких партија.

Њих треба разликовати од председника Палестинске националне управе, Палестинског законодавног већа (PLC) и кабинета PNA, који су уместо тога повезани са Палестинском националном управом. Оснивачки документ Државе Палестине је Палестинска декларација о независности и треба га разликовати од неповезаног PLO Палестинског националног пакта и PNA Палестинског основног закона.

Палестинска влада је подељена на два географска ентитета – Палестинску власт којом управља Фатах, која има делимичну контролу над Западном обалом, и Појас Газе, који је под контролом милитантне групе Хамас.[57][58] Фатах је секуларна партија, коју је основао Јасер Арафат и која има релативно добре односе са западним силама. С друге стране, Хамас је милитантна група, заснована на палестинској националистичкој и исламској идеологији, инспирисана Муслиманским братством.[59][60] Хамас има напете односе са Сједињеним Државама, али добија подршку од Ирана. Народни фронт за ослобођење Палестине је још једна популарна секуларна странка, коју је основао Џорџ Хабаш. Махмуд Абас је председник земље од 2005. године.[61] Мохамед Штајех је био премијер Палестине, који је поднео оставку 2024. године.[62] Године 2024. Мухамед Мустафа је именован за новог премијера земље, након што је Штајех поднио оставку.[63] Јахја Синвар је био вођа Хамасове владе у Појасу Газе пре своје смрти 16. октобра 2024. године, током израелских напада на Газу.[64]

Палестина, која је била под окупацијом Израела, полаже право на Јерусалим, укључујући Харам аш-Шариф.[65] Тренутно је привремени административни центар у Рамали, који је удаљен 10 km од Јерусалима.[66] Муката је домаћин државних министарстава и представништва.[67] Године 2000. у Јерусалимском предграђу Абу Дису изграђена је зграда владе у којој је смештена канцеларија Јасера ​​Арафата и палестински парламент.[68] Од друге интифаде, стање града учинило је ово место неприкладним за рад као престоница, било привремено или трајно.[69] Ипак, палестински ентитет је задржао своје присуство у граду. Пошто је неколико делова града такође под палестинском контролом и многе неке земље имају своје конзулате у Јерусалиму.

Административна подела

[уреди | уреди извор]

Држава Палестина је подељена на шеснаест административних подела. Гувернатори на Западној обали су груписани у три области према Споразуму из Осла II. Подручје А чини 18% Западне обале по површини, и њиме управља палестинска влада. Подручје Б чини 22% Западне обале, и под палестинском је цивилном контролом и заједничком израелско-палестинском безбедносном контролом.[70] Подручје Ц, осим источног Јерусалима, чини 60% Западне обале, и њиме управља израелска цивилна администрација, међутим, палестинска влада пружа образовање и медицинске услуге за 150.000 Палестинаца у тој области, договор око којег је договорено у споразуму из Осла II од стране израелског и палестинског руководства. Више од 99% подручја Ц је забрањено за Палестинце, због безбедносних разлога и тачка је текућих преговора. У насељима у области Ц живи око 330.000 Израелаца. Иако је зона Ц под ванредним стањем, Израелци који тамо живе имају право на пуна грађанска права. Палестинске енклаве које су тренутно под палестинском управом у црвеном (област А и Б; не укључујући појас Газе, који је под влашћу Хамаса).

Источни Јерусалим (који се састоји од мале општине Јерусалим у источном јорданском сектору пре 1967. заједно са значајном површином Западне обале пре 1967. коју је Израел разграничио 1967) управља се као део Јерусалимског округа Израела, али Палестина полаже право на њега као део јерусалимског гувернера. Израел га је ефективно анектирао 1967. применом израелског закона, јурисдикције и администрације према закону из 1948. измењеном у ту сврху, а ова наводна анексија је уставно потврђена (имплицитно) у Основном закону: Јерусалим 1980, али ова анексија није призната ни од једне друге земље. Године 2010. од 456.000 људи у источном Јерусалиму, отприлике 60% су били Палестинци, а 40% Израелци. Међутим, од касних 2000-их, израелска безбедносна баријера на Западној обали је ефективно поново анексирала десетине хиљада Палестинаца са израелским личним картама Западној обали, остављајући Источни Јерусалим унутар баријере са малом већином (60%). Према Споразуму из Осла, Јерусалим је предложен да буде укључен у будуће преговоре и према Израелу, споразум из Осла забрањује Палестинске власти ће деловати у Јерусалиму. Међутим, одређени делови Јерусалима, они квартови који се налазе изван историјског Старог града, али су део источног Јерусалима, додељени су Палестинској власти.

Гувернорати на територији Палестине: Западна обала и Појас Газе.
Гувернорат Област Град Број становника Површина (km)
Џенин Западна обала Џенин 311.231 583
Тубас Тубас 64.719 161
Наблус Наблус 380.961 629,7
Тулкарм Тулкарм 182.053 740
Салфит Салфит 70.727 346,7
Калкилија Калкилија 110.800 667,5
Рамала и ел Бира Рамала 348.110 407,1
Јерихон Јерихон 52.154 87,9
Јерусалим Јерусалим 419.108 1.214,8
Витлејем Витлејем 216.114 927,9
Хеброн Хеброн 706.508 708,6
Деир ел Балах Појас Газе Деир ел Балах 264.455 4.559,6
Хан Јунис Хан Јунис 341.393 3.161
Рафа Рафа 225.538 3.524
Северна Газа Џабалија 362.772 5.947,1
Газа Газа 625.824 8.457,1
Напомена: Попис за Јерусалим се односи и на израелску популацију.

За разлику од гувернората у Појасу Газе, које потпуно контролишу Палестинци, гувернорати на Западној обали су делимично под контролом Палестинаца, а делимично под директном контролом Израела.

Градови

[уреди | уреди извор]
 

Извор: [71]
№ Град Популација
Газа
Газа
Јерусалим
Јерусалим 		1. Газа 766,331 Хеброн
Хеброн
Наблус
Наблус
2. Јерусалим 542,400
3. Хеброн 308,750
4. Наблус 239,772
5. Кан Јунис 179,701
6. Џабалија 165,110
7. Рафа 158,414
8. Џенин 115,305
9. Рамала 104,173
10. Беит Лахија 86,526

Највећи град Палестине је Газа, док је званични главни град државе Источни Јерусалим. С обзиром да је Источни Јерусалим анектирао Израел и званично га спојио са Западним Јерусалимом, седишта две палестинске владе се налазе у Рамали и Гази. Сви већи градови Палестине, изузев Источног Јерусалима, су под контролом Палестинаца.

Политика

[уреди | уреди извор]
Државе које су званично признале независност Палестине

Иако је од стране УН-а призната за суверену државу, Палестина само делимично контролише своју територију, а постоје и две супротстављене палестинске владе. Појасом Газе, који у потпуности контролишу Палестинци, управља палестинска влада организације Хамас, док Западном обалом, која је и даље под окупацијом Израела, управља палестинска влада организације Фатах.

Дана 15. децембра 1988. године, Декларација независности Државе Палестине из новембра 1988. призната је у Генералној скупштини Резолуцијом 43/177.[72]

Двадесетог и деветог новембра 2012,[73] усвојена је резолуција Генералне скупштине УН 67/19 којом је Палестина добила статус „државе посматрача која није чланица“ у Уједињеним нацијама.[74][75] Промена статуса је описана као „дефакто признање суверене државе Палестине“.[76] Постоје различити ставови о статусу државе Палестине, како међу државама међународне заједнице, тако и међу правним научницима.[77]

Демографија

[уреди | уреди извор]

Становништво

[уреди | уреди извор]

У Појасу Газе живи 1.604.238 становника, од чега су 99,9% Палестинци. 85,8% становништва су муслимани, а 14,2% хришћани. На Западној обали живи 3.092.555 становника, од чега су 83% Палестинци и 17% Јевреји. Поред Палестинаца, на Западној обали живи и око 524.000 јеврејских колониста.

Према Палестинском централном бироу за статистику (ПЦБС), од 26. маја 2021. године, држава Палестина средином године 2021. има 5.227.193 становника. Ала Овад, председник ПЦБС-а, проценио је популацију на 5,3 милиона до краја 2021.[78] Са површином од 6.020 km2 (2.320 sq mi), густина насељености у земљи је од око 827 људи по квадратном километру.[79] Просечна густина насељености света је била 25 људи по квадратном километру од 2017. године.[80]

Здравствена заштита

[уреди | уреди извор]

Према палестинском Министарству здравља (МОХ), од 2017. године, у Палестини је било 743 центра примарне здравствене заштите (583 на Западној обали и 160 у Гази) и 81 болница (51 на Западној обали, укључујући Источни Јерусалим, и 30 у Гази).[81]

Делујући под покровитељством Светске здравствене организације (СЗО),[82] Здравствени кластер за окупирану палестинску територију (оПт) основан је 2009. године и представља партнерство преко 70 локалних и међународних невладиних организација и агенција УН које пружају оквир за здравствени актери укључени у хуманитарни одговор за опт. Кластером копредседава Министарство здравља како би се обезбедила усклађеност са националним политикама и плановима.[83] Извештај генералног директора СЗО од 1. маја 2019. описује услове у здравственом сектору у опт и идентификује стратешке приоритете и тренутне препреке за њихово постизање[84] у складу са стратегијом сарадње земље за СЗО и окупирану палестинску територију 2017—2020.[85]

Водовод и канализација

[уреди | уреди извор]

Снабдевање водом и канализација на палестинским територијама карактерише велика несташица воде и под великим су утицајем израелске окупације. Водне ресурсе Палестине у потпуности контролише Израел и подела подземних вода подлеже одредбама II Споразума из Осла.[тражи се извор]

Генерално, квалитет воде је знатно лошији у појасу Газе у поређењу са Западном обалом . Око трећине до половине испоручене воде на палестинским територијама губи се у дистрибутивној мрежи. Трајна блокада појаса Газе и рат у Гази нанели су озбиљну штету инфраструктури у Појасу Газе.[86][87] Што се тиче отпадних вода, постојећа постројења за пречишћавање немају капацитет за пречишћавање свих произведених отпадних вода, што доводи до озбиљног загађења вода.[88] Развој сектора у великој мери зависи од спољног финансирања.[89]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Стопа писмености Палестине износила је 96,3% према извештају Програма Уједињених нација за развој из 2014. године, што је високо по међународним стандардима. Постоји родна разлика у популацији старијој од 15 година, при чему се 5,9% жена сматра неписменим у поређењу са 1,6% мушкараца.[90] Неписменост међу женама је опала са 20,3% у 1997. на мање од 6% у 2014. години.[90]

Религија

[уреди | уреди извор]
Палестинске девојчице у Наблусу

93% Палестинаца су муслимани,[91] од којих су велика већина следбеници сунитског огранка ислама,[92] са малом мањином Ахмадија,[93] а 15% су неденоминациони муслимани.[94] Палестински хришћани представљају значајну мањину од 6%, а следе много мање верске заједнице, укључујући Друзе[тражи се извор] и Самарићани.[95]

Економија

[уреди | уреди извор]

Туризам

[уреди | уреди извор]

Туризам на територији на коју полаже право Држава Палестина односи се примарно на туризам у Источном Јерусалиму, Западној обали и Појасу Газе. У 2010. палестинске територије је посетило 4,6 милиона људи, у поређењу са 2,6 милиона 2009. године. Од тог броја 2,2 милиона страних туриста, а 2,7 милиона домаћих.[96] Већина туриста долази на само неколико сати или као део једнодневног излета. У последњем кварталу 2012. године преко 150.000 гостију боравило је у хотелима на Западној обали; 40% су били Европљани и 9% из Сједињених Држава и Канаде.[97] Туристички водич Lonely Planet пише да „Западна обала није најлакше место за путовање, али је труд богато награђен.[98] За стране држављане не постоје никакви визни услови осим оних које намећу визна политика Израела. Приступ Јерусалиму, Западној обали и Гази је у потпуности под контролом владе Израела. За улазак на окупиране палестинске територије потребан је само важећи међународни пасош.[99]

Комуникације

[уреди | уреди извор]

Палестински централни биро за статистику (ПЦБС) и Министарство за телекомуникације и информационе технологије саопштили су да у Палестини има 4,2 милиона мобилних претплатника, што представља скок у поређењу са 2,6 милиона на крају 2010. године, док се број ADSL претплатника у Палестини повећао на око 363 хиљаде до на крају 2019. са 119 хиљада у истом периоду. 97% палестинских домаћинстава има најмање једну мобилну линију мобилне телефоније, док је најмање један паметни телефон у власништву 86% домаћинстава (91% на Западној обали и 78% у Појасу Газе). Око 80% палестинских домаћинстава има приступ интернету у својим домовима, а око трећине има рачунар.[100] Светска банка је 12. јуна 2020. одобрила грант од 15 милиона долара за пројекат Технологија за младе и радна места (TechStart) са циљем да помогне палестинском ИТ сектору да унапреди способности фирми и створи више висококвалитетних радних места.

Финансијске услуге

[уреди | уреди извор]

Палестинска монетарна управа издала је смернице за рад и пружање услуга електронског плаћања укључујући е-новчаник и припејд картице.[101]

Култура

[уреди | уреди извор]

Медији

[уреди | уреди извор]
Део серије о
Палестинцима
Демографија
Политика
  • Пре
  • Сада
Религија / Религиозна места
Култура
Списак Палестинаца

У Држави Палестини постоји велики број новина, новинских агенција и сателитских телевизијских станица. Њене новинске агенције укључују новинску агенцију Ma'an News Agency, Wafa, Palestine News Network. Al-Aqsa TV, Al-Quds TV, Sanabel TV су главни сателитски емитери.

Филмови

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Палестински филмови

Палестинска биоскопска продукција се налази у Јерусалиму, са истакнутим локалним сценама у Рамали, Витлејему и Наблусу.

Макрам Кури, Мохамад Бакри, Хиам Абас и Амал Муркус појавили су се као популарна лица у палестинској кинематографији током 1970-их и 1980-их. Арин Омари, Валантина Абу Окса, Салех Бакри, Тавфик Бархом и Асхраф Бархом постали су популарни средином 1990-их, док су Лим Лубани и Клара Кури стекли признање од 2000. Популарни палестински филмови укључују Wedding in Galilee (1987), Chronicle of a Disappearance (1996), Divine Intervention (2002), Paradise Now (2005), The Time That Remains (2009), и Omar (2013).[102]

Снимање документарних филмова одиграло је значајну улогу у хватању и документовању палестинског искуства. Филмови попут 5 сломљених камера Емада Бурната и Гаја Давидија добили су позитивне критике.[103] Палестински филмски ствараоци се често суочавају са јединственим изазовима због политичке ситуације у региону, са многим филмовима снимљеним по правилима борбе и окупације. Палестински филмски фестивал, који се одржава сваке године у различитим градовима широм света, приказује палестинску кинематографију и пружа платформу за палестинске филмске ствараоце да поделе своје приче.[104]

Спорт

[уреди | уреди извор]

Фудбалски савез (фудбал) је најпопуларнији спорт међу палестинским народом.[тражи се извор] Фудбалска репрезентација Палестине представља државу у међународном фудбалу. Рагби је такође популаран спорт.[тражи се извор]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Географска карта Државе Палестине
    Географска карта Државе Палестине
  • Палестина 1920.
    Палестина 1920.
  • Застава Државе Палестине
    Застава Државе Палестине
  • Јерусалим, формално главни град Државе Палестине
    Јерусалим, формално главни град Државе Палестине
  • Палестинска фунта (1939)
    Палестинска фунта (1939)
  • Палестинска фунта (1941)
    Палестинска фунта (1941)
  • Палестински пасош у време Британског мандата над Палестином
    Палестински пасош у време Британског мандата над Палестином
  • Палестина 1759.
    Палестина 1759.
  • Палестина 1851.
    Палестина 1851.
  • Палестина 1864.
    Палестина 1864.
  • Палестина 1900.
    Палестина 1900.
  • Палестина 1915.
    Палестина 1915.
  • Палестина 1920.
    Палестина 1920.
  • Палестина 1924.
    Палестина 1924.
  • Палестина 1946.
    Палестина 1946.
  • План Уједињених нација о подели Палестине на јеврејску и арапску државу (1947)
    План Уједињених нација о подели Палестине на јеврејску и арапску државу (1947)

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Miskin, Maayana (5. 12. 2012). „PA Weighs 'State of Palestine' Passport”. israelnationalnews.com. Arutz Sheva. Архивирано из оригинала 7. 12. 2012. г. Приступљено 8. 6. 2014. „A senior PA official revealed the plans in an interview with Al-Quds newspaper. The change to 'state' status is important because it shows that 'the state of Palestine is occupied,' he said.” 
  2. ^ „State of Palestine name change shows limitations”. AP. 17. 1. 2013. Архивирано из оригинала 10. 1. 2013. г. „Israel remains in charge of territories the world says should one day make up that state.” 
  3. ^ „The World Factbook: Middle East: West Bank”. cia.gov. Central Intelligence Agency. 7. 4. 2014. Архивирано из оригинала 22. 7. 2021. г. Приступљено 8. 6. 2014. 
  4. ^ „Estimated Population in the Palestine Mid-Year by Governorate,1997-2026”. Palestinian Central Bureau of Statistics. Архивирано из оригинала 7. 12. 2022. г. Приступљено 7. 12. 2022. 
  5. ^ а б „World Economic Outlook Database, October 2023 Edition. (Palestine)”. IMF.org. International Monetary Fund. 10. 10. 2023. Архивирано из оригинала 23. 10. 2023. г. Приступљено 16. 10. 2023. 
  6. ^ Gelber, Y. Palestine, 1948. pp. 177–78
  7. ^ „Membership of the State of Palestine in international organizations (as of 25 May 2018)”. MOFAE. Архивирано из оригинала 29. 12. 2021. г. Приступљено 29. 12. 2021. 
  8. ^ Masalha, Nur (15 August 2018). Palestine: A Four Thousand Year History. Zed Books. p. 22. ISBN 978-1-78699-273-4.
  9. ^ Nation, United (20 September 2022). "United Nations Common Country Analysis for the Occupied Palestinian Territory" (PDF). p. xi. Archived (PDF) from the original on 18 March 2024.
  10. ^ "Common Country Analysis 2016: Leave No One Behind: A Perspective on Vulnerability and Structural Disadvantage in Palestine" (PDF). United Nations Country Team Occupied Palestinian Territory. 2016. p. 9. Archived (PDF) from the original on 20 January 2022. Retrieved 25 November 2019.
  11. ^ Philistine (people) - Encyclopedia Britannica
  12. ^ [„Origin of the Name Palestine”. Архивирано из оригинала 13. 02. 2014. г. Приступљено 03. 02. 2014.  Origin of the Name Palestine]
  13. ^ „The History of the Words Palestine And Palestinians”. Архивирано из оригинала 27. 10. 2013. г. Приступљено 03. 02. 2014. 
  14. ^ „Origin of "Palestine" | Jewish Virtual Library”. Архивирано из оригинала 05. 08. 2011. г. Приступљено 03. 02. 2014. 
  15. ^ а б в г д „UNdata | country profile | State of Palestine”. web.archive.org. 2022-01-09. Архивирано из оригинала 09. 01. 2022. г. Приступљено 2025-01-26. 
  16. ^ „State of Palestine Population (2022) - Worldometer”. web.archive.org. 2022-02-07. Архивирано из оригинала 07. 02. 2022. г. Приступљено 2025-01-26. 
  17. ^ „Geography of Palestine - Fanack.com”. The MENA Chronicle | Fanack (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-26. 
  18. ^ admin (2012-04-28). „Jabal-Nablus, a Page from Palestine's History”. Palestine Chronicle (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-26. 
  19. ^ „Samarian Hills | hills, West Bank | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-26. 
  20. ^ „Unkown Facts About Palestine”. What a Relief Blog (на језику: енглески). 2020-10-28. Приступљено 2025-01-26. 
  21. ^ www.twinkl.com.sa https://www.twinkl.com.sa/homework-help/world-geography-homework-help/middle-east-facts/palestine-facts-for-kids. Приступљено 2025-01-26.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  22. ^ Marsi, Federica. „‘From the river to the sea’: What does the Palestinian slogan really mean?”. Al Jazeera (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-26. 
  23. ^ а б Adeel, Zafar (2023-10-23). „Israel-Palestine conflict: How sharing the waters of the Jordan River could be a pathway to peace”. The Conversation (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-26. 
  24. ^ „The Dead Sea, Lowest Point on Earth | Bein Harim”. www.beinharimtours.com. Приступљено 2025-01-26. 
  25. ^ „Jericho City”. Welcome To Palestine (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-26. 
  26. ^ „A Tour of Rural Jerusalem”. This Week in Palestine (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-26. 
  27. ^ Marsi, Federica. „‘From the river to the sea’: What does the Palestinian slogan really mean?”. Al Jazeera (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-26. 
  28. ^ Dinerstein, Eric; Olson, David; Joshi, Anup; Vynne, Carly; Burgess, Neil D.; Wikramanayake, Eric; Hahn, Nathan; Palminteri, Suzanne; Hedao, Prashant (2017). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. BioScience (на језику: енглески). 67 (6): 534—545. ISSN 0006-3568. doi:10.1093/biosci/bix014. 
  29. ^ „Search”. www.alhaq.org. Архивирано из оригинала 23. 2. 2022. г. Приступљено 26. 4. 2020. 
  30. ^ Ajjur, Salah Basem; Al-Ghamdi, Sami G. (2021-03-01). „Variation in Seasonal Precipitation over Gaza (Palestine) and Its Sensitivity to Teleconnection Patterns”. Water (на језику: енглески). 13 (5): 667. ISSN 2073-4441. doi:10.3390/w13050667. 
  31. ^ „Monthly Averages for”. web.archive.org. 2009-02-10. Архивирано из оригинала 10. 02. 2009. г. Приступљено 2025-01-26. 
  32. ^ „St. George’s Monastery, Wadi Qelt | Bein Harim Tours”. www.beinharimtours.com. Приступљено 2025-01-26. 
  33. ^ „Wadi Qelt reserve”. Mahmiyat (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-26. 
  34. ^ а б в г „Palestine - Crusades, Holy Land, Conflict | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 01. 2024. г. Приступљено 2024-03-05. 
  35. ^ а б Darke, Diana. „What did the Ottoman Empire ever do for us? Quite a lot, in fact”. www.thejc.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 07. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-05. 
  36. ^ Birnbaum, Marianna D, "Chapter 7. The Ottoman Empire and the Jews", The Long Journey of Gracia Mendes, CEUP collection, Budapest: Central European University Press, . 2003. стр. 75—114,. ISBN 978-615-5053-79-5.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  37. ^ „Ottoman lands provided safe haven for Sephardic Jews expelled from Spain”. www.aa.com.tr. Приступљено 2024-03-05. 
  38. ^ Afyoncu, Erhan (2018-05-18). „400 years of peace: Palestine under Ottoman rule”. Daily Sabah (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 02. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-05. 
  39. ^ „Young Turks | History, Ottoman Empire, & Significance | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-01-11. Архивирано из оригинала 27. 01. 2024. г. Приступљено 2024-03-05. 
  40. ^ „Six Reasons Why the Ottoman Empire Fell”. HISTORY (на језику: енглески). 2023-07-06. Архивирано из оригинала 02. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-05. 
  41. ^ „The rise and fall of the Ottoman Empire | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 04. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-05. 
  42. ^ „Collapse of the Ottoman Empire, 1918-1920”. nzhistory.govt.nz (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 04. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-05. 
  43. ^ „40 Years Of Israeli Occupation”. www.arij.org. Архивирано из оригинала 08. 04. 2023. г. Приступљено 2024-03-05. 
  44. ^ admin (2017-09-14). „Remembering the Ottoman Empire in Palestine”. Palestine Chronicle (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 03. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-05. 
  45. ^ а б в г д „Political History of Palestine under British Administration - UK memorandum”. Question of Palestine (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 12. 2023. г. Приступљено 2024-03-05. 
  46. ^ Menahem Begin, from Terrorism to Power (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 02. 03. 2024. г. Приступљено 05. 03. 2024. 
  47. ^ а б „PLO”. HISTORY (на језику: енглески). 2018-08-21. Архивирано из оригинала 07. 12. 2021. г. Приступљено 2024-03-09. 
  48. ^ Madfai, Madiha Rashid al (1993). Jordan, the United States and the Middle East peace process: 1974 - 1991. Cambridge Middle East library. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-41523-1. 
  49. ^ III.Q.1 United Nations General Assembly Resolution 181(II) on the Future Government of Palestine (29 November 1947), Martinus Nijhoff Publishers, стр. 1—16, Приступљено 2024-03-09 
  50. ^ PLO Negotiations Affairs Department (13 November 2008). „"The Historic Compromise: The Palestinian Declaration of Independence and the Twenty-Year Struggle for a Two-State Solution" (PDF). Archived from the original (PDF)” (PDF). Архивирано из оригинала 26. 04. 2012. г. Приступљено 6. 2. 2010.  on 26 April 2012..
  51. ^ Quigley 2005, стр. 212
  52. ^ „40 Years Of Israeli Occupation”. www.arij.org. Архивирано из оригинала 09. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-09. 
  53. ^ „Square Pegs and Round Holes: The Story of the Palestinian Political System”. www.sciencespo.fr (на језику: француски). Приступљено 2025-01-28. 
  54. ^ Government of the Dominican Republic (15 July 2009). "Comunicado Conjunto para Establecimiento Relaciones Diplomaticas entre la Republica Dominican y el Estado de Palestina" [Joint Communique on the Establishment of Diplomatic Relations between the Dominican Republic and the State of Palestine] (PDF) (in Spanish, English, and Arabic). Dominican Republic Ministry of Foreign Affairs. Archived from the original (PDF) on 15 August 2011. Retrieved 15 June 2014. Presidente del Estado de Palestina [President of the State of Palestine].
  55. ^ „MIFTAH.ORG--PLO Body Elects Abbas 'President of Palestine'”. www.miftah.org. Приступљено 2025-01-28. 
  56. ^ Imseis, Ardi, ур. (2014). „UN General Assembly Resolution 67/19: Status of Palestine in the United Nations”. The Palestine Yearbook of International Law Online. 17 (1): 214—218. ISSN 1386-1972. doi:10.1163/22116141-01701018. 
  57. ^ „Who Governs the Palestinians? | Council on Foreign Relations”. www.cfr.org (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-28. 
  58. ^ Allen, L. 2013. The Rise and Fall of Human Rights. Stanford, CA: Stanford University Press.
  59. ^ „Opinion | Hamas Didn’t Attack Israelis Because They Are Jewish | Common Dreams”. www.commondreams.org (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-28. 
  60. ^ „i24NEWS”. www.i24news.tv. Приступљено 2025-01-28. 
  61. ^ „Mahmoud Abbas (President)”. ECFR (на језику: енглески). 2018-03-23. Приступљено 2025-01-28. 
  62. ^ Thompson, Nick (2024-02-26). „Palestinian Authority prime minister and government resign amid pressure to reform”. CNN (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-28. 
  63. ^ „Palestinian President Abbas appoints Mohammed Mustafa as prime minister”. Al Jazeera (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-28. 
  64. ^ Hubbard, Ben (2024-10-17). „Yahya Sinwar, Leader of Hamas, Is Dead”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2025-01-28. 
  65. ^ „What is the Palestinian Authority and what is its relationship with Israel?”. Al Jazeera (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-28. 
  66. ^ Menachem, Yoni Ben (2018-01-10). „Palestinian Capital in Abu Dis or Ramallah?”. Jerusalem Center for Security and Foreign Affairs (на језику: енглески). Приступљено 2025-01-28. 
  67. ^ „Ramallah looks ever more like Palestinian capital”. DAWN.COM (на језику: енглески). 2010-12-01. Приступљено 2025-01-28. 
  68. ^ Prusher, Ilene (2015-05-29). „Palestine's abandoned parliament – a history of cities in 50 buildings, day 46”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2025-01-28. 
  69. ^ „AP PHOTOS: Unfinished Palestinian parliament a grim symbol”. AP News (на језику: енглески). 2018-07-06. Приступљено 2025-01-28. 
  70. ^ „Maps: The occupation of the West Bank”. america.aljazeera.com. Приступљено 2025-01-29. 
  71. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 09. 04. 2024. г. Приступљено 29. 01. 2025. 
  72. ^ UNGA, 15 December 1988; Resolution 43/177. Архивирано на сајту Wayback Machine (19. јул 2017)
  73. ^ „United Nations Sixty-seventh General Assembly: General Assembly Plenary, 44th & 45th Meetings (PM & Night). GA/11317: General Assembly Votes Overwhelmingly to Accord Palestine 'Non-Member Observer State' Status in United Nations”. un.org. United Nations. 29. 11. 2012. Архивирано из оригинала 30. 11. 2012. г. Приступљено 8. 6. 2014. 
  74. ^
  75. ^ „Palestine: What is in a name (change)?”. Aljazeera Inside Story. Aljazeera. 8. 1. 2013. Архивирано из оригинала 9. 1. 2013. г. Приступљено 8. 6. 2014. 
  76. ^ „Israel defies UN after vote on Palestine with plans for 3,000 new homes in the West Bank”. The Independent. 1. 12. 2012. Архивирано из оригинала 18. 10. 2017. г. Приступљено 15. 9. 2017. 
  77. ^ „Q. and A. on Palestinian Statehood”. NYT. 5. 1. 2015. Архивирано из оригинала 10. 10. 2022. г. Приступљено 10. 10. 2022. „Q. Does Palestine meet that legal definition [Montevideo Convention]? A.Many experts say that it does, though there is considerable complexity surrounding the particular criteria. & Q. What about recognition? A.The Palestinian leadership has been trying for years to garner as much international recognition as possible, hoping to achieve a diplomatic critical mass that would force the hand of Israel and the United States. By November 2012, when the United Nations General Assembly voted to upgrade Palestine’s status to that of a nonmember observer state, 132 of the 198 members of the United Nations recognized Palestinian statehood. Several more have done so since then.” 
  78. ^ „Brief Report on the Population of Palestine at the End of 2021”. Архивирано из оригинала 7. 12. 2022. г. Приступљено 7. 12. 2022. 
  79. ^ „State of Palestine Population (2020)”. worldometers.info. Архивирано из оригинала 7. 2. 2022. г. Приступљено 22. 11. 2019. 
  80. ^ „Which countries are most densely populated?”. Our World in Data. Архивирано из оригинала 1. 2. 2022. г. Приступљено 23. 11. 2019. 
  81. ^ „Overview of Public Health in Palestine”. Palestinian National Institute of Public Health. 2018. Архивирано из оригинала 12. 8. 2020. г. Приступљено 24. 11. 2019. 
  82. ^ „WHO | About Us”. WHO. Архивирано из оригинала 9. 12. 2020. г. Приступљено 25. 11. 2019. 
  83. ^ „Health Cluster OPT”. healthclusteropt.org. Архивирано из оригинала 13. 1. 2022. г. Приступљено 25. 11. 2019. 
  84. ^ „Health conditions in the occupied Palestinian territory, including east Jerusalem, and in the occupied Syrian Golan” (PDF). WHO. 1. 5. 2019. Архивирано (PDF) из оригинала 26. 1. 2022. г. Приступљено 24. 11. 2019. 
  85. ^ „Country cooperation strategy for WHO and the Occupied Palestinian Territory 2017–2020” (PDF). WHO. 2017. Приступљено 24. 11. 2019. [мртва веза]
  86. ^ United Nations (3. 9. 2009). „Gaza water crisis prompts UN call for immediate opening of crossings”. Архивирано из оригинала 8. 6. 2010. г. Приступљено 25. 11. 2009. 
  87. ^ „Gaza Strip Water and Sanitation Situation”. Worldbank. 2009. Архивирано из оригинала 22. 2. 2018. г. 
  88. ^ Fatta, D. (2005). „Urban Wastewater Treatment and Reclamation for Agricultural Irrigation: The situation in Morocco and Palestine”. The Environmentalist. 24 (4): 227—236. doi:10.1007/s10669-005-0998-x. 
  89. ^ Assaf, Karen (2004). „Water as a human right: The understanding of water in Palestine” (PDF). Boell.de. Архивирано (PDF) из оригинала 23. 9. 2015. г. 
  90. ^ а б „Education (2014)” (PDF). United Nations Development Programme. United Nations. Архивирано (PDF) из оригинала 11. 3. 2017. г. Приступљено 30. 1. 2017. 
  91. ^ „Are all Palestinians Muslim?”. Institute for Middle East Understanding. Архивирано из оригинала 13. 4. 2014. г. Приступљено 16. 4. 2014. 
  92. ^ Lybarger, Loren D. (2007). Identity and Religion in Palestine: The Struggle Between Islamism and Secularism in the Occupied Territories. Princeton University Press. стр. 114. ISBN 978-0-691-12729-3. 
  93. ^ „PA's Moderate Muslims Face Threats”. Israel National News. 31. 5. 2010. Архивирано из оригинала 26. 4. 2014. г. Приступљено 26. 4. 2014. 
  94. ^ „Religious Identity Among Muslims”. Pewforum.org. 9. 8. 2012. Архивирано из оригинала 26. 12. 2016. г. Приступљено 6. 7. 2016. 
  95. ^ Louis J. Salome (2010). Violence, Veils and Bloodlines: Reporting from War Zones. McFarland. стр. 77—. ISBN 978-0-7864-5584-3. 
  96. ^ „PCBS: Marked increase in West Bank tourism in 2010”. M'aan. 26. 9. 2011. Архивирано из оригинала 18. 6. 2013. г. Приступљено 10. 10. 2012. 
  97. ^ „Europeans Dominate Visitor Arrivals to Palestine in 2012” (Саопштење). Travel-impact-newswire.com. 11. 3. 2013. Архивирано из оригинала 29. 8. 2016. г. Приступљено 6. 7. 2016. 
  98. ^ Israel and the Palestinian Territories. p. 254.
  99. ^ „Entering and Exiting Jerusalem, The west Bank, and Gaza”. Архивирано из оригинала 18. 3. 2014. г. Приступљено 15. 3. 2014. 
  100. ^ „4.2 million cellular mobile subscriptions in Palestine, says Bureau of Statistics”. WAFA. 17. 5. 2020. Архивирано из оригинала 24. 2. 2021. г. Приступљено 17. 5. 2020. 
  101. ^ „Palestine Monetary Authority: Starting to Provide Electronic Payment Services in Palestine”. PNN. мај 2020. Архивирано из оригинала 2. 2. 2022. г. Приступљено 17. 5. 2020. 
  102. ^ „Palestine Cinema”. www.palestinecinema.com. Архивирано из оригинала 29. 12. 2024. г. Приступљено 2024-12-26. 
  103. ^ „Seven Years, '5 Broken Cameras': Documenting the Occupation | International Documentary Association”. www.documentary.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 08. 12. 2024. г. Приступљено 2024-12-26. 
  104. ^ „Home Page”. Palestinian Film Festival (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 22. 12. 2024. г. Приступљено 2024-12-26. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

32° 00′ N 35° 15′ E / 32.000° С; 35.250° И / 32.000; 35.250

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Држава_Палестина&oldid=29039284”