Pređi na sadržaj

Rudolf IV, vojvoda Austrije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rudolf IV, vojvoda Austrije
Rudolf IV, vojvoda Austrije
Tempera na pergamentu presvučen preko smreke
Praška dvorska radionica, oko 1360[1]
Lični podaci
Datum rođenja(1339-11-01)1. novembar 1339.
Mesto rođenjaBeč,
Datum smrti27. jul 1365.(1365-07-27) (25 god.)
Mesto smrtiMilano,
GrobDukalna kripta, Beč
Porodica
SupružnikKatarina Bohemijska
PotomstvoNije imao naslednike
RoditeljiAlbert II, vojvoda Austrije
Joane iz Firta
DinastijaHabzburg
Nadvojvoda Austrije, Štajerske i Koruške
Period1358−1365.
PrethodnikAlbert II
NaslednikAlbert III i Leopold III
Grof Tirola
Period1363−1365.
PrethodnikMajnhard III
NaslednikAlbert III i Leopold III
Prvi vojvoda Kranjske
Period1364−1365.
NaslednikAlbert III i Leopold III

Rudolf IV, vojvoda Austrije (1. novembar 1339 − 27. juli 1365), zvan i Rudolf Osnivač (nemački: der Stifter)[2], član Habsburške kuće, bio je sin Alberta II[3] i Johane od Firta[4].

Vladao je kao samoproglašeni nadvojvoda Austrije, Štajerske i Koruške od 1358. godine, kao grof od Tirola od 1363. godine i kao prvi vojvoda Kranjske od 1364. do smrti 1365.. Pošto Habsburgovci nisu dobili ništa od dekreta Zlatni bik[a] iz 1356. godine, Rudolf IV izdao je naredbu da sastave "Privilegium Maius"[b], lažni dokument za osnaživanje austrijskih vladara.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rudolf je rođen u Beču, najstariji sin vojvode Alberta II. i Joane od Firta. Treća generacije habsburških vojvoda u Austriji. Bio je prvi koji je rođen u vojvodstvu. Stoga je Austriju smatrao svojim domom, osećajem sa kojim je nesumnjivo komunicirao sa svojim podanicima je doprineo njegovoj popularnosti. Suočen sa gubitkom carske krune Habsburgovaca nakon ubistva svog dede nemačkog kralja Alberta I 1308, Rudolf je bio jedan od najenergičnijih i najaktivnijih austrijskih vladara u kasnom srednjem veku, a za njega se govorilo da kao mladić koji je već imao kraljevski duh.

Oženio se 1357. sa Katarinom Bohemijskom, ćerkom cara Karla IV[5]. Želeći da se nadmeće sa svojim moćnim svekrom, koji je Kraljevinu Bohemiju i glavni grad Prag učinio blistavim centrom carske kulture, Rudolf je želeo da podigne značaj svoje rezidencije Beč na istu ili veću visinu.

Više od jednog veka habsburške vojvode su se ljutile zbog toga što papa nije uspeo da poglasi Beč sedištem svoje biskupije, što je status koji su smatrali prikladnim za prestonicu vojvodstva. Umesto toga, grad-župa je bio podređen biskupima u Pasavi, koji su imali odličnu povezanost sa papom, očigledno je to smanjivalo izglede Beča da bude proglašen sedištem biskupije. Rudolf je, međutim, pribegao nečemu što bi se moglo smatrati nepristojnim. Pokrenuo je stvaranje metropolitanska katedrale u crkvi Svetog Stefana koja bi, prema nazivu, trebalo da bude dodeljena biskupu. Rudolf je produžio katedralu Svetog Stefana, započeta i izgradnja centralnog dela crkvene zgrade, koji je trebalo da primi veći deo zajednice. Napori na izgradnji mogu se posmatrati kao pokušaj nadmetanja sa Katedralom Svetog Vida u Pragu. Rudolf je sebe i suprugu prikazao na spomeniku na ulazu u katedralu.

Osnivanjem Bečkog univerziteta 1365. godine[6], Rudolf je težio da se podudara sa osnivanjem Karlovog univerziteta u Pragu 1348. godine. Univerzitet u Beču je najstariji univerzitet koji stalno deluje u nemačkom području. Međutim, teološki fakultet, koji se u to vreme smatrao ključnim za univerzitet, osnovan je tek 1385. godine, dvadeset godina nakon Rudolfove smrti.

Da bi poboljšao ekonomiju Beča, Rudolf je uveo mnoge mere, uključujući nadzor gradonačelnika nad prodajom nekretnina, pokrenut radi sprečavanja ekonomski neproduktivnog vlasništva Crkve. Rudolf je takođe uspeo da uspostavi relativno stabilnu valutu, takozvana Bečka marka (nemački: Wiener Pfennig).

Rudolf je najpoznatiji po još jednom blefiranju, falsifikovanju Privilegium Maius[b], koji ga je stavio u rame iz rame sa sedam prinčeva izabranika Svetog rimskog carstva, nadoknađujući neuspeh Austrije sa dekretom Zlatni bik[a] iz 1356. godine. cara Karla IV. Titula nadvojvoda (nemački:Erzherzog), koji je izmislio Rudolf, postao je počasna titula svih muških glava Habsburške kuće iz 16. veka.

Krita vojvode u Katedrali Svetog Stefana u glavnom gradu Austrije Beču. U njoj se nalaze osnivač katedrale svetog Stefana, vojvoda Rudolf IV, njegova supruga i 10 drugih članova porodice.

Rudolf je 1363. godine otpisao ugovor o nasleđivanju sa groficom Margaretom iz Gorice-Tirola, nakon smrti njenog jedinog sina Majnharda III. Nakon smrti grofice Margarete 1369. županija Tirol našla se pod austrijskom vlašću. Rudolf je proglasio Koruški Maš[v] Kranjske vojvodstvom 1364, (što će kasnije biti poznato pod Donjom Kranjskom, u današnjoj Sloveniji). Sledeće godine osnovo je mesto Novo Mesto u Windic March[v]. Novo Mesto je u njegovu čast dobilo ime Rudolfsvert.

Uprkos megalomanskom karakteru svojih planova, uspeo je da modernizuje svoje teritorije i svoj grad, čiji je značaj znatno porastao. Rudolf je iznenada umro u Milanu 1365. godine [5]. Posmrtni ostaci njegovi i njegove žene sahranjeni su u kripti Dukale, u Katedrali Svetog Stefana u Beču [5]. Njegova prerana smrt zaustavila je dalji napredak.

Njegova mlađa braća Albert III i Leopold III, trebali su zajednički vladati po Rudolfovom kućnom redu (Rudolfinische Hausordnung). Braća su se neprekidno svađala i na kraju su se složili da podele habsburške teritorije između sebe prema Nojberškom ugovoru iz 1379. godine.

Leopoldov potomak Frederik V, izabran za kralja Rimljana 1440. godine i jedini vladar nad svim austrijskim zemljama iz 1457. godine. Tako su Rudolfovi napori da objedini habsburške teritorije urodili plodom i postavljeni su temelji Habsburške monarhije.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Albert IV, grof Habsburga
 
 
 
 
 
 
 
8. Rudolf I od Nemačke
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Hedvig iz Kiburga
 
 
 
 
 
 
 
4. Albreht I, vojvoda Austrije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Burkhard V, grof Hohenburg
 
 
 
 
 
 
 
9. Gertruda od Hohenberga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Mehtild od Tubingen
 
 
 
 
 
 
 
2. Albert II, vojvoda Austrije[3]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Meinhard I iz Gorice-Tirola
 
 
 
 
 
 
 
10. Mejnhard, vojvoda Koruške
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Adelhid iz Tirola
 
 
 
 
 
 
 
5. Elizabeta Koruška
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Oton II Vitelsbah
 
 
 
 
 
 
 
11. Elizabeta Bavarska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Agnes od Palatinata
 
 
 
 
 
 
 
1. Rudolf IV, vojvoda Austrije[2]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Urlih II od Firta
 
 
 
 
 
 
 
12. Teobald, grof Pfirt
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Agnes od Vergija
 
 
 
 
 
 
 
6. Ulrih III, grof Pfirt
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Gotje, grof Klingena
 
 
 
 
 
 
 
13. Katarina Klingenska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Sofia iz Froburga
 
 
 
 
 
 
 
3. Joana iz Pfirta[4]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Igo III od Burgundije
 
 
 
 
 
 
 
14. Redžinald iz Burgundije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Adelaide, grofica Palatina iz Burgundije
 
 
 
 
 
 
 
7. Joana iz Burgundije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Amadeus, grof Neufshatel
 
 
 
 
 
 
 
15. Žilmet iz Nušetel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Jordana od Arberga
 
 
 
 
 
 

Regnalne titule[uredi | uredi izvor]

Robert IV, vojvoda Austrije
Rođenje: 1. novembar 1358 Smrt: 27. juli 1365
Vladarske titule
Vojvoda Austrije
Štajerske
i
Koruške
1358–1365
Grof Tirola
1363–1365
.
 Vojvoda Kranjske
1364–1365

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Zlatni bik od 1356 (nemački: Goldene Bulle, latinski: Bulla Aurea, italijanski: Bolla d'oro) je dekret od Carskog Dijeta u Nirnbergu i Mecu (Diet of Metz, 1356/57) na čelu sa carom Karla IV. Carski Dijet (latinski: Dieta Imperii/Comitium Imperiale; nemački: Reichstag) je odlučujuća telo Svetog rimskog carstva. To nije bilo zakonodavno telo u savremenom smislu; njeni članovi su to više smatrali centralnim forumom na kojem je bilo važnije pregovarati nego odlučiti. Carski Dijet je tokom više od četrsto godina, fiksiro važne aspekte ustavne strukture Svetog rimskog carstva. Dekret je dobio ime po zlatnom pečatu Zlatni bik.
  2. ^ a b Privilegium Maius (nemački: Großer Freiheitsbrief, "veća privilegija") bio je srednjovekovni dokument falsifikovan 1358. ili 1359. po nalogu Rudolfa IV (1358-65). To je u suštini modifikovana verzija Maius Privilegium koji je izdao car Frederik I Barbarosa 1156. godine, a koji je bivšu Austriju podigao u vojvodstvo. Na sličan način, Privilegium Maius proglaševa sva Vojvodstva jednim Austrijskim nadvojvodstvom.
  3. ^ a b Windic March zemlje, teritorije ili imanja koja imaju zajedničku granicu

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Herzog Rudolf IV.”. dommuseum.at. Dom Museum Wien. Pristupljeno 27. 4. 2020. 
  2. ^ a b „Rudolf IV der Stifter”. roglo.eu. ROGLO. Pristupljeno 27. 4. 2020. 
  3. ^ a b „Albrecht II der Lahme”. roglo.eu. ROGLO. Pristupljeno 27. 4. 2020. 
  4. ^ a b „Johanna von Pfirt”. roglo.eu. ROGLO. Pristupljeno 27. 4. 2020. 
  5. ^ a b v Jaschke, Karl-Ulrich (1997). „From Famous Empresses to Unspectacular Queens”. Ur.: Duggan, Anne J. Queens and Queenship in Medieval Europe. The Boydell Press. str. 102. 
  6. ^ Kann, Robert A. (1977). A History of the Habsburg Empire 1526–1918. University of California Press. str. 15. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Baum, Wilhelm (1996). Rudolf IV. der Stifter. Seine Welt und seine Zeit. Graz-Wien-Köln. 
  • Alfons Huber (1865), Geschichte des Herzogs Rudolf IV. von Oesterreich (na jeziku: German), Wagner’sche Universitaets-Buchhandlung 
  • Wilhelm Baum Rudolf IV. der Stifter. Seine Welt und seine Zeit. Styria, Graz, 1996, ISBN 3-222-12422-1

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Rudolf IV, vojvoda Austrije na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рудолф_IV,_војвода_Аустрије&oldid=27374705”