Rustem Sejdić
| rustem sejdić | |||
|---|---|---|---|
 Rustem Sejdić | |||
| Lični podaci | |||
| Datum rođenja | 3. januar 1892. | ||
| Mesto rođenja | Bojnik,  Kraljevina Srbija | ||
| Datum smrti | ? | ||
| Delovanje | |||
| Učešće u ratovima | Prvi svetski rat | ||
| Služba | Vojska Kraljevine Srbije | ||
| Čin | trubač | ||
| Odlikovanja |
| ||
Rustim Sejdić (Bojnik kraj Leskovca, 3. januar 1892 — ?) je bio trubač Gvozdenog puka srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Nosilac Albanske spomenice 1915/1916. Deda poznatog trubača Fejata Sejdića.[1]
Biografija
[uredi | uredi izvor]U noći između 29. i 30. oktobra 1916. Gvozdeni puk je bio određen da zaustavi neprijatelja koji je nadirao sa Kajmakčalana sa ciljem da ih potisne. Protivnici su bili bugarski vojnici iz poznate Rilske divizije, svi odabrani, krupni ljudi koji su dobro baratali bombama i kamama.
Tri puta su protivnici te noći jurišali i tri puta isterivali našu vojsku iz rovova. Treći put je situacija bila sasvim ozbiljna – zamalo da naše oteraju u Crnu reku. U odlučnom momentu, odjednom, poletno i gromoglasno začu se zvuk trube koji je pozivao na juriš. Kao da nas je neko povukao napred, kao da se tamo ne gine. Jurnuli smo i postigli uspeh.
Kada je svanulo, postade nam jasno zbog čega je to neprijatelj onako besno jurišao, kao retko kad ranije: tu na poprištu bitke, među leševima neprijateljskim, naiđosmo na bure prepuno ruma. Ostade to, međutim, zagonetka za mnoge, a ponajpre za komandanta puka Dimitrija Milića, po čijem je naređenju oglašen onaj juriš. Rastrčaše se oficiri i stvar se završi na Rustemu, Ciganinu rodom iz Jablanice. Njega dovedoše pravo pred pukovnika Milića. „Ko je tebe ovlastio“, pita strogo komandant Gvozdenog puka, „da upotrebiš tu tvoju trubu i daš znak za juriš?“ Rustem zatrepta očima, ali onda reče otresito: „Kada sam video, gospodine komandante, kako će naša slavna vojska da propadne, ja sam zasvirao juriš samovlasno, pa makar me streljali“.
Komandant šmrknu i naredi da se iz štaba odmah donese orden za Rustema.” Za ovaj događaj se takođe tvrdi da je delo Ahmeda Ademovića te da je on zbog toga verovatno odlikovan Karađorđevom zvezdom.
Za Rustema Sejdiće postoji podatak da je kao kaplar odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost za zasluge u ratu 1917, 1918. i 1919. godine ukazom FAObr. 150805 od 31.03.1920. godine.[2] Podatak o njegovom odlikovanju Karađorđevom zvezdom ne postoji ni kod Tomislava Vlahovića u knjizi "Vitezovi Karađorđeve zvezde sa mačevima" ni kod Milana Šantića u knjizi "Vitezovi slobode". Taj podatak nije moguće naći ni pretragom ukaza u Službenom vojnom listu iz tog vremena.
DRUGA legendarna smicalica veštog trubača dogodila se godinu kasnije, kada su Bugari masovno streljali stanovništvo jablaničkog i topličkog sreza. Ubili su više od dve i po hiljade ljudi i spalili hiljade kuća. Tu vest su borci Gvozdenog puka dobili 1917. godine, dok su bili na Solunskom frontu, a mnogi su bili upravo iz krajeva koje je pokolj direktno pogodio. U jezivom strahu za sudbinu svojih najmilijih, rešili su da se osvete, a trojica vojnika uradila su to krišom, bez znanja komande.
- U kišnoj noći, po nevremenu, Ilija Ilić, Buksan Strugoprutić i Rustem Sejdić sami su otišli prema bugarskim rovovima - pripoveda Krstić. - Na nekoliko mesta presekli su bodljikavu žicu, pažljivo, dok su udarali gromovi, kako zvuk klešta ne bi čuli neprijateljski stražari, a onda su krenuli u ostvarenje suludo hrabrog plana.
Kada su Ilić i Strugoprutić iznenada zasuli bombama bugarske rovove, trubač Rustem Sejdić je prvo svirao za srpsku vojsku "napad", a za bugarsku "povlačenje". Iskusni muzikant se prethodno, krišom, prikradao bugarskom rovu i "skinuo" šta svira suparnički trubač. Nastao je pakao dok su u kišnoj noći Srbi krenuli, naprasno probuđeni pozivom na atak, dok su Bugari, čuvši signal da napuste položaj - upravo to i uradili.
Njih trojica su sutradan dobili orden, lično od regenta Aleksandra Karađorđevića i francuskog komandanta Franša d'Eperea.
Tako je truba ušla u ratničku legendu, mnogo pre nego što su Rustemovi potomci nastavili da je čuvaju kao kultni instrument. Sada je sinonim za radost i veselje, a nekada je zvuk trube podsećao na krv, borbu i ponos. Rustemov unuk Fejat ostao je poznat i po tome što je u dve prilike svirao besplatno: za svoju dušu, i na ispraćajima u vojsku.[3]
Odlikovanja
[uredi | uredi izvor]Vidi još
[uredi | uredi izvor]Izvori
[uredi | uredi izvor]- ^ Ko je bio Rustem Sejdić? leskovackevesti.rs
- ^ SVL 29/1920. 12. 07. 1920. str. 35.
- ^ Dobrosav Turović "Junaci gvozdenog puka"
