Pređi na sadržaj

Sančo IV od Kastilje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sančo IV od Kastilje
Statua Sanča IV od Kastilje a na kapiji zamka u Tarifi.
Lični podaci
Datum rođenja(1258-05-12)12. maj 1258.
Mesto rođenjaValjadolid, Kruna Kastilje
Datum smrti25. april 1295.(1295-04-25) (36 god.)
Mesto smrtiToledo, Kruna Kastilje
GrobKatedrala u Toledu
Porodica
SupružnikMarija de Molina
PotomstvoIzabela od Kastilje,
Fernando IV od Kastilje,
Alfonso od Kastilje,
Enrike od Kastilje,
Pedro od Kastilje,
Filip od Kastilje,
Beatris od Kastilje,
Violanta Sančez od Kastilje
RoditeljiAlfonso X
Jolanda od Aragona
Dinastijadinastija Ivrea
kralj Kastilje
Period1284—1295
PrethodnikAlfonso X od Kastilje
NaslednikFernando IV od Kastilje

Sančo IV od Kastilje (šp. Sancho, lat. Sanctius; Valjadolid, 12. maj 1258 − Toledo, 25. april 1295) poznat kao Hrabri (šp. el Bravo) je bio kralj Krune Kastilje (1284—1295). Bio je sin kralja Alfonsa X od Kastilje i Jolande od Aragona. Posle smrti njegovog starijeg brata Fernanda de La Serde, plemstvo je njega izabralo za naslednika. I uprkos sukobima sa ocem i svim pobunama tokom svoje vladavine, uspeo je da presto ostavi svom sinu Fernandu IV, čime je nasledno pravo definitivno prešlo na njegovu granu kastiljske dinastije Ivrea, koja će u jednom trenutku postati dinastija Trastamara.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Sančo se rodio u Valjadolidu 12. maja 1258. kao sin Alfonsa X, kralja Krune Kastilje, i njegove supruge Jolande, aragonske princeze. Godine 1275. umro mu je stariji brat Fernando de La Serda i nastupila je nasledna kriza u Kastilji.[1][2] Po kraljevom Sedmodelnom zakoniku (šp. Las siete partidas) nasledno pravo Fernandovog sina Alfonsa bilo je nesumnjivo.[1][3] Međutim, kako odredbe zakonika nisu morale biti obavezno primenjivane i Kortesi su, postupajući po starijem germanskom izbornom principu, odlučili u korist Sanča, koji je proglašen prestolonaslednikom. Alfonso de La Serda se sa bratom, majkom Blankom i babom Jolandom, sklonio u Hativu u Aragonu, gde je ljubazno primljen kod babinog brata kralja Perea III Velikog. Majka razbaštinjenih infanta je pozvala svog brata francuskog kralja Filipa III u pomoć, ali je papa Nikola III zapretio da će ga ekskomunicirati ako se umeša u ovaj porodični spor. Na taj način je Sančo ostao prestolonaslednik.[1][4]

Godine 1282. protiv Alfonsa X je izbila pobuna plemstva, koje je zahtevalo sve veća prava i privilegije. Plemići su za svog vođu izabrali Sanča, koji se već pre toga dokazao kao energična i sposobna ličnost, nagnavši ga da se pobuni protiv oca. U konfliktu koji je usledio Sančo je izbegavao da se sukobi u otvorenoj borbi s ocem, koga je mnogo voleo i poštovao. Otac i sin nikada se nisu pomirili.

Posle očeve smrti 1284. godine Sančo je osvojio vlast u Kruni Kastilje. Iako je njegovo pravo osporavano, okolnosti su dovele da stupanje na presto prođe bez većih posledica. Filip III se nalazio u krstaškom ratu protiv Aragona i nije mogao da pomogne u odbrani pretenzija potomaka svoje sestre.[1][4] Takođe, ugroženi Aragon nije smeo da dopusti sebi da se umeša u unutrašnje sukobe svog zapadnog suseda, pa su dve zemlje obnovile prethodno postignut sporazum o prijateljstvu. Osim što mu je situacija dala odrešene ruke u sređivanju unutrašnjih prilika, prijateljski odnosi s ujakom doneli su Sanču i neposrednu pomoć u borbi protiv plemića naistomišljenika. Pere je lično predvodivši vojsku uspeo da osvoji Albarasin, posed Huana Nunjeza de Lare, pristalice infanta Alfonsa.[5] Sa svoje strane, Sančo je protiv pristalica svog sinovca preduzimao izrazito surove mere, ne bi li što pre slomio njihove snage.

Posle Pereove smrti 1285. godine, Sančo je zatražio deportaciju infanta de La Serda.[4] Kada je novi aragonski kralj Alfonso III odbio zahtev, kralj Kastilje se povezao sa francuskih kraljem, koji se još uvek nalazio u ratu sa Aragonom.[4][6] Sančo je stupio i u kontakt sa nezadovoljnom aragonskom Unijom plemstva, koja mu se i obratila 1287. godine u cilju sklapanja saveza protiv sopstvenog kralja.[7] Međutim, ubrzo se u Kastilji stvorila jaka opozicija plemstva protiv saveza sa Francuskom, jer je on bio zaključen bez njihovog pristanka. Jedan od nezadovoljnih plemića, Dijego Lopez V de Haro, otišao je u Aragon i naveo kralja Alfonsa da oslobodi infante de La Serda. Infant Alfonso je zatim, uz podršku aragonskog kralja, u Haki 1288. godine bio proglašen za kralja Kastilje i Leona. Dijego de Haro je obećao infantu svoju pomoć i obavestio ga da mu nesuglasice u Sančovom kraljevstvu pružaju sve izglede za uspeh. Usledio je savez njih dvojice i objava rata kralju Kastilje. U proleće 1289. godine, usledio je napad pretendenta, koji je opseo grad Almazan u Soriji, dok je Sančo bio primoran da se povuče. Aragonci su bili primorani da napuste opsadu, pošto je kralj Majorke napao Kataloniju. Sančo je tada iskoristio priliku i napao Aragon, opustošeći veliki deo pokrajine Taragona.[6]

Godine 1291. mir u Taraskoni je trebalo da likvidira rat Sicilijanske večernje, a da mirom bude obuhvaćena i Kastilja. Međutim, kako je aragonski kralj umro, sukob je nastavljen.[8] Novi aragonski kralj Đaume II, suočen sa neprijateljstvom Francuske i papstva, bio je skloniji da prihvati Sančove predloge za mir. Odredbama mira, Đaume se odrekao podrške infantima de La Serda, a sporazum je potvrđen Đaumeovom veridbom Sančovom kćerkom Izabelom, koja je u tom trenutku imala samo osam godina. Sa svoje strane, Sančo se ponudio kao posrednik u sukobima među aragonskim plemstvom, koje su tada potresale kraljevstvo, ubedivši ih da svoje žalbe predaju Justiciji Aragona[a] i da se zakunu na vernost svom kralju. Istovremeno, Sančo je pokušao da obezbedi mir između Aragona i Francuske, jer se plašio da bi kralj Filip IV mogao da podrži infante de La Serda.[9] Stoga je pokušao da odobrovolji Đaumea da popusti u ratu Sicilijanske večernje, faktički se zalažući na taj način za francusku stvar. Godine 1294. ubedio je Đaumea da se sastane sa njim u Logronju i iznudio od njega, pod prikrivenom pretnjom zatočeništva, saglasnost sa svojim uslovima. Đaume je nakon toga izjavio da se smatra oslobođenim svake obaveze po pitanju Sicilije.[10] Sledeće godine je sklopljen mir u Ananjiju, po kome se aragonski kralj iste i odrekao.

Pored sve unutrašnje nestabilnosti i spoljnopolitičke diplomatske aktivnosti, Sančo je u vreme svoje vladavine nastojao da produži mnoge književno-istorijske poduhvate koje je započeo njegov otac. Takođe se bavio i ekonomijom. Tokom njegove vladavine nastavlja se razvoj saveza kastiljskih odgajivača ovaca, poznatih kao Mesta, da bi se regulisala ispaša. Organizacija je dobila od kralja nekoliko važnih privilegija, imala je svoju kasu, administraciju i sud. Kastiljska vuna dobro se prodavala u Italiji, naročito u Firenci, gde se upotrebljavala u tekstilnoj proizvodnji.[11]

Sančo je umro u Toledu 25. aprila 1295. godine, verovatno od tuberkuloze. Iako je njegov sin Fernando IV, koji je tada imao samo devet godina, bio priznat za njegovog naslednika, kraljevina se našla u stanju velike konfuzije. Za Fernanda se govorilo da je rođen van braka, pa se Huan, brat preminulog kralja, 1296. godine proglasio za kralja i stupio u savez sa vladarima Granade i Portugala. Uskoro je svoja prava istakao i Alfonso de La Serda, sporazumevši se sa Huanom, pri čemu je Huan trebalo da zavlada Leonom, a Alfonso ostatkom teritorija. U sukob se, na strani pretendenata, ubrzo umešao i Aragon.[12] Međutim, Fernando je na kraju ispeo da nadvlada pretendente i zadrži se na vlasti. Njegovi potomci osnovaće dinastiju Trastamara.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Sančo je 6. februar 1270. godine bio veren Giljelmom de Bearn, kćerkom Gastona VII de Monkade, vikonta od Bearna. Međutim, veridba je bila raskinuta u junu 1281. godine. U julu 1282. godine u Toledu, Sančo se oženio Marijom, kćerkom Alfonsa, gospodara Moline i rođenog strica svog oca. Sa Marijom je imao sedmoro dece:

Pored dece sa suprugom, Sančo je imao dece i sa ljubavnicama. Sa Marijom Alfonso de Meneses, suprugom userskog gospodara Huana Garsije i kćerkom Alfonsa Alfonsa de Menesesa, imao je jednu kćer Violantu (pre 1280 – oko 1330), gospodaricu Usera, udatu 1293. godine za Fernanda Rodrigeza de Kastra, gospodara Lemosa. Druga ljubavnica Marija Perez rodila mu je sina Alfonsa, a treća nepoznatog imena kćerku Terezu, suprugu Rodriga Žila od Viljalobosa i Žoaoa Alfonsa Tela, gospodara Alburkerkea i grofa Barselosa.

Galerija[uredi | uredi izvor]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Fernando II od Leona
 
 
 
 
 
 
 
8. Alfonso IX od Leona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Uraka od Portugala
 
 
 
 
 
 
 
4. Fernando III od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Alfonso VIII od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
9. Berengarija od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Eleonora Engleska, kraljica Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
2. Alfonso X
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Fridrih I Barbarosa
 
 
 
 
 
 
 
10. Filip Švapski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Beatriče I od Burgundije
 
 
 
 
 
 
 
5. Elizabeta od Švabije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Isak II Anđeo
 
 
 
 
 
 
 
11. Irina Anđelina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. nepoznata
 
 
 
 
 
 
 
1. Sančo IV od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Alfonso II od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
12. Petar II Aragonski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Sanća od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
6. Đaume I od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Viljem VIII od Monpeljea
 
 
 
 
 
 
 
13. Marija od Monpeljea
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Evdokija Komnin
 
 
 
 
 
 
 
3. Jolanda od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Bela III
 
 
 
 
 
 
 
14. Andrija II Arpadović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Agnesa od Antiohije
 
 
 
 
 
 
 
7. Jolanda od Ugarske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Petar II Kurtene
 
 
 
 
 
 
 
15. Jolanda od Kurtenea
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Jolanda Flandrijska
 
 
 
 
 
 

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Važna javna funkcija u kraljevini Aragon, koja se starala o poštovanju zakona. Predstavljala je neku vrstu protivteže kraljevskoj vlasti.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Chaytor 1933, str. 100.
  2. ^ Chaytor 1933, str. 129.
  3. ^ Chaytor 1933, str. 129-130.
  4. ^ a b v g Chaytor 1933, str. 130.
  5. ^ Chaytor 1933, str. 106.
  6. ^ a b Chaytor 1933, str. 132.
  7. ^ Chaytor 1933, str. 127-128.
  8. ^ Chaytor 1933, str. 132-133.
  9. ^ Chaytor 1933, str. 134.
  10. ^ Chaytor 1933, str. 134-135.
  11. ^ Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 313.
  12. ^ Chaytor 1933, str. 137.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Chaytor, H. J. A History of Aragon and Catalonia London: Methuen, 1933.
  • Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka II. Beograd. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Sančo IV od Kastilje na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Санчо_IV_од_Кастиље&oldid=26999053”