Satanizam
Satanizam (sotonizam) je kultno učenje čiji sledbenici identifikuju Satanu (Sotonu) sa arhetipom, prekosmičkom silom, istinskim živim bićem, ili nekim aspektom ljudske prirode. Satanizam ne može lako da se definiše. Satanizam se ne može u potpunosti nazvati religijom već više filozofijom. Satanizam predstavlja protivljenje religijskom shvatanju života i samim religijama uopšteno. Satana predstavlja simbol bunta, slobodoumlja, slobode i ponosa,kao što je uostalom i opisan u Bibliji. Iako je dobio ime po Satani, koji se povezuje prvenstveno sa zlom i iskušenjem, sledbenici satanizma ga pre označavaju kao duhovni put koji se suprotstavlja uobičajenom, i to najpre po tome što za glavnu maksimu duhovnog obogaćenja uzima poboljšanje samoga sebe, a ne povinovanje nečem višem (uglavnom Bogu). Satanisti mahom tvrde da se uopšte ne klanjaju Satani niti bilo kom drugom božanstvu kao i da ne prate princip zla. Neki sledbenici tvrde da se umesto poštovanja božanskih zakona ili prirodnih principa, i potčinjavanja nekom božanstvu ili moralu, oni uglavnom usredsređuju na materijalno ili fizičko napredovanje pod vođstvom viših bića ili principa. Iz ovog razloga, mnogi savremeni Satanisti odbacuju tradicionalna religijska verovanja i stavove u korist egoističnijih pogleda na svet i prirodne zakone. Nasuprot tome, veoma je rasprostranjeno verovanje da se svi sledbenici satanizma klanjaju Satani i vrše njegovu volju prinoseći obilno žrtve i izvršavajući samoubistva.
Moderne satanističke grupe
[uredi | uredi izvor]Kod današnjih satanističkih grupa mogu se uočiti dva glavna pravca, to su „teistički” i „ateistički” satanizam. Sledbenici teističkog satanizma se prema Satani odnose sa strahopoštovanjem jer veruju da je on vrhovno božanstvo. Suprotno njima ateistički satanisti sebe smatraju ateistima i Satana za njih predstavlja simbol raznih ljudskih osobina.[1]
Teistički satanizam
[uredi | uredi izvor]Ovaj pravac satanizma poznat je i kao tradicionalni ili spiritualni satanizam. Teistički satanizam obuhvata širok spektar verovanja, pratioci ove religije najčešće imaju različita verovanja u odnosu na jedne druge, tu su naravno izuzetak sekte. Iz ovog razloga je nemoguće odrediti generalno verovanje teističkih satanista, ne postoji zvanična doktrina poput hrišćanske biblije.
Najpoznatija grupacija teističkih satanista je „Radost Satane".[2] Ova grupacija veruje da je Satana stvorio ljude i da su Jahve, anđeli i druga avraamska stvorenja u stvari vanzemaljci koji rade na uništavanju čovečanstva.[3] Pristalice „Radosti satane“ veruju da su demoni u stvari drevni paganski bogovi koji su lažno optuženi od strane Jevreja za pobunu protiv Jahveta. Pristalice ove gripacije takođe praktikuju rituale „ubijanja jevrejskih vradžbina“ i slično.[4]
Luciferijanizam kao grupa u okviru teističkog satanizma ima dve struje, jednu koja Lucifera i Satanu izjednačuje i drugu koja smatra da je Lucifer predstavlja prosvetljeniju verziju Satane, ova frakcija je u svojim verovanjima inspirisana mitovima drevnog Egipta, Rima i stare Grčke. Zanimljivo je to, da na primer „Radost Satane“ tvrdi da je Lucifer titula, a Satana ime za isto biće, dok u isto vreme tvrde da prate najčistiju formu paganizma.[5] Luciferijanci se prvi put pominju u papinom dokumentu „Gesta Treverorum” iz 1231. godine, papa Grgur IX u njemu žene i muškarce koji veruju da je Lucifer nepravedno izbačen iz raja naziva jereticima.[6] U SAD postoji Luciferska crkva koja se bavi proučavanjem antičkih naroda.[7]
Ateistički satanizam
[uredi | uredi izvor]Nastao je 1966. godine kada je Anton Šandor Levej osnovao Satanističku crkvu u San Francisku u SAD. Za razliku od spiritualnog Levejov satanizam ne podrazumeva obožavanje Satane u smislu božanstva već kao simbol telesnosti i zemaljskih vrednosti.[traži se izvor] Levej je Satanizam digao na nivo religije i 1969. je napisao Satanističku bibliju. Interesantno je da ju je nazvao Biblija samo da bi iznervirao američke hrišćane, što je i urodilo plodom. Da bi neko postao satanista, tj. pripadnik ovog kulta potrebno je da uplati 200.dolara a nivo koji će posvećenik dostići zavisi od njegovog ličnog zalaganja i učestvovanja u ritualima. Sama satanistička organizacija nikada nije objavila podatke o tačnom broju svojih sledbenika ali veruje da ih širom sveta ima na desetine hiljada. Posle smrti Leveja kult je preuzeo Blanš Barten, a iz te organizacije su polako počele da se izdvajaju i rađaju nove satanističke sekte, jedna od novih je i Prva satanistička crkva koju je 1999. osnovala Karla Lavej, Antonova ćerka.
Hram Seta je okultno udruženje koje je 1975. godine osnovao Majkl Akvino, neki članovi i sveštenstvo Satanističke crkve. Svoju filozofiju nazivaju prosvećenim individualizmom a inspiraciju pronalaze u božanstvu Setu i svoj sistem verovanja nazivaju „Seatizam”[8] Bog Set je navodno tamni Gospod i njegovo obožavanje se vrši kroz ritual „Crnog plamena”. Kontroverze vezane za ovu crkvu su navodne veze između Akvina i nekih neonacističkih organizacija kao i njegovo verovanje da je Antihrist.
Red devet uglova je nastao u Ujedinjenom Kraljevstvu 60- ih godina. Red doživljava satanizam kao potpuno individualnu potragu kojom se prevazilaze fizičke i mentalne granice čoveka.[9] Rituali inicijacije se sastoje od testa izdržljivosti, to podrazumeva usamljenost i zabranu komuniciranja sa drugim ljudima kao i teške fizičke poslove sa ciljem razvijanja jakih ličnosti, tj vođa.
Satanistički rituali
[uredi | uredi izvor]Osnova satanističkih rituala je spiritualizam, tokom rituala se koriste sveće određenih boja, takođe vreme u koje se oni odigravaju može biti unapred određeno, u smislu datuma, dakle kao i u slavljenju hrišćanskih praznika. Neki od rituala koji se praktikuju u satanizmu su:
- „Satanistički standardni ritual”
- „Satanističko jačanje i posvećivanje ritualnih alata”
- „Satanistički ritual uništenja”
- „Satanistički terajući ritual”[10]
Kod određenih satanističkih organizacija rituali su prelazili okvire zakona i dovodili do ubistava ili samoubistava. Ponekad se za potrebe rituala žrtvuju životinje a za samo obavljanje se uglavnom koriste napuštene i udaljene kuće. Ove rituale može obeležiti i vandalizam u vidu skrnavljenja groblja i verskih građevina. Optužbe na račun satanista dolazili su iz različitih izvora kao što su policija, borci za prava dece, bivših članova. Neki od njih su rituale povezivali sa seksualnim zlostavljanjem, prisilnim gutanjem krvi i fekalija, orgijama, žrtvenim abortusima kao i žrtvovanjem ljudi.
Sekta „Radost Satane” ne praktikuju žrtvovanje životinja, krvi ili ljudi, sa obrazloženjem da se Satana i bogovi na to gade i da je to nešto što u stvari jevrejski bog zapoveda, a ne Satana.[11] Pristalice „Radosti Satane” praktikuju „Obrnute Tora Rituale”, u kojima „ubijaju jevrejske vradžbine i kletve bačene protiv svih nejevreja”.[4]
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ „Satanizam, najbrži put do pakla”. Satanizam, najbrži put do pakla - vesti-online.com. Pristupljeno 12. decembar 2011.
- ^ „Radost Satane Internet Stranica”.
- ^ https://satanisgod.org/www.angelfire.com/empire/serpentis666/CREATION.html. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=
(pomoć) - ^ a b https://satanslibrary.org/Rtrs/RTR_English.html. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=
(pomoć) - ^ https://www.joyofsatan.org/www.angelfire.com/empire/serpentis666/AllDemons.html. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=
(pomoć) - ^ „Luciferianism”. Luciferianism-baidu.com. Pristupljeno 12. decembar 2011.
- ^ „NYC Satanists, Luciferians, Dark Pagans, and LHP Occultists”. NYC Satanists, Luciferians, Dark Pagans, and LHP Occultists-meetup.com. Pristupljeno 12. decembar 2011.
- ^ „Temple Of Set”. Temple Of Set – xeper.org. Pristupljeno 12. decembar 2011.
- ^ „Red devet kutova”. Arhivirano iz originala 22. 04. 2021. g.
- ^ „Joy Of Satan”. Joy Of Satan – exyujos.110mb.com. Arhivirano iz originala 10. 09. 2011. g. Pristupljeno 12. 12. 2011.
- ^ https://www.joyofsatan.org/www.angelfire.com/empire/serpentis666/RITUALS.html. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=
(pomoć)
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Zoran D. Luković: Verske sekte, Treće izmenjeno i dopunjeno izdanje. Izdavač: „Draganić”, Pravoslavna misionarska škola,