Svete Kira i Marana
| Svete Kira i Marana | |
|---|---|
.jpg) Svete Marana i Kira Menolog Vasilija II | |
| Svetovni podaci | |
| Praznik | 28 februar (13 mart) |
Svete Kira i Marana (starogrčki: Μαρανα και Κυρα; 4. vek – 5. vek) – hrišćanske podvižnice, sirijske monahinje, prepodobne.
Podatke o životu Marane i Kire iznosi Teodorit Kirski u 29. poglavlju svoje knjige „Istorija bogoljubaca“, koji ih je lično poznavao[1]. Marana i Kira su rođene u gradu Veriji. Imali su plemićko poreklo i prema svom poreklu dobijali su vaspitanje. Ostavivši bogatstvo i luksuz, ogradili su malo mesto na otvorenom van grada, zatvorili se u njega i zagradili vrata zemljom i kamenjem. Marana i Kira sagradile su kućicu pored svoje ograde za svoje sluškinje, koje su želele da podele svoje podvige. Kroz malu rupu u ovoj ogradi, Marana i Kira su čuvale svoje sasluge i podsticale ih na molitvu. Umesto vrata, Marana i Kira su u ogradi imale prozorčić kroz koji su unosile neophodnu hranu. Kroz ovaj prozor su razgovarali sa ženama koje su im dolazile. Za ove razgovore izabrali su određeno vreme – Pedesetnicu, ostalo vreme su ćutali. Samo je Marana razgovarala sa ženama koje su dolazile, ali niko nikada nije čuo Kirin glas. Marana i Kira su stalno nosile veoma teške lance na svojim telima. Kira, koja je imala slabiju konstituciju, savijala se preko užadi sve do zemlje i nije mogla da ispravi telo. Njihova odeća se sastojala od velikih prekrivača, koji su se pozadi spuštali do dna, potpuno pokrivajući njihove noge, a napred se spuštali do struka, potpuno pokrivajući lice, vrat, grudi i ruke. Teodorit Kirski se više puta video susrem sa njima. Teodorit je video veoma teške lance na slabim ženama, s mukom ih je nagovorio da skinu lance, ali pošto je otišao, oni su opet stavili lance na svoja tela: na vrat, na pojas, na ruke i noge. Podnoseći sve vremenske nepogode – kišu, sneg i užarene sunčeve zrake, podvižnici nisu klonuli duhom niti su tugovali, ali su, zahvaljujući svojoj veri i molitvi Bogu, mogli da izvuku radosnu utehu za sebe od ovih vidljivih. nedaćama. U vreme kada je napisana knjiga „Istorija bogoljubaca“ napisana je 444. ili 445. godine; Marana i Kira živele su unutar svoje ograde u postu i molitvi 42 godine.
Ugledajući se na proroke, Marana i Kira su držali mnoge postove: podražavajući Mojsija (Izl. 24,18), tri puta su ostajale bez hrane po 40 dana i tek onda uzimale nešto hrane; takođe tri puta, ugledajući se na proroka Danila (Dan. 10,2), proveli su tri nedelje u postu, a zatim su uzeli malo hrane. Teodorit izveštava o dva hodočašća koja su obavili Marana i Kira. Prvi je bio do Jerusalima (udaljenost je iznosila najmanje dvadeset dana putovanja), do mesta stradanja Isusa Hrista; Marana i Kira usput nisu uzimale hranu; Tek kada su stigli u ovaj grad i poklonili se svetinji, okusili su je na povratku, poštovali su jednako strogi post. Drugi – u Isavriju (u grad Sis[2]), da se pokloni grobu prvomučenice Tekle; Podvižnici su otišli tamo, obilazeći, ne uzimajući hranu[3][4].
Pravoslavna crkva proslavlja svete Maranu i Kiru 28 februara (13 marta).
Izvori
[uredi | uredi izvor]- ^ Kirskiй, Blažennый Feodorit. „Istoriя bogolюbcev XXIX. MARANA i KIRA”. www.biblioteka3.ru.
- ^ Bъrlieva, Slaviя (2023). „Ot neolita do ІH vek – pametnici na predglagoličeskata grafična kultura po bъlgarskite zemi”. Kirilo-metodievski mesta na pametta v bъlgarskata kultura. Kirilo-Metodievski naučen centъr: 211—235. doi:10.59076/5808.2023.07.
- ^ „Svete prepodobne žene Marana i Kira”. Večiti pravoslavni kalendar (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-12-04.
- ^ „Saints Marana and Kyra, Two Female Ascetics of Syria” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-12-04.