Svrgavanje Slobodana Miloševića
Svrgavanje Slobodana Miloševića usledilo je nakon demonstracija 5. oktobra 2000. u Beogradu, nakon čega je Slobodan Milošević prihvatio rezultat izbora za predsednika Savezne Republike Jugoslavije 24. septembra koji je objavila Demokratska opozicija Srbije i potvrdila Savezna izborna komisija. Ovaj događaj je u srpskoj javnosti poznat i kao Peti oktobar, Petooktobarska revolucija, Petooktobarska kontrarevolucija, Petooktobarski prevrat, Petooktobarske demonstracije, Petooktobarske promene, Demokratske promene ili Buldožer revolucija, u zavisnosti od političke perspektive posmatranja ovog događaja.
Pozadina događaja
[uredi | uredi izvor]Period pre izbora
[uredi | uredi izvor]Neki politički teoretičari, naučnici i analitičari vladavinu Slobodana Miloševića često opisuju kao autoritarnu ili autokratsku, kao i kleptokratsku, sa brojnim optužbama za izborne prevare, politička ubistva, suzbijanje slobode medija i policijsku brutalnost.[2][3][4][5][6][7][8][9][6][7][8][10][11]
Zbog rata na Kosovu i Metohiji, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 1998. ponovo uveo međunarodne sankcije SR Jugoslaviji. Slobodan Milošević je postao prvi predsednik neke države protiv kojeg je podignuta međunarodna optužnica za ratne zločine.[12][13] Nakon neuspelih pregovora u Rambujeu, NATO je u martu 1999. godine započeo bombardovanje optužujući jugoslovenske i srpske vlasti planski vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca. Napadi su suspendovani u junu, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa teritorije Kosova i Metohije.
Vodeći mediji u Srbiji su konstantno satanizovali opozicione aktere.[10][11][14] U oktobru 1998. godine je, na zahtev ministra informisanja Aleksandra Vučića, usvojen Zakon o javnom informisanju, koji je ostao zapamćen po tome što je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se pisanje kosilo sa politikom režima Slobodana Miloševića, a došlo je i do gašenja redakcija nezavisnih medija.[14][15] Jedan od osnivača i urednika nezavisnih listova, Slavko Ćuruvija, je ubijen 11. aprila 1999. godine.
Opoziciona koalicija Savez za promene je organizovao nekoliko demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića počevši od avgusta 1999. godine. U oktobru je izvršen pokušaj atentata na opozicionog političara Vuka Draškovića u kojem je život izgubilo četiri osobe. Koalicija Demokratska opozicija Srbije je formirana početkom 2000. godine. U junu je još jednom izvršen pokušaj ubistva Draškovića, a nedugo nakon toga je Drašković napustio DOS. Uoči saveznih izbora 2000. godine pominjalo se da bi Ivan Stambolić mogao da istupi kao jedan od vođa ujedinjene opozicije i protiv-kandidat Miloševiću za predsednika SRJ, a u avgustu 2000. su ga oteli i ubili pripadnici JSO-a.[16]
Završni miting Slobodana Miloševića
[uredi | uredi izvor]20. septembra Slobodan Milošević održao je završni miting na vojnom aerodromu u Beranama. Milošević je, govoreći na završnom predizbornom skupu SNP-a pred nekoliko desetina hiljada ljudi, poručio narodu Crne Gore da dobro razmisli gde će živeti, jer će ta odluka biti u njihovom interesu.
"Slobodu ne branite oružjem, već čašću. Dobro razmislite gde ćete živeti, jer će ta odluka biti u vašem interesu. Taj interes vidim u slobodnoj zemlji, zajedno sa Srbijom i zajedno sa svima koji danas žive u Jugoslaviji. Vi sami odlučite da li je vaš interes takav život ili neki drugi život. U svakom slučaju želim vam sreću."
On je dodao da je SRJ danas izložena neviđenim ekonomskim, psihološkim, vojnim i medijskim pritiscima i da Crna Gora polaže ispit pred svojom istorijom.
Crnogorskom narodu je poručeno - ili ćete živeti kao sirotinja u svom smešnom epu o slobodi, ili ćete imati viši standard, a svoje mitove o slobodi nezavisnosti i junaštvu smestite u cetinjski muzej. Podrazumeva se da će kasnije, zajedno s guslama i narodnom nošnjom, biti prikazivani američkim estradnim zvezdama i engleskim usedelicama, kad dođu da se kupaju na Svetom Stefanu za džabe ili kao gosti nekog podgoričkog Dodika.
Građani su nosili jugoslovenske zastave i transparente na kojima je pisalo "Jugoslavija naša domovina", "Kfor napolje", "Slobo, slobodo", kao i slike Miloševića i Momira Bulatovića, predsednika SNP-a i saveznog premijera. Miloševića su pozdravljali skandiranjem "Slobo, Jugoslavija".
Na pomen imena crnogorskog predsednika Mila Đukanovića okupljeni su uzvikivali "Milo Turčine" i "Milo lopove".
Radio-televizija Srbije izvestila je da je jugoslovenskog predsednika u Beranama dočekalo više od 100.000 ljudi. Državni mediji u Srbiji naveli su da su se u Beranama okupili građani iz cele Crne Gore "kojima je na srcu Jugoslavija".
Na završnom skupu govorili su i savezni premijer Momir Bulatović, a prisutni su bili funkcioneri SNP-a, SPS-a, JUL-a, kao i načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković.[17]
Rezultati izbora
[uredi | uredi izvor]Nakon objavljivanja spornih rezultata izbora 2000. godine kojima je opozicioni kandidat Vojislav Koštunica na predsedničkim izborima prema preliminarnim rezultatima oko dobio nešto preko 49% glasova i da će biti održan drugi izborni krug, Demokratska opozicija Srbije pozvala je građane da se 5. oktobra 2000. godine okupe ispred Savezne skupštine kako bi se suprotstavili velikoj izbornoj krađi koju je Savezna izborna komisija sprovela po nalogu Slobodana Miloševića, donoseći velike količine glasačkih listića sa prostora Kosova i Metohije na kome nije bilo srpskog stanovništva a Albanci su izbore bojkotovali. DOS je zatražio da Slobodan Milošević do četvrtka, 5. oktobra, u 15 časova, prizna izbornu volju građana izraženu na saveznim, predsedničkim i lokalnim izborima održanim 24. septembra 2000. gde je kandidat Vojislav Koštunica pobedio sa 50,24%. Takođe je zahtevano i da generalni direktor, glavni urednik i uređivački kolegijum Radio-televizije Srbije podnesu ostavke, a da RTS promeni uređivačku politiku i omogući objektivno informisanje o zbivanjima u Srbiji. DOS je zahtevao i da se svi uhapšeni puste na slobodu i da se povuku poternice i krivične prijave pokrenute protiv onih koji su protestovali za poštovanje izborne volje građana Srbije.
„Drugog kruga neće biti“
[uredi | uredi izvor]Protest je započeo štrajkovima rudara u rudnicima Kolubare 29. septembra, što je dovelo do većeg zastoja proizvodnje struje u Srbiji[18]. Predsednik Savezne izborne komisije Milisav Milenković je obavestio predsednike izbornih komisija izbornih jedinica da su „privedene kraju pripremne radnje“ za drugi krug predsedničkih izbora, 8. oktobra. Nastupili su brojni protesti građana Srbije protiv izborne krađe. Vojislav Koštunica je zatražio od Slobodana Miloševića da prizna poraz u prvom krugu predsedničkih izbora i ukazao na opasnost izbijanja otvorenih sukoba u Srbiji: „Mi ni u kakav drugi krug ne možemo da idemo, jer bismo time postali saučesnici u krađi biračkih glasova. Prevara iz prvog kruga ne može se poništiti drugim, petim ili ko zna kojim krugom“. U prvim danima oktobra, dolazi do masovne građanske neposlušnosti i faktičke blokade funkcionisanja države.
Miloševićevo poslednje obraćanje javnosti u svojstvu predsednika
[uredi | uredi izvor]
Nekoliko dana pre ključnih demonstracija, Milošević se obratio javnosti u televizijskom govoru, u kome je pokušao da upozori stanovništvo kako, navodno, strane sile imaju nameru da uspostave marionetsku vladu u Srbiji, kao što su to već učinile u pojedinim drugim državama. Dalje je izrazio sumnju u pozadinu organizovanja „organizovane grupacije“ stranaka pod imenom Demokratska opozicija Srbije, napominjući da, navodno, deluju pod uticajem zemalja sa zapada koje su učestvovale u ratu protiv Jugoslavije i Srbije. Istakao je da su obećanja DOS-a lažna i da do brzog rasta standarda građana i ekonomskog prosperiteta neće doći. Dalje je naglasio kako bi manjina bogatih bila sastavljena od švercerske manjine, kojoj bi bilo dopušteno da bude bogata samo pod uslovom da bude u svakom pogledu lojalna komandi koja odlučuje o sudbini njihove zemlje. U obraćanju mladim naučnicima, stručnjacima i intelektualcima je rekao da su zemlje lišene suvereniteta po pravilu lišene i prava na stvaralaštvo, a naročito na stvaralaštvo u oblasti nauke. Veliki centri, velike moći, finansiraju naučno stvaralaštvo, kontrolišu domašaje i odlučuju o primeni njegovih rezultata. Pri kraju obraćanja javnosti, Milošević navodi da se pred drugi krug izbora, novac unosi u zemlju i potkupljuju građani, da se koristi za štrajkove, zastrašivanje, želja je da „stane život“, i dr. Jedan broj građana učestvuje u raznim subverzivnim delatnostima za koje kaže da time svesno učestvuju u porobljavanju sopstvene zemlje sa pogubnim posledicama, ali i da: „...snose istorijsku odgovornost za ukidanje prava svojoj zemlji da postoji, ali snose odgovornost i za gubljenje kontrole nad sopstvenim životom i život svoje dece. I mnoge druge ljude.“ Milošević je na kraju istakao kako je njegov motiv bio da izrazi sopstveno mišljenje, što nije lične prirode, jer je dva puta biran za predsednika Srbije i jednom za predsednika Jugoslavije, a ključni deo govora je:
Valjda bi svakom posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije. Moja savest u tom pogledu je savršeno mirna. Moja savest, međutim, ne bi bila ni najmanje mirna ako svom narodu ne bih, posle svih ovih godina na njegovom čelu, rekao šta mislim o njegovoj sudbini ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi, makar i tako što bi narodu objašnjavao kako je takvu sudbinu izabrao sam. Ta zabluda da bira sam ono što za njega bira neko drugi, najopasnija je zabluda i glavni je razlog moje odluke da se obratim građanima Jugoslavije.
Protesti 5. oktobra
[uredi | uredi izvor]Pristalice DOS-a dolazile su u Beograd od ranog jutra, organizovano iz više pravaca, iz cele Srbije, a predvodili su ih lideri DOS-a. Oko 15 časova građani okupljeni na mitingu ispred Skupštine SRJ pokušali su da uđu u zgradu Skupštine gde se pripremao izborni materijal za najavljeni sporni drugi krug izbora.
Demonstranti ispred Skupštine
[uredi | uredi izvor]
Grupa ljudi je oko 15.35 kroz prozor ušla u jugoslovenski parlament. Policija je uspela da velikom količinom suzavca rastera znatan broj ljudi sa platoa ispred Skupštine SRJ.
Više desetina građana ušlo je na vrata Savezne skupštine oko 16 časova, dok su se policajci koji su do tada čuvali zgradu povukli. Iz desnog krila Skupštine vijorio se gust, crni dim, a većina stakala na zgradi su polupana. Demonstranti su tokom sukoba demolirali nekoliko policijskih vozila u Kosovskoj ulici iza jugoslovenskog parlamenta. Tokom sukoba policije i demonstranata čula se i pucnjava iz vatrenog oružja. Komandir beogradske policije oko 17 časova zatražio je razgovor sa predstavnicima DOS-a. Oko 18 časova pripadnici policijske stanice u ulici Majke Jevrosime položili su oružje i priključili se demonstrantima. U Urgentni centar je primljeno više desetina građana sa lakšim i težim povredama. Policija je bacila suzavac i u blizini zgrade Radio-televizije Srbije, dok je grupa demonstranata na bageru krenula da se probije do ulaza.
Odneto je oko 90 slika, od kojih je 35 vraćeno tokom narednih nekoliko godina, apelovano je da se vrate i preostalih 55 slika.[19][20][21]
RTS u plamenu
[uredi | uredi izvor]Zgrada RTS-a u Takovskoj ulici je potom zapaljena, a redovni program RTS-a je prestao da se emituje posle 17 sati. Na sva tri programa državne televizije emitovani su spotovi, reklame i snimljene emisije. Radio-televizija Studio B od poslepodne je počela da emituje redovne vesti o zbivanjima na ulici. Kasnije, jedna za drugom i sve ostale televizije počinju da izveštavaju o stvarnim događajima na beogradskim ulicama. Jedini elektronski medij u Beogradu koji je i pre i u toku 5. oktobra slobodno i profesionalno izveštavao o postizbornoj krizi i protestima, bio je Radio Indeks.
Uništavanje izbornog materijala
[uredi | uredi izvor]Tokom demonstracija, demonstranti su ušli u sedište Savezne izborne komisije i jedan deo glasačkih listića iz drugog izbornog kruga, od kojih su neki bili popunjeni, bacili kroz prozor.
Noć između 5. i 6. oktobra
[uredi | uredi izvor]
Novoizabrani predsednik SRJ Vojislav Koštunica obratio se predveče građanima sa terase Skupštine grada Beograda, a potom i preko RTS-a. Demokratska opozicija Srbije je formirala krizni štab za ključne funkcije u zemlji u koordinaciji sa novim predsednikom, a predstavnici DOS-a razgovarali su tokom noći sa čelnicima državne i javne bezbednosti. Ispred Skupštine grada jutro je dočekao veliki broj ljudi.
Priznavanje poraza
[uredi | uredi izvor]Dana 6. oktobra se Slobodan Milošević obratio narodu preko televizije i zvanično je priznao poraz na predsedničkim izborima. 7. oktobra je Dr Vojislav Koštunica položio predsedničku zakletvu pred poslanicima Savezne Skupštine kao prvi demokratski izabrani predsednik SRJ.
Privremena vlada
[uredi | uredi izvor]Nakon priznanja pobede Vojislava Koštunice za predsednika SRJ, formirana je privremena Vlada koju su činili Milomir Minić, kao predsednik i dr Nebojša Čović i Spasoje Krunić, kao potpredsednici, kolegijum ministra unutrašnjih poslova: Božo Prelević, Stevan Nikčević i Slobodan Tomović, kolegijum ministra finansija: Ljubiša Jovanović, Bojan Dimitrijević i Borislav Milačić, kolegijum ministra pravde: Dragan Subačić, Sead Spahović i Zoran Nikolić i kolegijum ministra za informacije: Biserka Matić-Spasojević, Bogoljub Pejčić i Ivica Dačić. Privremena vlada je imala zadatak da upravlja Srbijom do organizovanja ponovljenih izbora za narodne poslanike Republike Srbije 23. decembra 2000. godine.
Vidi još
[uredi | uredi izvor]- Srpske Vlade posle 5. oktobra 2000.
- Spisak demonstracija u Beogradu posle 2000.
- Spomen-česma Jasmini Jovanović
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Stewart, Susan (2012). Stewart, Susan, ur. State Democracy Promotion and the 'Colour Revolutions'. Routledge. ISBN 9780415689687.
- ^ Drčelić, Zora (17. 3. 2016). „Metode autokratije”. Vreme.
- ^ Antonić, Slobodan (2001). Poslednje greške i pad Slobodana Miloševića. Fabrika knjiga. str. 159—203.
- ^ „Milosevic: Serbia's fallen strongmany”. BBC. 30. 3. 2001. Pristupljeno 12. 12. 2018.
- ^ Pribićević. "Serbia—From Authoritarian Regime to Democracy." Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies. Project MUSE.
- ^ a b Sell, Louis (1999). „Slobodan Milošević: A Political Biography”. Problems of Post-Communism. 46 (6): 12—27. ISSN 1075-8216. doi:10.1080/10758216.1999.11655857.
- ^ a b Keen, Mike; Mucha, Janusz (2013). Autobiographies of Transformation: Lives in Central and Eastern Europe. Routledge. str. 176.
- ^ a b Byrne, Richard (2. 11. 2009). „Balkan Bottom Line”. Foreign Policy.
- ^ Oka, Vladimir (29. jun 2009). „Vox Populi: O 20 godina izgubljenih života”. Vreme.
- ^ a b Oko izbora 1. CeSID. 1997. str. 109.
- ^ a b Oko izbora 2. CeSID. 1997. str. 109.
- ^ „Politički performansi Slobodana Miloševića”. Peščanik. 26. 8. 2018.
- ^ „Slobodan Milosevic, 64, Former Yugoslav Leader Accused of War Crimes, Dies”. The New York Times. 12. 3. 2006.
- ^ a b Oko izbora 34. CeSID. 2000.
- ^ „Politika i mediji: Državni defetizam”. NIN. 7. 1. 2020.
- ^ „Pre 15 godina pronađeno telo Ivana Stambolića / VIDEO”. B92. Pristupljeno 15. 1. 2019.
- ^ „www.glas-javnosti.co.yu”. arhiva.glas-javnosti.rs. Arhivirano iz originala 08. 12. 2021. g. Pristupljeno 2021-12-08.
- ^ O nama – Sindikat Kolubara
- ^ „Apel za vraćanje slika odnetih 5. oktobra”. Politika. 6. 12. 2009. Pristupljeno 5. 10. 2014.
- ^ „Vratite ukradene slike”. Politika. 8. 12. 2009. Pristupljeno 5. 10. 2014.
- ^ „Potraga za ukradenim slikama - galerija (MUP Srbije)”. Arhivirano iz originala 6. 10. 2014. g. Pristupljeno 5. 10. 2014.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- Peti oktobar - Kako je otišao Milošević, RTS Merila vremena - Zvanični kanal
- Konačni obračun - dokumentarni film o Petom oktobru ili kako je srušen Milošević
