Sergej Nečajev
Sergej Nečajev | |
|---|---|
 Fotografija Nečajeva | |
| Ime po rođenju | Sergej Genadijevič Nečajev |
| Datum rođenja | 2. oktobar 1847. |
| Datum smrti | 3. decembar 1882. (35 god.) |
| Državljanstvo | rusko |
| Pokret | Ruski nihilistički pokret |
Sergej Genadijevič Nečajev (rus. Серге́й Генна́диевич Неча́ев; Ivanovo, 2. oktobar [po julijanskom 20. septembar] 1847. – Sankt Peterburg, 3. decembar [po julijanskom 21. novembar] 1882.) bio je ruski anarho-komunista,[1] deo ruskog nihilističkog pokreta, poznat po svojoj težnji revoluciji svim potrebnim sredstvima, uključujući i revolucionarni teror.[2]
Nečajev je pobegao iz Rusije 1869. nakon što je bio umešan u ubistvo studenta koji je sumnjao u postojanje njegove podzemne organizacije. Komplikovani odnosi sa kolegama revolucionarima doveli su do njegovog isključenja iz Međunarodnog udruženja radnika. Uhapšen u Švajcarskoj 1872. godine, izručen je nazad u Rusiju gde je osuđen na dvadesetogodišnju kaznu. Umro je u zatvoru.
Novembra 1882. Nečajev je umro u svojoj ćeliji.[3] Uprkos njegovoj ličnoj hrabrosti i fanatičnoj posvećenosti revolucionarnom cilju, smatralo se da su Nečajevljeve metode (kasnije nazvane nečajevština) nanele štetu ruskom revolucionarnom pokretu ugrožavanjem tajnih organizacija. Istoričar Edvard Radžinski sugeriše da su mnogi revolucionari uspešno primenili Nečajevljeve metode i ideje, uključujući Vladimira Lenjina i Josifa Staljina.
Uticaj
[uredi | uredi izvor]Nečajeve teorije su imale veliki uticaj na druge ruske revolucionare, poput Petra Tkačeva i Vladimira Lenjina. On je prvi uveo temu profesionalnog revolucionara u Rusiji. Lenjinov brat Aleksandar Uljanov bio je deo organizacije koja je svoj program bazirala na Nečajevljevljovoj misli. Lenjin je izjavio da je Nečajev Titan revolucije i da svi komunistički revolucionari moraju čitati Nečajeva.[4][5][6] Mnogi kritičari unutar i izvan Sovjetskog Saveza označili su njegovu verziju revolucionarnog socijalizma onom koja se dešavala u samom Sovjetskom Savezu, a sovjetski političari nakon Staljinove ere su to i sami više puta priznali. Uticao je i na kasnije generacije ruskih revolucionarnih nihilista.[7][8][9] U Staljinovo vreme je rehabilitovan [10]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Gerlach, Christian; Six, Clemans, ur. (2020). The Palgrave Handbook of Anti-Communist Persecutions. Springer International Publishing. str. 122. ISBN 3030549631.
- ^ Maegd-Soëp, Carolina (1990). Trifonov and the Drama of the Russian Intelligentsia. Ghent State University, Russian Institute. str. 79. ISBN 978-90-73139-04-6.
- ^ Yarmolinsky 2014, str. 169.
- ^ Clellan, Woodford Mc (1973). „Nechaevshchina: An Unknown Chapter”. Slavic Review. 32 (3): 546—553. ISSN 0037-6779. JSTOR 2495409. doi:10.2307/2495409
.
- ^ Mayer, Robert (1993). „Lenin and the Concept of the Professional Revolutionary”. History of Political Thought. 14 (2): 249—263. ISSN 0143-781X. JSTOR 26214357.
- ^ „The Influences of Chernyshevsky, Tkachev, and Nechaev on the political thought of V.I. Lenin”. Pristupljeno 25. 3. 2019.
- ^ „Sergeй Nečaev: "temnый čulančik" russkoй revolюcii”. MirTesen - rekomendatelьnaя socialьnaя setь (na jeziku: ruski). Pristupljeno 25. 3. 2019.
- ^ Kimball, Alan (1973). „The First International and the Russian Obshchina”. Slavic Review. 32 (3): 491—514. ISSN 0037-6779. JSTOR 2495406. doi:10.2307/2495406.
- ^ Read, Cristopher (2004). Lenin: A Revolutionary Life.
- ^ Souvarine, Boris (1939). „A Critical Survey of Bolshevism”. Marxists Internet Archive. Pristupljeno 12. 5. 2019.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Avrich, Paul (1988). „Bakunin and Nechayev”. Anarchist Portraits (na jeziku: engleski). Princeton: Princeton University Press. str. 32–52. ISBN 978-0-691-04753-9. OCLC 17727270.
- Hyams, Edward (1975). Terrorists and Terrorism
. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-046-00786-3-4. LCCN 72-87111. - Nomad, Max (1961) [1939]. „The Fanatic: Sergei Nechayev, The Possessed”. Apostles of Revolution. New York: Collier Books. str. 214—256. LCCN 61018566. OCLC 984463383.
- Payne, Robert (1967). The Fortress. London: W. H. Allen & Co. OCLC 12134096.
- Payne, Robert (1975). „The Coming of the Dark Ages”. The Corrupt Society. New York: Praeger. str. 193—297. ISBN 0-275-51020-4. LCCN 73-11782.
- Pomper, Phillip (1976). „Bakunin, Nechaev and the "Catechism of a Revolutionary": The Case for Joint Authorship”. Canadian-American Slavic Studies. 10 (4): 534—551. ISSN 2210-2396. doi:10.1163/221023976X00053.
- Prawdin, Michael (1961). The Unmentionable Nechaev: A Key to Bolshevism. London: Allen & Unwin. OCLC 585156.
- Siljak, Ana (2009). Angel of Vengeance: The Girl Who Shot the Governor of St. Petersburg and Sparked the Age of Assassination. New York: St. Martin's Griffin. ISBN 978-0-312-36401-4. LCCN 2007042758. OCLC 461268649.
- Yarmolinsky, Avrahm (2014) [1956]. „Force and Fraud”. Road to Revolution: A Century of Russian Radicalism. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. str. 149—169. ISBN 978-0691610412. OCLC 890439998.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- Nechayev, Sergey (1869). The Revolutionary Catechism.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
