Сергеј Нечајев
Сергеј Нечајев | |
|---|---|
 Фотографија Нечајева | |
| Име по рођењу | Сергеј Генадијевич Нечајев |
| Датум рођења | 2. октобар 1847. |
| Датум смрти | 3. децембар 1882. (35 год.) |
| Држављанство | руско |
| Покрет | Руски нихилистички покрет |
Сергеј Генадијевич Нечајев (рус. Серге́й Генна́диевич Неча́ев; Иваново, 2. октобар [по јулијанском 20. септембар] 1847. – Санкт Петербург, 3. децембар [по јулијанском 21. новембар] 1882.) био је руски анархо-комуниста,[1] део руског нихилистичког покрета, познат по својој тежњи револуцији свим потребним средствима, укључујући и револуционарни терор.[2]
Нечајев је побегао из Русије 1869. након што је био умешан у убиство студента који је сумњао у постојање његове подземне организације. Компликовани односи са колегама револуционарима довели су до његовог искључења из Међународног удружења радника. Ухапшен у Швајцарској 1872. године, изручен је назад у Русију где је осуђен на двадесетогодишњу казну. Умро је у затвору.
Новембра 1882. Нечајев је умро у својој ћелији.[3] Упркос његовој личној храбрости и фанатичној посвећености револуционарном циљу, сматрало се да су Нечајевљеве методе (касније назване нечајевштина) нанеле штету руском револуционарном покрету угрожавањем тајних организација. Историчар Едвард Раџински сугерише да су многи револуционари успешно применили Нечајевљеве методе и идеје, укључујући Владимира Лењина и Јосифа Стаљина.
Утицај
[уреди | уреди извор]Нечајеве теорије су имале велики утицај на друге руске револуционаре, попут Петра Ткачева и Владимира Лењина. Он је први увео тему професионалног револуционара у Русији. Лењинов брат Александар Уљанов био је део организације која је свој програм базирала на Нечајевљевљовој мисли. Лењин је изјавио да је Нечајев Титан револуције и да сви комунистички револуционари морају читати Нечајева.[4][5][6] Многи критичари унутар и изван Совјетског Савеза означили су његову верзију револуционарног социјализма оном која се дешавала у самом Совјетском Савезу, а совјетски политичари након Стаљинове ере су то и сами више пута признали. Утицао је и на касније генерације руских револуционарних нихилиста.[7][8][9] У Стаљиново време је рехабилитован [10]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Gerlach, Christian; Six, Clemans, ур. (2020). The Palgrave Handbook of Anti-Communist Persecutions. Springer International Publishing. стр. 122. ISBN 3030549631.
- ^ Maegd-Soëp, Carolina (1990). Trifonov and the Drama of the Russian Intelligentsia. Ghent State University, Russian Institute. стр. 79. ISBN 978-90-73139-04-6.
- ^ Yarmolinsky 2014, стр. 169.
- ^ Clellan, Woodford Mc (1973). „Nechaevshchina: An Unknown Chapter”. Slavic Review. 32 (3): 546—553. ISSN 0037-6779. JSTOR 2495409. doi:10.2307/2495409
.
- ^ Mayer, Robert (1993). „Lenin and the Concept of the Professional Revolutionary”. History of Political Thought. 14 (2): 249—263. ISSN 0143-781X. JSTOR 26214357.
- ^ „The Influences of Chernyshevsky, Tkachev, and Nechaev on the political thought of V.I. Lenin”. Приступљено 25. 3. 2019.
- ^ „Сергей Нечаев: "темный чуланчик" русской революции”. МирТесен - рекомендательная социальная сеть (на језику: руски). Приступљено 25. 3. 2019.
- ^ Kimball, Alan (1973). „The First International and the Russian Obshchina”. Slavic Review. 32 (3): 491—514. ISSN 0037-6779. JSTOR 2495406. doi:10.2307/2495406.
- ^ Read, Cristopher (2004). Lenin: A Revolutionary Life.
- ^ Souvarine, Boris (1939). „A Critical Survey of Bolshevism”. Marxists Internet Archive. Приступљено 12. 5. 2019.
Литература
[уреди | уреди извор]- Avrich, Paul (1988). „Bakunin and Nechayev”. Anarchist Portraits (на језику: енглески). Princeton: Princeton University Press. стр. 32–52. ISBN 978-0-691-04753-9. OCLC 17727270.
- Hyams, Edward (1975). Terrorists and Terrorism
. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-046-00786-3-4. LCCN 72-87111. - Nomad, Max (1961) [1939]. „The Fanatic: Sergei Nechayev, The Possessed”. Apostles of Revolution. New York: Collier Books. стр. 214—256. LCCN 61018566. OCLC 984463383.
- Payne, Robert (1967). The Fortress. London: W. H. Allen & Co. OCLC 12134096.
- Payne, Robert (1975). „The Coming of the Dark Ages”. The Corrupt Society. New York: Praeger. стр. 193—297. ISBN 0-275-51020-4. LCCN 73-11782.
- Pomper, Phillip (1976). „Bakunin, Nechaev and the "Catechism of a Revolutionary": The Case for Joint Authorship”. Canadian-American Slavic Studies. 10 (4): 534—551. ISSN 2210-2396. doi:10.1163/221023976X00053.
- Prawdin, Michael (1961). The Unmentionable Nechaev: A Key to Bolshevism. London: Allen & Unwin. OCLC 585156.
- Siljak, Ana (2009). Angel of Vengeance: The Girl Who Shot the Governor of St. Petersburg and Sparked the Age of Assassination. New York: St. Martin's Griffin. ISBN 978-0-312-36401-4. LCCN 2007042758. OCLC 461268649.
- Yarmolinsky, Avrahm (2014) [1956]. „Force and Fraud”. Road to Revolution: A Century of Russian Radicalism. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. стр. 149—169. ISBN 978-0691610412. OCLC 890439998.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Nechayev, Sergey (1869). The Revolutionary Catechism.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
| Остале | |
