Slavko Pejak

slavko pejak
Slavko Pejak
Lični podaci
Datum rođenja	(1919-07-13)13. jul 1919.
Mesto rođenja	Krš, kod Gospića, Kraljevstvo SHS
Datum smrti	25. decembar 1992.(1992-12-25) (73 god.)
Mesto smrti	Beograd, Srbija, SR Jugoslavija
Profesija	vojno lice, društveno-politički radnik
Porodica
Supružnik	Živka Pejak
Deca	Dušan Pejak i Vladimir Pejak
Delovanje
Član KPJ od	1939.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska narodna armija 1941—1954.
Čin	pukovnik
Heroj
Narodni heroj od	27. novembra 1953.
Odlikovanja

Slavko Pejak (Krš, kod Gospića, 13. jul 1919 — Beograd, 25. decembar 1992) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, pukovnik JNA i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija

Rođen je 13. jula 1919. godine u selu Kršu, kod Gospića, u službeničkoj porodici. U rodnom selu je završio osnovnu školu. Privatno je učio gimnaziju, i položio šest razreda u Gospiću. Ubrzo se uključio u revolucionarni omladinski pokret i po zadatku KPJ delovao je politički u sokolskom društvu u selu. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) je primljen 1939. godine. Vojni rok služio je u Banjoj Luci i Otočcu, gde ga je zatekao Aprilski rat. Iako su ga ustaše u vreme kapitulacije Jugoslovenske vojske uhapsile, uspeo je da pobegne i da se vrati u svoje selo.

Narodnooslobodilačka borba

Posle okupacije zemlje i stvaranja Nezavisne Države Hrvatske (NDH), radio je na organizovanju ustanka u Kosinju. Nakon početka ustanka, bio je postavljen za političkog komesara Kosinjske čete. Učestvovao je u prvim oružanim akcijama u ovom kraju: paljenje pilane u Kosinju, rušenje železničke pruge kod Janjca i u borbama na Ljubovu i oko Korenice. Da bi se došlo do sanitetskog materijala potrebnog za ranjenike, Slavko je, po naređenju Štaba grupe za Liku, na čelu otpisanih od 10 probranih boraca, početkom 1942, osvojio utvrđenu kuću na periferiji Korenice, a zatim zauzeo i bolnicu, kada je ubijeno i zarobljeno oko 70 italijanskih vojnika. U to vreme, ustaške vlasti su ga ucenile na 500.000 kuna. Kratko vreme bio je politički komesar čete u bataljonu „Ognjen Prica“, i istakao se u borbama prilikom zauzimanja Plitvičkih jezera. Zatim je bio politički komesar Dalmatinske čete u bataljonu „Božidar Adžija“. Nadalje je učestvovao u borbama za Škare, Doljane, Podum, Brlog, Kuterevo i Krasno, u prvoj polovini 1942. godine.

Kada je u Četvrtom ličkom partizanskom odredu formiran Kosinjski bataljon „Matija Gubec“, Slavko je bio postavljen za njegovog političkog komesara. U to vreme bio je izabran i za člana Kotarskog komiteta KPH za kotar Perušić. Posebno se istakao 13. septembra 1942. u napadu oko 4.600 Italijana i 250 ustaša na bataljon „Matija Gubec" u Kosinju (Krš), iako je tada bio ranjen, ostao je u borbi; iako je ostao bez komandanta i još nekoliko rukovodilaca, bataljon je pod Pejakovom komandom čvrstom odbranom i povremenim protivnapadima odbio napad skoro 50 puta jačeg neprijatelja, i naneo mu gubitke od oko 460 izbačenih iz stroja. I kad je ishod borbe već bio rešen, Slavko je od eksplozije avionske bombe bio teško ranjen. Obaveštenje o ovoj borbi doneo je i bilten Vrhovnog štaba NOV i POJ za septembar, oktobar i novembar 1942; radio-stanica „Slobodna Jugoslavija“ učesnike u ovoj borbi istakla je za primer.

Posle dugog lečenja u Centralnoj vojnoj bolnici u Bijelim Potocima, na Plješevici, bio je postavljen za političkog komesara te bolnice. Maja 1943, Okružni komitet KPH za Liku uputio ga je za političkog komesara i partijskog rukovodioca Komande Prvog ličkog područja, a u jesen te godine Glavni štab Hrvatske postavio ga je za političkog komesara Oficirske škole za vezu NOV Hrvatske u činu majora NOVJ. Po odluci CK KPH, Slavko je u jesen 1944. otišao u Slavoniju za rukovodioca politodela Dvanaeste slavonske divnije, a kad je Politodel ukinut, početkom 1945, postao je partijski rukovodilac te divizije. Dok se nalazio u Slavoniji, bio je izabran za člana Okružnog NOO-a za Liku. Kao posledica ranjavanja, neposredno pred kraj rata zdravlje mu se naglo pogoršalo, zbog čega je iz Slavonije avionom prebačen u bolnicu u Beograd, gde je dočekao kraj rata.

Posleratni period

Posle rata, ostao je u profesionalnoj vojnoj službi. Bio je načelnik odeljenja u Invalidskoj upravi JA, instruktor u Političkoj upravi JA, načelnik Kadrovskog odeljenja, politički instruktor i član Opunomoćstva CK KPJ za Beogradsku vojnu oblast i načelnik Kontrolne komisije CK KPJ Sarajevske vojne oblasti. Izvesno vreme radio je u Kontrolnoj komisiji Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije i u Kabinetu Vrhovnog komandanta JNA. Završio je dvogodišnju Višu partijsku školu „Đuro Đaković“ u Beogradu. Penzionisan je u činu pukovnika JNA, 1954. godine. I pre i posle penzionisanja bio je aktivan društveno-politički radnik. Posebno se angažovao u radu invalidskih organizacija i organizacija SUBNOR-a u Beogradu.

U braku sa Živkom Pejak (1929—2013), imao je dvojicu sinova — Dušana, doktora neuropsihijatra i Vladimira, general-majora Vojske Jugoslavije (VJ).

Preminuo je 25. decembra 1992. godine u Beogradu i sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i ostalih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Orden partizanske zvezde sa puškama i Orden za hrabrost. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.

Literatura

• Jugoslovenski savremenici: ko je ko u Jugoslaviji. „Sedma sila“, Beograd 1957. godina.
• Narodni heroji Jugoslavije. Ljubljana — Beograd — Titograd: Partizanska knjiga — Narodna knjiga — Pobjeda. 1982. 
• Antić, Boško; Tomanović, Radovan; Fezer, Branko; Škrbić, Petar (2012). Generali i admirali Srbije 1981—2011. Beograd: Klub generala i admirala. ISBN 978-86-915585-0-5.