Pređi na sadržaj

Соларис (film iz 1972)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Solaris
Filmski poster
Izvorni naslovSolя́ris
RežijaAndrej Tarkovski
ScenarioStanislav Lem
Glavne ulogeDonatas Banonis
Natalija Bondarčuk
Juri Jervet
Nikolaj Grinko
Anatolij Solonjicin
Godina1972.
Trajanje165 minuta
Zemlja SSSR
Jezikruski
Budžet4.000.000 dolara
IMDb veza

Solaris (rus. Соля́рис), je sovjetski film iz 1972. zasnovan na romanu „Solaris“ poljskog pisca Stanislava Lema. Režirao ga je Andrej Tarkovski. Rimejk tog filma snimljen je 2002. godine u režiji Stivena Soderberga sa Džordžom Klunijem u glavnoj ulozi.[1]

Priča

[uredi | uredi izvor]

Solaris je planeta potpuno prekrivena okeanom koji predstavlja neki oblik inteligentnog života. Iznad planete lebdi svemirska stanica ljudi koji istražuju planetu. Posle misterioznog nestanka jednog naučnika sa baze, Kris Kelvin je poslat kako bi istražio čudne okolnosti i doneo izveštaj o radu stanice. Kada je stigao pronašao je bazu u haosu, a posadu u teškom nervnom rastrojstvu. Uskoro na stanici susreće svoju ženu koja je mrtva već 7 godina.[2]

Glavne uloge

[uredi | uredi izvor]

Produkcija

[uredi | uredi izvor]

Scenario

[uredi | uredi izvor]

Godine 1968. režiser Andrej Tarkovski imao je nekoliko motiva za filmsku adaptaciju naučnofantastičnog romana Solaris (1961) Stanislava Lema. Prvo, divio se Lemovom radu. Drugo, bio mu je potreban posao i novac, jer njegov prethodni film Andrej Rubljov (1966) nije objavljen, a njegov scenario Beli, beli dan je odbijen (1975. je realizovan kao Ogledalo). Film po romanu Lema, popularnog i kritički cenjenog pisca u SSSR- u, bio je logičan komercijalni i umetnički izbor.[3] Još jedna inspiracija bila je želja Tarkovskog da unese emocionalnu dubinu u žanr naučne fantastike, koji je smatrao plitkim zbog pažnje posvećene tehnološkim izumima; u intervjuu iz 1970. godine izdvojio je film Stenlija Kjubrika iz 1968. 2001: Odiseja u svemiru kao „lažan u mnogim tačkama“ i „beživotnu šemu sa samo pretenzijama na istinu“.[4]

Tarkovski i Lem su sarađivali i ostali u komunikaciji oko adaptacije romana. Sa Fridrihom Gorenštajnom, Tarkovski je koautor prve verzije scenarija završenog u leto 1969; dve trećine filma po toj verziji se dogodilo na Zemlji. Komitetu Mosfilma se to nije dopalo, a Lem je postao besan zbog drastične izmene njegovog romana. Konačni scenario ima manje akcije na Zemlji i uklanja Kelvinov brak sa drugom ženom, Marijom, iz priče.[3] U romanu Lem opisuje neadekvatnost nauke u dopuštanju ljudima da komuniciraju sa vanzemaljskim životnim oblikom, jer određeni oblici, barem, osećajnog vanzemaljskog života mogu delovati daleko izvan ljudskog iskustva i razumevanja. U filmu, Tarkovski se koncentriše na Kelvinova osećanja prema svojoj ženi Hari i uticaj istraživanja svemira na ljudsko stanje. Monolog dr Gibarijana (iz šestog poglavlja romana) je vrhunac završne scene u biblioteci, u kojoj Snaut kaže: „Ne trebaju nam drugi svetovi. Trebaju nam ogledala“. Za razliku od romana, koji počinje Kelvinovim svemirskim letom i odvija se u potpunosti na Solarisu, film prikazuje Kelvinovu posetu kući svojih roditelja na selu pre nego što napusti Zemlju. Kontrast uspostavlja svetove u kojima on živi – živahnu Zemlju naspram stroge, zatvorene svemirske stanice koja kruži oko Solarisa – demonstrirajući i preispitujući uticaj istraživanja svemira na ljudsku psihu.[5]

Scenografija Solarisa sadrži slike starih majstora. Unutrašnjost svemirske stanice ukrašena je potpunim reprodukcijama ciklusa slika Meseci iz 1565. (Lovci u snegu, Sumorni dan, Žetva sena, Žeteoci i Povratak stada ), Pitera Brojgela Starijeg., i detalja slike Pejzaž sa Ikarovim padom i Lovci u snegu (1565). Scena Kelvina kako kleči pred svojim ocem i oca koji ga grli aludira na Rembrandtov Povratak bludnog sina (1669). Reference i aluzije su nastojanja Tarkovskog da mladoj umetnosti filma da istorijsku perspektivu, da kod gledaoca izazove osećaj da je kinematografija zrela umetnost.[6]

Film se referiše na Andreja Rubljova Tarkovskog iz 1966. tako što je ikona Andreja Rubljova postavljena u Kelvinovu sobu.[7] To je drugi u nizu od tri filma koji pominju Rubljova, a poslednji je sledeći film Tarkovskog Ogledalo, koji je snimljen 1975. godine i koji se pominje Andreja Rubljova tako što je poster filma okačen na zid.[8]

Kasting

[uredi | uredi izvor]

Tarkovski je u početku želeo da njegova bivša supruga Irma Rauš igra Harija, ali nakon što je upoznao glumicu Bibi Andersson u junu 1970. odlučio je da je ona bolja za ulogu. U želji da radi sa Tarkovskim, Andesson je pristala da bude plaćena u rubljama. Ipak, Natalija Bondarčuk je na kraju dobila ulogu. Tarkovski ju je upoznao kada su bili studenti Državnog instituta za kinematografiju. Ona ga je prva uputila na roman Solaris. Tarkovski je radio kasting sa njom 1970. godine, ali je odlučio da je premlada za tu ulogu. Umesto toga, preporučio ju je rediteljki Larisi Šepitko, koja ju je glumila u filmu Ti i ja Pola godine kasnije, Tarkovski je gledao pomenuti film i bio je krajnje prijatno iznenađen njenim nastupom da je ipak odlučio da Bondarčukovoj da ulogu Harija.[9]

Tarkovski je kastovao litvanskog glumca Donatasa Banionisa kao Kelvina, estonskog glumca Juri Jarveta kao Snauta, ruskog glumca Anatolija Solonjicina kao Sartoriusa, ukrajinskog glumca Nikolaja Grinka kao Kelvinovog oca i Olgu Barnet kao Kelvinovu majku. Režiser je već radio sa Solonicinom, koji je igrao Andreja Rubljova, i sa Grinkom, koji se pojavio u Andreju Rubljovu i Ivanovom detinjstvu (1962). Tarkovski je mislio da će Solonjicinu i Grinku biti potrebna dodatna pomoć reditelja.[10] Nakon što je snimanje bilo skoro završeno, Tarkovski je ocenio glumce (od boljeg ka gorem): Bondarčuk, Jarvet, Solonjicin, Banionis, Dvoržecki i Grinko; takođe je u svom dnevniku zapisao da je „Natalija B. nadmašila sve”.[11]

Snimanje

[uredi | uredi izvor]

U leto 1970. Državni komitet za kinematografiju (Goskino SSSR) odobrio je produkciju Solarisa. Eksterijeri su snimani u Zvenigorodu, blizu Moskve; enterijeri su snimani u studijima Mosfilma. Scene svemirskog pilota Bertona u vožnji kroz grad snimljene su u septembru i oktobru 1971. u Akasaki i Iikuri u Tokiju. Prvobitni plan je bio da se snime futurističke strukture na Svetskoj izložbi '70, ali je putovanje odloženo. Snimanje je počelo u martu 1971. sa direktorom fotografije Vadimom Jusovim, koji je takođe radio prethodne filmove Tarkovskog. Toliko su se svađali oko ovog filma da više nikada nisu radili zajedno.[12][13] Eastman Kodak traka u boji je korišćena u scenama u koloru. Filim nije bio široko distribuiran u Sovjetskom Savezu, morao je biti posebno nabavljen za prikazivanje.[14] Prva verzija Solarisa je završena u decembru 1971.

Okean Solaris je stvoren acetonom, aluminijumskim prahom i bojama.[15] Mihail Romadin dizajnirao je svemirsku stanicu kao živuću, izubijanu i oronulu, a ne kao sjajnu, urednu i futuristički. Dizajner i scenograf konsultovali su se sa naučnikom i vazduhoplovnim inženjerom Lupičevom, koji im je pozajmio mejnfrejm računar iz 1960-ih za dekoraciju seta. Za neke od sekvenci, Romadin je dizajnirao sobu sa ogledalom koja je omogućila Jusovu da se sakrije unutar sfere ogledala kako bi bio nevidljiv u konačnom filmu. Akira Kurosava, koji je upravo tada bio u poseti studiju Mosfilma, izrazio je divljenje za dizajn svemirske stanice.[16]

U januaru 1972. Državni komitet za kinematografiju je zatražio montažerske izmene pre objavljivanja Solarisa. To je uključivalo realističniji film sa jasnijom slikom budućnosti i brisanjem aluzija na Boga i hrišćanstvo. Tarkovski je uspešno odoleo takvim velikim promenama i posle nekoliko manjih izmena Solaris je odobren za objavljivanje u martu 1972.[17]

Muzika

[uredi | uredi izvor]

Muzika filma Solaris sadrži koralni preludij Johana Sebastijana Baha za orgulje Ich ruf' zu dir, Herr Jesu Christ, BWV 639, dok je električnu muziku komponovao Eduar Aremjev. Uvod kompozicije je centralna muzička tema. Tarkovski je u početku želeo da film bude lišen muzike i zamolio je Artemjeva da orkestrira ambijentalne zvuke kao partituru. Artemjev je predložio suptilno uvođenje orkestarske muzike. Kontrapunkt klasičnoj muzici kao Zemljinoj temi je fluidna elektronska muzika kao tema za planetu Solaris. Lik Harija ima sopstvenu podtemu, cantus firmus zasnovan na Bahovoj muzici spojenom sa delima Artemjeva preko; kompozicija se čuje pri ključnoj sceni na kraju.[6]

Prijem i nasleđe

[uredi | uredi izvor]

Solaris je premijerno prikazan na Filmskom festivalu u Kanu 1972, gde je osvojio Grand Prix Spécial du Jury i bio jenominovan za Zlatnu palmu. U SSSR-u, film je premijerno prikazan u moskovskom filmskom pozorištu Mir 5. februara 1973. godine. Tarkovski nije smatrao bioskop Mir najboljim mestom za projekciju.[18] Uprkos ograničenm prikazivanju filma u samo pet bioskopa u SSSR-u,[19] film je prodao 10,5 miliona karata.[20] Za razliku od velike većine komercijalnih i ideoloških filmova 1970-ih, Solaris je u SSSR-u prikazivan u ograničenim serijama 15 godina bez ikakvih pauza, što mu je dalo kultni status.[traži se izvor] U istočnom bloku i na zapadu, Solaris je premijerno prikazan kasnije. U SAD, verzija Solarisa koja je skraćena za 30 minuta premijerno je prikazana u Zigfeld teatru u Njujorku 6. oktobra 1976.[21]

Iako je Lem radio sa Tarkovskim i Gorenštajnom na razvoju scenarija, Lem je tvrdio da mu se „verzija njegovog romana Tarkovskog nikada nije dopala“.[22] Tarkovski je želeo film zasnovan na romanu, ali umetnički nezavisan od njega, dok se Lem protivio svakom odstupanju scenarija od romana. Lem je otišao toliko daleko da je rekao da je Tarkovski napravio Zločin i kaznu, a ne Solarisa, izostavljajući epistemološke i kognitivne aspekte knjige.[23] Lem je takođe rekao u intervjuu da je video samo deo kraja, mnogo kasnije, nakon smrti Tarkovskog.[24] Tarkovski je tvrdio da Lem nije u potpunosti cenio kinematografiju i očekivao je da će film samo ilustrovati roman bez originalnih filmskih ostvarenja. Film Tarkovskog govori o unutrašnjem životu njegovih naučnika. Lemov roman govori o sukobima čovekovog stanja u prirodi i prirode čoveka u univerzumu. Za Tarkovskog, Lemovo izlaganje tog egzistencijalnog sukoba bilo je polazište za oslikavanje unutrašnjeg života likova.[25]

U autobiografskom dokumentarcu Putovanje u vremen (1983), Tarkovski kaže da je Solaris posmatrao kao umetnički neuspeh jer nije prevazišao žanr kao što je verovao da je njegov film Stalker (1979) učinio, zbog potrebnog tehnološkog dijaloga i specijalnih efekata.[26] M. Galina je u članku Identifikovanje strahova iz 1997. nazvala ovaj film „jednim od najvećih događaja u sovjetskoj naučnofantastičkoj kinematografiji“ i jednim od retkih koji danas ne deluju anahrono.[27]

Na listi „100 najboljih filmova svetske kinematografije“ koju je sastavio časopis Empajr 2010. godine, Solaris Tarkovskog je rangiran na 68. mestu.[28] Godine 2002. Stiven Soderberg je napisao i režirao američku adaptaciju Solarisa, u kojoj je glumio Džordž Kluni.

Salman Rušdi je nazvao Solarisa „naučno-fantastičnim remek-delom“, dodajući: „Ovo istraživanje nepouzdanosti stvarnosti i moći ljudskog nesvesnog, ovo veliko ispitivanje granica racionalizma i perverzne moći čak i najzlosretnijih ljubav, treba da bude viđenš što je više moguće pre nego što je transformišu Stiven Soderberg i Džejms Kameron u ono što smešno prete da će biti susret 2001. pomešana sa Poslednji tango u Parizu. Šta, seks u svemiru sa plutajućim puterom? Tarkovski mora da se prevrće u grobu.“[29]

Filmski kritičar Rodžer Ibert recenzirao je izdanje iz 1976. za The Chicago Sun-Times, dajući filmu tri od četiri zvezdice i napisavši: „Solaris nije akciona film brzog tempa; to je promišljen, dubok, osetljiv film koji koristi slobodu naučne fantastike da ispita ljudsku prirodu. Počinje sporo, ali kada se involviraš, prirasta ti srce.'[30] Dodao je Solarisa na svoju listu "Sjajnih filmova" 2003. godine, rekavši da se u početku "zaostajao" sa dužinom i tempom, ali je kasnije počeo da se divi ciljevima Tarkovskog. „Nijedan reditelj ne zahteva više od našeg strpljenja. Ipak, njegovi obožavaoci su strastveni i imaju razloga za svoja osećanja: Tarkovski je svesno pokušavao da stvori veliku i duboku umetnost. Držao se romantičnog pogleda na pojedinca sposobnog da transformiše stvarnost svojom sopstvenom duhovnom i filozofskom snagom.“[31] Ibert je kasnije uporedio film Druga Zemlja iz 2011. sa Solarisom, pišući da je Druga Zemlja „podsticaj na na razmišljanje, na manje dubok način, kao Solaris Tarkovskog, još jedan film o nekoj vrsti paralelne Zemlje“.[32]

Japanski reditelj Akira Kurosava naveo je Solarisa kao jedan od svojih omiljenih filmova.[33][34]

Natalija Bondarčuk (Hari) je u intervjuu 2010. otkrila da se zaljubila u Tarkovskog tokom snimanja Solarisa i da je, nakon što je njihova veza prekinuta, želela da izvrši samoubistvo. Tvrdi da je na njenu odluku delimično uticala njena uloga.[35]

Dokumentarni film Adama Kertisa iz 2015. Gorko jezero uključuje scene iz ovog filma. Metafora je da baš kao što planeta utiče na kosmonaute koji pokušavaju da utiču na planetu, bilo je unakrsnih uticaja između Avganistana i njegovih sovjetskih, američkih i britanskih osvajača.

Film je izabran za prikazivanje u okviru sekcije Klasici Kana na Filmskom festivalu u Kanu 2016.[36]

Solaris ima ocenu „Provereno sveže“ od 94% na Rotten Tomatoes na osnovu 62 recenzije sa prosečnom ocenom 8,5 od 10, uz konsenzus koji glasi: „Solaris je proganjajući, meditativni film koji koristi naučnu fantastiku za pokretanje složenih pitanja o čovečanstvu i postojanju“.[37] Film takođe ima ocenu 90 od 100 na Metacritic, na osnovu kritika 8 kritičara, što ukazuje na „univerzalno priznanje“.[38] Film je 2018. godine bio na 57. mestu Bi-Bi-Sijeve liste 100 najvećih filmova na stranom jeziku, prema glasanjuu 209 filmskih kritičara iz 43 zemlje.[39]

Solaris je objavljen na LaserDisk u Japanu 1986.[40]

Maja 2011, The Criterion Collection objavio je Solaris na Blu-rej verziju filma.[41][42] Najuočljivija razlika u odnosu na prethodno Criterion izdanje iz 2002.[43] bila je u tome što su restaurirane plavo-bele monohromatske scene iz filma.[44]

Citati

[uredi | uredi izvor]
  • Dr. Snaut :

Mi uopšte ne želimo da osvojimo svemir. Mi bismo hteli da proširimo zemlju beskonačno. Nama ne trebaju novi svetovi, nama treba ogledalo. Tražimo kontakt sa nečim a nikada ga nećemo ostvariti. Mi smo u glupoj situaciji čoveka koji čezne za ciljem a plaši ga se i u stvari ga ne želi. Čoveku treba čovek!

  • Kris :

Značiš mi više od bilo koje naučne istine.

Nagrade

[uredi | uredi izvor]

Kanski Filmski festival

[uredi | uredi izvor]

Andrej Tarkovski - FIPRECI nagrada, velika nagrada kritike i nominacija za Zlatnu Palmu.[1]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b 1001 film koji moraš da vidiš pre nego što umreš. Beograd. 2008. str. 550. 
  2. ^ „Solaris”. RTS. Pristupljeno 31. 1. 2020. 
  3. ^ a b Tarkovsky, Andrei; edited by William Powell (1999). Collected Screenplays. London: Faber & Faber. 
  4. ^ Marshall, Colin. „Andrei Tarkovsky Calls Kubrick's 2001: A Space Odyssey a 'Phony' Film 'With Only Pretensions to Truth'”. Open Culture. Pristupljeno 21. 12. 2018. 
  5. ^ Lem, Stanisław (novembar 2002). SolarisNeophodna slobodna registracija. Harvest Books. ISBN 978-0-15-602760-1. 
  6. ^ a b Artemyev, Eduard. Eduard Artemyev Interview (DVD). Criterion Collection. 
  7. ^ Jones, Jonathan (12. 2. 2005). „Out of this world”. The Guardian. Pristupljeno 18. 8. 2014. 
  8. ^ Cairns, David (16. 7. 2011). „Mirror”. Electric Sheep. Pristupljeno 18. 8. 2014. 
  9. ^ Bondarchuk, Natalya. Natalya Bondarchuk Interview (DVD). Criterion Collection. 
  10. ^ Tarkovsky, Andrei; transl. by Kitty Hunter-Blair (1991). Time Within Time: The Diaries 1970–1986. Calcutta: Seagull Books. str. 5—6 (June 13, June 15 & July 11, 1970). ISBN 81-7046-083-2. 
  11. ^ Tarkovsky, Andrei; transl. by Kitty Hunter-Blair (1991). Time Within Time: The Diaries 1970–1986. Calcutta: Seagull Books. str. 44—45 (December 4, 1970). ISBN 81-7046-083-2. 
  12. ^ Tarkovsky, Andrei; transl. by Kitty Hunter-Blair (1991). Time Within Time: The Diaries 1970–1986. Calcutta: Seagull Books. str. 38—39 (July 12 & August 10, 1970). ISBN 81-7046-083-2. 
  13. ^ Yuji, Kikutake. „Solaris locations in Akasaka and Iikura, Tokyo”. Arhivirano iz originala 10. 12. 2007. g. Pristupljeno 15. 1. 2008. 
  14. ^ Misek, Richard (2007). „'Last of the Kodak': Andrei Tarkovsky's Struggle With Colour”. Ur.: Everett, Wendy. Questions of Colour in Cinema: From Paintbrush to Pixel. New Studies in European Cinema. Peter Lang. str. 161–168. ISBN 978-3-03911-353-8. 
  15. ^ Yusov, Vadim. Vadim Yusov Interview (DVD). Criterion Collection. 
  16. ^ Romadin, Mikhail. Mikhail Romadin Interview (DVD). Criterion Collection. 
  17. ^ Tarkovsky, Andrei; transl. by Kitty Hunter-Blair (1991). Time Within Time: The Diaries 1970–1986. Calcutta: Seagull Books. str. 49—55 (January 12 & March 31, 1972). ISBN 81-7046-083-2. 
  18. ^ Tarkovsky, Andrei; translated by Kitty Hunter-Blair (1991). Time Within Time: The Diaries 1970–1986. Calcutta: Seagull Books. str. 67—70 (January 29, 1973). ISBN 81-7046-083-2. 
  19. ^ Trondsen, Trond. „The Movie Posters: Solaris”. Pristupljeno 3. 9. 2018. 
  20. ^ Segida, Miroslava; Sergei Zemlianukhin (1996). Domashniaia sinemateka: Otechestvennoe kino 1918–1996 (na jeziku: ruski). Dubl-D. 
  21. ^ Eder, Richard (7. 10. 1976). „Movie Review: Solaris (1972)”. The New York Times. 
  22. ^ Lem, Stanisław. „Solaris”. Arhivirano iz originala 7. 12. 2018. g. Pristupljeno 14. 1. 2008. 
  23. ^ S.Beres'.
  24. ^ Andrej Tarkovskij: Klassiker – Klassik – Classic – Classico: Beiträge zum internationalen Tarkovskij-Symposium an der Universität Potsdam; Band 1, (2016). . ISBN 3869563516 https://books.google.com/books?id=1l6FDQAAQBAJ&pg=PA60.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  25. ^ Illg, Jerzy; Leonard Neuger (1987). „Z Andriejem Tarkowskim rozmawiają Jerzy Illg, Leonard Neuger (The Illg_Neuger Tarkovsky Interview (1985))”. Res Publica (na jeziku: engleski). Warsaw. 1: 137—160. Arhivirano iz originala 16. 1. 2008. g. Pristupljeno 16. 1. 2008. 
  26. ^ Tarkovsky, Andrei. Voyage in Time (DVD). Facets. 
  27. ^ Galina, M. S. (1997). „Strangers among us. Identifying fears” (PDF). Social Sciences and Modernity (na jeziku: ruski). ecsocman.edu.ru. str. 160. Arhivirano iz originala (PDF) 30. 05. 2022. g. Pristupljeno 7. 5. 2010. 
  28. ^ „The 100 Best Films of World Cinema”. Empire. 
  29. ^ Rushdie, Salman.
  30. ^ „Solaris movie review & film summary (1976) | Roger Ebert”. 
  31. ^ „Solaris movie review & film summary (1972) | Roger Ebert”. 
  32. ^ Ebert, Roger (27. 7. 2011). „Another Earth (PG-13)”. Chicago Sun-Times. Arhivirano iz originala 10. 03. 2013. g. Pristupljeno 11. 2. 2012. 
  33. ^ Lee Thomas-Mason (12. 1. 2021). „From Stanley Kubrick to Martin Scorsese: Akira Kurosawa once named his top 100 favourite films of all time”. Far Out. Far Out Magazine. Pristupljeno 10. 6. 2021. 
  34. ^ „Akira Kurosawa's Top 100 Movies!”. Arhivirano iz originala 27. 3. 2010. g. 
  35. ^ Pleshakova, Anastasia (31. 3. 2010). „Natalya Bondarchuk: "After an affair with Tarkovsky I baptized"”. Komsomolskaya Pravda. Pristupljeno 25. 7. 2014. 
  36. ^ „Cannes Classics 2016”. Cannes Film Festival. 20. 4. 2016. Arhivirano iz originala 10. 2. 2017. g. Pristupljeno 21. 4. 2016. 
  37. ^ Solaris na sajtu Rotten Tomatoes (jezik: engleski)
  38. ^ „Solaris (1972)”. Metacritic. 
  39. ^ „The 100 Greatest Foreign Language Films”. British Broadcasting Corporation. 29. 10. 2018. Pristupljeno 10. 1. 2021. 
  40. ^ „14 Posters: Andrei Tarkovsky's Solaris (1972) - Dinca”. 4. 8. 2010. Arhivirano iz originala 04. 05. 2018. g. Pristupljeno 30. 05. 2022. 
  41. ^ Lopate, Phillip. „Solaris”. The Criterion Collection. Pristupljeno 14. 12. 2007. 
  42. ^ „Solaris Blu-ray”. 
  43. ^ „Solaris DVD – FAQ”. 
  44. ^ Gallagher, Ryan (13. 2. 2011). „Criterion Announces New Solaris DVD & Blu-ray For May 2011, Selling Current Stock At 65% Off”. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Соларис_(филм_из_1972)&oldid=27733225”