Srpska narodna skupština u Nišu 1914—1915.

Vanredni saziv Narodne skupštine za 1914. godinu održan je u Nišu 14. jula 1914 — oktobra 1915.

Tok događaja

Sarajevski atentat i Julska kriza

Glavni članci: Sarajevski atentat i Julska kriza

Ha Vidovdan 1914, pogođen metkom mladog bosanskog nacionalnog revolucionara Gavrila Principa, pao je u Sarajevu prestolonaslednik Austro-Ugarske Franc Ferdinand. Taj događaj, ma kako sam po sebi tragičan, poslužio je militarističkim krugovima te zemlje za jedan krvav i već odavna spreman obračun sa Srbijom: Austro-Ugarska optužila je Kraljevinu Srbiju kao krivca za taj događaj, tražeći jednom notom od Srbije ne samo formalno zadovoljenje i pravilnu istragu, nego i postavljajući uz to uslove koje ne bi mogla prihvatiti ni jedna nezavisna država bez štete za svoj suverenitet i svoju slobodu. Iako je sudska istraga koja je vođena u Sarajevu po delu toga atentata od strane austro-ugarskih islednika belodano dokazala da čin Gavrila Principa nema nikakve veze sa Srbijom i srpskom vladom, iako su velike sile, pred opasnošću jednog velikog rata, sve činile da ga izbegnu i obema stranama savetovale mirno i moguće rešenje spora koji je provocirala Austrija, austrijski militaristički krugovi, pomognuti svojim saveznicima iz Berlina, nastojali su da spor dovedu do najopasnije tačke na kojoj je Srbija morala kapitulirati. Njoj su ostavljene bile svega dve mogućnosti: ili apsolutno zadovoljenje i popunjenje svih austrijskih zahteva izloženih u noti, koja je bila sračunata na potpuno poniženje Srbije i njenu degradaciju sa ranga slobodne i suverene države, ili rat, krvav i strašan, sa nekoliko puta nadmoćnijmm neprijateljem koji se spremao na najteža svirepstva i koji je pred celim svetom dokazivao potrebu jedne kaznene ekspedicije koja bi Srbiju urazumila.

Kraljevina Srbija pokušala je da izbegne rat. Na austrijsku notu koja je imala čisto ultimativan karakter, ona je odgovorila u tražvnom roku i pristala na izvršenje svih uslova koje je postavila Austro-Ugarska, ukoliko ti uslovi nisu zadirali u najosetljiviju tačku, u pitanje državnog suvereniteta. Odgovor Srbije, saopšten velikim silama odmah posle saopštenja austrijsmom poslaniku u Beogradu, ceo kulturni svet smatrao je ne samo mogućim, nego i maksimalističkim; verovalo se da će time Austrija biti potpuno zadovoljena; nalazilo se, naposletku, da odgovor Srbije isključuje rat, i posredovanje velikih sila nikada nije bilo življe nego baš u časovima posle predaje note do trvnutka kada je austrougarski poslanik u Beogradu, baron Gizl, napustio Beograd, i do časa kada su pale prve austrijske granate na srpsku prestonicu. Odgovor Srbije smatran je kao zadovoljavajući i u Berlinu, a takvim ga je smatrao i Car Viljem koji je do poslednjeg trenutka bio u prepisci sa svojim rođakom, ruskim Carem Nikolom. Ho u Beču nisu delili to mišljenje: Baron Gizl imao je nalog da napusti Beograd odmah posle predaje srpske note, a Austrija je naglo vršila mobilizaciju i najbolje svoje aktivne trupe koncentrisala na svima važnijim tačkama prema srpskoj granici.

U danima za vreme i posle sarajevskog događaja, Srbija se nalazila u punam predizbornom vrenju. Izborna kampanja bila je vrlo živa; glavni politički ljudi nalazili su se u unutrašnjosti zemlje, i samo je nekoliko članova vlade dežuralo u Beogradu. Srbiji koja je bila tek izašla iz velikih i krvavih ratova, predstojao je dugi period rada koji je ona morala da upotrebi za uređenje novooslobođenih krajeva i za oporavljanje od posledica rata. Privreda u Srbiji stradala je mnogo usled rata; osećala se novčana oskudica, državni prihodi nisu priticali onako kako je trebalo; žetva iz 1914. bila je posle rata prva s kojom se moglo računati; morao se tražiti jedan veći zajam za zadovoljenje najnužnijih potreba. Jasno je da u takvim vremenima i pod takvim prilikama Srbija nije mogla da provocira rat, već se morala posvetiti hitnom rešavanju svojih unutrašnjih potreba koje su bile vrlo akutne. Oko 30.000 invalida i invalidskih porodica, kao i nekoliko hiljada oštećenih u ratu sa Bugarokom, očekivalo je u tim danima rešenje svoga pitanja, pa Srbija nije mogla ni da pomišlja na to da se upušta u dug i uporan rat sa nekoliko puta brojmo nadmoćnijim i, svakako, spremnijim neprijateljem.

Vanredno sazivanje Narodne skupštine

Rat je, uprkos svih napora koji su činjeni da se spreči, bio na pragu: 12. jula 1914, jednim ukazom Naslednika Prestola Aleksandra određvno je da se celokupna vojska stavi u mobilno stanje. Istoga dana, drugim ukazom na osnovu čl. 54 i 102 Ustava sazvana je Narodna skupština u vanredan saziv za 14. juli 1914. u Nišu, iako je pre toga bila raspuštena i izborna borba bila u punom jeku. Trećim ukazom određeno je da se obustave sve izborne radnje, preduzete na osnovu ukaza od 10. juna 1914 u cilju da se izabere nova Narodna skupština. 13. jula 1914, u vanrednom broju „Srpskih novina" izašao je proglas vlade Kraljevine Srbije, upućen narodu, u kome vlada saopštava tok pregovora sa Austrijom i događaje koji su se u vezi s njima razvijali.

„Pre dva dana", kaže se u tome proglasu, „podnela je Austro-Ugarska vlada Srpskoj vladi predstavku sa izvesnim zahtevima, i ostavila je rok da se na to odgovori do večeras u šest sahata, stavljajući u izgled prekidanje diplomatskih odnosa ako ne bi bila zadovoljena. Srpska je vlada, znajući da odgovara željama vašim i potrebama mira, koju oseća ne samo Srbija nego, uvereni smo, i cela Evropa, izašla u susret Carskoj i Kraljevskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići ni jedna nezavisna država... Uzdajući se u pomoć Božju, u svoju Pravdu, kao i u prijateljstvo Velikih država koje, uvereni smo, žele isto tako da se mir održi, nadamo se da će se ovaj sukob svršiti mirno; ali, kamo je austrougarski poslanik večeras u ime svoje vlade izjavio da nije zadovoljan našim odgovorom, i da konačno prekida diplomatoke odnose, vlada je Srpska prinuđena da za svaki slučaj odmah preduzme najpotrebnije vojne mere za odbranu zemlje Smatramo za dužnost pozvati: narod na odbranu Otadžbine, verujući, da će se našem patriotskom pozivu svaki rado odazvati. Ako budemo napadnuti, vojska će vršiti svoju dužnost, a građanima koji nisu pozvati pod zastavu savetujemo da ostanu kod svojih domova i mirno rade svoje poslove..."

Prvi prethodni sastanak ovoga vanrednog saziva Narodne skupštine održan je 14. jula 1914. Kako je na vladi bio homogeni radikalni kabiiet Nikole Pašića, skupštinsko časništvo izabrano je iz većine na koju se vlada oslanjala u Narodnoj skupštini. Za predsednika je bio izabran Andra Nikolić, za I potpredsednika dr. Stanojlo Vukčević, za II potpredsednika Đoka Bračinac, a za sekretare Velja Vukićević, P. Jovanović, Marinko Stanojević, Ranko Gavrilović, Ranio Obradović, Andra Protić i Nikola Mitić. Sednice Narodne skupštine održavane su u sali Oficirskog doma u Nišu.

17. jula došao je u Narodnu skupštinu Naslednik Prestola Aleksandar, u pratnji ovoje svite. Dočekan oduševljevo od narodnih poslanika i skupštinskog časništva, Naslediik Prestola pozdravio je Narodnu skupštinu na čijim su se galarijama videli diplomatski predstavnici Rusije, Rumunije, Italije, Bugarske, Turske i Nemačke. Beseda je isticala teške dane u kojima se Srbija nalazila:

„. ... Već samo mesto gde smo se sakupili pokazuje Vam jasno, da je neobično važan trenutak u kome se naša Otadžbina nalazi. Narodna skupština samo u oči rata i za vreme rata drži svoje sediice van prestonice... Austro-Ugarska nam je objavila rat, i Vi ste se mogli uveriti da je s naše strane učinjeno sve koliko obraz srpski dopušta da se rat izbegne. Od zla koje nam je nametnuto silom i namerno moramo se braniti."

„ ... Iskušenje koje je na našu zemlju naišlo veliko je. Neprijatelj koji na nas diže ruku i rat nam objavljuje veći je i brojno jači. Ipak, mi ćemo hrabro i junački napred. Naša je stvar pravedna. Svi su bespristraoni faktori priznali da je Srbija bila predusretljiva i pomirljiva. A kada čovek brani pravednu stvar, kad je nepravedno napadnut u svojoj kući, kad se brani od poniženja, sramote i nasilja, onda je njegova snaga dvaput veća Srbiji su pretili usamljenošću, i samo se očekivala prilika da se to ostvari. Za taj cilj upotrebljen je sarajevski atentat; ali, na sreću, u tome se nije uspelo.... Srbija je danas u dobrom društvu. S njom su i njeni veliki prijatelji i njeni verni Saveznici..."

Beseda dalje želi srećan i složan rad Narodne skupštine.

Odmah posle pročitane Besede Narodna skupštana je prešla na rad.

Adresa

Stojan Ribarac, y ime Narodne stranke, dao je izjavu da ta stranka, iako je bila otkazala dalju saradnju na jednom unutrašnjem pitanju, usled izvanrednih prilika koje su nastupile i neobično teškog položaja u kome se Srbija nalazi, hoće da se vrati natrag u Skupštinu da produži rad. Poziva sve stranke da svu svoju silu i volju stave u službu svoje zvmlje. Sem toga Ribarac je istakao i potrebu da Narodna skupština o svemu bude tačno obaveštavana.

Laza Paču, y ime vlade Nikole Pašića, primio je sa najvećim zadovoljstvom izjavu Stojana Ribarca i izjavio da će Skupština o svemu što se događa, a što nije osobita tajna državna i saveznička, biti na vreme obaveštavana.

Skupština se, po tome, podelila na sekcije i izabrala adresni odbor kome je stavljeno u zadatak da u najkraćem roku podnese predlog Adrese. Za vreme dok je pravljen macrt Adrese, Skupština je raspravljala hitne zakonoke predloge koji su joj bili podneseni.

Nacrt Adrese bio je ubrzo gotov, i debata o njoj svršena je u toku jedne sednice.

„Posle dva teška i krvava rata Srbija je želela stalan mir, da bi se njen narod mogao oporaviti od ispolinskih napora i nečuvenih Žrtava. Želeći mir u svojoj zemlji, Srbija je, i ranije i sada, poštovala mir i spokojstvo velike susedne Monarhije, s kojom je htela imati odnose dobrog susedstva. Fakat da se naša zemlja, zaneta brigom oko svoga unutrašnjeg uređenja i konsolidacije ratnih tekovina minulih ratova, nalazila usred izbora za Narodnu skupštinu, najbolje dokazuje koliko je Srbija bila daleko od toga da izaziva sukobe i remeti mir, tako potreban svim narodima evropskim.

Neprijateljski prepad spremljen je i izveden sa ovoliko surovosti za to što je računao s našom političkom usamljenošću. Narodna skupština je srećna što od Vašeg Visočanstva prima uverenje da de u tome nije uspelo i da je Srbija danas u dobru društvu. Ubeđena u solidarnost interesa naših i naših vernih Saveznika, Narodna skupština veruje da će i oni stati na branik slobode i prava balkanskih naroda.

U trenutku kada neprijatelj vandalski ruši prestonicu Kraljevine, i razorava kulturni, ekonomski i politički centar srpskog naroda, Narodno predstavništvo sa svetim uzbuđenjem, s verom u Boga i u božju Pravdu, šalje izraze ovoje ljubavi, ponosa i pouzdanja pouzdanoj srpskoj vojsci, koja se da premašiti brojem ali ne da junaštvom i čoveštvom, i koja hita napadnutim granicama svoje države i onda kad, iznenađena, ostavlja nesabranu hranu svojoj kući i svojoj državi . . . U toj borbi, Narodno Predstavništvo želi Vašem Visočaistvu staru sreću na čelu srpskih junaka...."

Stojan Ribarac, y ime Narodne stranke, dao je izjavu da teški trenuci koje zemlja preživljava „zapavedno određuju potpunu solidarnost u osećajima i apsolutno jedinstvo u akciji svih snaga narodnih".

Dragiša Lapčević, y ime Socijalističke stranke, kritikovao je vladinu politiku koja nije išla za tim da se postigne federacija balkanskih država, radi odbrane Srbije i balkanskih zemalja. Lapčević se izjasnio protiv rata i tražio da se postigne mir.

Stojan Novaković, y ime Napredne sgranke, smatrao je da sadašnje vreme nije podesno za kritiku; treba raditi da se zemlja pokaže ujedinjena i snažna, sa što većom spremom, pouzdana na polju njene časti i njvnog jedinstva. Vlada treba da učini sve što je y njenoj mogućnosti da u borbi koja se otvara Srbija ne ostane usamljena.

Milorad Drašković, y ime Samostalne radikalne stranke, izjavljuje da je Srbiji rat nametnut, i da se ona mora braniti. „Naše je tvrdo uverenje da ćemo se odbraniti, jer branimo pravednu stvar. Neprijatelj je na nas nasrnuo za to što smo mali, samo se on u toj veri prevario."

Predsednik ministarstva Nikola Pašić zahvalio je Narodnoj skupštini na patriotskom držanju pa je Narodka skupština, izuzev glasove socijalista Dragiše Lapčevića i Triše Kaclerovića, primila predloženu Adresu.

Rat i rad Narodne skupštine 1914.

U toku ovih radova koji su vršeni u Narodnoj skupštini, rat je uveliko počeo. Beograd je bio obasut austrijskim granatama, a isto tako pojedine važne strategijske tačke na granici zemlje. Vlada se preselila u Niš, gde je zasedala i Narodna skupština, dok je Vrhovna komanda bila y Kragujevcu. Narodnoj skupštini saopštavani su najvažniji događaji i svaka nova objava rata redom kako su sledile. Skupština je uputila telegrafske pozdrave Gosudarstvenoj Dumi y Petrogradu, Narodnoj skupštini na Cetinju, Francuskoj Narodnoj skupštini y Parizu, Donjem Domu y Londonu, a sa svih strana stizali su odgovori koji su ulevali veru u to da Srbija odista neće ostati usamljena.

Pred Skupštinu vlada je podnela nekoliko hitnih zakonskih predloga i ona ih je u najkraćem vremenu uzela y postupak. Među prvim predlozima bio je zakon o vanrednom kreditu od 90 miliona dinara s tim da se za mobilizacijske troškove upotrebi 25 miliona, za izdržavanje vojske do demobilizacije 35 miliona, i za slučaj neodložne državne potrebe 30 miliona dinara. Predlog zakona o moratoriumu oglašen je takođe kao hitan, a hitno je raspravljan i predlog zakona o konkordatu sa Svetom Stolicom, koji je bio jednoglasno primljen na prvom čitanju.

26. jula je Narodna skupština, pošto je izglasala pomenute zakonske predloge, bila za izvesno vreme odložena. Nekoji narodni poslanici koji su bili vojni obveznici otišli su direkteo iz Niša u svoje jedinice. U času kada se vodila bitka na Jadru i Ceru, koja se svršila velikom pobedom srpskog oružja i prvim velikim porazom austro-ugarskih trupa, nalazio se izvestan broj narodnih poslanika u Nišu. Predsednik Narodne skupštine Andra Nikolić čestitao je taj događaj Vrhovnom Komandantu i Nasledniku Prestola telegramom u ime Narodne skupštine izrazivši radost što vojska „svojom snažnom desnicom, bez predaha i odmora, razbija neprijatelje srpskog plemena i uvenčava se pobedom i slavom." Naslednik Prestola Aleksandar, telegramom sa bojišta, zahvalio je Narodnoj skupštini u ime svoje i u ime cele vojske na priznanju i čestitkama. U priznanju Narodne skupštine, Naslednik Prestola vidi „najbolji dokaz zajedničkih ideala Srbije, za čije se ostvarenje proliva tolika dragocvna krv... i uništavaju mnogobrojii neprijatelji našega naroda i naše države. "Bitka na Ceru podigla je u Srbiji duhove; samopouzdanje bilo je življe nego ikada; sa svih strana sveta stizali su telegrami divljenja za srpsku vojsku i srpske napore, a parlamenti sviju savezničkih zemalja pozdravljali su Narodnu skupštinu izražavajući pune simpatije državi i narodu.

1. novembra 1914. Narodna okupština nastavila je rad u Nišu. Kredit izglasan pre tri meseca bio je iscrpen, jer se ratovanje nastavljalo. Beograd se nalazio u rukama neprijatelja, a srpska vojeka je odstupala na položaje sa kojih će povesti znameiitu Kolubarsku bitku. Vlada je tražila novi vanredni kredit od 110 miliona dinara, i Skupština ga je izglasala jednogasno. U toku prve polovine novembra održano je i nekoliko tajnih sednica Narodne skupštine na kojima je predsednik ministarstva i ministar inostranih dela Nikola Pašić podneo opsežan referat o tadašnjem vojnom i međunarodnom položaju Srbije. Naslednik Prestola i Vrhovni Komandant, obavešten o jednoglasnom izglasavanju kredita od 110 miliona dinara, uputio je Narodnoj skupštini telegram zahvalnosti u ime svoje i u ime vojske. Skupština se, sem toga, bavila i predlogom zakona o rekviziciji za vreme pata, a uzela je i živog učešća na konferencijama koje su, po sporazumu sa vladom i sa predstaviicima privatne inicijative, održavane u cilju savetovanja kako da se pomogne izbeglicama.

Za vreme rada Narodne skupštine u ovome vanredom periodu na upravi zemlje nalazio se homogeni radikalni kabinet Nikole Pašića koji je, uz predsedništvo, držao i portfelj ministra inostranih dela. 22. novembra 1914. godine homogeni radikalmi kabinet dao je ostavku da istoga dana ustupi mesto koalicianom kabinetu Narodne radikalne, Samostalne radikalne i Napredne stranke. Na čelu vlade ostao je Nikola Pašić koji je i dalje zadržao portfelj ministra spoljnih poslova. Laza Paču postavljen je za minietra finansija, Ljubomir Davidović za ministra prosvete, Milarad Drašković za ministra građevina, Ljuba Jovanović za ministra unutrašnjih poslova, Marko Đuričić za ministra pravde i dr. Vojislav Marinković za ministra narodne privrede. Za ministra vojnog imenovan je Padivoje Bojović. Dva dana docnije, 24. novembra, vlada se predstavila Narodnoj skupštini deklaracijom o kojoj je vođena kratka diskusija, jer je nova vlada predstavljala skup najuglednijih ljudi i predstavnika najglavnijih stranaka u zemlji.

Vlada je obrazovana, kaže se u deklaraciji, sa ciljem da se y njenom sastavu oliči jedinstvo, volja, snaga i ciljevi naše zemlje. Uverena u poverenje Narodne skupštine dokle god sve svoje sile bude stavljala u službu velike narodne stvari Srpske države i Srpsko-Hrvatsko-Slovenačkog plemena, vlada smatra za svoju prvu dužnost da se sa beskrajnim poštovanjem pokloni pred svetim žrtvama, hrabro i voljno prinesenim na oltar Otadžbine... Uverena u rešenost celog srpskog naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu svoga ognjišta i svoje slobode, Kraljevska vlada smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonoonim trenucima jedini zadatak da obezbedi uspešan svršetak ovoga velikog vojevanja koje je, y trenutku kad je započeto, postalo ujedno i borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca... Sjajni uspeh koji ima da kruniše ovo vojevanje iskupiće obilato krvave žrtve koje današnji srpski naraštaj podnosi..."

Kako je nova vlada bila sastavljena iz predstavnika svih stranaka sem Nacionalne i Socijalističke stranke, Stojan Ribarac u ime Nacionalne stranke izjavio je da ta stranka, iako ne učestvuje u vladinoj koaliciji, ostaje verna deklaraciji datoj meseca jula, pa će ona sve svoje patriotske dužnosti vršiti sa istrajnošću i požrtvovanjem. Od vladine deklaracije jedino se ogradio Dragiša Lapčević, y ime Socijalističke stranke, pa je deklaracija primljena jednoglasno.

Skupština se posle toga vratila na zakonodavni rad i pristupila proučavanju zakona o pomoći nevoljnima u ratu. Prateći sistematsko odstupanje vojske koja se spremala da zauzme položaje sa kojih je htela da dade Kolubarsku bitku, Narodna skupština je pratila tok vojnih operacija i diskutovala o merama kako da se pomogne mnogobrojnim izbeglicama.

U tim danima počela je i Kolubarska bitka. Tučen na svim linijama, neprijatelj se naglo povlačio prema svojim granicama, ostavljajući na desetine hiljada mrtvih i još više zarobljenih. 2. decembra 1914. Narodna skupština zvaiično je obaveštena da su Kralj Petar, Naslednik Prestola Aleksandar i Princ Đorđe, na čelu trupa, ušli u oslobođeni Beograd. U isto vreme izašao je i zvanični kominike Vrhovne komande koja je javljala da „na teritoriji Kraljevine Srbije nema više ni jednog slobodnog neorijateljskog vojnika." Taj događaj Narodna skupština propratila je oduševlješš manifestacijama Kralju Petru, Nasledniku Prestola Aleksandru i srpskoj vojsci.

Tokom prve polovine decembra Skupština je nastavila rad raspravljajući predloge i interpelacije. Narodnom poslaniku Đuri Prokiću koji je pao za vreme Kolubarske bitke, o čemu je Skupština bila odmah obaveštena, priređena je topla komemoracija. Naročitu pažnju Narodne skupštine skrenula je na sebe jedna interpelacija podnesena povodom afere o opancima koji su nabavljani za vojsku. Skupština je, y sporazumu s vladom, odredila da tu aferu ispita jedna specijalna skupštinska anketna komisija od 7 članova s tim da joj što pre podnese izveštaj i predlog o merama koje treba preduzeti. Pred kraj decembra sednice su bile odložene s tim da se nastave čim se za to ukaže potreba.

U toku ovoga prvog dela svoga vanrednog saziva za 1914. godinu, Narodna skupština izglasala je ove zakone: zakon o vanrednom kreditu za 1914. godinu, y iznosu od 90 miliona dinara; zakon o moratoriumu; zakon o Konkordatu između Kraljevine Srbije i Svete Stolice; zakon o vanrednom kreditu za 1914 godinu, y iznosu od 110 miliona dinara; zakon o pomoći nevoljnima za vreme rata; zakon o kovanju srebrnog novca u iznosu od 15 miliona dinara; zakon o produženju važnosti budžeta od 1914 godine za 12 meseci 1915 godine; Finansijski zakon za 1915 godinu.

Rat i rad Narodne skupštine 1915.

U toku prve polovine 1915. na granicama Srbije vladalo je zatišje: neprijatelj je, istina, stajao svuda duž granice, granične čarke nisu prestajale, ali većih vojiih operacija nije bilo. Narodna skupština nastavila je rad u Nišu 20. januara 1915. pretresom zakonskog predloga o rekviziciji za vreme rata i izviđanjem afere sa opancima. Zauzeta živom diplomatskom akcijom, vlada je pred Narodnu skupštinu iznosila samo najhitnije zakonske predloge, ali su zato interpelacije, i to mahom one koje su se odnosile na rat i na posledice rata, raspravljane kao u najredovnijim prilikama. Krajem januara rad je bio ponovo prekinut, ali je nastavljen 2. aprila 1915, jer je vlada podnela nekoliko hitnih zakonskih predloga na čije se rešenje nije smelo dugo čekati.

Za ratne potrebe Narodna skupština u dva maha odobrila je vanredne kredite u ukupnom iznosu od 200 miliona dinara. Pokazalo se, posle toga, da je ta suma nedovoljna i da se moraju tražiti novi vanredni krediti. Radi toga je vlada podnela Narodnoj skupštini novi zakonski predlog o vanrednom kreditu u iznosu od daljih 200 miliona dinara s tim da taj naknadni kredit sa onim ranijim čini jednu celinu. Sem toga Skupštini je bio podnesen i predlog zakona o činovnicima građanskog reda, zakon o dopuni § 23 zakona o sudskom postupku u krivičnim delima i zakon o dopuni vojno-kaznenog zakona koji je, posle kraće diskusije, bio povučen iz odbora na zahtev ministra vojske.

Diskusija o novom vanrednom kreditu bila je kratka. Na traženje Narodne skupštine vlada je pristala da se u taj zakonski predlog unese odredba da će kredite iz tih naknadnih kredita, uz ministre finansija i vojske, odobravati i jedna skupštinska komisija, jedan odbor od pet narodnih poslanika, koji će se naknadno izabrati i koji će, s vremena na vreme, obaveštavati Narodnu skupštinu o svome radu. Kad je taj zakon dobio najvišu potvrdu, Narodna skupština je za članove toga odbara izabrala poslanike Milana Kapetanovića, dr. Dragoljuba Pavlovića, Velislava Vulovića, Živojina Rafajlovića i Miloja Ž. Jovanovića.

Spoljno-političkim pitanjima Skupština je takođe poavećivala veliku pažnju. Na vesti o Londonskom ugovoru i o pripremama koje su vršene u vezi s tim ugovorom, Draža Pavlović je postavio ministru inostranih poslova Nikoli Pašiću pitanje „o skoroj akciji Italije, koja se vezuje sa izvesnim kompenzacijama na štetu našeg srpsko-hrvatsko-slovenačkog naroda." Povodom toga pitanja Pašić je dao izjavu da on smatra „da italijanski političari i državnici ne mogu poći za tim da dobiju jedan predeo više ili manje, ovaj ili onaj ostrov, jer mogu znati unapred da sila Italije neće biti u tome gradu ili u tome ostrovu, nego će sila njena biti u slozi srpsko-hrvatsko-slovenačkog plemena i Italije."

Anketni odbor koji je izviđao zloupotrebe u opančarskoj aferi našao je da postoje zloupotrebe i podneo izveštaj Narodnoj skupštini koja ga je pretresala na nekoliko sednica. Naposletku, a sa pristankom vlade, donesena je odluka da Narodna skupština ustanovi jednu svoju stalnu komisiju koja će pregledati sav rad vojne intendanture. Diskusija po tome izveštaju završena je skupštinskom rezolucijom koja kaže da „Narodna skupština određuje odbor od sedam narodnih poslanika koji će, ispitujući sve javne nabavke koje su izvršene iz ratnih kredita votiranih y 1914. godini, sav rad vojne intendanture na vojištu, kao i sav rad i ove nabavke po vojnim stanicama, imati da Narodnoj skupštini ukaže na sve mere administrativiog i zakonodavnog karaktera koje se pokažu kao potrebne i savetne, da se sistem javnog nabavljanja reformiše i usavrši, a zloupotrebe onemoguće. Iz ovoga je isključena nabavka oružja i municije". U isto vreme u taj odbor izabrani su narodni poslanici Nastas Petrović, Uroš Lomović, Ivan Pavićević, Čeda Kostić, Svet. Đorđević, Dim. Mašić i Pavle Bulić.

Dana 20. aprila 1915. Skupština je, po predlogu svoga predsednika, odložena do meseca avgusta te godine no s tim da se sazove ako se ukaže potreba.

Ratno zatišje još uvek je trajalo, ali je utoliko bila življa diplomatska akcija. Austrijska i nemačka diplomacija činile su sve što je bilo moguće da u rat uvuku i Bugarsku, kako bi Srbija bila što pre savladana i uspostavljena veza sa Turskom koja je takođe ušla u rat na strani Centralnih sila. Tokom meseca avgusta već je uglavnom bilo jasno da će Bugarska prići Centralnim silama, čime je Srbija bila dovedena u bezizlazan položaj. Na granici prema Austriji vršila se sukcesivna koncentracija trupa; zajedno sa austrijskom vojskom granicu je posedala i nemačka vojska snabdevena najmodernijim ratnim oruđima i sa svežim trupama. Bilo je jaono da se prema Srbiji sprema velika ofanziva čije su posledice morale biti utoliko teže što su se za napad na Srbiju opremali i Bugari od čijeg su bočnog udara očekivane najteže posledice po Srbiju.

Dana 3. avgusta 1915. Narodna skupština nastavila je rad. Vlada je tražila novi vanredni kredit ad 250.000.000 dinara koji je Skupština posle kratkog pretresa odobrila. Pretresan je i zakon o imovini stranih podanika onih država koje su u neprijateljstvu sa Srbijom, i to je bio poslednji zakon koji je izglasan na teritoriji slobodne Srbije. Kako je položaj Srbije, s dana na dan, postajao sve teži, održano je nekoliko tajnih sednica Narodne skupštine na kojima je vlada podnela izveštaj o položaju zemlje. Posle tih tajnih sednica, na javnoj sednici donesena je 8. avgusta ova odluka:

„Narodna skupština, pošto je saslušala izjave vlade i obaveštenja data u tajnoj sednici, odajući poštu palim junacima i ponavljajući svoju rešenost, da borbu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko - hrvatsko - slovenačkog naroda produži uz svoje Saveznike po cenu žrtava neophodnih za obezbeđenje životnih interesa našeg naroda — odobrava vladinu politiku i prelazi na dnevni red."

Dr Voja Veljković y ime Narodne stranke dao je izjavu „da vlada nije dobila odobrenje od saveznika za program ujedinjenja Srpsko-hrvatsko-slovenačkog naroda".

Nikola Pašić odgovorio je Veljkoviću „da se program srpskog naroda istavlja po duši i zadatcima Srbije, a nikako po sporazumu sa stranim državama".

Dragiša Lapčević, y ime Socijalističke stranke, protivan je ovoj rezoluciji. Napominje da je Socijalistička partija uvek vodila i vodi borbu protiv poretka zasnovanog na privatnoj svojini, kao što vodi i borbu protiv ratova pa traži sporazum balkanskih naroda i njihov ulazak y jednu federativnu republiku.

U toku rada 1915 godine, Narodna skupština donela je ove zakone: zakon o činovnicima građanskog reda; *** § 23 zakona o sudskom postupku u krivičnim delima; zakon o vanrednom kreditu u iznosu od 200 miliona dinara; zakon o regulisanju školskog rada zbog rata i njegovih posledica; zakon o vanrednom kreditu u iznosu od 250 miliona dinara; zakon o vršenju virmana u resoru ministarstva prosvete; zakon o rekviziciji za vreme rata; i, naposletku, zakon o postupku sa imovinom stranih podanika onih država koje su u neprijateljstvu sa Srbijom.

Dana 8. avgusta 1915. Narodna skupština bila je ponovo odložena s tim da se sastane 21. septembra iste godine.

U avgustu 1915, sile Antante ponudile jedan big-deal, za ulazak u rat na strani Antante trebalo privući Bugarsku, pa su Saveznici pred Pašića izašli s ponudom da Kraljevina Srbija ustupi Bugarskoj istočnu polovinu Makedonije (tj. deo Makedonije istočno od Vardara), a da zauzvrat, ako Saveznici dobiju Prvi svetski rat, Srbija dobije teritorijalno proširenje, koje bi uključilo celu Bosnu i Hercegovinu, celu srednju i južnu Dalmaciju (tj. sve ono što nije bilo obećano Italiji Londonskim ugovorom: dakle teritorija od rta Ploče kraj Šibenika pa sve do 10 kilometara južno od Cavtata), Srem, Bačku, severnu Albaniju, pa čak, pod nekim uslovima, i Slavoniju – ako po završetku rata i ona padne u ruke Saveznicima. Radilo se, zapravo, o dva memoranduma (ili dve note) Saveznika upućene predsedniku Vlade Kraljevine Srbije Nikoli Pašiću. Prvi je nosio datum 4. avgusta, a drugi 16. avgusta 1915. Ovaj drugi bio je mnogo konkretniji, u teritorijalnom smislu, jer je imao kao dodatak i jednu kartu koju je za potrebe britanske vlade, odnosno britanskog ministra spoljnih poslova ser Edvarda Greja, napravio Grejev ekspert za ovakve stvari, britanski arheolog i etnolog Artur Evans.

Londonski ugovor od 26. aprila 1915. bio je službeni akt najvišeg ranga, potpisan na najvišem savezničkom nivou. U Londonu su ga potpisali predsednici vlada i ministri spoljnih poslova četiri države – Velike Britanije, Francuske, Rusije i Italije. Ultimatum pak sila Antante Srbiji, iz avgusta 1915, bio je takođe službeni akt, ali znatno nižeg ranga, na nivou poslanika savezničkih zemalja u Srbiji, tokom Prvog svetskog rata. Ta su trojica poslanika u Srbiji bili: britanski Čarls de Grac francuski Ogist Bopi ruski knez Grigorije Nikolajevič Trubecki.

Tajna sednica Srpske narodne skupštine na kojoj se o tome odlučivalo održana je u Nišu od 20. do 23. avgusta 1915..Zapisnik s te sednice je pohranjen u Arhivu SANU, a sastavio ga je sekretar Srpske narodne skupštine Petar Jovanović. Ključni su bili drugi i treći dan zasedanja, 21. i 23. avgust 1915.

Dana 23. avgusta 1915. glasalo je ukupno 127 poslanika. Ishod glasanja bio je 103:24 za odbijanje savezničkog predloga. Protiv Pašićevog predloga, tj. za Antantinu ponudu, glasala su dva samostalca (poslanika Samostalne radikalne stranke), tri socijaldemokrata i 18 liberala, dok su 69 od ukupno 103 glasa koji su se izjasnili protiv savezničkog ultimatuma Pašiću osigurali članovi njegove Narodne radikalne stranke..

Bugarska je, pod izgovorom oružane neutralnosti, izvršila mobilizaciju svoje vojske i koncentrisala najbolje svoje trupe na granici Srbije. Makenzen sa austrijskim i nemačkim trupama već je pokušavao da pređe u Srbiju: 5. oktobra (po novom kalendaru) otpočela je ofanziva na celom austro-nemačkom frontu, a 14. oktobra Bugari su, bez objave rata i duž celog fronta, preduzeli energičan napad na srpske trupe koje su se prema naredbi koju su imale u prvo vreme držale mirno i u defanzivi. Čelični obruč oko Srbije stezao se sve više; Niš, y kome se nalazila vlada i Narodna skupština, bio je u opasnosti da padne u ruke Bugara koji su već zauzeli Pirot. U prvim trenucima pomišljalo se na to da se Narodna skupština sazove u Kragujevac, ali se i od toga odustalo, jer se neprijateljski obruč stezao sve više. Ipak se velika većina narodnih poslanika nalazila u Nišu. Kad je bilo jasno da saveznička vojska neće na vreme stići, narodni poslanici sa svojim predsedništvom i vladom odlazili su iz mesta u mesto i, zajedno sa vojskom koja je pri odstupanju duvala očajnički otpor, odstupali u pravcu Crne Gore i Albanije. Nekoji od njih odstupali su preko Skoplja i došli y Solun, odakle su posle prebačeni u Italiju i Francusku ali je glavnina, zajedno sa članovima vlade, prebačena u te zemlje preko pristaništa u Albaniji.

Pri evakuaciji Niša po odluci predsedništva Narodne skupštine uništena je sva imovina skupštinska, svi njeni pisani protokoli sednica još iz najranijih vremena i njena celokupna arhiva. Vojska je, napuštajući zemlju, morala da uništava svoja oruđa, da ne bi pala u ruke neprijatelju; to isto morala je da učini i Narodna skupština sa svojom arhivom u kojoj se nalazio dragocen istorijski materijal pisan u raznim vremenima i pun dokumenata od istorijske vrednosti. Pri odstupanju vlada je preduzela potrebne mere da što veći broj narodnih poslanika bude zajedno s njom i s vojskom kako bi, i sa tuđeg zemljišta, mogla da ispunjava sve ustavne odredbe, što bez Narodne skupštine ne bi bilo moguće.

Spoljašnje veze

• Srpska narodna skupština u vreme Ustava od 1903. godine (1903—1918)