Pređi na sadržaj

Stevan Vladislav Kaćanski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Stevan Kaćanski
Portret Kaćanskog
Lični podaci
Puno imeStevan Vladislav Kaćanski - Stari Bard
Datum rođenja(1829-01-01)1. januar 1829.
Mesto rođenjaSrbobran (ranije Sentomaš), Austrougarska
Datum smrti16. maj 1890.(1890-05-16) (61 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina Srbija
Potpis

Stevan Vladislav Kaćanski - „Stari Bard“ (Srbobran, 19. decembar 1828/1. januar 1829 — Beograd, 4/16. maj 1890)[1] je bio srpski nacionalno-politički radnik, revolucionar, profesor gimnazije (Kragujevac i Beograd), i najpopularniji srpski patriotski pesnik u drugoj polovini 19. veka.[2][3] Najveći deo njegovih pesama je inspirisan poetskim snom o oslobođenju i ujedinjenju Srba.[4]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u uglednoj porodici,[5] u Sentomašu (Srbobranu), u Bačkoj.[6] Roditelji su mu bili Trifon i Julijana, žitelji srbobranski.[7] Porodica je prezime dobila po bačkom selu Kać, odakle se preselila krajem 18. veka. Poreklom je iz Hercegovine, prezivali su se Vladisavljević, zvog čega je Kaćanski uvek ispred svog prezimena stavljao, ili se potpisivao samo kao Vladislav.[8][9] Njegov sin Vladislav Stevan Kaćanski je živeo u Beogradu.[10]

Osnovnu školu je završio u Varadinu i Srbobranu.[6] Gimnaziju je započeo u Sremskim Karlovcima, a završio u Segedinu[8], mada se otac Trifun protivio, podršku u školovanju je dobio od strica Sergija Kaćanskog, veoma učenog i jedan od najpoznatijih vođanskih Srba (kasnije gornjekarlovački vladika). Već u gimnaziji, Kaćanski je počeo da piše rodoljubive pesme i postao predsednik literarnog udruženja Srba u segedinskoj gimnaziji.[5]

Posle gimnazije, upisao je Filozofski faklultet u Pešti, ali ga je vrlo brzo napustio i prešao da studira prava u Jegri[8] (Ugarska). Studije je prekinuo da bi se pridružio Srpskom narodnom pokretu[11] u Revoluciji 1848. godine.[4] Zahvaljujući odlučnosti i bistrini, brzo je stekao poverenje narodnih prvaka. Uz pomoć strica Sergija izabran je za delegaciju, koja je u Zagrebu pregovarala sa banom Jelačićem o zajedničkoj borbi protiv nacionalističkih ciljeva Mađarske revolucije. Njegov zadatak je bio da pobuni slavonske graničare. Učestvovao je u odbrani Srbobrana, u bitkama kod Bačkog Gradišta i Sremskih Karlovaca.[11] Proslavio se sa patriotskom pesmom „Noćnica“,[12] u kojoj je opevao boj na Temerinu.[13][5] Njegove pesme su predstavljale podstrek borcima i čitane su po vojničkim logorima.

Sa stricem je učestvovao na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima, prilikom osnivanja Srpske Vojvodine, kao i proglašenju mitropolita Josifa Rajačića za srpskog patrijarha i Stevana Šupljikca za vojvodu.[14]

Prava je na kraju završio u Zagrebu 1850. godine[1], a posle se vratio u Srbobran, gde je živeo do 1857.[6] Pošto je odbio da se posveti velikom porodičnom gazdinstvu, otac ga je oterao iz kuće i izuzeo iz testamenta.[11] Posle toga je prešao u Srbiju i 1858. godine postao profesor beogradske gimnazije.[12]

Njegova prva objavljena pesma je „Usklik mladih Srba“ objavljena 1846. godine u beogradskom časopisu „Podunavka“.[8][15] Sredinom 1850-ih prvi je uneo romantizam u srpsku poeziju.[4] Proslavio se sa pesmom „Grahov Laz“ gde je opevana bitku na Grahovcu[16] i crnogorska pobeda nad Turcima[6]. Objavljujući rodoljubive stihove u novinama skrenuo je pažnju javnosti, posebno pesmom „Na Srbobranu“. Međutim, nije mu se dopadala austrofilska politika kneza Mihaila Obenovića[11][8] i smatrao je da je knez Mihailo bio kočnica ostvarivanju srpskih interesa.[17] Policijske uhode su kod njega pronašle beležnicu sa pesmom o Karađorđu, zbog čega je ostao baz posla. Jedna od njegovih najlepših pesama napisana je u to vreme „Oj, oblaci“ (1860). Za nju je kasnije Mita Topalović komponovao muziku.[11][8]

Tek 1862. godine dobio je državljanstvo Kraljevine Srbije. Iste godine Turci su bombardovali Beograd. Kaćanski je tada okupio dobrovoljce i sa narodnim junakom Đokom Vlajkovićeva razoružao veći turski odred.[11] U periodu 1862—1863. godine uređivao je beogradski politički list „Srbska narodnost“.[6][18][19]

Naimenovan je za počasnog člana Srpskog učenog društva 1864. godine.[20][3]

Grob u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu

Knez Mihailo nije mogao da mu odrekne zasluge, ali je pokušao da ga drži dalje od prestonice.[11] Tako je 1864. godine postavljen za profesora u Kragujevačkoj gimnaziji.[1] Od 1867. godine je postao član Društva srpske slovesnosti.[15] U Kragujevcu je živeo do 1869. godine. Tamo je osnovao Omladinsko društvo „Šumadija“, koje se brzo pročulo po čuvenim „besedama“ i pozorišnim predstavama.

Od 1870. bio je stalno u Beogradu.[6] Po smrti kneza Mihaila, namesnici kneza Milana Obrenovića vratili su ga u prestonicu i 1871. godine mu je poveren važan diplomatski posao: otputovao je na Cetinje da bi pregovarao sa crnogorskim knezom Nikolom Petrovićem o zajedničkoj borbi Srbije i Crne Gore protiv Turaka. Pregovori su uspeli, a knez Nikola mu je, poklonio skupocenu sablju, srebrni jatagan za „Grahov Laz“.[11][1] Pokrenuo je u Beogradu 1873. godine patriotski list "Branik".[10]

Po izbijanju Nevesinjske puške u Hercegovini 1875, rizikujući da bude uhapšen, preko Trsta je pokušao da se pridruži ustanku, ali pošto je ustanak ugušen, vratio se u Beograd. Ipak, inspiraisan ustankom, napisao je pesmu origilano je nazvavši „Narodni zbor“ (objavljena u časopisu Javor 1975[21]), kasnije poznatija pod nazivom „Hej trubaču, s bojne Drine“. Pesma je ubrzo postala veoma popularna, kako u Srbiji, tako i van granica njene teritorije. Pevala se na narodnim zborovima, đačkim priredbama, slavama. Zbog pokretačkog značaja u mobilizaciji protiv Turske i Austrougraske na Balkanu, književnici toga vremena upoređivali su je sa francuskom „Marseljezom“.[8][5][22] Za ovu pesmu je 1905. godine Josif Marinković napisao muziku za horsko izvođenje.[11]

U periodu 1876—1877. godine je učestvovao u Srpsko-turskom ratu. Pred kraj rata, u činu majora, istakao se svojim junaštvom u borbama kod Bela Palanka i na Babinoj glavi.[4][14][23] Kada je južna Srbija najvećim delom bila oslobođena od Turaka, srpska Vrhovna komanda ga je krajem 1877. godine, poslala u Leskovac, u svojstvu člana privremene uprave novoosnovanog leskovačkog sreza, i na tom mestu je proveo nešto više od dva meseca.[23]

Učestvovao je u osnivanju i rukovodstvu Društva „Sveti Sava“, kao izvestilac na prvoj osnivačkoj skupštini.[24] Za to patriotsko društvo je napisao pravila, usvojena na istoj skupštini 24. avgusta 1886. godine.[25][26]

Pokretač je lista Velika Srbija,[15] koji je počeo da izlazi početkom 1888,[6], a nastavio je da se objavljuje i posle njegove smrti.[18]

Zbog svojih rodoljubivih pesama, u starosti je dobio ime, a i sam se potpisivao kao „Stari Bard“[6][13]. Poznat je i slavljen pre svega zahvaljujući političkim prilikama i opštim idejama koje je predstavljao.

Penzionisao se 13. marta 1888. godine.[1]

Prvobitno je, o državnom trošku, uz sve počasti,[18] sahranjen na Tašmajdanskom groblju, a zatim je njegov grob prenet na Novo groblje 1927,[15] u Aleju velikana.[15][27] Spomen-grobnica je otrkivena 12. maja 1929. godine, kada je izvršeno i njeno osvećenje, uz prisustvo kraljevskog izaslanika i predstavnika mnogih kulturnih i nacionalnih društava.[28][29]

Poznate pesme[uredi | uredi izvor]

Poezija Kaćanskog se sastoji od ljubavnih i patriotskih pesama. Ljubavnih pesama ima manje, ali se one, isto kao i znatno brojnije patriotske, odlikuju iskrenošću i neposrednošću osećanja.[30] Mada je spadao u najdarovitije pesnike srpskog romantizma, za sobom je ostavio malo napisanih knjiga[5], ali su većina njegovih pesama svojevremeno bilo veoma popularne.[12][31] Sakupljene su i objavljene u tek Novom Sadu 1879. godine.[1]. U njegove najpoznatije pesme spadaju[6]:

  • „Noćnica“ (1855)[32]
  • „Oj oblaci mutna oka“ (1860)
  • „Gde je Srpska Vojvodina“ (prvo pod nazivom „Haj!“ je objavljena časopisu Danica 1861[33])
  • „Panjelinon“ (povodom grčkog ustanka na Kritu 1867)[18]
  • „Graov Laz“ (1862, naknadno dopisana 1877)
  • „Hej trubaču, s bojne Drine“ (objavljena pod nazivom „Narodni zbor“ u časopisu Javor 1875)[21]
  • „Na Srbobranu“ (objavljena u časopisu Otadžbina 1875)[19]
  • „Sa Avale or'o klikće“
  • „Teško je Srbin biti“
  • „Pram meseca“

Kuća u Srbobranu[uredi | uredi izvor]

U Srbobranu, na mestu gde se nalazila prizemna kuća, u kojoj je rođen Stevan Vladislav Kaćanski, podignuto je 1893. godine jednostpratno zdanje, na kome je postavljena spomen-ploča sa uklesanim pesnikovim stihovima:


Aprila 1941, ova ploča je skinuta i uništena.[5] Ponovo je postavljena 1990.

Kuća Stevana Kaćanskog[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Kuća Stevana Kaćanskog

U Siminoj ulici, u Beogradu, nalazi se kuća, spomenik kulture, u kojoj je živeo Stevan Kaćanski. Podignuta je u duhu srpskog akademizma, karakteristična je za arhitekturu s kraja 19. veka.[4] Na kući je 12. maja 1929. otkrivena spomen ploča.[34][29]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ Ksenija Šulović 2003, str. 3.
  2. ^ Ksenija Šulović 2003, str. 4.
  3. ^ a b „Stevan Vladislav Kaćanski”. sanu.ac.rs. SANU. Arhivirano iz originala 13. 11. 2013. g. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  4. ^ a b v g d „Katalog Napokretnih kulturnih dobara na području grada Beograda - Kuća Stevana Kaćanskog”. Kulturna dobra Beograda (na jeziku: (jezik: srpski) (jezik: engleski)). Beograd: Službeni list grada Beograda. Pristupljeno 12. 11. 2013. 
  5. ^ a b v g d đ Milivoje Tutorov. „Velikan pod vrelom zaborava”. srbobran.net. Stur cvrčak. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  6. ^ a b v g d đ e ž z Jovan Skerlić 2009, str. 107.
  7. ^ "Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu", Novi Sad 1940.
  8. ^ a b v g d đ e „Autori - Stevan Kaćanski”. alma.rs. Alma izdavačka kuća. Pristupljeno 15. 11. 2013. 
  9. ^ Vladislav (10. 7. 1861). Popović, Đorđe, ur. „Oh, ta sklopi oko crno ... (1856)”. Danica. Novi Sad. 19: 289. Pristupljeno 17. 11. 2013. [mrtva veza]
  10. ^ a b "Zastava", Novi Sad 1890.
  11. ^ a b v g d đ e ž z M. Đorđević (13. 3. 2012). „Rađanje srpskih himni (9): Srpska Marseljeza”. vesti-online.com. Beograd: "Vesti" d.o.o. Pristupljeno 14. 11. 2013. 
  12. ^ a b v Simo Živković (1998). Kačarević, Slavoljub, ur. „Sakupi se jedna četa mala”. Srpsko nasleđe. Beograd: Preduzeće za novinsku delatnost ”Glas”. 12. Arhivirano iz originala 06. 11. 2015. g. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  13. ^ a b Znameniti Srbi XIX veka 1903, str. 79.
  14. ^ a b Kaćanski, Petar (18. 12. 2003). „Posveta srpskom rodu”. arhiva.glas-javnosti.rs. Beograd: Glas javnosti. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  15. ^ a b v g d „Stevan Kaćanski”. beogradskagroblja.rs. Javno komunalno preduzeće "Pogrebne usluge" - Beograd. Arhivirano iz originala 26. 10. 2020. g. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  16. ^ Petar Rmuš 2009, str. 177.
  17. ^ Đorđe Bošković 2012, str. 32.
  18. ^ a b v g Znameniti Srbi XIX veka 1903, str. 80.
  19. ^ a b Ksenija Šulović 2003, str. 8.
  20. ^ Ljubomir Nikić, Gordana Žujović, Gordana Radojčić-Kostić 2007, str. 140.
  21. ^ a b Ksenija Šulović 2003, str. 9.
  22. ^ Politika & 16 12. 1928., str. 6.
  23. ^ a b Kocić, Danilo (8. 4. 2013). „Leskovački pisci i njihovo doba (8): Pregled književnog stvaralaštva”. mcleskovac.com. Leskovac: Medija centar Leskovac. Pristupljeno 13. 11. 2013. [mrtva veza]
  24. ^ "Vreme", Beograd 1937. godine
  25. ^ Pilipović, Radovan. Đakovac, Aleksandar, ur. „Znameniti Srbin Ličanin”. Pravoslavlje. Srpska pravoslavna crkva. 995. ISSN 0555-0114. Arhivirano iz originala 14. 11. 2013. g. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  26. ^ M. G. „Sveti Sava juče i danas”. sveti-sava.org.rs. Društvo Sveti Sava. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  27. ^ Latanović, Zora (23. 3. 2006). „Večne žizni dveri”. NIN. str. 39. Pristupljeno 12. 11. 2013. 
  28. ^ Aleksandar Popović 1929, str. 463.
  29. ^ a b Politika & 13 5. 1929., str. 6.
  30. ^ Znameniti Srbi XIX veka 1903, str. 81.
  31. ^ Jovan Deretić 1996, str. 79.
  32. ^ Ksenija Šulović 2003, str. 7.
  33. ^ Danica & 20 3. 1861, str. 113.
  34. ^ Aleksandar Popović 1929, str. 464.

Izvori[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стеван_Владислав_Каћански&oldid=27603085”